Piše: Milica Stojanović Kostić
Šta smo uradile od 8.marta? Da, pitam sve nas, žene! Jesmo li uopšte naučile zašto ga “proslavljamo” ili nas je neko pogrešno posavetovao i održao kratku lekciju o tome da je cvet jednako poštovanje? Jesmo li možda bile previše potlačne i nesigurne da kažemo šta zaista mislimo ili smo sve prihvatile sa obrazloženjem “tako treba”. E ne treba i tačka.
Neću vam sada držati lekcije o tome kako je sve počelo, na kraju krajeva danas (i samo danas) novine i sajtovi biće preplavljeni tim informacijama. Klara će biti najpominjanije ime danas, ali samo danas. Nešto drugo mene zanima, sve ono što većina ne vidi, a to je šta je sa ostalih 364 dana u godini, kada već 9. marta nestane “tolika” solidarnost muškaraca prema ženskoj borbi za ravnopravnost, bolje rečeno za normalno ophođenje. A da, nije ni bilo te solidarnosti jer ono što se dešava 8. marta je parada bledih ženskih lica koje je muž odlučio da dva puta godišnje (drugi put je za godišnjicu braka) “izvede” na sok ili picu do obližnje birtije, kako bi se dobro ušljemao (napio), pa kada ga tako pijanog bude izuvala na vratima kuće, tog istog osmog marta možda će je odgurnuti nogom, možda i ošamariti ili još gore.
Sigurno je jedno da većina neće, iako svakako mizerno, ni tog osmog marta pokupiti svoje stvari sa poda sobe, oprati nagomilane sudove, usisati prašinu sa podova, nahraniti i smestiti decu u krevet. Neće ni skuvati ručak ili večeru. Pa i ako postoje primerci koji bi to uradili verovatno to neće ponoviti do sledećeg osmog marta, jer “to joj je poklon za praznik”. Ne pitajte me , ni sama ne znam šta mi je gadnije!
A žena koja svakodneno jedva balansira sa kućnim poslovima, vaspitanjem dece i poslom kojim se bavi, oberučke prihvata sve. Ona koja nikada ne dobija cveće, eto prilike “kupiti mir” pokornost bolje rečeno, “predah od svakodnevnog zvocanja” ( koliko je tek ta reč i pojam koji opisuje glupav i degradirajući). Pokloniš karanfil i završio si svoju obavezu.
A ima i onih koji ne pridaju nimalo značaja ovom datumu, ne iz viših podržavajućih razloga, nego baš suprotno. Ignorišu ga, jer ima i te kategorije, klasični “ženomrsci”. Šta se tu dešava na ovaj dan. Ove prve, koje “bar izvode negde” žale ove druge što ih ne izvode “bar negde”, pa se onda pojavio sve prisutnji sindrom da žene ženama poklanjaju “znakove pažnje” za osmi mart.
Uspeli su! Bravo za sve njih! Prvo da obesmisle ovaj datum i predstave ga kao praznik, potpuno i do srži, da nas ubede da treba da budemo zahvalne bar na tom jednom danu u godini i da najzad čak i sav teret gluposti praznovanja prebace na žene.
Kad ih pitam “šta slavite?”, pogledaju me popreko i kažu “opet ti sa tim tvojim pravima, stalno nešto komplikuješ” ili “pa šta baš je lepo da ti nešto muž kupi”, ili ono najgore “pa slobodu”. Dalje se ne raspravljam, jasno mi je. Znam da misli na slobodu izražavanja?A ne, to mu dodje “misli onako kako ti ja, tvoj muž, kažem”. Možda na slobodu u organizovanju svog vremena samo za sebe, a ne ne, “nema ona slobodno vreme” ubedio ju je da je to sebično, kada ona to radi, ali kad on, e onda je ok. Hm, možda je mislila na slobodu u tome da ne rađa i posveti se karijeri, neću se nasmejati bilo bi ružno. Mogla bih tako dugo, dugo da nabrajam sve (ne) slobode koje nije pomenula i na koje je mislila.
Neću biti zlurada, pa ću najzad pomenuti i one koji se i pored pogrešnog učenja, patrijarhalnog vaspitanja i posmatranja loših modela, trude da ipak samo budu ljudi iako su muškarci i da im kažem svaka čast! Ima i takvih i nadam se da će ih biti sve više. Kao što ima i nas koji nećemo da ćutimo i pravimo se da “veliki plavi slon” već uveliko ne igra valcer po našim pravima u novom nestajanju.
ŽENSKI INFO 