Ovih dana sve mi je češće na pameti jedan mit, ne Kosovski, već onaj iz grče mitologije, a sigurna sam da ga se većina seća iz školske nastave. Mit o Narcisu. Bio je lako pamtljiv, jer je bio specifičan i prosto objašnjen- lep mladić koji se zaljubljuje u svoj odraz u vodi. Ipak, komleksnost Narcisa se i dalje izučava, a ovaj mitološki lik imao je sudbinu da postane važan deo psihologije ličnosti, te danas zahvaljući psihologu Sigmundu Frojdu imamo psihološki fenomen narcizam.
Psihologija se kao jedna od najmlađih nauka veoma brzo razvija, jer prati različita stanja i ponašanja ljudi, te je posebno zanimljiva i inspirativna, za mene lično. Rekla bih da se možda se i dalje malo kajem što nisam upisala i taj fakultet, mada ko zna, ima vremena. Da se vratimo na temu, dakle, narcisi i narcizam.
Narcisodni poremećaj ličnosti je mentalna bolest i mislim da je na početku ove priče treba nazvati pravim imenom. To je jako važno kako bi smo na samom startu jasno odredili i osobe koje imaju ovaj poremećaj. Sada se verovatno već pitate odakle ova tema, zašto je meni u fokusu. Rećiću vam. Primetila sam dok sam je i sama izučavala, već godinama, da je narcisodna ličnost vrlo povezana sa patrijarhalnim normama. I da se dobro razumemo to nije bazirano na istraživanju, podacima, već na mom ličnom životnom zapažanju. Znate šta sam još mogla da primetim, da je upravo oko nas toliko narcisoidnih ličnosti da kada jednom uvidite kakve su vrlo brzo će vam pred očima biti mnogo takvih. Zato da krenemo.
Kako “nastaje” narcis?
Ono na šta struka ukazuje je da ovakav vid ličnosti ne nastaje preko noći, već da je to kombinacija genetskih predispozicija i iskustava iz detinjstva. O da, detinjstvo – u glavi mi je čuvena “pa šta fali vašoj generaciji”. Možda manje narcisa za početak? Ok, idemo dalje.
A šta je to što u detinjstvu može da radi “u korist” stvaranja ovakve ličnosti? Previše kritike, dakle dete koje “nikada nije dovoljno dobro” ili potpuno druga krajnost previše hvale“da je posebno i da zaslužuje više od drugih”. Ali veoma važan faktor je nedostatak emocionalne sigurnosti. E tu sam vas čekala! Dakle, kada dete od roditelja ne dobija doslednu ljubav onda razvija potrebu da stalno traži potvrdu spolja.
Šta nam to govori? Možda da je narcizam odbrambeni mehanizam koji se pretvara u obrazac ličnosti? Razmislite o tome sledeći put kada detetu uskraćujete ljubav, pažnju i zagrljaj, ili kada savetujete mame “ne vezuj ga za sebe”, “ nemoj toliko da ga grliš i ljubiš omekšaćeš ga”, “dete se ljubi dok spava jer će inače da te manipuliše ako oseti koliko ti je stalo”. Već mi se povraća od svega što sam mogla da čujem o “roditeljstvu” do sada.
Sada kada smo shvatili kako nastaju, da vidimo i kako se ponašaju.
Dakle, ako se vratimo na mit, Narcis je bio zaljubljen u svoju lepotu, ali narcis nije neko ko samo voli sebe (što je potpuno legitimno, čak i poželjno). Narcistična ličnost je neko ko ima stalnu potrebu za divljenjem, odlikuje se grandioznošću ali i nedostatkom empatije. Crvena zastava ko kuća. Uveren je da poseban i superioran, stalno je “gladan pažnje” i nesposoban da razume tuđa osećanja. Ono što je jako važno, prepoznavanje narcistične ličnosti je veoma teško, jer se u javnosti prikrivaju, kulturni su, predusretljivi, fini, nežni, jer to dolazi iz potrebe da budu hvaljeni i priznati. Zato će na početku, ukoliko ga upoznate, biti veoma šartamntan i privlačan, bombardovaće vas ljubavlju, lepim rečima i gestovima. Iza svega toga leži potreba za manipulacijom i kontorlom. On se hrani time da vas toliko sludi, da se žene godinama pitaju ko je bio čovek s početka priče.
Odnos sa partnerom
Mnoge žene širom sveta, zahvaljujući psihološkim istraživanjima, psihoterapiji i drugim relevantnim metodama, sve više govore o partnerima sa kojima su živele a koji su bili ovakve ličnosti. Zahvaljujući internetu i socijalnim mrežama sve ostale žene sada mogu da čuju iskustva iz prve ruke o tome šta stoji iza narcističnog poremećaja ličnosti i kakav je on bračni partner. Ono što većina žena ističe jeste da su oni konstatno u potrebi da stvaraju “emocionalni tobogan”. To znači da je prvi korak idealizacija – obasipanje pažnjom, ili “love bombing”. Sve se češće u javnosti govori i o “gaslighting-u”ili sludjivanju o čemu je i u ŽensCastu govorila i psihološkinja Jasmina Denić Vasilov pa ako želite više o tome možete pogledati i poslušati celu emisiju. Tu je naravno i kontrola jer imaju jaku potrebu da o svemu odlučuju sami.
Sve ovo može da ostavi značajno velike emotivne i psihološke posledice po ženu koja se nalazi u takvom odnosu. Pre svega tu je pad samopouzdanja, zatim izolacija i veliki psihički stres koji konstanto trpi. Često se dešava i da žene ne govore otvoreno o ovoj temi jer se boje osude javnosti koja o narcisu ima idealno mišljenje, jer se on zaista u javnosti predstavlja kao “savršen muškarac” sa izuzetnim manirima.
Osoba koja će pre poneti kese nekome na ulici, nego uraditi bilo šta što bi partnerki olakšalo dan. To su osobe koje vam sa osmehom otvaraju vrata od prodavnice, ili puštaju da vi prvi nešto “završite” na šalteru jer ste trudni ili sa detotom, dok će bez trunke krivice ili potrebe da uskoči gledati svoju trudnu suprugu kako nosi starije dete dok drugom rukom pere suđe. Jer to niko ne vidi. Takođe i kada su u javnosti zajedno dok god ima ko da se “divi” praviće se kao najidealniji otac i suprug , pa se onda sve vrati na staro kada se vrata od stana zatvore. Jel vam poznato? To je kao da živite sa dve različite osobe, ili kao da jedna osoba ima šizofrena cepanja… Zar ne?
U takvoj situaciji neke , možda i većina žena kako bi preživele pristaju da budu kontolisane, ponižavane, omalovažavane, stresirane i nesigurne. Ali tu ne žrtvuju samo sebe, pa je red da vidimo i kakve posledice narcis ostavlja deci u nasleđe.
U partnerskim, bračnim odonosima sa decom gde postoji narcis (i zamislite ova bolest uglanom pogađa mušarce), ljubav ako uopšte i postoji prema deci je uslovljena “voleću te samo ako si savršen/a i na mojoj strani”. Tu takođe postoji i više stvari recimo ignorisanje dece ukoliko se narcis posvađa sa njihovom majkom. Ali nije to kraj, postoje i primeri instrumentalizacije odnosno koristi decu kao oružje protiv partnera, i možda najprepoznatljivije je podeljena lojalnost teranje dece da biraju stranu.
Žene koje su “preživele” narcise u svojim iskustvima otkrivaju da ljubav prema deci uopšte i ne postoji, te da potreba za brakom i decom zapravo predstavlja potrebu za spoljnom validacijom “oženjen, ima dece, posao, auto”. Jer jedino tako u patrijarhatu muškarac može da izgleda ostvareno, u suprotnom nešto nije u redu s njim, a narcis to ne može da podnese. Da bi stekao spoljnu potvrdu svoje “savršenosti” on pribegava svim sredstvima koje su ranije nabrojana, ali kontrola mu je jedno od omiljenih.
Ako ste već ovde shvatile da negde u okolini imate narcisa, sigurna sam da ste verovatno sve već probale kako bi održale “mir u kući” ali i sačuvale svoje dostojanstvo.
Probale ste da se raspravljate, uvek je rasprava išla tokom svadje u kojoj se on oseća na svom terenu.
Sažaljenje i razumevanje, popuštanje koje vas je dovelo do izolacije.
Odustajanje od zajedničkog donošenja odluka, jer on mora da odluči, sto vas je dovelo do zdravstvenih dijagnoza.
Pa šta onda da uradite?!
Nemojte misliti da ne postoji rešenje. Ali o tome ćemo u sledećem tekstu. A do tada pročitajte ponovo, pa se dobro zapitajte moje mlade žene sa kim gradite odnos, a one koje već vape za pravdom, ako razmišljate o odlasku to je dobar početak, a ja vam uskoro pišem savete kako da ponovo pomognete sebi i izadjete iz “survival mode”-a.
Istražujući ovu temu na internetu, ali i među organizacijama u srpskim sredinama, shvatila sam da je tema dece sa autizmom u srpskoj zajednici apsolutno nepravedno tabuirana i zapostavljena. Ovakvo ophođenje prema deci zaprepastilo me je pa sam odlučila da prekinem tišinu i diskriminaciju koja je upućena ka njima i njihovim roditeljima.
U srpskim sredinama na jugu Kosova veliki je broj problema sa k0jima se suočavaju roditelji autistične dece kao i sama deca. Naime, u školama, iako je pravilo da autistično dete ima pratnju stručne osobe, to se ne sprovodi. Inkluzija dece sa autizmom apsolutno nije zaživela u ovim sredinama i školama. Ali to nije jedini problem. Rad sa detetom za koje se sumnja da ima autizam najvažnije je u najranijem periodu, preporučuje se rad sa defektolozima i logopedima. Defktologa južno od Ibra u srpskim sredinama nema, te su roditelji primorani da prelaze kilometre do gradova centralne Srbije kako bi mogli da učine koliko je moguće za svoje dete. Sve to iziskuje veliki stres za dete i za roditelje, ali i finansijski je isrpljujuće za one koji već imaju dovoljno brige.
