Najčešći oblik zlostavljanja žena nije oku vidljiv u smislu modrica, podliva, slomljenih kostiju iako se gotovo uvek javlja i sa fizičkim nasiljem. Ovu vrstu zlostavljanja doživelo je, i dalje doživljava mnogo žena od nekoga u svom okruženju. Psihičko zlostavljanje, rane koje ne krvare, a neopisivo bole.
Psihičko zlostavljanje žene često najviše kriju jer ono donekle može i da se sakrije, nema fizičkih povreda, mada i to je pitanje ukoliko uzmemo u obzir da sve veći broj žena ima problema sa različitim bolestima koje se i nazivaju “bolesti prećutkivanja, trpljenja, stresa”. Ipak, zarad patrijarhalnog učenja da je “čuvanje porodice” isključivo njena odgovornost, ona mje učena da je psihičko zlostavljanje zapravo “normalno muško ponašanje” i da bi trebalo da ga prihvati i istrpi. Dešava se često da joj alternative nema, i da je prihvatanje jednako preživeti u svetu koji i dalje nije naklonjen ženama niti ih brani od nasilja.
Pa kako izgleda to “balkansko muško ponašanje” koje je kao normalno,a zapravo duboko devijantno i patološko.
Iskustvo: Bila sam “po niska” dok oluja prođe
Moja starija “poznanica” ume da kaže da je kada se suprug nešto naljuti ona bila “po niska“(niža), htela je reči pokorna. Verovatno dok oluja prođe, a onda je navodno uspevala da bude po njenom. Neki to zovu ženska mudrost, ja to zovem manipulacijom na različte načine. Bolje rečeno, u zavisnosti od toga kako su kome karte podeljene, u ovom slučaju koji vas je pol zapao. Ja ipak i dalje ne umem to po niska jer nikako ne ide uz moj karakter, samopouzdanje i dostojanstvo, a i manipulacija mi nije jača strana nisam je praktikovala. Ipak, gotovo sam sigurna da je ovakav način življenja u bračnom odnosu i dalje prisutan zato sam imala potrebu da se još jednom podsetimo šta sve znači psihičko zlostavljanje i kako ga prepoznati.
Mali i česti rezovi koji seku samopouzdanje
Zastrašivanje, pretnja, prisila, nasilničko ponašanje, psovanje, nazivanje pogrdnim imenima, ismevanje, ponižavanje, manipulisanje, uznemiravanje, obezvređivanje, izolacija, kontorlisanje, kažnjavanje ćutanjem… Samo su neki od načina kojima se ispoljava ovaj vid nasilja.
A kako se oseća žrtva?
Uzrujano nakon komunikacije, ili se povlači u sebe i manje komunicira. Izbegava osobu jer je se plaši jer je čini nervoznom i boji se njegove ili njene reakcije kada je u blizini. Odjednom ima neuobičajene nove navike, kao što je grickanje noktiju, igranje sa pramenovima kose i druge.
Konkretno u vama se lomi deo po deo ličnosti i onoga sto vi jeste. U zavisnosti od stepena ove vrste nasilja, njegovog kontinuiteta i vašeg samopouzdanja, vremenom počnete da sumnjate u sebe, svoje mišljenje i postupke.
Sve ovo rezultira dubokom traumom koja se da prevazići uz stručnu i kontinuiranu pomoć paihoterapeuta.
Kukavice željne dominacije
Vršenjem nasilja, nasilnik želi da kontoliše vaše postupke, život i odluke kako bi pronašao smisao svog postojanja jer ga inače nema.
Nasilnici su uglavnom nesigurni, neostvareni (uglavnom) muškarci koji dominaciju vide u tome ko je glasniji i ko se pita, a ne u tome ko je u pravu i šta je ispravno.
Kako bi zadovoljili svoju potrebu da ih “neko konačno sluša i prizna” koja nije zadovoljena u detinjstvu kada su uglavnom dobijali “hajde ćuti tamo šta ti znaš”, sada kao dečaci u telu muškaraca sprovode upravo to: “mogu da je nateram da bude kako ja kažem”. Zbog toga će se slepo držati svojih ispada, jer jedino tako se oseća kao da nešto poseduje i to vas dok god ste tu i dok god se ne oslobodite te omče oko vrata.
Ne pokušavaj da ga popraviš, spasiš ili se nadaš da će biti bolje. Takve osobe su nepopravljive sem kada same ne odluče da se leče, što je gotovo zanemarljiv procenat, kaže praksa.
Brojevi koji bole
I za kraj zapamtite, svaka treća žena na celom svetu doživela je bar jedan vid nasilja, to je po podacima Svetske zdravstvene organizacije 840 miliona žrtava širom sveta. Svakih 11 minuta u svetu bude ubijena jedna žena ili devojčica. Ovo su ozbiljno loši podaci, a većina njih je samo vrh ledenog brega, jer je mnogo onih koje i dalje ćute.
I svi ovi životi i dalje nekome nisu vredni i jednaki životima mušakraca, posebno onih pasivno-agresivnih, trajno oštećenih nedostatkom pažnje i ljubavi, tučenih i pogrešno učenih da je nasilje potpuno normalna stvar ako se iskoristi da se pokaže dominacija, posebno nad ženskim polom. Jer takve “mušarčine” su inače vrlo retko konfliktne ličnosti van “četiri zida” takoreći kukavice.
Zapamtite devojke drage: pravi muškarac je tu za vas i zbog vas i svoju moć pokazuje samo kada treba da vas odbrani, a ne da vam nešto zabrani.
Psihološkinja i geštalt psihoterapeutkinja Valentina Nikolić za Ženski info savetuje roditelje kako da se nose sa izazovima sa kojima se suočavaju u toku nove školske godine i bore sa brigama koje ona nosi. Ona takođe govori i o prevazilaženju stigme koja je i dalje prisutna u vezi sa autističnom decom. U intervjuu ocenjuje stanje mentalnog zdravlja u srpskim sredinama na Kosovu, govori o nedostatku psihoterapeuta i mogućnostima za prevazilaženje tog problema. Tema razgovora sa Nikolićevom svakako su bile i žene žrtve nasilja i neophodnoj psihološkoj pomoći kada se radi o ovom pitanju. Ali na samom početku, ko je Valentina?
Valentina Nikolić rođena je 1980. godine u Gračanici na Kosovu, gde trenutno živi i radi. Gimanziju je završila u Prištini, a fakultet u Nišu na departmanu za psihologiju. Bavi se geštalt psihoterapijom. Ona o sebi kaže da je “nekada bila devojčica sa sela koja je sanjala velike snove, danas uspešna žena psiholog i geštat psihoterapeut”. Hobi su joj putovanja, a knjigu koju preporučuje je “Žene koje trče sa vukovima”.
Voli da gleda krimi serije kao “Doktor Bul”, ali i romantične filmove kao “Moj grčki dečko” ,kako sama kaže najčešće za vreme praznika. Mala Valentina je, kako navodi, sanjala da bude pevačica i sportistkinja. A onda u osnovnoj školi da postane nastavnica matematike . Želja da se bavi psihologijom došla je kasnije. Cilj joj je da pomaže ljudima, a najveća želja da se ostvari u ulozi majke.
Polazak u školu, brige i kako sa decom
Sa Valentinom Nikolić razgovarali smo na više tema, ali smo počeli od onih briga koje najviše muče mame kada im deca kreću u školu.
Sa polaskom u školu većina roditelja postavlja sebi to pitanje”Kako će se moje dete snaći, da li će biti prihvaćeno” i onda imaju i nerealna očekivanja i stvaraju dodatni pritisak kako sebi tako i svom detetu. Savet roditeljima je da se raduju polasku u školu isto kao što se i njihova deca raduju, a onda polako budite tu da podržite svoje dete ali i da postavite jasne granice i naravno ono što je jako važno sarađujte i gradite dobre odnose sa učiteljicama i učiteljima.
Vršnjačko nasilje je jedan od većih problema sa kojim se kao društvo suočavamo, ipak ostaje pitanje šta još možemo uraditi.
Nažalost znamo da vršnjačko nasilje postoji i da su strahovi odraslih opravdani jer često deca o tome ćute i vršnjačko nasilje se otkrije u nekoj odmakloj fazi. Izazovi su najčešće mediji i društvene mreže na kojima deca provode previše vremena i često bez kontrole odraslih (roditelja) na kojima se vršnjačko nasilje plasira, ubrzava i pojačava. Najvažnije je baviti se prevencijom odnosno da do problema ne dođe. U tome su ključne tri stvari : vaspitanje u porodici, zdrava socijalna sredina i emocionalna podrška u ustanovi (vrtići , škole).
Da li je dovoljno edukovati decu u školi o ovom vidu nasilja ili je potreban rad u još nekom domenu? Šta roditelji mogu da urade a šta nastavno osoblje?
Edukacija je važna , škole to redovno rade, veliki broj časova odeljenjskog starešine posvećen je ovoj temi, stručni saradnici u školi (psiholozi i pedagozi) organizuju posebna predavanja i radionice sa učenicima na ovu temu. Pomenula sam vaspitanje u porodici koje je jako važno, roditelji treba da posvete vreme koje provede sa svojom decom.Znamo da je škola obrazovno-vaspitna ustanova pa se deca i u školi uče lepom vaspitanju odnosno znaju jasna pravila i granice u ponašanju i ophođenju sa drugima kako vršnjacima tako i odraslima.
Kako Nikolićeva dalje navodi, deca koja su žrtve nasilja su često deca koja su emocionalno slaba i sa manje samopouzdanja zato o nasilju često i ćute. Zato nas je zanimalo kako kod dece raditi na samopouzdanju.
