Da nisam danas slučajno saznala da je jedna od stranaka počela da deli pakete osnovnih namirnica — i to baš u mojoj ulici — ne bih imala ni trunku inspiracije. Al eto, hvala brašnu, tema se sama nametnula.
Odmah mi na pamet pade Šojić, vanvremenski lik iz domaćih filmova, koji je u kampanji delio krompire. Nema tu ničeg lošeg, samo je jadno kad se glas trampi za kilo brašna. A to što dele, realno neće trajati ni do izbora, a kamoli posle. Al koga briga za posle — bitno je da se sada “ućari”.
Inače, danas nije bilo vode. Ceo dan kvar, ništa novo. Mogli su bar da ubace koji balon vode u te pakete. Al šta će nam voda, kad imamo brašno gratis. Mislim, ne mi — neki. Mi svoje redovno kupujemo. Za glas ga ne uzimamo.
I tako mi krenu polemika u glavi: kako je moguće da ljudi nemaju osećaj da dostojanstveno odbiju ovakvu milostinju? Al brzo se resetujem na ironiju, bude mi lakše. Dobar recept — ali samo sa sopstvenim namirnicama, nikako njihovim.
Jer ovde je sve naopako: leti nema vode, zimi nema struje, ali paketi pred izbore stižu redovno. To je konstanta. I dok tako ćare i jedni i drugi, jedinu pravu korist imaju paketomani — oni znaju da za malo dobiju mnogo: vile, stanove, letovanja, zimovanja, dve ili tri plate. Ne rade sem za izbore, ali računica im valja.
A oni drugi, što ćar ne vide, vode se logikom “daj šta daš”. Kratko im pamćenje, pa posle sedam dana opsuju vlast koju su izabrali. Ali ne javno, nego kroz zube, da se ne čuje. Jer nikad se ne zna — možda vlast padne, pa novi izbori, pa nova sitna ćar.
Na severu možda nema brašna, ali ima novih tabli sa novim nazivima ulica i starih “dobrih” tenzija, jer njih nikada dosta. Jedni ih postavljaju (i table i tenzije), drugi pokrivaju, treći otkrivaju. Ne šalim se — stvarno se dogodilo. Policajac sklanja, a gradonačelnik posmatra uplašeno, kao da nema nikakvu moć. Jer moć se ovde pokazuje građanima, a ne tamo gde bi trebalo da se zaštite njihova prava.
A i ovi postavljači na isti stub u dva smera stavili Đinđića i Boljetinca. Simbolika nepodnošljivo nestvarna. Ali tu je pa ko ne može da gleda neka okrene glavu, jer dok sud donese odluku potrajaće.
Sve je zabeležila kamera, zapravo više njih. Bolje da nisu, jer “Kurtijeva policija” ponovo je izvela performans, a politikanti na vlasti odigrali još jedan čin u beskrajnom igrokazu.
I šta na kraju zaključiti, nije lako hajde da probam:
Moć se pokazuje tamo gde je najlakše — nad nemoćnima.
Prava ostaju samo na papiru, dok kamere beleže nove epizode starog igrokaza.
Jedni ćare, pa ćute, a onda psuju kroz zube, a život se pretvara u beskrajno ništavilo: narodu sitna milostinja, vlasti velika privilegija. Balans je napravljen, testo naraslo, u rernu ćemo zajedno posle sedmog.
Milica Stojanović Kostić
ŽENSKI INFO 