Južno od Ibra ne postoje ni organizacije koje bi se bavile ovom tematikom, civilni sektor gotovo se uopšte nije bavio ovim pitanjem, kao i mediji. Roditelji se retko odvaže da na ovu temu govore, a dosta je i onih koji se u ovom društvu ponašaju diskriminatorski nerazumejući decu sa autizmom. Jedan od takvih slučajeva je i poruka sugrađanke iz Gračanice koja sam dobila pre izvesnog vremena:
“Skoro sam odvela dete u park, tu negde je stajao dečak koji je poprilično velik i još uvek ne priča. Jedna od majki drugog dečaka je rekla ehh pa on ima autizam i ne treba niko da se igra sa njim, šta mogu da nauče od njega. Žalosno što ljudi ne cene i ne razumeju različitosti. I moje dete još uvek ne govori. Ta tišina ubija čoveka npr mene i to je mnogo teško. Molim te kad možeš pokreni ovu temu”, napisala mi je zabrinuta mama koja je želela da ostane anonimna.
Foto: Screenshot
Ova veoma bolna tema za mnoge roditelje ipak morala bi da dobije svoje mesto u javnom diskursu, jer želeli da priznamo ili ne sve su češći primeri dece sa autizmom. Da budemo potpuno jasni, i kada se radi o kašnjenju u razvoju, kao što je kašnjenje u govoru, ponovo se roditelji suočavaju sa strahovima, ali ponovo do logopeda je jako teško doći.
Foto: Screenshot
A šta je sa kosovskim sistemom
U kosovskom sistemu, što se albanske populacije tiče, čini se da su dostupniji resursi i udruženja. Ako govorima o stručnoj pomoći deca čiji je maternji jezik srpski ne mogu se obratiti istim jer se deci mora obraćati na maternjem jeziku, a ne na albanskom.
Foto: Kancelarija premijera
Predstavnici institucija na Kosovu se uglavnom retko javno obraćaju u vezi sa ovom temom. Na Svetski dan dece sa autizmom uglavnom predstavnici Vlade u Prištini prime čelnike kosovskih organizacija „Autizam“, „Nacionalno udruženje za autizam“, „Autizam govori“. Prisutni su roditelji i deca, a na zgradi Vlade vidljivo je plavo svetlo.
Ove godine, na isti dan, Aljbin Kurti obećao je da će Vlada obezbediti 100 personalnih asistenata za decu koja idu u školu,a podsetio je da na Kosovu živi 2.682 dece ometene u razvoju.
Kod ovih statistika uvek je diskutabilno da li se odnose i na srpsku zajednicu, jer se taj podatak nikada ne naglašava.
Međutim, pošto škole u srpskim sredina funkcionišu u sistemu Republike Srbije, pretpostavka je da se asistenti ne odnose i na ove škole. Srpska deca ponovo nemaju značajne koristi ni od ovog sistema.
Jedino srpsko udruženje na Severu Kosova
Jedino udruženje koje se bavi decom sa autizmom ali i drugim poremećajima u razvoju je “Podrži me”. Ovo Udruženje roditelja vodi Ivana Rakić u Severnoj Mitrovici. Udruženje nije finansirano ni od jednog sistema, a pokušava da uradi mnogo u nemogućim uslovima.
Preuzeto sa Facebook profila “Podrži me”
Ivana Rakić za Ženski info odgovorila je na neka od naših pitanja u vezi sa ovom temom.
Prema njenim rečima Udruženje “Podrži me” je formirala 2015. godine iz lične inicijative kao majka sa detetom sa smetnjama u razvoju. Kako navodi u pisanom odgovoru za naš sajt veliki problem sa kojim se samo Udruženje suočava je projektno finansiranje jer kada se završi jedan projekat mora da se sačeka produženje ili sledeći, te su zaposleni prinuđeni da u tom intervalu rade volonterski.
„Sam centar je prilagođen osobama sa posebnim potrebama. Prostora ima za različite aktivnosti sa članovima udruženja. Kroz dugogodišnji rad, sa roditeljima smo izgradili poverenje, tako da smo uvek tu za njih. Samo udruženje broji ukupno 205 članova (deca i mali sa smetnjama u razvoju) iz sve četiri opštine. Imamo kancelarije i u Zubinom Potoku i do nedavno u opštini Leposavić, koju su nam oduzele kosovske institucije“, navodi Rakićeva.
Tačnih statističkih podataka o broju dece sa autizmom u srpskim sredinama, kako kaže, nema. Razlog je pre svega, kako dalje navodi, zato što se roditelji teško suočavaju sa tim problemom.
Udruženje se bavi decom i mladima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, gde spada i autizam. Na našu konstataciju da su deca sa ovakvim dijagnozama veoma zanemarena i od strane sistema i društva, Ivana odgovara:
„Da, slažem se sa Vašom izjavom, da su deca sa autizmom zanemarena od strane društva i institucija, a mi kao udruženje radimo na poboljšanju i podizanju svesti da autizam nije bolest, već stanje. Da je osobama sa autizmom potrebna nega 24h i da mogu da budu društveno funkcionalni, kreativni, a to je upravo ono na čemu mi radimo u udruženju, pronaći njihovu najjaču stranu, za šta su obdareni i iskoristiti njihove kapacitete znanja.“
U sklopu Udruženja sprovode se različite aktivnosti kao što su kreativne i edukativne radionice, radionice socijalnih veština i tematske radionice za roditelje.
„Pružamo usluge psihologa, socijologa, logopoda, pravne i socijalne usluge. Organizujemo razne obuke, treninge i okrugle stolove. Takođe radimo na obukama sa nastavnim kadrom, kako raditi sa decom sa smetnjama u razvoju.“
Novonastala situacija na Severu Kosova, zatvaranje Privremenih organa ali i ostalih institucija RS uticala je i na rad ovog Udruženja.
„Svakako nam je otežalo rad, pre svega život, a samim tim i rad. Na primer, jedan roditelj kojem po zakonu pripada tuđa nega i pomoć, mora da ide do prelaza, izgubi ceo dan, potroši novac za put, čeka u redove po nekoliko sati, da bi ostvario svoje pravo. Svakodnevan strah i dešavanja na severu Kosova utiče na decu kao i na roditelje. Kad čoveku uzmeš slobodu i živi u strahu, bolje da mu uzmeš život i pod takvim uslovima živimo i radimo svakodnevno.“
Roditelji južno od Ibra kontaktiraju Udruženje, kaže Ivana, ali problem postoji sa nemogućnošću da se obezbedi prevoz do centra u Mitrovici gde im mogu biti pružene usluge. Roditeljima sa juga poručuje:
„Da se ujedinimo i tražimo pomoć u vidu prevoza (kombi) koji bi ih dovozio u naš centar, zato što ne vidim da je moguće naći neko drugo rešenje.“
Što se ličnih pratioca tiče Ivana ističe da ukoliko se neko od roditelja sa juga suočava sa ovim problem treba kontaktirati Udruženje koje u tom smislu može pomoći.
„Postoji organizacija koja obezbeđuje lične pratioce na severu Kosova kao i na jugu, pa bih volela da znam koja to deca nemaju pratioce i iz kog mesta. Ovim putem bih pozvala te roditelje da se jave udruženju „Podrži me“ da pokušamo da im pomognemo“, napisala je u odgovoru Ivana, koja je takođe našoj redakciji ostavila i kontakt telefon, te mi pozivamo roditelje da nam se jave na mail, kako bismo im prosledili broj.
Diskriminatorsko ponašanje društva prema deci sa smetnjama u razvoju i te kako je prisutno, te se Ivana svojim zalaganjem kroz aktivnosti Udruženja trudi da podigne svest kod građana da se deca sa autizmom ne izbegavaju.
„Već da shvate da su oni deo našeg društva, jer dete ili mlada osoba sa smetnjama u razvoju nisu opasnost za društvo, oni su topli i nežni, samo ih treba prihvatiti i ne otežavati već njihovo postojeće stanje.“
Kao majku autističnog deteta Ivanu smo pitali i da nam podeli svoje iskustvo.
„Ovo je najteže i najemotivnije pitanje koje ste mogli da mi postavite. Kad vidite da društvo ne prihvata takvo dete, a vi se kao roditelj trudite da se edukuju nastavnici, učitelji, građani, da se podigne svest o takvoj deci, a pored toga se borite da pomognete i svom detetu da napreduje, da se ne obazire na to kako je drugi doživljavaju, borba je jako teška, iscrpna i duga, ali kao pre svega roditelj i osnivač centra i dalje imam snage da se borim sa ovom nepravdom. „
Roditeljima koji su u fazi prepoznavanja drugačijeg ponašanja svog deteta ona preporučuje:
„Da pobede sebe i da priznaju i prihvate problem što pre, zato što će imati više vremena da pomognu svom detetu.“
„Kao majka deteta sa autizmom i osnivač udruženja konstantno radimo na tome da jedino roditelj može da pomogne svom detetu i da zajedničkim snagama apelujemo na opštine, centar za socijalni rad, prosvetu, zdravstvo i na sistem države da menjaju zakone i podrže ovu najugroženiju kategoriju decu sa smetnjama u razvoju i njihove porodice.“
A razumemo li uopšte kroz šta prolaze roditelji i deca?
“Moj sin sada ima 11 godina, a prve simptome je počeo pokazivati sa godinu i po dana”, počinje svoju priču Ana Ćup Marković iz Gračanice.
Ana Čup Marković
“U to vreme je imao jako oskudan govor, tačnije svega par reči. Otišli smo na more i na plaži dugoj par kilometara on je išao, ne okrećući se da potraži mamu ili tatu ili barem poznato lice. To je bio signal koji nas je najviše zabrinuo i naveo da potražimo stručnu pomoć.”
Ana objašnjava da su usledili odlasci kod pedijatra koji su davali obrazloženje “on je samo lenj”, te da će “progovoriti”. Kao i većina u ovom savremenom dobu Ana je počela da informacije traži na internetu i prvo nailazi na “autizam”.