Samopouzdanje je vera u sopstvene sposobnosti, vrednost i mogućnost suočavanja sa životnim izazovima. Ono se ne rađa, već se gradi i vežba kroz svakodnevne navike i promenu načina razmišljanja. Savet za roditelje: pohvaljujte trud kod deteta a ne samo rezultat, dozvolite im da prave greške i ne prebacujte i kritikujte već pitajte dete šta sledeći put može da uradi drugačije, podržite samostalnost i odlučivanje ( izbacite ono “neka ja ću “), izbegavajte poređenje sa drugima, budite im model za samopouzdanje, naučite da negativan unutrašnji govor zamene pozitivnim.
Najčešći problemi sa kojima se kod dece u praksi susretala do sada su bili prihvatanje, kad dolaze iz druge sredine (škole), promene u ponašanju (emocionalne reakcije), promene u ličnom funkcionisanju(učenju).
Saveti za roditelje autistične dece
Što se tiče dece koja se susreću sa dodatnim poteškoćama u razvoju, kao što je autizam, zanimalo nas je ima li savet za mame i da li je potrebna dodatna edukacija na ovu temu u školama.
Nažalost, autizam odnosno stanja iz spektra autizma sve češće srećemo kod dece danas. Roditelji suočeni sa ovom informacijom dugo ne mogu i ne žele da prihvate, javlja se bura emocija od straha i ljutnje, pa sve do krivice. Kad pominjete edukaciju jako je važno da stručnjaci rade i sa roditeljima a ne samo sa decom jer autizam nije bolest koja se leči ili ne , već stanje odnosno sastavni deo ličnosti, način na koji dete komunicira, razmišlja i oseća.
Zato je, kaže, važno da roditelji prihvate i pomognu detetu da razvije veštine koje mu nedostaju.
Nikolićeva je podelila sa nama i savete za roditelje autistične dece a mi ih prenosimo u celosti:
Otkrijte jake strane deteta i fokusirajte se na njih (neka deca vole muziku, sklapanje puzli) i koristite ih za učenje i komunikaciju.
Uvedite vizuelni raspored u kući jer deca bolje razumeju ono što vide nego što čuju.
Stvorite sigurnu rutinu , obroci, spavanje, terapija neka se odvijaju u isto vreme svakog dana.
Prilagodite komunikaciju, neka rečenice budu kratke i jasne, dajte detetu malo vremena da procesuira ono što ste rekli pre nego što ponovite rečenicu-zahtev.
Senzorno okruženje, odnosno ako dete ne podnosi svetlost i buku obezbedite mu mesto u kući gde se može povući i umiriti. Omiljena igračka ili slušalice mogu biti od velike pomoći.
Naravno pre svega savet za mame (roditelje) da prihvate svoja osećanja, nemojte kriviti sebe i dajte sebi vremena da prihvatite dijagnozu.
Oslonite se na stručnjake (izbegavajte alternativne terapije koje obećavaju potpuno izlečenje a nisu naučno dokazane).
Ne zaboravite na sebe i svog partnera jer briga o detetu zahteva ogromnu energiju ako iscrpite sebe nećete moći da pomognete detetu. Podelite obaveze i odvojite malo vremena za sebe.
Povežite se sa drugim roditeljima kroz udruženja.
Ne stidite se sebe i svog deteta, tražite podršku svuda i na svakom mestu, odnosno krenite sa ranom intervencijom pre zvanične dijagnoze.
Iskoristite mogućnost podrške u instituciji (vrtiću, školi), prilagođen plan rada, lični pratioc i pedagoški asistent.
Geštalt psihoterapija – kome je namenjena i čime se bavi?
Valentina Nikolić, privatna arhiva
Valentina Nikolić bavi se geštalt psihoterapijom i kako objašnjava za Ženski info to je vid terapije koji se fokusira na sadašnji trenutak.
Fokusira se na”ovde i sada “ ličnu odgovornost i holistički pristup čoveku. Ključni koncepti su : sada i ovde, svesnost, lična odgovornost, nedovršeni poslovi. Geštalt terapija je primenljiva u radu sa decom i odraslima kao i sa parovima i organizacijama .
Ona posebno izdvaja upravljanje anksioznošću, paničnim napadima i stresom, zatim rešavanje problema u partnerskim i porodičnim odnosima, kao i jačanje samopoštovanja i prevazilaženje unutrašnjih blokada. Tu je i proces tugovanja i zatvaranje emocionalnih priča iz prošlosti i lični rast i razvoj.
Potreba za psihoterapijom u srpskim sredinama na Kosovu i predrasude
Potreba za podrškom u okviru psihoterapije svakako postoji i u srpskim sredinama na Kosovu, slaže se Nikolićeva.
Potreba postoji kod svakog pojedinca odnosno kod svakog ko želi da se bavi ličnim rastom i razvojem i da bolje upozna sebe. Ako se vratimo na to da u sredini u kojoj živimo ima više stresnh situacija i izazova onda sami zaključite koiko je podrška psihoterapeuta važna.
Međutim, predrasude i neka vrsta stida na pomen mentalnog zdravlja i dalje su duboko ukorenjeni u naše društvo. Ono što ipak vraća veru u bolje stanje na terenu jeste da se svest o psiholozima i terapijama u određenoj meri menja.
Kada sam počela da radim u školi učenicima je predstavljeno da kod psihologa idu samo po kazni, pa mi je trebalo dosta vremena da ih razuverim i da shvate da je psiholog pomažući i da se kod njega dolazi po savet.
A danas učenici slobodno kucaju na moja vrata i traže savet. I samo još da dodam da ljudi sa niskim samopouzdanjem i oni koji više brinu o tome šta će reći “svet” nego kako se ja osećam retko se odlučuju za psihoterapiju i pate u tišini.
A kako se boriti protiv predrasuda, ima li ta borba uopšte smisla?
Borba odnosno smanjivanje ovakvih predrasuda je moguće kroz vidove edukacija u ustanovama , organizacijama, na tribinama i zajedničkim skupovima. Nažalost naš sistem ne prepoznaje i ne angažuje dovoljan broj stručnjaka koji bi se bavili ovom temom.
Postavili smo Nikolićevoj i jedno vrlo nezahvalno pitanje, da oceni stanje mentalnog zdravlja u srpskim sredinama na Kosovu. Ipak, sigurni smo da će se u njenom odgovoru mnogi pronaći.
Mentalno zdravnje je na niskom nivou u izolovanim sredinama, ljudi nemaju svest o tome kako sam ja, kako se osećam , već brinu kako da prežive , da li će imati sutra za hranu, da li smeju da izađu iz kuće i na kraju dana dobro je prošao je još jedan dan, sutra će biti bolje.
A svako sutra je sve teže i teže. U takvim sredinama najčešće se javlja strepnja i anksioznost odnosno stalna briga da nešto loše može da se desi. LJudi koji žive u izolovanim sredinama su često i depresivni jer su im dani isti i nema novina, uzbuđenja ili nešto o čemu bi mogli da pričaju i podele sa komšijama.
I pored velike potrebe Nikolićeva navodi da u našoj sredini nema dovoljan broj psihologa i psihoterapeuta.
U školi su psiholozi zatrpani papirologijom kao i to da po nekoj sistematizaciji sistem broji odeljenja a ne učenike pa jedan psiholog na veći broj učenika ne može dovoljno da se posveti svima.
Psiholozi u školi su podrška kako učenicima tako i roditeljima i samim nastavnicima.
U zdravstvenim ustanovama, ako bi sistem prepoznao značaj psihoterapeuta i uvrstio ih u sistematizaciju, onda bi ljudi mogli da besplatno koriste usluge kako što je u nekim zapadnim zemljama to prepoznato i priznato.
Žene žrtve nasilja i pomoć psihologa
Podrška ženama koje su bile žrtve nasilja je jako važna, smatra Nikolićeva i dodaje da žene koje su godinama trpele nasilje kako psihičko tako i fizičko, su emocionalno zbunjene , osećaju strah, stid , krivicu što je posledica traume.
Često su mi se javljale žene koje su dugo bile žrtve psihičkog nasilja, živeći pored manipulatora, egoiste i posesivca a da dugo nisu bile svesne toga.
Obično su oba partnera visoko inteligentni, funkcionalni u sredini a žena se najčešće obrati za pomoć kad dođe do tačke pucanja ili kad partner posle godina psihičkog maltretiranja pronađe novu “žrtvu” i odluči da ode.
Njena poruka ženama koje su bile žrtve nasilje je jasna.
Nasilje koje ste preživeli nije vaša krivica, prihvatite svoja osećanja, dozvolite sebi da tugujete, budete besne… svako osećanje je legitimno na putu oporavka. Naučite da kažete ne, odnosno postavite jasne granice. Ne stidite se da potražite kako podršku porodice, prijatelja , tako i stručnu pomoć.
Na kraju razgovora Nikolićeva je uputila poruku i svim čitaocima Ženskog infoa:
Narcistični poremećaj ličnosti javlja se kod oba pola , ali je učestaliji kod muškaraca. Oni imaju potrebu da kontrolišu, sluđuju i manipulišu kako bi došli do lične validacije. Često ih karakteriše i potreba da vređaju, što psiholozi objašnjavaju mržnjom narcisa prema samom sebi.
U prethodnom tekstu pisala sam o tome kako nastaje narsic, kako deluje i kakav uticaj ima na ljude u svojoj okolini. Medjutim, ono što je jako važno znati je da naučite i kako da reagujete na njegovo ponašanje kako bi sačuvale svoje dostojanstvo i samopoštovanje. Ovo je obećani drugi deo teksta o ovom poremećaju ličnosti koji često vrši i ostale vidove nasilja pored psihičkog i emotivnog.