“Nalazim dečijeg psihijatra u privatnoj klinici, na preporuku, i započinjemo put. Da li sam i tada dobila odgovor, moguću dijagnozu. Naravno da ne. Kao što je to izgleda običaj kod nas, sledi radna dijagnoza poznata f83 što označava Disharmoničan razvoj. A šta to znači? Ukratko, da dete ima promene u svom razvoju, negde je u skladu sa uzrastom, a negde kasni. Kasnio je on dosta, naročito sa finom morotikom, dok mu je gruba bila i preko uzrasta, što lekari nisu baš primetili i samim tim nisu mi dali smernice kako da se ophodim sa njim. “
U to vreme, kako dalje navodi, imala je sreću da upozna majku koja već ima starije dete sa autizmom, pa ju je ona hrabrila, ali i davala smernice.
“Odmah pronalazim defektologa, logopeda, psihologa, razne terapije koje su danas dostupne, a mogu pomoći mnogo, ovde ne mislim na lečenje, jer autizam nije bolest. To je stanje, sa kojim se živi, a koje se može poboljšati adekvatnim radom i razvojem deteta.”
Nakon izvesnog vremena dete upisuje u vrtić zbog socijalizacije pre svega ali tu nailazi i na probleme, jer vaspitno i školsko osoblje nije edukovano da radi sa decom sa smetnjama u razvoju.
“Posle vrtića krećemo na razne časove, prvo defektolog, pa logoped, pa muziko terapija, pa terapija peskom, zatim edukativne radionice. Razni programi poput Floor time ili Montessori.”
“Ne znaju da raspoznaju sarkazam, šalu, ali znaju da vole više od mnogih”
U tom je periodu shvatila da ili si jak da to izdržiš ili padaš.
“ Bilo je i kod mene padanja. Naročito na početku. Često sam sebi izgovarala jednu rečenicu, “zašto baš ja i zašto moje dete”. Ali u tim situacijama, pobegnem od njega, čak i zaplačem, a onda se smirim i nastavim gde smo stali. Teško je prihvatiti dijagnozu f84 (poremećaj iz spektra autizma). Svesna si da kada je ta dijagnoza jednom upiše u registar, povratka nema. Možda je i to problem što mnogi roditelji kada su im deca mala ne prihvataju da je to u pitanju, ili da dete uopšte ima problem u razvoju. Ja sam je odavno prihvatila i kada nije imao dijagnozu, a dobio ju je tek sa šest godina i to na moje insistiranje.”
“Ono što možda nikada neće proći jeste činjenica da je to doživotno stanje, ali i najveća bojazan svih roditelja šta će biti sa njihovom decom kada roditelja više ne bude. Ne postoje centri ili boravci za osobe sa autizmom, kao što je to slučaj u razvijenim zemljama. I to je upravo mučenje svih nas, ko će o njima brinuti kada roditelja više nema. Osobe sa autizmom jesu samostalne, ali ne i za život. Obično ljudi misle da su to bezosećajne osobe, bez empatije prema drugima i sl., što je velika zabluda. Osoba sa autizmom i te kako oseća i sreću i tugu i znaju da prepoznaju istu. Njihov najveći problem je socijalizacija. Oni ne znaju sami da se socijalizaju, oni sve moraju da nauče, a tu se može reći i koje su to društveno prihvatljive norme. Kod njih to dolazi jako sporo, ali svakako da u jednom segmentu svog života nauče.
“Ne znaju da raspoznaju sarkazam, šalu, ali znaju da vole više od mnogih koji su, kako ih ocenjuju psihijatri, “urednog razvoja”. Ja ne volim to odvajanje. Mi smo svi isti, neko sporije ili brže nauči šta je to što se od njega očekuje ili šta društvo od njih očekuje. Kod velikog broja dece sa autizmom govor je najveći problem i nedostatak (što ne važi za svu decu ili odrasle osobe, kod nekih se govor razvije u skladu sa uzrastom, kod nekih je oskudan, a kod nekih nikada se ne javi), pa su zbog toga često marginalizovani u društvu.”
Borba sa sredinom koja je nepodržavajuća i osuđujuća i dalje traje, kaže Ana.
“ A to je kada svaki put i svakome moram da objašnjavam da mi je dete autistično, a ne nevaspitano, ako mu se neko obrati, a on ne odgovori, jer ne priča. Bilo je tu svačega. “
Kao i sagovornica sa početka price, i Ana je doživela neprijatno iskustvo upravo u parku, od druge mame.
“ Odvela sam dete u park, imao je oko četiri godine i prišla mu je devojčica istog uzrasta da se igraju. Kada je posle nekog vremena shvatila da on ne govori, već se glasanjem oglašava, pogledala je u svoju majku koja se nalazila u blizni. Majka je prišla, uzela devojčicu za ruku i odvela od njega uz opasku “skloni se, vidiš da sa njim nešto nije u redu”. To je možda bila među prvim rečenicama jednog roditelja, koja je za mene u tom trenutku bila šamar. Ovo se desilo u gradskoj sredini, gde bi trebalo da pojava osoba sa autizmom nije bauk, međutim, nije tako.”
Kako navodi i dalje su tu pogledi i promatranje, posebno sada kada je on veliki dečak sa 11 godina.
Podrška Sistema ne postoji
Iako je Zakonom predviđeno da osobe sa autizmom imaju pravo na ličnog pratioca i pedagoškog asistenta, u praksi je to nemoguća misija, navodi Ana.
“Većinom su roditelji sami pratioci i asistenti svojoj deci. Zbog toga jedan od roditelja je u nemogućnosti da radi, jer mora da bude sa detetom 24 sata dnevno, pa čak kada je u školi ili vrtiću. S druge strane, tu je i finansijska pomoć koja se zove tuđa nega i pomoć, papirologija je prevelika, obnavlja se na svakih dve godine, kod nekih i na godinu dana, što takođe nema smisla, jer je autizam doživotno stanje, a ne virus koji će posle par meseci proći. I to je samo simbolična cifra u iznosu od 27.000 dinara u sistemu Republike Srbije. Na Kosovu je ona mnogo manja.”
Inkluzija je za nju “mrtvo slovo na papiru”, navodi, jer se ne praktikuje kako bi trebalo.
“ Dakle, to je da dete ide u, kako oni kažu “Redovnu školu”, a ne Specijalnu, ali sa posebnim planom i programom. Ovde je važno pomenuti da taj program treba da sastave psiholog, pedagog i učitelj ili nastavnik u skladu sa uzrastom, mogućnostima i potrebama deteta. U 95 % slučajeva oni uspeju da naprave program, ali onda nastavnik ili učitelj ne može sam da ga proizvede, jer nisu edukovani da rade sa takvom decom, a ličnog pratioca ili pedagoškog asistenta deca nažalost nemaju. Onda se u tim slučajevima ostave po strani. Ovo govorim za škole koje su voljne da prihvate dete sa smetnjama u razvoju u svom odeljenju. Ima i onih koji ne žele i na samom upisu u školu stave roditeljima do znanja da nisu spremni za tako nešto.”
Ana takođe navodi da je bilo i onih škola koje prihvate dete pa se kako kaže, predomisle.
“To je bio slučaj kod nas, kada mi je dete krenulo u predškolsko. Upisao je jednu Osnovnu školu, vaspitačica je srčano prihvatila da radi sa njim, a ja, da bih joj olakšala, svojim novcem unajmim pratiocima koji će zajedno sa njim biti na časovima. Časovi u predškolskom traju tri sata. Prvo mu je smanjila broj časova, zahtevala da dolazi samo na sat i po vremena, iako to nisam razumela, prihvatila sam, jer sam želela da se on socijalizuje. Zatim je vaspitačica počela da negoduje što je pratilac sve vreme prisutan na času. A pratilac je bila devojka koja je bila na masteru psihologije i već je volontirala u Udruženju za pomoć osobama sa autizmom. Kada je za njega napravljen plan i program rada, prema inkluziji, pratilac se striktno pridržavala plana i programa, pa su počela, prema navodima vaspitačice, druga deca da negoduju zbog čega moje dete ima poseban tretman. “
Međutim tu se njihovo lose iskustvo ne završava već ide korak dalje, gde se još jednom potvrđuje diskriminatorski odnos sredine.
“Negde na polovini školske godine rekli su mi da roditelji drugu decu žele da ispišu iz tog odeljenja, jer je sa njima dete sa smetnjama u razvoju. Zatražila sam roditeljski sastanak i izašla pred 20 roditelja i pokušala da objasnim šta je autizam. Na tom roditeljskom je delovalo da su razumeli i da će se sve rešiti, da bi nedugo zatim dobila poziv od direktora škole i molbu da ispišem svoje dete. Što se mene tiče, toliko o razumevanju, edukaciji i podršci obrazovnog sistema prema deci sa smetnjama u razvoju.”
Tada je, kaže, prelomila i svoje dete upisala u Specijalnu školu i on sada pohađa četvrti razred.
“Moje odustajanje nije značilo da sam ja odustala, jednostavno sam smatrala da moje dete ne treba da bude u sredini u kojoj nije prihvaćeno. To nije dobro za njega i on tu neće biti srećan. A meni je njegova sreća najvažnija. “
Roditeljima dece sa autizmom poručuje da ih ovo stanje ne obeshrabruje.
“ Znajte da mnoga deca boluju od teških i neizlečivih bolesti, da se leče SMS porukama. Vaše dete je zdravo, samo njegov ili njen mozak malo drugačije radi. Ne obazirite se na mišljenje društva, balkanski mentalitet je takav, mnogo kasne u shvatanju i prihvatanju nečega drugačijeg. Ja sam optimista da će autizam uskoro biti najnormalnija pojava u društvu i da niko više neće od toga praviti bauk. Volite svoje dete i videćete koliko će ljubavi to dete da vam pruži.”
Prošla je još jedna kampanja. Sutra su još jedni izbori. Muka vam je? Naravno da jeste. Jedva čekate da se završe, jel da? Pa da. I meni je muka — ali ne od onoga što smo slušali, nego od onoga što nikada nećemo čuti.
Šta je sa sprovođenjem zakona? Šta je sa demokratskom voljom? Šta je sa pomirenjem? Šta je sa poštovanjem?
Plan za razvoj? Jasan? Konkretan? Ma dajte, pa ovde se sve svodi na “daj šta daš” i “dok traje nek laje”. Politika kao kafanska pesma na ripitu.
A ti, ženo? Jesi li se pomirila da trpiš i dalje, jer su ti uvalili bajku o tradiciji koja ti nalaže pokornost i patnju? Jesi li pristala da budeš dekor, da te tapšu po ramenu i zovu “velika srpska majko”? Bravo, aplauz, a na kraju dana — ništa. Samo smeh iza leđa, jer znaju da bez tvoje žrtve ne mogu ništa, ali su te opet spakovali u ram i okačili na zid.
Pristale ste žene na sve ono što vam sledi — zarad ničega. Vi koje nosite porodice, gradite društvo, oblikujete sutrašnje odnose, vi ste spustile glave i poslušno slušate gospodare. Čuvarke patrijarhata, gladne muške validacije, vi ste pristale na sve. Jer niste rekle ni reč.
Ja nisam. Niti ću. Zato ovog poslednjeg dana kampanje ne kritikujem njih — oni su uvek isti, kao loš repertoar. Kritikujem vas, jer ste i dalje samo oružje u njihovim rukama.
Sutra su još jedni izbori. Još jedan krug istih obećanja, istih parola, istih tapšanja po ramenu. Još jedan katalog iluzija. Još jedan festival patetike gde se žene proglašavaju majkama nacije, a zapravo se guraju u ćošak da ćute.
I zato — muka vam je? Treba da vam je. Jer muka je jedini iskren osećaj u ovom cirkusu. Ako vas ne zaboli, znači da ste pristali. A kad pristaneš na ništa, dobiješ baš to — ništa.
Da nisam danas slučajno saznala da je jedna od stranaka počela da deli pakete osnovnih namirnica — i to baš u mojoj ulici — ne bih imala ni trunku inspiracije. Al eto, hvala brašnu, tema se sama nametnula.
Odmah mi na pamet pade Šojić, vanvremenski lik iz domaćih filmova, koji je u kampanji delio krompire. Nema tu ničeg lošeg, samo je jadno kad se glas trampi za kilo brašna. A to što dele, realno neće trajati ni do izbora, a kamoli posle. Al koga briga za posle — bitno je da se sada “ućari”.
Inače, danas nije bilo vode. Ceo dan kvar, ništa novo. Mogli su bar da ubace koji balon vode u te pakete. Al šta će nam voda, kad imamo brašno gratis. Mislim, ne mi — neki. Mi svoje redovno kupujemo. Za glas ga ne uzimamo.
I tako mi krenu polemika u glavi: kako je moguće da ljudi nemaju osećaj da dostojanstveno odbiju ovakvu milostinju? Al brzo se resetujem na ironiju, bude mi lakše. Dobar recept — ali samo sa sopstvenim namirnicama, nikako njihovim.
Jer ovde je sve naopako: leti nema vode, zimi nema struje, ali paketi pred izbore stižu redovno. To je konstanta. I dok tako ćare i jedni i drugi, jedinu pravu korist imaju paketomani — oni znaju da za malo dobiju mnogo: vile, stanove, letovanja, zimovanja, dve ili tri plate. Ne rade sem za izbore, ali računica im valja.
A oni drugi, što ćar ne vide, vode se logikom “daj šta daš”. Kratko im pamćenje, pa posle sedam dana opsuju vlast koju su izabrali. Ali ne javno, nego kroz zube, da se ne čuje. Jer nikad se ne zna — možda vlast padne, pa novi izbori, pa nova sitna ćar.
Na severu možda nema brašna, ali ima novih tabli sa novim nazivima ulica i starih “dobrih” tenzija, jer njih nikada dosta. Jedni ih postavljaju (i table i tenzije), drugi pokrivaju, treći otkrivaju. Ne šalim se — stvarno se dogodilo. Policajac sklanja, a gradonačelnik posmatra uplašeno, kao da nema nikakvu moć. Jer moć se ovde pokazuje građanima, a ne tamo gde bi trebalo da se zaštite njihova prava.
A i ovi postavljači na isti stub u dva smera stavili Đinđića i Boljetinca. Simbolika nepodnošljivo nestvarna. Ali tu je pa ko ne može da gleda neka okrene glavu, jer dok sud donese odluku potrajaće.
Sve je zabeležila kamera, zapravo više njih. Bolje da nisu, jer “Kurtijeva policija” ponovo je izvela performans, a politikanti na vlasti odigrali još jedan čin u beskrajnom igrokazu.
I šta na kraju zaključiti, nije lako hajde da probam:
Moć se pokazuje tamo gde je najlakše — nad nemoćnima.
Prava ostaju samo na papiru, dok kamere beleže nove epizode starog igrokaza.
Jedni ćare, pa ćute, a onda psuju kroz zube, a život se pretvara u beskrajno ništavilo: narodu sitna milostinja, vlasti velika privilegija. Balans je napravljen, testo naraslo, u rernu ćemo zajedno posle sedmog.
Mnogo je neshvatljivih situacija, reči i ponašanja u kampanjama, pa i u ovoj aktuelnoj. Ali ono što mi je najdegutantnije, što prevazilazi svaku političku razliku, jeste vređanje kandidatkinja mizoginim komentarima na društvenim mrežama. Komentari koji se ne prijavljuju, ne sankcionišu, ostaju da vise u virtuelnom prostoru kao poruka da je ponižavanje žena dozvoljeno.
Kakav god bio moj stav prema politici koju propagiraju stranke u ovoj izbornoj trci, imam moralnu, etičku i ljudsku — žensku obavezu da se jasno usprotivim pokušajima da se kandidatkinje javno ponižavaju pogrdnim rečima. To nije pitanje političkih preferencija, već pitanje dostojanstva.
„Kuja“, „striptizeta“, psovke — samo su neki od komentara zbog kojih bih lično otišla u policiju istog trena i pokrenula proces protiv uglavnom lažnih profila. A znamo da, kada je vređanje žena u pitanju, ima i onih koji se kriju iza pravih imena, hrabrih u mržnji.
Žene na koje se komentari odnose nisu samo kandidatkinje one su građanke koje imaju pravo da učestvuju u političkom životu bez straha da će biti izložene javnom linču. Svaka uvreda upućena njima zapravo je poruka svim ženama: „Ne ulazite u politiku, jer vas čeka poniženje.“
Ali ono što dodatno zabrinjava jeste ćutanje njihovih muških kolega. Dok mizogini komentari pljušte po mrežama, oni ostaju nemi. Ni reč osude, ni znak solidarnosti. Kao da je normalno da se žene u politici vređaju, a muškarci ostaju muškarci —ostaju po strani sve dok se ne udari na “bratstvo” do tada borite se same. To ćutanje govori o nivou na kom se nalazi naše društvo: ne samo da se mizoginija toleriše, već se prećutno prihvata kao deo političke igre.
Zato je važno da se ovakvi napadi ne relativizuju, ne ignorišu i ne prećutkuju. Ćutanje je saučesništvo. Ako društvo ne reaguje, ako institucije ne sankcionišu, onda se šalje signal da mizoginija ima dozvolu. A to je poraz ne samo za žene, već i za demokratiju.
Politička kampanja može biti arena ideja, vizija i programa. Ali kada postane arena uvreda, mizoginije i ponižavanja, onda gubi smisao. Borba protiv mizoginije nije borba za jednu stranku ili jednog kandidata — to je borba za pravo žena da budu ravnopravne učesnice u javnom životu. A to pravo ne sme da zavisi od toga koliko su spremne da trpe uvrede, niti od toga da li će njihovi muški kolege imati hrabrosti da progovore.
Juče Zadušnice, danas Duhovi — Srpska pravoslavna crkva neumorno obeležava praznike, dok po grobljima i dalje štrče polomljene ploče. U crkvama liturgije i molitve, a prosečan čovek se nada zdravlju i svemu ostalom, jer se samo još u Boga nije stigao razočarati.
Ne remeti to kampanju, našli su način da i ovo iskoriste.
Hleba i igara nikada nije falilo, pa ni danas: pogače će sutra žirirati, umetnička društva već večeras zaigrati. Naravno, sve pod okriljem Srpske liste, jer svaki kandidat mora da ima bar po jednu funkciju i u srpskom sistemu koji visi o koncu. Bez dve plate u dva sistema — nisi političar, nisi ni “listaš”, samo običan smrtnik bez renomea.
Ženski deo ekipe poslat u Orahovac i Veliku Hoču da priča o lepoti opstanka. A onda izjava žene koja ih je dočekala: „U nekim situacijama bude zaista teško živeti ovde, naročito što se tiče dece… ali za sada je dobro, imamo vrtić i školu.“ Dakle, uslovi su vrtić i škola! U savremenom kazamatu to je luksuz, a i taj luksuz stoji na klimavim nogama.
Najbitnija vest: Verske zajednice na Kosovu potpisale deklaraciju: traže fer kampanju, bez vređanja, a posebno zaštitu žena. Obradovala me ta “posebna” tačka — kao da je otkrivena nova planeta. Pitam se samo da li je deklaracija pravno obavezujuća, ili je to još jedna od onih fotografija gde ambasador Velike Britanije stoji rame uz rame sa verskim predstavnicima, koja će završiti u nekom albumu. Baš nekako kao zakoni na Kosovu na papiru odlični u praksi ne implementirani.
E, a Rašić ga nešto nema — ni u medijima, a slabo i u javnoj kampanji. Kažu bolje informisani da se bavi onom metodom “od vrata do vrata”, pa se pitam: čuo li je ko šta? Ili je i to postalo nova forma političke tišine — kampanja za “ćutljive”, iza zatvorenih vrata.
Za to vreme Kurti prima albanske političare, grli se i smeje: poruku šalje svojim biračima — “najveći sam Albanac od svih, samo još da zatvorim koju srpsku ambulantu i eto mi 60 posto”. Dakle, recept je jednostavan: osmeh, zagrljaj i malo administrativnog zatvaranja — politički koktel za instant većinu.