Kako protiv narcisa
Najvažnija stvar koju treba uraditi bilo da se radi o članu vaše porodice ili kolegi je da postavite granice. I ovde prvo treba naučiti kako se one postavljaju, zato vam ostavljam jedan od najbolje objašnjenih načina koji sam do sada čula o postavljanju granica.
Dakle granice moraju biti jasne i dosledne, jer će narcis stalno testirati dokle može da ide. Granice su inače jako važne i u normalnim odnosima prema svima koji vas okružuju zato je jako važno da dobro razmislite šta je za vas prihvatljivo a šta ne i da odmah počnete da ih postavljate.
Druga važna preporuka je da NE ulazite u rasprave sa narcisom. Tu su na svom terenu i koriste ih da vas iscrpe i manipulišu. Umesto da se objašnjavate koristite kratke i jasne rečenice.
Zadržati emocionalnu distancu je jako bitna stavka jer tako onemogućavate narcisa da utiče na vaše samopouzdanje i osećanja. Ovde bi trebalo da znate da kritika ili pogrdna reč izgovorena od strane narcisa ne odredjuje vaše ponašanje, već predstavlja njegovo nezadovoljstvo sobom i svojim postupcima. To što vama kaže, zapravo misli o samom sebi.
Fokusirati se na činjenice. Ovo najjednostavnije objašnjeno znači da se ponašate kao da ste u nekom sudskom procesu gde se ne priznaje ono što osećate, već samo i isključivo činjenice. Konkretne informacije i odluke su najbolji način da to ostvarite.
Takodje, kao i kod ostalih vidova nasilja, i u ovom slučaju važno je da razgovaraš sa prijateljima, okolinom, jer će te to spasiti od potpune izolacije u koju te konstantno gura.
Ne, neće se promeniti
Prihvati da se narcis NE MENJA. Retki su slučajevi da narcis traži pomoć, a i kada se to dogodi promena je gotovo nemoguća. Zato ne trudi se da traćiš vreme čekajući da se on promeni, već radi na sebi, zaštiti se i osnaži kako bi bila sposobna da jednog dana odeš od ovakve osobe jer to je jedini put koji vodi normalnom životu i tvom miru.
Praktični primeri za komunikaciju sa narcisom
Ako ti je lakše da pročitaš primer sastavila sam nekoliko, na osnovu iskustva žena i saveta terapeuta.
Ako ti kaže: “Tvoje mišljenje nije važno”, tvoj odgovor je “Moje mišljenje je jednako važno kao i tvoje”.
Ako želi da manipuliše osećajem krivice rećiće ti nešto kao : “Da me voliš uradila bi to za mene”, tvoj odgovor bi trebalo da bude:“Ljubav se ne meri time da li radim ono što ti želiš.”
Kada pokušava da izazove svadju: “Ti si kriva za sve”, kaži mu: “Neću da ulazim u raspravu na taj način”.
Ukoliko te vređa, ponižava i govori pogrdne reči, važno je da ne reaguješ emotivno, ostani mirna i kratko odgovori postavljanjem granice:” Neću da prihvatim da mi se obraćaš na ovaj način.” Ako i pored toga nastavi reci mu :“Razgovor se završava dok se ne promeni ton”. Ako su uključena i deca, objasni im da vređanje ne znači istina i da to nije odgovorno ponašanje roditelja.
Kako zaštiti decu?
Psihoterapeuti su mišljenja da je u svim nefunkcionalnim porodicama posebno značajno da deca imaju bar jednog zdravog roditelja od kojeg će moći da nauče društveno prihvatljivo ponašanje.
Zato je uloga zdravog roditelja da zaštiti decu od narcisa a ovo su načini.
Pokažite im da su dosledno i bezuslovno voljena, uvedite im rutine jer one smanjuju stres. Objasnite im da nisu krivi za narcistično ponašanje drugog roditelja.
Da rezimiramo. Sačuvaj svoje samopouzdanje, pokazuj deci normalno ponašanje čime ćeš značajno smanjiti moć narcisa. Dok ne odlučiš da napraviš sledeći korak, onaj koji će te dodatno osloboditi i dati novu dimenziju tvog života, preživi narcisa!
Milica Mikić iz Lapljeg sela podelila je sa nama deo svoje svakodnevnice sa autističnim sinom Vukom koji danas kreće u drugi razred, a u želji da se deca bolje razumeju i da ostali roditelji pomognu u rušenju stereotipa.
Danas počinje nova školska godina, roditelji su uzbuđeni možda i više od dece, ali to uzbuđenje je često prepleteno brigama koje uglavnom opterećuju mame. Osim osnovnih priprema za školarca koje potrebno obaviti pre početka školske godine, u našem društvu postoje i one mame koje se sa svojom decom sučavaju sa većim izazovima i traže dodatno razumevanje od ostalih. Jedna od njih je Milica Mikić iz Lapljeg Sela koja je pristala da sa svima nama podeli svoju priču o sinu Vuku koji je sa dijagnozom F-84 krenuo u drugi razred osnovne škole u ovom mestu.
Kada sam zarad pisanja ovog teksta na Instagramu postavila pitanje za mame o tome koja im je najveća briga pred 1.septembar, jedan od odgovora privukao mi je veliku pažnju i duboko me dirnuo. Upravo tu počinje priča o malom Vuku čija mi je mama tada napisala :“Najveći izazov mi je da li će mog sina druga deca prihvatit i razumeti“. Milica mi je onda obrazložila i zašto je ovo brine.
„Vuk ima dijagnozu F84 i teškoće u razvoju, a jedan od najvećih problema mu je govor i komunikacija. Teže se izražava i često ne može rečima da kaže šta želi, oseća ili šta mu je potrebno. Zbog toga mu je potrebna dodatna podrška, strpljenje i razumevanje u svakodnevnom funkcionisanju, kao i podrška u školi kako bi mogao da napreduje i lakše se uključi među vršnjake”, napisala je ova mama.
Razumele smo se, ali i zapitale da li smo dovoljno informisani o tome kroz šta prolaze deca sa izazovima u razvoju. Da li uopšte razumemo kroz šta prolaze roditelji koji imaju decu sa ovakvom ili sličnim dijagnozama? Odgovor se sam nametnuo, te vam zato danas predstavljam priču jedne mame koja se kao i mi ostali trudi da njeno dete bude srećno i prihvaćeno u društvu u kom živimo.
Duboko emotivno i iskreno Milica je otvorila veoma važnu temu o kojoj se u srpskim sredinama na Kosovu gotovo uopšte javno ne govori.
“Mislim da se o jednoj stvari veoma malo govori – o tome šta se dešava sa porodicom nakon što dete dobije dijagnozu. U tom trenutku kao da se ceo vaš život promeni. Odjednom počnete da razmišljate o terapijama, lekarima, školi, pratiocu, tome kako će dete biti prihvaćeno i šta još možete da uradite da mu pomognete. A između svega toga pokušavate da budete roditelj, supružnik i da normalno funkcionišete.
Neki roditelji dijagnozu prihvate odmah, neki ne mogu. Nekima treba vreme da shvate šta ih čeka. Mislim da niko ne bi trebalo da ih osuđuje zbog toga, jer niko ne zna koliko je teško kada vam neko kaže da će život vašeg deteta možda izgledati drugačije nego što ste zamišljali. Roditelj tada ne treba da bude sam. Potrebni su mu razgovor, podrška, stručna pomoć i neko ko će mu reći: „Niste sami i vaše dete ima budućnost”.
Kako dalje navodi, dijagnoza donese promene i u odnosima između partnera.
“Neki brakovi postanu još jači, ali postoje i porodice u kojima se roditelji teško nose sa situacijom, počnu da traže krivca i da krive jedno drugo. Nekada se ljudi udalje upravo onda kada bi trebalo najviše da budu jedno uz drugo. Zato mislim da je podrška potrebna i majci i ocu. Niko ne bi trebalo da nosi ovu težinu sam.”
Milica Mikić mišljenja je da bi pristup lečenju i aktivnostima trebalo da bude jednak za sve nezavisno od toga kolike su materijalne mogućnosti porodice.
“Postoji i velika razlika među porodicama. Neki roditelji mogu da priušte detetu različite terapije, privatne stručnjake, preglede i putovanja, dok drugi jedva uspevaju da obezbede ono osnovno. A dete ne bi smelo da ima manje mogućnosti samo zato što njegovi roditelji nemaju dovoljno novca. Potrebno je da podrška bude dostupna svima, a ne samo onima koji mogu da je plate.”
Unutrašnje borbe i svakodnevna briga majke, dodatno je uvećana novim pitanjima i eventualnim izazovima koje Milica objašnjava u nastavku teksta.
“Mi roditelji dece sa dijagnozama često nosimo i jedan strah o kojem možda najteže govorimo – šta će biti sa našom decom kada nas jednog dana ne bude. Ja imam Vuka i mlađeg sina Uroša i često razmišljam o njihovoj budućnosti. Vuk je stariji, Uroš mlađi, i pitam se kako će izgledati njihov život kada odrastu.
Razmišljam šta će biti sa Vukom kada ja više ne budem tu da ga vodim kod lekara, logopeda i defektologa, da mu pomažem, da ga zastupam i da se borim za ono što mu pripada. A onda pomislim i na Uroša. Ne želim da jednog dana on oseti da mora da žrtvuje svoj život zbog svog brata. Ne želim da Vuk bude teret bilo kome. Želim da obojica imaju svoj život, svoje mogućnosti i svoju sigurnost.”
Vuk kreće u drugi razred
Milica Mikić i Vuk, privatna arhiva
Milica Mikić objašnjava za Ženski info da joj je trenutno najveća briga kako će Vuk biti prihvaćen i hoće li ga razumeti. Kako dalje navodi ona ne zahteva poseban tretman, samo jednak i u skladu sa njegovim stanjem.
Biti mama ovog malog Vuka znači svakodnevno se nositi sa promenljivim raspoloženjem, teškoćama u verbalizaciji, ali i dodatnim izazovima. A Milica priznaje da to ume da bude jako emotivno i da često zajedno zaplaču jer ne može da mu pomogne.
“Ima dana kada je Vuk miran i raspoložen, ali i dana kada je veoma hiperaktivan. Nekada provedemo dan u plakanju i bacanju, jer ne ume da pokaže šta ga muči. Ima trenutaka kada i ja plačem sa njim, jer ne znam kako da mu pomognem i kako da mu priđem. Onda se smirim, pokušam da smirim njega i tako idemo u krug. Vuk ima dijagnozu F84, koja obuhvata razvojne teškoće koje mogu uticati na komunikaciju, ponašanje i odnose sa drugima. Kod Vuka se najviše borimo sa govorom, ponašanjem i načinom na koji pokazuje svoje potrebe i osećanja. Svaki dan je drugačiji i zato su mu potrebni mnogo strpljenja, razumevanja i podrške.”
Vuk nema mnogo drugara koji ga razumeju, ali kako njegova mama ističe ima mlađeg brata koji mu je velika podrška.
“ Iako ima samo šest godina, nekada se ponaša kao da je stariji. Razume Vuka, pomaže mu, ima mnogo strpljenja i čak ga tera da priča i podstiče ga da se izražava. Što se škole tiče, za sada smo zaista zadovoljni. Većina drugara i drugarica iz odeljenja ga je lepo prihvatila. Njegova učiteljica ga je prihvatila zaista divno, uz njega je i brine o njemu. Ne izdvaja ga od druge dece, već se trudi da bude deo odeljenja kao i svi ostali.”
Dodatne aktivnosti, pomoć i usluge
Vuk redovno odlazi kod logopeda i defektologa, voli da šeta i provodi vreme napolju. Međutim ostale aktivnosti koje bi bila namenjene njemu nisu lako dostupne. Jedan od načina da se pomogne deci jesu aktivnosti u okviru posebnih škola koje su specijalizovane za rad sa decom koja su drugačija na različite načine. Slična postoji na severu Kosovu. Milica navodi da bi bilo od velike pomoći da takva opcija postoji i na jugu.
Smatram da može i da bi trebalo da postoji takva mogućnost, ali ne samo za Vuka, već i za drugu decu kojoj je potrebna dodatna podrška. Ne govorim samo o svom detetu, jer mnogo je dece koja imaju različite poteškoće i kojima bi značilo da imaju svoje mesto za druženje, igru, sport i razvoj. Volela bih da postoji prostor gde bi ta deca bila prihvaćena, gde bi neko znao kako da im priđe i pruži im ono što im je potrebno. Mislim da bi to mnogo značilo i deci i roditeljima, jer je ova borba ponekad veoma teška i lepo je kada znate da niste sami.
U cilju pomoći deci sa razvojnim problemima institucije su obezbedile pratioce za decu koja pohađaju nastavu. Pitanje je ima li ih dovoljno i da li su stručni?
“Imamo ih, ali ne znam da li ih ima dovoljno za svu decu kojoj su potrebni. Često roditelji moraju da se bore i čekaju da bi dete dobilo pratioca. Mislim da bi svako dete koje ima potrebu za dodatnom podrškom trebalo da je dobije bez tolikog čekanja i neizvesnosti. Takođe smatram da pratioci moraju da budu bolje upoznati sa autizmom i drugim razvojnim teškoćama. Osoba koja prati dete mora da zna kako da mu priđe, kako da ga smiri i kako da reaguje ako dođe do neke nepredviđene situacije, ne daj Bože epileptičnog napada ili nekog drugog napada. Nije dovoljno samo biti pored deteta – potrebno je znati kako mu pomoći kada mu je pomoć zaista potrebna.”
Takođe postoje i finanasijska pomoć roditeljima autistične dece sa kojom, kako Milica smatra, mnogo roditelja nije upoznato.
“Postoji određena pomoć države, kao što su pravo na tuđu negu i pomoć i uvećani dečji dodatak, ali se o tim pravima, posebno kod nas, još uvek malo zna. Mnogi roditelji nisu dovoljno informisani o tome na šta njihovo dete može da ima pravo, pa često ni ne pokušaju da ostvare tu pomoć. Takođe, važno je da roditelji znaju da zaposlenost roditelja sama po sebi ne znači da dete ne može da ostvari određena prava, već se ona ostvaruju u skladu sa uslovima i procenom nadležnih. Mislim da bi bilo veoma značajno da roditelji dobijaju jasnije informacije i podršku, jer već imamo dovoljno borbe oko dece i njihovih potreba, pa ne bi trebalo da se borimo i sa neinformisanošću.”
Neprijatnosti, stigma, stereotipi
Ono što nas u društvu i dalje ne iznenađuje je velika stigma i stereotipi o autističnoj deci, ali i deci koja imaju drugačije izazove u razvoju. Zbog toga su često u situaciji kako roditelji tako i njihova deca da doživljavaju neprijatne situacije. A razlog je pre svega nerazumevanje deteta.
Dešava se da ljudi gledaju Vuka popreko kada ima napad besa, kada plače ili ne može da se smiri, posebno u parku ili na mestima gde ima mnogo ljudi. Tada imamo osećaj da nas osuđuju, a ne znaju kroz šta prolazimo. Ni nama nije lako kada Vuk ima takav trenutak. Nekada ni sami ne znamo kako da mu priđemo i kako da ga smirimo. Volela bih da ljudi imaju više razumevanja i strpljenja, jer nijednoj majci nije lako kada joj dete pati.
Zato je jako važno, mišljenja je Milica, da se o autizmu više govori kako bi se deca bolje razumela.
O autizmu bi trebalo mnogo više da se govori. U Srbiji se o tome ipak više zna, dok se kod nas na Kosovu i Metohiji, nažalost, još uvek malo priča. Često ljudi beže od istine i teško prihvataju kada njihovo dete ima određene poteškoće. Potrebno je više razgovora, razumevanja i podrške, a manje stigme.
Edukacija dece o ovom pitanju bila bi itekako prihvatljiva i u okviru školske nastave, ali ipak je ona kod kuće najvažnija.
Roditelji treba da razgovaraju sa decom i da ih uče da nismo svi isti i da postoje deca koja svet doživljavaju drugačije. Kada decu od malena učimo prihvatanju i razumevanju, biće mnogo spremnija da prihvate različitosti.
Na kraju ove priče trebalo bi da se svi zajedno zapitamo radimo li najviše što možemo kako bi sva deca imala jednak tretman i poštovanje u društvu. Drage mame, znam da se mnogo trudite i da ste prezautete, ali neka posle čitanje ove priče vaš današnji razgovor sa detetom bude na ovu temu. Deca su divna bića, empatiju poseduju prirodno, samo ih je potrebno katkad usmeriti i objasniti im stvari koje im nisu najjasnije.
Ovih dana sve mi je češće na pameti jedan mit, ne Kosovski, već onaj iz grče mitologije, a sigurna sam da ga se većina seća iz školske nastave. Mit o Narcisu. Bio je lako pamtljiv, jer je bio specifičan i prosto objašnjen- lep mladić koji se zaljubljuje u svoj odraz u vodi. Ipak, komleksnost Narcisa se i dalje izučava, a ovaj mitološki lik imao je sudbinu da postane važan deo psihologije ličnosti, te danas zahvaljući psihologu Sigmundu Frojdu imamo psihološki fenomen narcizam.
Psihologija se kao jedna od najmlađih nauka veoma brzo razvija, jer prati različita stanja i ponašanja ljudi, te je posebno zanimljiva i inspirativna, za mene lično. Rekla bih da se možda se i dalje malo kajem što nisam upisala i taj fakultet, mada ko zna, ima vremena. Da se vratimo na temu, dakle, narcisi i narcizam.
Narcisodni poremećaj ličnosti je mentalna bolest i mislim da je na početku ove priče treba nazvati pravim imenom. To je jako važno kako bi smo na samom startu jasno odredili i osobe koje imaju ovaj poremećaj. Sada se verovatno već pitate odakle ova tema, zašto je meni u fokusu. Rećiću vam. Primetila sam dok sam je i sama izučavala, već godinama, da je narcisodna ličnost vrlo povezana sa patrijarhalnim normama. I da se dobro razumemo to nije bazirano na istraživanju, podacima, već na mom ličnom životnom zapažanju. Znate šta sam još mogla da primetim, da je upravo oko nas toliko narcisoidnih ličnosti da kada jednom uvidite kakve su vrlo brzo će vam pred očima biti mnogo takvih. Zato da krenemo.
Kako “nastaje” narcis?
Ono na šta struka ukazuje je da ovakav vid ličnosti ne nastaje preko noći, već da je to kombinacija genetskih predispozicija i iskustava iz detinjstva. O da, detinjstvo – u glavi mi je čuvena “pa šta fali vašoj generaciji”. Možda manje narcisa za početak? Ok, idemo dalje.
A šta je to što u detinjstvu može da radi “u korist” stvaranja ovakve ličnosti? Previše kritike, dakle dete koje “nikada nije dovoljno dobro” ili potpuno druga krajnost previše hvale“da je posebno i da zaslužuje više od drugih”. Ali veoma važan faktor je nedostatak emocionalne sigurnosti. E tu sam vas čekala! Dakle, kada dete od roditelja ne dobija doslednu ljubav onda razvija potrebu da stalno traži potvrdu spolja.