Dakle, dok jedni obeležavaju praznike i mole se za zdravlje, drugi obezbeđuju duple plate, treći šapuću od vrata do vrata, a četvrti zatvaraju ambulante uz osmeh i zagrljaj. Sve liči na predstavu dok publika aplaudira i skandira — već modra i bez vazduha jer nikako da se završi. Pauze nema, ljudi u zanosu padaju na kolena pred novom‑starom postavom, koja je željna njihovog rajanskog mentaliteta i drži ih na sceni iznova i iznova. Dok begovi konačno ponovo ne zalegnu na svilene jastuke raji mira nema.
Kampanja se polako zahuktava, pravo je vreme da analiziramo šta koja politička opcija nudi. Pošto imamo svega dve (srpske) na ovim izborima, njima ću se i pozabaviti.
Nema izbora na Kosovu a da prosečni sunarodnik ne kaže: “nikada mi niko ništa nije dao” ili da zapreti: “ako mi neko dođe pred izbore, može loše da se završi”. Drugi pak mudro zaključuju: “glasam za jednog, uzimam od drugog, samo da se ne zna”! A najzanimljiviji su oni koji izbore čekaju kao akciju u hipermarketu — da ispune neki cilj, pa da se posle hvale kako su “kupili” budućnost na popustu.
Akcija do isteka zaliha
Prvi politički subjekt nudi katalog koji važi samo do 7. juna: za 50 glasova dobijate posao i po gratis. Ako uložite 100, dobijate još onaj “i po” — jer šta je kampanja bez poklona?
U ponudi su i druge sitnice: da posao koji već imate ostane vaš, neka socijala, jednokratno davanje, naknada za nezaposlene, transferčić za grad ako planirate da se posle izbora odselite, pa možda i neka platica bez poslića.
Sve u svemu, podseća na letak iz supermarketa — samo što se na kasi ne plaća dinarima (odavno), već glasačkim listićima. Slogan: “Glasajte danas, poklon odmah!”
Građevinska firma snova
Drugi politički subjekt deluje kao građevinska firma i rent-a-mehanizacija.
Možda vam fali još jedna kuća pored dve ili tri koje već posedujete? Nema problema, tu smo za vas!
Ili nemate zemlju za obradu, ali vam se baš sviđa motokultivator ili traktor kao dekor za dvorište? Pa naravno da može! Tu smo da ulepšamo vaše domaćinstvo.
Cene nisu poznate, ali slobodna pretpostavka: mnogo niže od prethodnog subjekta. Slogan: “Kuća, traktor, dvorište — sve na rate, samo da glas ostavite!”
Glas kao poklon
Ako se kampanja pretvorila u katalog akcija, onda su glasači kupci, a politika — pijaca.
Na jednoj strani imate supermarket obećanja, na drugoj građevinsku firmu snova. A između njih stoji narod, koji bira ne viziju, ne program, ne budućnost, već — najbolju cenu. I dok se obe strane utrkuju ko će ponuditi jeftiniji poklon, jasno je da je najskuplja stvar u celoj priči upravo ono što se olako daje: glas.
Juče je, verovali ili ne, počela još jedna predizborna kampanja na Kosovu. Da, još jedna. Zvuči kao repriza reprize, ali nije – ovo je potpuno nova epizoda iste sapunice. Kampanja je „zvanično“ startovala, mada je nezvanično u punom jeku već mesecima. Isti glumci, iste replike, ista demagogija – samo se menjaju posledice, koje su sve teže i grotesknije.
Na trenutak sam pomislila da će ova kampanja biti zabavna, možda čak i komična. Ali, naravno, politika ovde ne zna za komediju bez tragedije. Ljudi ostaju bez posla, direktori završavaju u pritvoru – i eto ti „humora“ na kosovski način u kom ponovo nikome ništa nije smešno.
Transferi godine: politika kao fudbal
Prvi „transfer godine“ – Jovana Radosavljavić, iz nevladinog sektora pravo u Srpsku listu. Kaže da je nestranački pristupila, jer su nacionalni interesi iznad politike. Divno zvuči, ali hajde da sačekamo da vidimo koliko će se ti interesi uklopiti u listu poznatu po partijskim disciplinama. Ja ću strpljivo čekati da čujem bar jednu rečenicu o ženama i njihovom položaju.
Drugi transfer – Igor Aritonović, nekadašnji funkcioner Srpske liste, sada podržava Nenada Rašića. Po kuloarima kruže priče: špijun, ili jednostavno čovek bez opcija. Istina? Verovatno negde između, ali svakako dovoljno da začini ovu političku sapunicu.
Još jedna kampanja, još jedno dno
A onda – otkazi ženama u školama i zdravstvenim ustanovama. Jer, naravno, najlakše je udariti po onima koji nemaju nikakve veze sa politikom, osim što su udate za „pogrešne“ ljude. Genijalna logika: kazni ženu i decu zbog muževljevih političkih stavova. Bravo, majstori!
Da se podsetimo – i ja sam imala svoj „mali primer“. Kritikovala sam komunalno preduzeće, dokumentovala nerad fotografijama i snimcima. Direktor tada rekao mom suprugu: „Pa muž si joj – zabrani joj.“ Sjajna ideja, zar ne? Kao da se mišljenja i javni nastupi regulišu bračnim ugovorom. Naravno da nisam prestala. I upravo zato znam da žene ne može da zaustavi ni muž, ni rođak, ni partija.
Ali eto, na Kosovu su navodno odlučili da žene ipak mogu da se kazne – otkazima. U društvu gde se femicid i dalje vodi kao „tema dana“, gde žene jedva dolaze do posla i gde su manje plaćene od muških kolega, neko je mislio da će ovakvim potezom „pokazati moć“. U stvarnosti, pokazao je samo glupost.
Kao šlag na tortu, pritvoreni su direktori škola i zdravstvenih ustanova. Tužilac, kažu, nije pribavio ni otkazna rešenja. Jer ako bi kosovski sud uzeo u obzir dokumente srpskih institucija, to bi značilo da ih priznaje možda i legalizuje. Dakle, ljudi sede u pritvoru – bez papira, bez dokaza, ali sa jasnom porukom: „Možemo da radimo šta hoćemo.“
„Babo” deli novac, a mi plaćamo račun
I dok Srbi među sobom “boj biju prljavim oružjem”, Kurti se bavi finansijskim „poklonima“. Deli novac kao da mu je „babo“ ostavio nasledstvo: penzionerima, deci, privatnom sektoru, porodiljama, dijaspori. Sve zvuči kao bajka, ali osećaj je da će račun stići – i to papren.
Novinari otvaraju ove teme, političare to naravno boli pa postaju „kvazi“ – tobože novinari, zapravo vreće za udaranje. Ipak o jednom snimku vlada zavera ćutanja: predsednik Srbije psuje Vladiku Teodosija i oca Savu Janjića. Da li je snimak autentičan ili AI montaža? Ne zna se. Ali zna se da niko nije demantovao. Ćuti Popović, ćuti predsednik, Vladika, ćute čak mediji da ne postanu “tobože”. Ćutanje je, izgleda, nova politička strategija.
Dragi čitaoče jasno ti je do sada da je nama sa ovakvima odavno otišao voz za nadu u bolji život na Kosovu. A sada je otišla i ćirilična železnička stanica. Nemamo ni gde da čekamo, onaj isti voz koji neće doći. Potpuno sumanuto ali karte su odavno u prodaji i to jednom pravcu.
Jagoda Jovanović, poznata stand-up komičarka iz Beograda za Ženski info daje svoje mišljenje o položaju žena u Srbiji, o tome koliko zapravo znamo jedne o drugima, o feminizmu i rodno osetljivom jeziku. Nezaobilazne teme razgovora sa Jagodom bile su i standap komedija, majčinstvo, studentski protesti, Epštajnovi fajlovi. Ali na samom početku, ko je Jagoda Jovanović?
“Jagoda je bivša diplomatkinja koja je: 1.Dala otkaz u državnoj firmi ;2. Bavi se standap-om. Trenutno piše knjigu Kako da sj…… svoj život u 2 jednostavna koraka.
Živi u Beogradu sa dva psa, mužem Špancem, jednim sinom havajskog imena Kai i drugim koji se zove Nil. Ako mislite da je to neobično, čekajte da čujete kako se nesrećna deca prezivaju. Za neke je Jagoda sila prirode, a za neke budala. Istina je da Jagoda ni životu ni publici neće ostati dužna.”
Biografiju smo preuzeli sa njenog sajta (Jagoda Jovanović), gde se ujedno možete informisati o njenim nastupima. „Jagoda se stand-up-om bavi 7 godina, a svoj solo show KIDAŠ IRENA izvodi jednom mesečno u Beogradu i Novom Sadu. Redovno nastupa u Ben Akiba Comedy Club-u i u drugim gradovima u Srbiji. Nastupala je u Švajcarskoj, Španiji i regionu, a stand-up izvodi na tri jezika: srpskom, engleskom i španskom (Ima li neki na kom si smešna, dodaje muž, ali ne slušajte njega, on je subjektivan.)“ – navedeno je na sajtu.
Život majke koji svakako dolazi sa neplaćenim radom koji svaka od nas obavlja donosi i dodatne izazove u poslu kojim se Jagoda bavi. Sigurno je, kako navodi, da njene kolege dolaze na nastupe odmornije.
Izgleda tako da promenim 16 konteksta u jednom danu i da uveče, kada sam obično spremna za krevet, treba da se spremim i odem da zabavim ljude. Dobra stvar je što te adrenalin probudi, ali pre nego što dođe do toga, treba izdržati. Moje kolege stižu uvek dosta rasterećenije i odmornije.
Verujem da je život svake žene i majke ispunjen svakodnevnim izazovima jer je sav teret logistike i organizacije porodičnog života na nama — što je onaj čuveni neplaćeni rad. Ja se zezam da kad bi počeli da nas plaćaju za SVE što radimo, konačno bismo imale veće plate od muškaraca. Ako pored toga imaš i posao za koji te zapravo plaćaju, od tebe se očekuje da radiš kao da nemaš decu. Kao što se očekuje da o deci vodiš računa kao da nemaš plaćeni posao. To su nerealni standardi koje su izmislili muškarci. Iznenađenje.