Šta nam to govori? Možda da je narcizam odbrambeni mehanizam koji se pretvara u obrazac ličnosti? Razmislite o tome sledeći put kada detetu uskraćujete ljubav, pažnju i zagrljaj, ili kada savetujete mame “ne vezuj ga za sebe”, “ nemoj toliko da ga grliš i ljubiš omekšaćeš ga”, “dete se ljubi dok spava jer će inače da te manipuliše ako oseti koliko ti je stalo”. Već mi se povraća od svega što sam mogla da čujem o “roditeljstvu” do sada.
Sada kada smo shvatili kako nastaju, da vidimo i kako se ponašaju.
Dakle, ako se vratimo na mit, Narcis je bio zaljubljen u svoju lepotu, ali narcis nije neko ko samo voli sebe (što je potpuno legitimno, čak i poželjno). Narcistična ličnost je neko ko ima stalnu potrebu za divljenjem, odlikuje se grandioznošću ali i nedostatkom empatije. Crvena zastava ko kuća. Uveren je da poseban i superioran, stalno je “gladan pažnje” i nesposoban da razume tuđa osećanja. Ono što je jako važno, prepoznavanje narcistične ličnosti je veoma teško, jer se u javnosti prikrivaju, kulturni su, predusretljivi, fini, nežni, jer to dolazi iz potrebe da budu hvaljeni i priznati. Zato će na početku, ukoliko ga upoznate, biti veoma šartamntan i privlačan, bombardovaće vas ljubavlju, lepim rečima i gestovima. Iza svega toga leži potreba za manipulacijom i kontorlom. On se hrani time da vas toliko sludi, da se žene godinama pitaju ko je bio čovek s početka priče.
Odnos sa partnerom
Mnoge žene širom sveta, zahvaljujući psihološkim istraživanjima, psihoterapiji i drugim relevantnim metodama, sve više govore o partnerima sa kojima su živele a koji su bili ovakve ličnosti. Zahvaljujući internetu i socijalnim mrežama sve ostale žene sada mogu da čuju iskustva iz prve ruke o tome šta stoji iza narcističnog poremećaja ličnosti i kakav je on bračni partner. Ono što većina žena ističe jeste da su oni konstatno u potrebi da stvaraju “emocionalni tobogan”. To znači da je prvi korak idealizacija – obasipanje pažnjom, ili “love bombing”. Sve se češće u javnosti govori i o “gaslighting-u”ili sludjivanju o čemu je i u ŽensCastu govorila i psihološkinja Jasmina Denić Vasilov pa ako želite više o tome možete pogledati i poslušati celu emisiju. Tu je naravno i kontrola jer imaju jaku potrebu da o svemu odlučuju sami.
Sve ovo može da ostavi značajno velike emotivne i psihološke posledice po ženu koja se nalazi u takvom odnosu. Pre svega tu je pad samopouzdanja, zatim izolacija i veliki psihički stres koji konstanto trpi. Često se dešava i da žene ne govore otvoreno o ovoj temi jer se boje osude javnosti koja o narcisu ima idealno mišljenje, jer se on zaista u javnosti predstavlja kao “savršen muškarac” sa izuzetnim manirima.
Osoba koja će pre poneti kese nekome na ulici, nego uraditi bilo šta što bi partnerki olakšalo dan. To su osobe koje vam sa osmehom otvaraju vrata od prodavnice, ili puštaju da vi prvi nešto “završite” na šalteru jer ste trudni ili sa detotom, dok će bez trunke krivice ili potrebe da uskoči gledati svoju trudnu suprugu kako nosi starije dete dok drugom rukom pere suđe. Jer to niko ne vidi. Takođe i kada su u javnosti zajedno dok god ima ko da se “divi” praviće se kao najidealniji otac i suprug , pa se onda sve vrati na staro kada se vrata od stana zatvore. Jel vam poznato? To je kao da živite sa dve različite osobe, ili kao da jedna osoba ima šizofrena cepanja… Zar ne?
U takvoj situaciji neke , možda i većina žena kako bi preživele pristaju da budu kontolisane, ponižavane, omalovažavane, stresirane i nesigurne. Ali tu ne žrtvuju samo sebe, pa je red da vidimo i kakve posledice narcis ostavlja deci u nasleđe.
U partnerskim, bračnim odonosima sa decom gde postoji narcis (i zamislite ova bolest uglanom pogađa mušarce), ljubav ako uopšte i postoji prema deci je uslovljena “voleću te samo ako si savršen/a i na mojoj strani”. Tu takođe postoji i više stvari recimo ignorisanje dece ukoliko se narcis posvađa sa njihovom majkom. Ali nije to kraj, postoje i primeri instrumentalizacije odnosno koristi decu kao oružje protiv partnera, i možda najprepoznatljivije je podeljena lojalnost teranje dece da biraju stranu.
Žene koje su “preživele” narcise u svojim iskustvima otkrivaju da ljubav prema deci uopšte i ne postoji, te da potreba za brakom i decom zapravo predstavlja potrebu za spoljnom validacijom “oženjen, ima dece, posao, auto”. Jer jedino tako u patrijarhatu muškarac može da izgleda ostvareno, u suprotnom nešto nije u redu s njim, a narcis to ne može da podnese. Da bi stekao spoljnu potvrdu svoje “savršenosti” on pribegava svim sredstvima koje su ranije nabrojana, ali kontrola mu je jedno od omiljenih.
Ako ste već ovde shvatile da negde u okolini imate narcisa, sigurna sam da ste verovatno sve već probale kako bi održale “mir u kući” ali i sačuvale svoje dostojanstvo.
Probale ste da se raspravljate, uvek je rasprava išla tokom svadje u kojoj se on oseća na svom terenu.
Sažaljenje i razumevanje, popuštanje koje vas je dovelo do izolacije.
Odustajanje od zajedničkog donošenja odluka, jer on mora da odluči, sto vas je dovelo do zdravstvenih dijagnoza.
Pa šta onda da uradite?!
Nemojte misliti da ne postoji rešenje. Ali o tome ćemo u sledećem tekstu. A do tada pročitajte ponovo, pa se dobro zapitajte moje mlade žene sa kim gradite odnos, a one koje već vape za pravdom, ako razmišljate o odlasku to je dobar početak, a ja vam uskoro pišem savete kako da ponovo pomognete sebi i izadjete iz “survival mode”-a.
Istražujući ovu temu na internetu, ali i među organizacijama u srpskim sredinama, shvatila sam da je tema dece sa autizmom u srpskoj zajednici apsolutno nepravedno tabuirana i zapostavljena. Ovakvo ophođenje prema deci zaprepastilo me je pa sam odlučila da prekinem tišinu i diskriminaciju koja je upućena ka njima i njihovim roditeljima.
U srpskim sredinama na jugu Kosova veliki je broj problema sa k0jima se suočavaju roditelji autistične dece kao i sama deca. Naime, u školama, iako je pravilo da autistično dete ima pratnju stručne osobe, to se ne sprovodi. Inkluzija dece sa autizmom apsolutno nije zaživela u ovim sredinama i školama. Ali to nije jedini problem. Rad sa detetom za koje se sumnja da ima autizam najvažnije je u najranijem periodu, preporučuje se rad sa defektolozima i logopedima. Defktologa južno od Ibra u srpskim sredinama nema, te su roditelji primorani da prelaze kilometre do gradova centralne Srbije kako bi mogli da učine koliko je moguće za svoje dete. Sve to iziskuje veliki stres za dete i za roditelje, ali i finansijski je isrpljujuće za one koji već imaju dovoljno brige.
Južno od Ibra ne postoje ni organizacije koje bi se bavile ovom tematikom, civilni sektor gotovo se uopšte nije bavio ovim pitanjem, kao i mediji. Roditelji se retko odvaže da na ovu temu govore, a dosta je i onih koji se u ovom društvu ponašaju diskriminatorski nerazumejući decu sa autizmom. Jedan od takvih slučajeva je i poruka sugrađanke iz Gračanice koja sam dobila pre izvesnog vremena:
“Skoro sam odvela dete u park, tu negde je stajao dečak koji je poprilično velik i još uvek ne priča. Jedna od majki drugog dečaka je rekla ehh pa on ima autizam i ne treba niko da se igra sa njim, šta mogu da nauče od njega. Žalosno što ljudi ne cene i ne razumeju različitosti. I moje dete još uvek ne govori. Ta tišina ubija čoveka npr mene i to je mnogo teško. Molim te kad možeš pokreni ovu temu”, napisala mi je zabrinuta mama koja je želela da ostane anonimna.
Foto: Screenshot
Ova veoma bolna tema za mnoge roditelje ipak morala bi da dobije svoje mesto u javnom diskursu, jer želeli da priznamo ili ne sve su češći primeri dece sa autizmom. Da budemo potpuno jasni, i kada se radi o kašnjenju u razvoju, kao što je kašnjenje u govoru, ponovo se roditelji suočavaju sa strahovima, ali ponovo do logopeda je jako teško doći.
Foto: Screenshot
A šta je sa kosovskim sistemom
U kosovskom sistemu, što se albanske populacije tiče, čini se da su dostupniji resursi i udruženja. Ako govorima o stručnoj pomoći deca čiji je maternji jezik srpski ne mogu se obratiti istim jer se deci mora obraćati na maternjem jeziku, a ne na albanskom.