Ono što ne iznenadjuje je svakako da je muškaraca više u komediji od žena, upravo zbog dvostrukih standarda i nemogućih očekivanja koje se gomilaju na ledjima žena.
Ako muškarac priča o seksu, to je u redu, ali ako ti kao žena pričaš o seksu, još uvek postoji puno ljudi koji će biti skandalizovani. Takođe, ljudi se osećaju slobodnije da vređaju žene koje su se izložile u javnosti nego muškarce. Uverenja o tome kako bi žena trebalo da se ponaša su još uvek prilično rasprostranjena. Na našu veliku sreću.
Predrasude dolaze od nesrećnih muškaraca zarobljenih u patrijarhatu, kao i od žena koje su mizoginiju uspešno, ali nesvesno internalizovale
Za Jagodu feminizam je „stvar zdravog razuma“, potreba i odbrana.
Nažalost, živimo u vremenu u kojem se tvrdnja da su i žene ljudska bića smatra radikalnom. Za sve što imamo danas, izborile su se neke hrabre žene pre nas. I važno je da shvatimo da se ništa od toga ne podrazumeva i da ga stalno moramo braniti. Svetom vladaju muškarci koji na privatnim ostrvima siluju devojčice bez ikakvih posledica — i to nikada ne smemo da zaboravimo.
Predrasude dolaze od nesrećnih muškaraca zarobljenih u patrijarhatu, kao i od žena koje su mizoginiju uspešno, ali nesvesno internalizovale — pa se u napadima ističu više od muškaraca. Jedini status koji je feminizmu potreban je solidarnost.
Patrijarhat se ne bi toliko bunio protiv rodne ravnopravnosti u jeziku da ne znaju koliko je ona uticajna.
Primenu rodno osetljivog jezika podržava, jer kako kaže, sve počinje u jeziku.
Veština pravilne upotrebe jezika i komunikacije neophodne su da bismo stvorile svet u kojem ima više razumevanja, a manje osuđivanja. Ako je jezik toliko važan u političkom kontekstu — jer nema nacije bez jezika — onda je logično da je od suštinske važnosti i za ravnopravnost. Uostalom, patrijarhat se ne bi toliko bunio protiv rodne ravnopravnosti u jeziku da ne znaju koliko je ona uticajna.
Meni je uvek bilo interesantno kako je sekretar ozbiljna pozicija na kojoj se donose odluke, a sekretarica kuva kafu, kopira fajlove i radi šta joj se kaže. Ista reč. Ženski rod. I odjednom smo u kuhinji.Pa onda dolaze oni kvazi-argumenti: šta fali da žena bude advokat ili profesor, to je uvek bilo tako, zašto smo zapele kad to nije bitno. Pa ako nije bitno — hajde da svi budemo advokatice i profesorke. Nisam primetila da za to postoji spremnost.
Jagoda Jovanović, privatna arhiva
Ne znam nikoga ko je opterećeniji od mama, i zato aktivno i svesno uključivanje tata u odgoj svoje dece može značajno da utiče na mentalno i emotivno zdravlje — pre svega majki, a prirodno i dece.
Mame i dalje trpe ogromne pritiske porodice, društva, očekivanja i nepriznavanja svega onoga što one jesu ili moraju biti zarad svoje dece? Kako prekinuti izrabljivanje mama u tom smislu? Odakle početi?
Gabor Mate piše o tome kako žene mnogo pre nego što zatrudne nemaju adekvatnu podršku sistema — a meni se čini da su kasniji pritisci samo prirodni nastavak tretiranja žena kao nižih, manje važnih bića koja su tu da produžavaju vrstu i puno ne talasaju. Teško je da sistem koji uređuju muškarci pokaže razumevanje za poziciju žena i majki. Znam, šokantno.
Naše umrežavanje i pritisci spolja i iznutra čine mi se kao jedini način da se taj sistem menja. Na ličnom nivou, mislim da je važno da kao majke ne zaboravimo ko smo kao ljudska bića, šta nas ispunjava i gde želimo da stignemo. I da jedne drugima u tome budemo podrška.
Kako izgleda biti mama dva dečaka? Da li je dodatna briga za mentalno i emotivno zdravlje dodatno opteretila mame?
Prilično intenzivno. Ja se zezam da najviše volim kad im dođu drugarice — pa ih usmere na konstruktivnije i kreativnije sadržaje. Kod dečaka je sve dosta fizički. A ja verujem da treba raditi i na ovom drugom aspektu — komuniciranju svojih osećanja i sposobnosti da budu osetljivi i empatični. To su veštine koje će im sutra omogućiti da žive ispunjeniji i smisleniji život.
Mi smo izrazito patrijarhalno društvo, pa već u vrtiću mogu da čuju šta je za dečake, a šta za devojčice. Naša je uloga da se protiv tih stereotipa borimo — pre svega primerom. Ja ne znam nikoga ko je opterećeniji od mama, i zato čvrsto verujem da aktivno i svesno uključivanje tata u odgoj svoje dece može značajno da utiče na mentalno i emotivno zdravlje — pre svega majki, a prirodno i dece.
6. Podržava li sistem ženu, mamu? Kako to izgleda u vašem okruženju?
Ne. Ako hoćete duži odgovor: ne, ali uz dokumentaciju. Od pitanja na intervjuu za posao da li planiraš da imaš decu, preko neadekvatne podrške u trudnoći i prilikom porođaja — porođaj u Srbiji je stvar veze i sreće, a ne sistemske podrške ženama — do kasnijeg nerazumevanja da kao majka ne možeš da radiš na isti način kao pre toga. Žene moraju imati dovoljno vremena da se oporave i slobodu da po povratku na posao uzmu bolovanje uvek kada je to potrebno, a očevi obavezno odsustvo kako bi proveli vreme sa svojom decom. Vreme je da sistem prestanu da dizajniraju osobe koja nikada nisu morale da razmišljaju o tome ko će preuzeti dete sa treninga.
Jagoda na sebi svojstven, ironičan i autentičan način kritikujete aktuelna zbivanja na društveno-političkoj sceni Srbije.
Da li to predstavlja neki vid moralne obaveze, usprotiviti se onda kada nema pravde i slobode? I kako to izgleda kroz stend up komediju?
Kada pravda i sloboda počnu da se ukidaju, to nikada nije izolovan slučaj. Misliti da možemo da živimo svoje živote a da se “ne mešamo u politiku” — sumanuta je ideja u koju je nažalost mnogo ljudi poverovalo. Jer sve je politika: vazduh koji dišemo, voda koju pijemo, kako te tretiraju kao ženu, kako te leče — ili tačnije ne leče — u bolnicama, u kakve škole nam idu deca i koja prava imamo na poslu. [beat] To je sve politika koju osećamo svakodnevno. A stend ap je jedna od retkih formi gde nema cenzure — mada se i na tome radi. Ja verujem da ne samo mogu, nego da MORAM da kažem kako se osećam, jer je to način da se povežemo i ohrabrimo jedni druge da je pobuna jedina opcija kada ti ukidaju osnovna ljudska prava.
Bila je diplomatkinja, pa nas je zanimalo ima li sličnosti između stend upu i diplomatije ili je po sredi samo komedija 😊?
Naša diplomatija je definitivno komična — jer smo mi u međunarodnoj politici kao Valdo. Veći deo sveta ne zna ni da zapravo postojimo. A i kad nas nađu, ne znaju šta bi sa nama tačno radili. Solidarno. Odlika diplomatije je da se puno priča, ali da se ništa ne kaže. Odlika stend apa je da se malo priča, ali da se puno kaže. [deadpan] Ja sam vremenom shvatila da mi se druga opcija mnogo više dopada.
Meni se čini da su političari Kosovo pretvorili u jedan apstraktni simbol nacionalizma i da većina ljudi koji se busaju u grudi i o njemu govore nema ideju kako život tamo zapravo izgleda
Informacija o životu žena u srpskim sredinama na Kosovu gotovo i da nema, što je kako navodi, informacija sama po sebi.
Ponešto ispratim na mrežama, ali verujem da je to nedovoljno. Instinktivno znam da sigurno nije lak. Meni se čini da su političari Kosovo pretvorili u jedan apstraktni simbol nacionalizma i da većina ljudi koji se busaju u grudi i o njemu govore nema ideju kako život tamo zapravo izgleda. Ono što mediji ne pokrivaju ne znači da se ne dešava — znači da nekome odgovara da ne znamo.
Medijima ne veruje, televiziju ne gleda, društvene mreže i provereni ljudi su za nju najbolji izvor informacija.
Zavisi šta mislite kad kažete mediji — jer u Srbiji nezavisnih medija već dugo nema. Televiziju ne gledam, tako da ono malo što stigne dolazi sa društvenih mreža. Trudim se da pratim one ljude za koje verujem da će se maksimalno potruditi da prenesu istinu. To je tužna rečenica. Ali tačna.
Ženama sa Kosova poručuje
Vaša borba nije lokalna. Vaša borba je i naša borba. I mi vas vidimo — čak i kada vas sistem čini nevidljivima.
Nasilje nad ženama, femicid, studentski protesi, Epštajn
Nasilje nad ženama još jedna je veoma važna tema kojom se bavimo, pa nam recite da li smatrate da se institucije dovoljno trude da pomognu ženama koje trpe i prijave nasilje?
Institucije bi za početak trebalo da postoje, a onda da rade svoj posao — a nijedno ni drugo u Srbiji nije slučaj. Mi imamo farsu koja postoji samo da bi zaštitila one koji su te institucije i uništili. Čak i institucije koje rade svoj posao — na nekom boljem mestu — još uvek ne uspevaju uvek da zaštite žene od nasilja. Jer žene su univerzalno uvek na poslednjem mestu.Za sada, žene se štite međusobno. Što je sramotno i lepo u isto vreme.
13. Femicid i dalje nije prepoznat kao posebno krivično delo, šta o tome mislite?
Tu se opet vraćamo na priču o jeziku. Mizogini deo populacije jako trigeruje da uopšte postoji reč kojom se definiše ubistvo žena i devojčica od strane muškaraca koje poznaju — jer, pobogu, ubistvo je ubistvo, zašto bismo mi bile posebne? A ako ne prihvatamo ni reč, kako ćemo ga prepoznati kao krivično delo? Kao što nije važno da ženu koja se bavi advokaturom zovemo advokaticom — tako nije važno ni da uvažimo činjenicu da skoro polovinu ubijenih žena ubije partner ili član porodice. Čak i ,,male” nepravde su grudve koje jako brzo prelaze u lavinu.
14. Žene i devojke su ponovo bile najviše na udaru i za vreme studentskih protesta. Šta mislite da je razlog?
Kukavice su uvek sklonije da se okome na slabijeg. Žene su uvek prve na udaru — na protestima, u sudnicama, u porodilištima, u kući. Poslednje kad treba da dobijemo prava. Samo su zaboravili jednu stvar — žene su mnogo hrabrije i izdržljivije nego što veruju. Mi smo navikle da funkcionišemo bez podrške sistema. To nas nije slomilo. To nas je naljutilo.
15. Seksualno uznemiravanje, ali i silovanje počelo je, istina kasno ali se otvorilo kao pitanje i otvara se sve više u javnom diskursu- ipak žrtve i dalje nailaze na osudu. Kakvo je vaše mišljenje o svemu ovome?
Silovanje i seksualno uznemiravanje su deo života žena hiljadama godina — razlika je što su žene nedavno počele o tome da govore. To je velika stvar, ali je tek početak. Jer je mnogo lakše osuditi žrtvu nego menjati sistem iz osnova. Solidarnost i podrška svim ženama koje su doživele nasilje su ključne — kako bi glasovi postajali snažniji, a pritisak na sistem veći.
16. Epstejnovi fajlovi izazvali su buru interesovanja, čini se da nas više zanima tuđe dvorište nego naše, jer na ovim prostorima postoje strašne optužbe koje nisu rasvetljene a optuženi čak i veličaju. Kako na ovo gledate? Može li ovoliki priliv užasnih informacija da „otupi” osećanja ljudi i svest uopšte o ovoj problematici? Da li se zapravo ka tome i ide?
Svetom vladaju nasilnici koji nikada nisu odgovarali za svoje postupke. Mada — deluje da su i oni svesni da su ovog puta baš preterali kada su spremni da pokrenu još jedan rat da sa toga skrenu pažnju. Naši rade samo ono što su videli da prolazi — jer kod nas odgovornost nikad nije bila u modi. A patrijarhat ih tapka po ramenu.
Moj osećaj je da nas svim tim užasnim dešavanjima svakoga dana sve više otupljuju — pokušavajući da nas skuvaju kao žabu koja nije ni primetila kada je postala ručak. Dok se sve kolektivno ozbiljno ne naljutimo — ništa se neće promeniti.
Ukoliko ste u mogućnosti preporučujemo vam da posetite jedan od Jagodininih nastupa, ukoliko vam je daleko jer ste sa Kosova, onda predložite onima koji su za to zaduženi da je ugoste u vašem kraju, a ako ništa od ovog ne uspe uvek je možete zapratiti na mrežama i ne samo se nasmejati već i mnogo toga osvestiti i naučiti.
“Feminizam iz teretane”, Instagram profil aktivistkinje, novinarke, sociološkinje Hristine Cvetičanin Knežević predstavlja još jedan vid online osvešćivanja, borbe i slobodne kritičke misli posebno u domenu prava žena. U opisu profila postavlja pitanje: Kome smetaju jake žene, pitam?, a odmah zatim i konstatuje: “Osnaživanje ide iz glave, iz tela i iz tastature”. Pa na samom početku ko je i čime se bavi Hristina Cvetinčanin Knežević?
Kako objašnjava, u njenoj biografiji piše da je završila sociologiju, zatim master studije politikologije, i da već godinama pokušava da privede kraju doktorske studije kulture i medija.” Piše i da imam više od 15 godina iskustva u oblasti ljudskih prava, sa fokusom na prava žena i marginalizovanih grupa, uz intersekcionalni pristup, i da se, u praksi, njen rad nalazi na “preseku roda, medija, digitalnog aktivizma i istraživačkog novinarstva, sa posebnim interesovanjem za rodno zasnovano i digitalno nasilje, dezinformacije i neetičke medijske prakse.”
Ipak, kako navodi, ne veruje da nas biografije i titule zaista objašnjavaju. “Mnogo me više zanima kako sistemi proizvode strah i kako taj strah postaje normalizovano, svakodnevno i društveno poželjno iskustvo za žene.”
“Zato ako bih morala da sažmem čime se bavim, rekla bih da pokušavam da razumem i razgradim svet u kome se od devojčica, devojaka i žena očekuje da stalno budu na oprezu. Polazim od ideje da je strah od nasilja sam po sebi oblik nasilja i da bezbednost ne može da se svede na puko preživljavanje. Za mene je bezbednost pitanje dostojanstva, brige i prava na život koji ne zahteva stalno prilagođavanje opasnosti, bilo da ona dolazi iz intimnih odnosa, institucija, medija ili digitalnog prostora.”
Kada je ženi preživljavanje patrijarhata svakodnevni hobi
Hristina na pitanje ima li hobija navodi da joj je bez preterivanja, svakodnevni hobi preživljavanje patrijarhata. Ipak, kako dalje ističe i “humor jepostao njen osnovni mehanizam preživljavanja, a vežbanje humora u patrijarhalnom kontekstu zapravo njen pravi hobi”.
Imam skoro 36 godina, nisam udata i nemam decu, a takođe postavljam pitanje ko ima pravo na brak i zašto ga i sama nemam u potpunosti. Pored toga, bavim se feminizmom, imenujem nasilje i nasilnike i smatram da feminizam nije ružna reč, već zdravorazumska pozicija. U ovom društvu to je prilično visoko adrenalinska kombinacija pa mi svakodnevica često liči na videoigricu koja nikako neće da sačuva tvoj napredak, jer imam osećaj da stalno idemo iz početka.
Navodi da voli savremenu umetnost i tišinu, voli da kroz umetnički izraz “čita društvene i političke tragove jednog vremena”. Voli svoj krug ljudi, da kuva, a pažljivo čuva i one retke trenutke mira.
Mnogo volim da čitam, i žao mi je što u poslednje vreme čitam manje. Postoje knjige koje su me trajno oblikovale a Pod staklenim zvonom Silvije Plat je jedna od njih i iz nje i potiče moj omiljeni citat, onaj o drvetu smokve, granama kao životnim putevima a zrelim smokvama kao nagradama, i nemogućnosti izbora između različitih grana, dok se zrele smokve suše i otpadaju. Taj osećaj paralize i pritiska dugo mi je bio vrlo ličan, a danas mislim da je mnogo univerzalniji nego što želimo da priznamo. Zato smatram da je ovo knjiga koju bi svaka žena trebalo da pročita, jer jasno pokazuje kako i koliko patrijarhat i društveni pritisci utiču na naše mentalno zdravlje i kako se ono para/patologizuje. Posebno mesto u mojoj glavi ima i Njena zemlja Šarlot Perkins Gilman, kao podsetnik da su drugačiji društveni odnosi mogući, čak i onda kada nam se čini da svet sve više liči na Sluškinjinu priču Margaret Atwood, moje omiljene spisateljice. Pored Njene zemlje, i Žuti tapet je tu kao preporuka, jer kao što rekoh, patrijarhat nam bukvalno radi i o glavi, ali i u glavi.
Hristinu pokreće, kako navodi, nešto vrlo uporno što je deo i porodične istorije i genetike.
Ali me snažno pokreće i lično iskustvo partnerskog nasilja i susreta sa institucijama koje sam takođe morala da preživim. Znam kako izgleda živeti u strahu i znam koliko je važno da on ne bude jedina konstanta. Najviše me, ipak, pokreće ideja da sve to iskustvo i znanje mogu makar jednoj devojčici, devojci ili ženi da olakšaju put. Ako neko prođe kroz život sa malo manje straha i sa više razumevanja onoga što joj se dešava jer sam ja nešto rekla ili uradila, onda sve ovo ima smisla.
Hristina Cvetinčanin Knežević, privatna arhiva
“Prikipelo je”
Instagram profil “Feminizam iz teretane” otvorila je na početku svojih tridesetih i menjao se kako kaže zajedno sa njom.
Kako ste došli na ideju da pokrenete “Feminizam iz teretane”?
Od intuitivnog prostora za promociju fizičke aktivnosti, Feminizam iz teretane je postao jasniji, precizniji i politički svesniji. Ideja je od početka bila da otvorim javni prostor za razgovor o životima žena, bez šaputanja i skrivanja, jer naši životi nisu tabu i ne treba da se ponašamo kao da jesu. Digitalni prostor mi je u tom trenutku bio najdostupniji, ali Feminizam iz teretane nikada nisam doživljavala samo kao Instagram nalog. To sam ja, ali su i sve one osobe koje su se makar na trenutak zapitale nad nekim sadržajem, znam da ja jesam u mnogim interakcijama sa pratiteljkama, što se neupitno preliva i na naše offline persone i zato mislim da kao zajednica ne osvajamo samo digitalni, već i stvarni, fizički prostor.
Teme bira na osnovu ličnog i političkog, prate aktuelna dešavanja , ali primarna svrha profila je, kako navodi, da doprinese promišljanju i razgovoru, a ne samo informisanju.
Ženski životi u patrijarhatu traju 24 sata dnevno, pa su i teme raznolike – od trendova na društvenim mrežama, preko medijskog izveštavanja o nasilju, do mentalnog zdravlja, koje je za mene duboko političko pitanje. Najčešći kriterijum za izbor teme je jednostavan jer pišem o onome o čemu razmišljam, što me muči, a ona svoju “muku” iznesem javno, i prebacim je i na druge.