Foto: Kancelarija premijera
Predstavnici institucija na Kosovu se uglavnom retko javno obraćaju u vezi sa ovom temom. Na Svetski dan dece sa autizmom uglavnom predstavnici Vlade u Prištini prime čelnike kosovskih organizacija „Autizam“, „Nacionalno udruženje za autizam“, „Autizam govori“. Prisutni su roditelji i deca, a na zgradi Vlade vidljivo je plavo svetlo.
Ove godine, na isti dan, Aljbin Kurti obećao je da će Vlada obezbediti 100 personalnih asistenata za decu koja idu u školu,a podsetio je da na Kosovu živi 2.682 dece ometene u razvoju.
Kod ovih statistika uvek je diskutabilno da li se odnose i na srpsku zajednicu, jer se taj podatak nikada ne naglašava.
Međutim, pošto škole u srpskim sredina funkcionišu u sistemu Republike Srbije, pretpostavka je da se asistenti ne odnose i na ove škole. Srpska deca ponovo nemaju značajne koristi ni od ovog sistema.
Jedino srpsko udruženje na Severu Kosova
Jedino udruženje koje se bavi decom sa autizmom ali i drugim poremećajima u razvoju je “Podrži me”. Ovo Udruženje roditelja vodi Ivana Rakić u Severnoj Mitrovici. Udruženje nije finansirano ni od jednog sistema, a pokušava da uradi mnogo u nemogućim uslovima.
Preuzeto sa Facebook profila “Podrži me”
Ivana Rakić za Ženski info odgovorila je na neka od naših pitanja u vezi sa ovom temom.
Prema njenim rečima Udruženje “Podrži me” je formirala 2015. godine iz lične inicijative kao majka sa detetom sa smetnjama u razvoju. Kako navodi u pisanom odgovoru za naš sajt veliki problem sa kojim se samo Udruženje suočava je projektno finansiranje jer kada se završi jedan projekat mora da se sačeka produženje ili sledeći, te su zaposleni prinuđeni da u tom intervalu rade volonterski.
„Sam centar je prilagođen osobama sa posebnim potrebama. Prostora ima za različite aktivnosti sa članovima udruženja. Kroz dugogodišnji rad, sa roditeljima smo izgradili poverenje, tako da smo uvek tu za njih. Samo udruženje broji ukupno 205 članova (deca i mali sa smetnjama u razvoju) iz sve četiri opštine. Imamo kancelarije i u Zubinom Potoku i do nedavno u opštini Leposavić, koju su nam oduzele kosovske institucije“, navodi Rakićeva.
Tačnih statističkih podataka o broju dece sa autizmom u srpskim sredinama, kako kaže, nema. Razlog je pre svega, kako dalje navodi, zato što se roditelji teško suočavaju sa tim problemom.
Udruženje se bavi decom i mladima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, gde spada i autizam. Na našu konstataciju da su deca sa ovakvim dijagnozama veoma zanemarena i od strane sistema i društva, Ivana odgovara:
„Da, slažem se sa Vašom izjavom, da su deca sa autizmom zanemarena od strane društva i institucija, a mi kao udruženje radimo na poboljšanju i podizanju svesti da autizam nije bolest, već stanje. Da je osobama sa autizmom potrebna nega 24h i da mogu da budu društveno funkcionalni, kreativni, a to je upravo ono na čemu mi radimo u udruženju, pronaći njihovu najjaču stranu, za šta su obdareni i iskoristiti njihove kapacitete znanja.“
U sklopu Udruženja sprovode se različite aktivnosti kao što su kreativne i edukativne radionice, radionice socijalnih veština i tematske radionice za roditelje.
„Pružamo usluge psihologa, socijologa, logopoda, pravne i socijalne usluge. Organizujemo razne obuke, treninge i okrugle stolove. Takođe radimo na obukama sa nastavnim kadrom, kako raditi sa decom sa smetnjama u razvoju.“
Novonastala situacija na Severu Kosova, zatvaranje Privremenih organa ali i ostalih institucija RS uticala je i na rad ovog Udruženja.
„Svakako nam je otežalo rad, pre svega život, a samim tim i rad. Na primer, jedan roditelj kojem po zakonu pripada tuđa nega i pomoć, mora da ide do prelaza, izgubi ceo dan, potroši novac za put, čeka u redove po nekoliko sati, da bi ostvario svoje pravo. Svakodnevan strah i dešavanja na severu Kosova utiče na decu kao i na roditelje. Kad čoveku uzmeš slobodu i živi u strahu, bolje da mu uzmeš život i pod takvim uslovima živimo i radimo svakodnevno.“
Roditelji južno od Ibra kontaktiraju Udruženje, kaže Ivana, ali problem postoji sa nemogućnošću da se obezbedi prevoz do centra u Mitrovici gde im mogu biti pružene usluge. Roditeljima sa juga poručuje:
„Da se ujedinimo i tražimo pomoć u vidu prevoza (kombi) koji bi ih dovozio u naš centar, zato što ne vidim da je moguće naći neko drugo rešenje.“
Što se ličnih pratioca tiče Ivana ističe da ukoliko se neko od roditelja sa juga suočava sa ovim problem treba kontaktirati Udruženje koje u tom smislu može pomoći.
„Postoji organizacija koja obezbeđuje lične pratioce na severu Kosova kao i na jugu, pa bih volela da znam koja to deca nemaju pratioce i iz kog mesta. Ovim putem bih pozvala te roditelje da se jave udruženju „Podrži me“ da pokušamo da im pomognemo“, napisala je u odgovoru Ivana, koja je takođe našoj redakciji ostavila i kontakt telefon, te mi pozivamo roditelje da nam se jave na mail, kako bismo im prosledili broj.
Diskriminatorsko ponašanje društva prema deci sa smetnjama u razvoju i te kako je prisutno, te se Ivana svojim zalaganjem kroz aktivnosti Udruženja trudi da podigne svest kod građana da se deca sa autizmom ne izbegavaju.
„Već da shvate da su oni deo našeg društva, jer dete ili mlada osoba sa smetnjama u razvoju nisu opasnost za društvo, oni su topli i nežni, samo ih treba prihvatiti i ne otežavati već njihovo postojeće stanje.“
Kao majku autističnog deteta Ivanu smo pitali i da nam podeli svoje iskustvo.
„Ovo je najteže i najemotivnije pitanje koje ste mogli da mi postavite. Kad vidite da društvo ne prihvata takvo dete, a vi se kao roditelj trudite da se edukuju nastavnici, učitelji, građani, da se podigne svest o takvoj deci, a pored toga se borite da pomognete i svom detetu da napreduje, da se ne obazire na to kako je drugi doživljavaju, borba je jako teška, iscrpna i duga, ali kao pre svega roditelj i osnivač centra i dalje imam snage da se borim sa ovom nepravdom. „
Roditeljima koji su u fazi prepoznavanja drugačijeg ponašanja svog deteta ona preporučuje:
„Da pobede sebe i da priznaju i prihvate problem što pre, zato što će imati više vremena da pomognu svom detetu.“
„Kao majka deteta sa autizmom i osnivač udruženja konstantno radimo na tome da jedino roditelj može da pomogne svom detetu i da zajedničkim snagama apelujemo na opštine, centar za socijalni rad, prosvetu, zdravstvo i na sistem države da menjaju zakone i podrže ovu najugroženiju kategoriju decu sa smetnjama u razvoju i njihove porodice.“
A razumemo li uopšte kroz šta prolaze roditelji i deca?
“Moj sin sada ima 11 godina, a prve simptome je počeo pokazivati sa godinu i po dana”, počinje svoju priču Ana Ćup Marković iz Gračanice.
Ana Čup Marković
“U to vreme je imao jako oskudan govor, tačnije svega par reči. Otišli smo na more i na plaži dugoj par kilometara on je išao, ne okrećući se da potraži mamu ili tatu ili barem poznato lice. To je bio signal koji nas je najviše zabrinuo i naveo da potražimo stručnu pomoć.”
Ana objašnjava da su usledili odlasci kod pedijatra koji su davali obrazloženje “on je samo lenj”, te da će “progovoriti”. Kao i većina u ovom savremenom dobu Ana je počela da informacije traži na internetu i prvo nailazi na “autizam”.
“Nalazim dečijeg psihijatra u privatnoj klinici, na preporuku, i započinjemo put. Da li sam i tada dobila odgovor, moguću dijagnozu. Naravno da ne. Kao što je to izgleda običaj kod nas, sledi radna dijagnoza poznata f83 što označava Disharmoničan razvoj. A šta to znači? Ukratko, da dete ima promene u svom razvoju, negde je u skladu sa uzrastom, a negde kasni. Kasnio je on dosta, naročito sa finom morotikom, dok mu je gruba bila i preko uzrasta, što lekari nisu baš primetili i samim tim nisu mi dali smernice kako da se ophodim sa njim. “
U to vreme, kako dalje navodi, imala je sreću da upozna majku koja već ima starije dete sa autizmom, pa ju je ona hrabrila, ali i davala smernice.
“Odmah pronalazim defektologa, logopeda, psihologa, razne terapije koje su danas dostupne, a mogu pomoći mnogo, ovde ne mislim na lečenje, jer autizam nije bolest. To je stanje, sa kojim se živi, a koje se može poboljšati adekvatnim radom i razvojem deteta.”
Nakon izvesnog vremena dete upisuje u vrtić zbog socijalizacije pre svega ali tu nailazi i na probleme, jer vaspitno i školsko osoblje nije edukovano da radi sa decom sa smetnjama u razvoju.
“Posle vrtića krećemo na razne časove, prvo defektolog, pa logoped, pa muziko terapija, pa terapija peskom, zatim edukativne radionice. Razni programi poput Floor time ili Montessori.”