Ako pogledate profil, a imate našu beskrajnu preporuku, možete da naiđete i na “Feminističku mesečnu retrospektivu” gde autorka donosi sve ono što je u datom mesecu doprinelo ili oduzeto u konteksu prava žena na globalnom nivou. Ali globalno se od lokalnog u kršenju prava žena ne razlikuje previše, navodi ona.
Postaje jasno da Srbija nije nikakav izdvojeni slučaj niti izolovano ostrvo na kome u sred ničega lebdi Nebeski narod. Mehanizmi ugrožavanja prava žena, devojaka i devojčica svuda funkcionišu po istoj logici, razlikuju se konteksti i kulturni obrasci, ali je „algoritam sistema“ gotovo identičan. U osnovi tog sistema nalazi se težnja ka potčinjavanju i kontroli, kroz sistematsko urušavanje ljudskih prava određenih grupa, a razlozi na osnovu kojih se ljudi targetiraju, npr. pol, rod, seksualna orijentacija, boja kože, religija, nacionalnost, su u suštini arbitrarni i nebitni. Bitan je samo disbalans moći. U toj logici, žene su gotovo uvek prve na udaru, jer se percipiraju kao „najslabija karika“ i kao društvena grupa nad kojom je najlakše izvežbavati kontrolu.
Buđenje feminističke misli u ovom delu Evrope objašnjava time da je ženama dogorelo do noktiju.
Prikipelo je. Sve jasnije vidimo kako patrijarhat, u sprezi sa neokapitalizmom i novim oblicima kolonijalne moći, proizvodi iste obrasce nepravde, samo pod različitim imenima. Zato ovaj otpor ne dolazi iz teorije, već iz svakodnevnog iskustva, dolazi iz umora, besa i potrebe da se dalje više ne može ovako.
U jednoj od svojih objava pod nazivom “Kako bi pre živela da si žena sa sela” Hristina vrlo jasno opisuje život na selu, sa kojim mogu da se poistovete i starije žiteljke Gračanice. U tom kontekstu pitanje za nju bilo je koliko se zapravo poznajemo i koliko ona zna o životu Srpkinja na Kosovu.
Koliko znamo jedne o drugima? Iskreno, vrlo malo. Pišući post „Kako bi preživela da si žena sa sela“, postala sam svesna koliko je to iskustvo generalno nepoznato, iako ga zapravo deli većina žena u Srbiji. Još manje znamo o životima žena na Kosovu. Ne znamo kako žive Srpkinje na Kosovu, ali često ni kako žive druge žene, na primer, devojčice čije je “radno mesto” podzemni prolaz ispod našeg omiljenog kafića. Zato i ne čudi što su ženski životi su potisnuti i političkim narativima i medijskom selekcijom tema, kad ni same ne razmišljamo jedne o drugima. Žene su, kako je govorila Simon de Bovoar, rasute među muškarcima, a danas smo dodatno podeljene i identitetskim linijama koje proizvode sumnju, distancu i ravnodušnost. A i lakše nam je da mislimo „to nije moj problem“ ili “neće to mene” nego da se zapitamo kako druge žene zaista žive.
O ovdašnjem životu informacija je jako malo, te je neposredan kontak, slušanje i želja da se čuje i razume jedini način, navodi Hristina.
Mediji o životima žena generalno, uključujući i žene koje žive na Kosovu, izveštavaju malo i selektivno, jer su ljudski životi često najmanje važni u političkim konfliktima, a tek ženski, oni su besplatni…. Upravo zbog toga mi je važno da, koliko god mogu, slušam i učim direktno od žena koje imaju lično iskustvo jer bez toga svaka solidarnost ostaje samo prazna reč. I iskreno, mislim da je to jedino rešenje, da se slušamo, čujemo i razumemo.
Patrijarhat je vrlo kreativan kada mu „gori pod nogama“
Dotakla je i teme koje su možda i po prvi put otvorene – poput “Milenijalki”, “Da li si dovoljno besna”, “Kako se zove poremećaj kada žena više ne može da se pravi da je dobro” i mnoge druge. Zanimale su nas reakcije na ove objave, da li ima više onih koji “hejtuju” ili podržavaju.
Na sreću, ali i na žalost, reakcije su uglavnom pozitivne i podrška prednjači. Kažem na sreću zato što mi to potvrđuje da nisam sama i da nisam „luda“, već da većina žena prolazi kroz vrlo slična iskustva. To je i podsetnik da je lično zaista političko. Na žalost, ta podrška istovremeno govori i o razmeri problema. Bez obzira na pokušaje da nas podele po različitim identitetskim linijama, realnost je da žene dele jedno zajedničko iskustvo a to je život u stalnom osećaju straha od nasilja i sa samim nasiljem, samo zato što su žene. Kada bih danas morala da definišem šta znači biti žena, rekla bih da je to ljudsko biće čiju egzistenciju prati stalna izloženost kontroli, strahu i nasilju.
Naravno, postoji i osuda, ali ona uglavnom dolazi iz istih izvora tj iz potrebe da se ženski bes, umor i slobodna misao diskredituju ili patologizuju. Sa tim se nosim tako što me to zaista ne dotiče, jer moja ženska dužnost nije da se svima dopadnem.
Ipak sa pojavom feminističke misli i njenog rasta u Srbiji ne možemo a da ne primetimo da se tradicionalizam i patrijarhat u nastupima nekih muškaraca radikalizuje. Jedan od njih veoma je aktivan u promociji “onoga što žene zapravo žele, a ne žele feminizam”, kako je sam rekao. Kako se Hristina bori protiv toga?
Radikalizacija i retradicionalizacija patrijarhata kao odgovor na jačanje feminističke misli nije ništa novo. Taj backlash, odnosno mehanizam povratne sprege, istorijski je dobro dokumentovan i uvek se javlja u trenucima kada sistem više ne može da se prilagodi promenama. Drugim rečima, to su često poslednji trzaji sistema pred smrt, kada gubi kontrolu, a ne znak njegove snage. Za mene je to, iako paradoksalno, takođe i motivišuće.
Patrijarhat je, međutim, vrlo kreativan kada mu „gori pod nogama“, ali ne i bezgranično kreativan. Jedan od njegovih omiljenih mehanizama jeste pokušaj da se ženama objasni šta one „zapravo žele“, uz pretpostavku da smo svesne da smo nesposobne da same razumemo sopstvene potrebe i iskustva. Ta priča se ženama prodaje vekovima i uvek dolazi upakovana kao briga, tradicija ili „zdrav razum“, ali razlika je u tome što ženama danas zaista više ne prolaze stare fore.
Na koje sve načine, prema tvom mišljenju, represivni sistemi pokušavaju da disciplinuju žene ?
Represivni sistemi disciplinuju žene na iste različite načine – kroz normalizaciju nasilja, kontrolu tela i reprodukcije, ekonomsku zavisnost, patologizaciju ženskog besa i umora, ali i kroz pokušaje da se ženski glas diskredituje ili ućutka, često kroz uslovljavanje identitetskim razlikama. Kako se protiv toga boriti? Pre svega slušanjem i povezivanjem. Razgovor među ženama, međusobno razumevanje i solidarnost i dalje o(p)staju najjači alati otpora. Kada se zaista čujemo i razumemo, postaje jasno da problem nije individualan, već sistemski, a tada postaje i mnogo teže da nas ubede da smo same, da smo slabe ili da smo utripovale, da smo u krivu.
Feminizam je ljubav, zakoni nisu dovoljni, ne sumnjaj u sebe!
Šta za vas predstavlja feminizam?
Feminizam je za mene ljubav prema ženama na najdubljem, ali i najpolitičkijem nivou. Takođe je i dozvola da sebe prihvatim kao ženu i da se, kao žena, vidim kao potpuno i vredno ljudsko biće. Bez ali.
Zalažete li se za rodno osetljivi jezik?
Da. I ne samo da se zalažem, već sam i autorka priručnika za upotrebu rodno osetljivog jezika. Jezik ne samo da opisuje stvarnost, već je i proizvodi. Ako nas nema u jeziku, lakše nas nema ni u pravima.
Šta je potrebno uraditi kako bi se smanjio broj slučajeva nasilja, a posebno femicid?
Institucionalni okvir postoji, ali Zakon sam po sebi nije dovoljan. Potrebna je dosledna primena i jasna poruka da se rodno zasnovano nasilje sankcioniše uvek, bez izuzetaka i bez obzira na identitet nasilnika ili lična uverenja onih koji odlučuju.
Obljuba bez pristanka, šta uopšte to znači ?
Iskreno, dugo sam se i sama pitala. Danas mislim da je to pokušaj normalizacije seksualnog nasilja kroz birokratski i pravni jezik. Seks bez pristanka je silovanje, sve ostalo je opasno zamagljivanje granica odgovornosti i apologija nasilja.
Kako ocenjujete rad institucija u vezi sa rodnom ravnopravnošću i pravima žena u Srbiji?
Ne, ali imamo predstavnike seksizma, mizoginije i nasilja prema ženama gotovo u svakom. Ocena je minus beskonačno, vidimo se na avgustu.
U jeku studentskih protesta studentkinje su često bile meta nasilnika. Dakle, vaše mišljenje o onome što nam se dešava u zemlji?
Dešava se to da konačno javno vidimo realnost koju živimo više od decenije. Nasilje nad ženama koje gledamo zadnjih meseci u javnosti nije novo, novo je samo to što je sada vidljivo u javnosti. Psihološko, seksualno, fizičko i ekonomsko nasilje nad ženama deo su svakodnevice ove zemlje već jako dugo, a institucije su često saučesnice, samo sada to vidimo jasno.
Poruka ženama koje ovo čitaju?
Ne sumnjaj u sebe, ali preispituj svoja ubeđenja kroz razgovor sa drugim ženama. Pokušaj ne samo da slušaš, već i da čuješ i razumeš, posebno kada se tuđa iskustva razlikuju od tvojih. Ne budi tvrdoglava, u toj razmeni leži i snaga i sloboda.
ŽENSKI INFO 