“Ne znaju da raspoznaju sarkazam, šalu, ali znaju da vole više od mnogih”
U tom je periodu shvatila da ili si jak da to izdržiš ili padaš.
“ Bilo je i kod mene padanja. Naročito na početku. Često sam sebi izgovarala jednu rečenicu, “zašto baš ja i zašto moje dete”. Ali u tim situacijama, pobegnem od njega, čak i zaplačem, a onda se smirim i nastavim gde smo stali. Teško je prihvatiti dijagnozu f84 (poremećaj iz spektra autizma). Svesna si da kada je ta dijagnoza jednom upiše u registar, povratka nema. Možda je i to problem što mnogi roditelji kada su im deca mala ne prihvataju da je to u pitanju, ili da dete uopšte ima problem u razvoju. Ja sam je odavno prihvatila i kada nije imao dijagnozu, a dobio ju je tek sa šest godina i to na moje insistiranje.”
“Ono što možda nikada neće proći jeste činjenica da je to doživotno stanje, ali i najveća bojazan svih roditelja šta će biti sa njihovom decom kada roditelja više ne bude. Ne postoje centri ili boravci za osobe sa autizmom, kao što je to slučaj u razvijenim zemljama. I to je upravo mučenje svih nas, ko će o njima brinuti kada roditelja više nema. Osobe sa autizmom jesu samostalne, ali ne i za život. Obično ljudi misle da su to bezosećajne osobe, bez empatije prema drugima i sl., što je velika zabluda. Osoba sa autizmom i te kako oseća i sreću i tugu i znaju da prepoznaju istu. Njihov najveći problem je socijalizacija. Oni ne znaju sami da se socijalizaju, oni sve moraju da nauče, a tu se može reći i koje su to društveno prihvatljive norme. Kod njih to dolazi jako sporo, ali svakako da u jednom segmentu svog života nauče.
“Ne znaju da raspoznaju sarkazam, šalu, ali znaju da vole više od mnogih koji su, kako ih ocenjuju psihijatri, “urednog razvoja”. Ja ne volim to odvajanje. Mi smo svi isti, neko sporije ili brže nauči šta je to što se od njega očekuje ili šta društvo od njih očekuje. Kod velikog broja dece sa autizmom govor je najveći problem i nedostatak (što ne važi za svu decu ili odrasle osobe, kod nekih se govor razvije u skladu sa uzrastom, kod nekih je oskudan, a kod nekih nikada se ne javi), pa su zbog toga često marginalizovani u društvu.”
Borba sa sredinom koja je nepodržavajuća i osuđujuća i dalje traje, kaže Ana.
“ A to je kada svaki put i svakome moram da objašnjavam da mi je dete autistično, a ne nevaspitano, ako mu se neko obrati, a on ne odgovori, jer ne priča. Bilo je tu svačega. “
Kao i sagovornica sa početka price, i Ana je doživela neprijatno iskustvo upravo u parku, od druge mame.
“ Odvela sam dete u park, imao je oko četiri godine i prišla mu je devojčica istog uzrasta da se igraju. Kada je posle nekog vremena shvatila da on ne govori, već se glasanjem oglašava, pogledala je u svoju majku koja se nalazila u blizni. Majka je prišla, uzela devojčicu za ruku i odvela od njega uz opasku “skloni se, vidiš da sa njim nešto nije u redu”. To je možda bila među prvim rečenicama jednog roditelja, koja je za mene u tom trenutku bila šamar. Ovo se desilo u gradskoj sredini, gde bi trebalo da pojava osoba sa autizmom nije bauk, međutim, nije tako.”
Kako navodi i dalje su tu pogledi i promatranje, posebno sada kada je on veliki dečak sa 11 godina.
Podrška Sistema ne postoji
Iako je Zakonom predviđeno da osobe sa autizmom imaju pravo na ličnog pratioca i pedagoškog asistenta, u praksi je to nemoguća misija, navodi Ana.
“Većinom su roditelji sami pratioci i asistenti svojoj deci. Zbog toga jedan od roditelja je u nemogućnosti da radi, jer mora da bude sa detetom 24 sata dnevno, pa čak kada je u školi ili vrtiću. S druge strane, tu je i finansijska pomoć koja se zove tuđa nega i pomoć, papirologija je prevelika, obnavlja se na svakih dve godine, kod nekih i na godinu dana, što takođe nema smisla, jer je autizam doživotno stanje, a ne virus koji će posle par meseci proći. I to je samo simbolična cifra u iznosu od 27.000 dinara u sistemu Republike Srbije. Na Kosovu je ona mnogo manja.”
Inkluzija je za nju “mrtvo slovo na papiru”, navodi, jer se ne praktikuje kako bi trebalo.
“ Dakle, to je da dete ide u, kako oni kažu “Redovnu školu”, a ne Specijalnu, ali sa posebnim planom i programom. Ovde je važno pomenuti da taj program treba da sastave psiholog, pedagog i učitelj ili nastavnik u skladu sa uzrastom, mogućnostima i potrebama deteta. U 95 % slučajeva oni uspeju da naprave program, ali onda nastavnik ili učitelj ne može sam da ga proizvede, jer nisu edukovani da rade sa takvom decom, a ličnog pratioca ili pedagoškog asistenta deca nažalost nemaju. Onda se u tim slučajevima ostave po strani. Ovo govorim za škole koje su voljne da prihvate dete sa smetnjama u razvoju u svom odeljenju. Ima i onih koji ne žele i na samom upisu u školu stave roditeljima do znanja da nisu spremni za tako nešto.”
Ana takođe navodi da je bilo i onih škola koje prihvate dete pa se kako kaže, predomisle.
“To je bio slučaj kod nas, kada mi je dete krenulo u predškolsko. Upisao je jednu Osnovnu školu, vaspitačica je srčano prihvatila da radi sa njim, a ja, da bih joj olakšala, svojim novcem unajmim pratiocima koji će zajedno sa njim biti na časovima. Časovi u predškolskom traju tri sata. Prvo mu je smanjila broj časova, zahtevala da dolazi samo na sat i po vremena, iako to nisam razumela, prihvatila sam, jer sam želela da se on socijalizuje. Zatim je vaspitačica počela da negoduje što je pratilac sve vreme prisutan na času. A pratilac je bila devojka koja je bila na masteru psihologije i već je volontirala u Udruženju za pomoć osobama sa autizmom. Kada je za njega napravljen plan i program rada, prema inkluziji, pratilac se striktno pridržavala plana i programa, pa su počela, prema navodima vaspitačice, druga deca da negoduju zbog čega moje dete ima poseban tretman. “
Međutim tu se njihovo lose iskustvo ne završava već ide korak dalje, gde se još jednom potvrđuje diskriminatorski odnos sredine.
“Negde na polovini školske godine rekli su mi da roditelji drugu decu žele da ispišu iz tog odeljenja, jer je sa njima dete sa smetnjama u razvoju. Zatražila sam roditeljski sastanak i izašla pred 20 roditelja i pokušala da objasnim šta je autizam. Na tom roditeljskom je delovalo da su razumeli i da će se sve rešiti, da bi nedugo zatim dobila poziv od direktora škole i molbu da ispišem svoje dete. Što se mene tiče, toliko o razumevanju, edukaciji i podršci obrazovnog sistema prema deci sa smetnjama u razvoju.”
Tada je, kaže, prelomila i svoje dete upisala u Specijalnu školu i on sada pohađa četvrti razred.
“Moje odustajanje nije značilo da sam ja odustala, jednostavno sam smatrala da moje dete ne treba da bude u sredini u kojoj nije prihvaćeno. To nije dobro za njega i on tu neće biti srećan. A meni je njegova sreća najvažnija. “
Roditeljima dece sa autizmom poručuje da ih ovo stanje ne obeshrabruje.
“ Znajte da mnoga deca boluju od teških i neizlečivih bolesti, da se leče SMS porukama. Vaše dete je zdravo, samo njegov ili njen mozak malo drugačije radi. Ne obazirite se na mišljenje društva, balkanski mentalitet je takav, mnogo kasne u shvatanju i prihvatanju nečega drugačijeg. Ja sam optimista da će autizam uskoro biti najnormalnija pojava u društvu i da niko više neće od toga praviti bauk. Volite svoje dete i videćete koliko će ljubavi to dete da vam pruži.”
Prošla je još jedna kampanja. Sutra su još jedni izbori. Muka vam je? Naravno da jeste. Jedva čekate da se završe, jel da? Pa da. I meni je muka — ali ne od onoga što smo slušali, nego od onoga što nikada nećemo čuti.
Šta je sa sprovođenjem zakona? Šta je sa demokratskom voljom? Šta je sa pomirenjem? Šta je sa poštovanjem?
Plan za razvoj? Jasan? Konkretan? Ma dajte, pa ovde se sve svodi na “daj šta daš” i “dok traje nek laje”. Politika kao kafanska pesma na ripitu.
A ti, ženo? Jesi li se pomirila da trpiš i dalje, jer su ti uvalili bajku o tradiciji koja ti nalaže pokornost i patnju? Jesi li pristala da budeš dekor, da te tapšu po ramenu i zovu “velika srpska majko”? Bravo, aplauz, a na kraju dana — ništa. Samo smeh iza leđa, jer znaju da bez tvoje žrtve ne mogu ništa, ali su te opet spakovali u ram i okačili na zid.
Pristale ste žene na sve ono što vam sledi — zarad ničega. Vi koje nosite porodice, gradite društvo, oblikujete sutrašnje odnose, vi ste spustile glave i poslušno slušate gospodare. Čuvarke patrijarhata, gladne muške validacije, vi ste pristale na sve. Jer niste rekle ni reč.
Ja nisam. Niti ću. Zato ovog poslednjeg dana kampanje ne kritikujem njih — oni su uvek isti, kao loš repertoar. Kritikujem vas, jer ste i dalje samo oružje u njihovim rukama.
Sutra su još jedni izbori. Još jedan krug istih obećanja, istih parola, istih tapšanja po ramenu. Još jedan katalog iluzija. Još jedan festival patetike gde se žene proglašavaju majkama nacije, a zapravo se guraju u ćošak da ćute.
I zato — muka vam je? Treba da vam je. Jer muka je jedini iskren osećaj u ovom cirkusu. Ako vas ne zaboli, znači da ste pristali. A kad pristaneš na ništa, dobiješ baš to — ništa.
Da nisam danas slučajno saznala da je jedna od stranaka počela da deli pakete osnovnih namirnica — i to baš u mojoj ulici — ne bih imala ni trunku inspiracije. Al eto, hvala brašnu, tema se sama nametnula.
Odmah mi na pamet pade Šojić, vanvremenski lik iz domaćih filmova, koji je u kampanji delio krompire. Nema tu ničeg lošeg, samo je jadno kad se glas trampi za kilo brašna. A to što dele, realno neće trajati ni do izbora, a kamoli posle. Al koga briga za posle — bitno je da se sada “ućari”.
Inače, danas nije bilo vode. Ceo dan kvar, ništa novo. Mogli su bar da ubace koji balon vode u te pakete. Al šta će nam voda, kad imamo brašno gratis. Mislim, ne mi — neki. Mi svoje redovno kupujemo. Za glas ga ne uzimamo.
I tako mi krenu polemika u glavi: kako je moguće da ljudi nemaju osećaj da dostojanstveno odbiju ovakvu milostinju? Al brzo se resetujem na ironiju, bude mi lakše. Dobar recept — ali samo sa sopstvenim namirnicama, nikako njihovim.
Jer ovde je sve naopako: leti nema vode, zimi nema struje, ali paketi pred izbore stižu redovno. To je konstanta. I dok tako ćare i jedni i drugi, jedinu pravu korist imaju paketomani — oni znaju da za malo dobiju mnogo: vile, stanove, letovanja, zimovanja, dve ili tri plate. Ne rade sem za izbore, ali računica im valja.
A oni drugi, što ćar ne vide, vode se logikom “daj šta daš”. Kratko im pamćenje, pa posle sedam dana opsuju vlast koju su izabrali. Ali ne javno, nego kroz zube, da se ne čuje. Jer nikad se ne zna — možda vlast padne, pa novi izbori, pa nova sitna ćar.
Na severu možda nema brašna, ali ima novih tabli sa novim nazivima ulica i starih “dobrih” tenzija, jer njih nikada dosta. Jedni ih postavljaju (i table i tenzije), drugi pokrivaju, treći otkrivaju. Ne šalim se — stvarno se dogodilo. Policajac sklanja, a gradonačelnik posmatra uplašeno, kao da nema nikakvu moć. Jer moć se ovde pokazuje građanima, a ne tamo gde bi trebalo da se zaštite njihova prava.
A i ovi postavljači na isti stub u dva smera stavili Đinđića i Boljetinca. Simbolika nepodnošljivo nestvarna. Ali tu je pa ko ne može da gleda neka okrene glavu, jer dok sud donese odluku potrajaće.
Sve je zabeležila kamera, zapravo više njih. Bolje da nisu, jer “Kurtijeva policija” ponovo je izvela performans, a politikanti na vlasti odigrali još jedan čin u beskrajnom igrokazu.
I šta na kraju zaključiti, nije lako hajde da probam:
Moć se pokazuje tamo gde je najlakše — nad nemoćnima.
Prava ostaju samo na papiru, dok kamere beleže nove epizode starog igrokaza.
Jedni ćare, pa ćute, a onda psuju kroz zube, a život se pretvara u beskrajno ništavilo: narodu sitna milostinja, vlasti velika privilegija. Balans je napravljen, testo naraslo, u rernu ćemo zajedno posle sedmog.
Mnogo je neshvatljivih situacija, reči i ponašanja u kampanjama, pa i u ovoj aktuelnoj. Ali ono što mi je najdegutantnije, što prevazilazi svaku političku razliku, jeste vređanje kandidatkinja mizoginim komentarima na društvenim mrežama. Komentari koji se ne prijavljuju, ne sankcionišu, ostaju da vise u virtuelnom prostoru kao poruka da je ponižavanje žena dozvoljeno.
Kakav god bio moj stav prema politici koju propagiraju stranke u ovoj izbornoj trci, imam moralnu, etičku i ljudsku — žensku obavezu da se jasno usprotivim pokušajima da se kandidatkinje javno ponižavaju pogrdnim rečima. To nije pitanje političkih preferencija, već pitanje dostojanstva.
„Kuja“, „striptizeta“, psovke — samo su neki od komentara zbog kojih bih lično otišla u policiju istog trena i pokrenula proces protiv uglavnom lažnih profila. A znamo da, kada je vređanje žena u pitanju, ima i onih koji se kriju iza pravih imena, hrabrih u mržnji.
Žene na koje se komentari odnose nisu samo kandidatkinje one su građanke koje imaju pravo da učestvuju u političkom životu bez straha da će biti izložene javnom linču. Svaka uvreda upućena njima zapravo je poruka svim ženama: „Ne ulazite u politiku, jer vas čeka poniženje.“
Ali ono što dodatno zabrinjava jeste ćutanje njihovih muških kolega. Dok mizogini komentari pljušte po mrežama, oni ostaju nemi. Ni reč osude, ni znak solidarnosti. Kao da je normalno da se žene u politici vređaju, a muškarci ostaju muškarci —ostaju po strani sve dok se ne udari na “bratstvo” do tada borite se same. To ćutanje govori o nivou na kom se nalazi naše društvo: ne samo da se mizoginija toleriše, već se prećutno prihvata kao deo političke igre.
Zato je važno da se ovakvi napadi ne relativizuju, ne ignorišu i ne prećutkuju. Ćutanje je saučesništvo. Ako društvo ne reaguje, ako institucije ne sankcionišu, onda se šalje signal da mizoginija ima dozvolu. A to je poraz ne samo za žene, već i za demokratiju.
Politička kampanja može biti arena ideja, vizija i programa. Ali kada postane arena uvreda, mizoginije i ponižavanja, onda gubi smisao. Borba protiv mizoginije nije borba za jednu stranku ili jednog kandidata — to je borba za pravo žena da budu ravnopravne učesnice u javnom životu. A to pravo ne sme da zavisi od toga koliko su spremne da trpe uvrede, niti od toga da li će njihovi muški kolege imati hrabrosti da progovore.
Juče Zadušnice, danas Duhovi — Srpska pravoslavna crkva neumorno obeležava praznike, dok po grobljima i dalje štrče polomljene ploče. U crkvama liturgije i molitve, a prosečan čovek se nada zdravlju i svemu ostalom, jer se samo još u Boga nije stigao razočarati.
Ne remeti to kampanju, našli su način da i ovo iskoriste.
Hleba i igara nikada nije falilo, pa ni danas: pogače će sutra žirirati, umetnička društva već večeras zaigrati. Naravno, sve pod okriljem Srpske liste, jer svaki kandidat mora da ima bar po jednu funkciju i u srpskom sistemu koji visi o koncu. Bez dve plate u dva sistema — nisi političar, nisi ni “listaš”, samo običan smrtnik bez renomea.
Ženski deo ekipe poslat u Orahovac i Veliku Hoču da priča o lepoti opstanka. A onda izjava žene koja ih je dočekala: „U nekim situacijama bude zaista teško živeti ovde, naročito što se tiče dece… ali za sada je dobro, imamo vrtić i školu.“ Dakle, uslovi su vrtić i škola! U savremenom kazamatu to je luksuz, a i taj luksuz stoji na klimavim nogama.
Najbitnija vest: Verske zajednice na Kosovu potpisale deklaraciju: traže fer kampanju, bez vređanja, a posebno zaštitu žena. Obradovala me ta “posebna” tačka — kao da je otkrivena nova planeta. Pitam se samo da li je deklaracija pravno obavezujuća, ili je to još jedna od onih fotografija gde ambasador Velike Britanije stoji rame uz rame sa verskim predstavnicima, koja će završiti u nekom albumu. Baš nekako kao zakoni na Kosovu na papiru odlični u praksi ne implementirani.
E, a Rašić ga nešto nema — ni u medijima, a slabo i u javnoj kampanji. Kažu bolje informisani da se bavi onom metodom “od vrata do vrata”, pa se pitam: čuo li je ko šta? Ili je i to postalo nova forma političke tišine — kampanja za “ćutljive”, iza zatvorenih vrata.
Za to vreme Kurti prima albanske političare, grli se i smeje: poruku šalje svojim biračima — “najveći sam Albanac od svih, samo još da zatvorim koju srpsku ambulantu i eto mi 60 posto”. Dakle, recept je jednostavan: osmeh, zagrljaj i malo administrativnog zatvaranja — politički koktel za instant većinu.
Dakle, dok jedni obeležavaju praznike i mole se za zdravlje, drugi obezbeđuju duple plate, treći šapuću od vrata do vrata, a četvrti zatvaraju ambulante uz osmeh i zagrljaj. Sve liči na predstavu dok publika aplaudira i skandira — već modra i bez vazduha jer nikako da se završi. Pauze nema, ljudi u zanosu padaju na kolena pred novom‑starom postavom, koja je željna njihovog rajanskog mentaliteta i drži ih na sceni iznova i iznova. Dok begovi konačno ponovo ne zalegnu na svilene jastuke raji mira nema.
