Category: Dnevnik

Prošla je još jedna kampanja. Sutra su još jedni izbori. Muka vam je? Naravno da jeste. Jedva čekate da se završe, jel da? Pa da. I meni je muka — ali ne od onoga što smo slušali, nego od onoga što nikada nećemo čuti.

Šta je sa sprovođenjem zakona?
Šta je sa demokratskom voljom?
Šta je sa pomirenjem?
Šta je sa poštovanjem?

Plan za razvoj? Jasan? Konkretan? Ma dajte, pa ovde se sve svodi na “daj šta daš” i “dok traje nek laje”. Politika kao kafanska pesma na ripitu.

A ti, ženo? Jesi li se pomirila da trpiš i dalje, jer su ti uvalili bajku o tradiciji koja ti nalaže pokornost i patnju? Jesi li pristala da budeš dekor, da te tapšu po ramenu i zovu “velika srpska majko”? Bravo, aplauz, a na kraju dana — ništa. Samo smeh iza leđa, jer znaju da bez tvoje žrtve ne mogu ništa, ali su te opet spakovali u ram i okačili na zid.

Pristale ste žene na sve ono što vam sledi — zarad ničega. Vi koje nosite porodice, gradite društvo, oblikujete sutrašnje odnose, vi ste spustile glave i poslušno slušate gospodare. Čuvarke patrijarhata, gladne muške validacije, vi ste pristale na sve. Jer niste rekle ni reč.

Ja nisam. Niti ću. Zato ovog poslednjeg dana kampanje ne kritikujem njih — oni su uvek isti, kao loš repertoar. Kritikujem vas, jer ste i dalje samo oružje u njihovim rukama.

Sutra su još jedni izbori. Još jedan krug istih obećanja, istih parola, istih tapšanja po ramenu. Još jedan katalog iluzija. Još jedan festival patetike gde se žene proglašavaju majkama nacije, a zapravo se guraju u ćošak da ćute.

I zato — muka vam je? Treba da vam je. Jer muka je jedini iskren osećaj u ovom cirkusu. Ako vas ne zaboli, znači da ste pristali. A kad pristaneš na ništa, dobiješ baš to — ništa.

Milica Stojanović Kostić

Da nisam danas slučajno saznala da je jedna od stranaka počela da deli pakete osnovnih namirnica — i to baš u mojoj ulici — ne bih imala ni trunku inspiracije. Al eto, hvala brašnu, tema se sama nametnula.

Odmah mi na pamet pade Šojić, vanvremenski lik iz domaćih filmova, koji je u kampanji delio krompire. Nema tu ničeg lošeg, samo je jadno kad se glas trampi za kilo brašna. A to što dele, realno neće trajati ni do izbora, a kamoli posle. Al koga briga za posle — bitno je da se sada “ućari”.

Inače, danas nije bilo vode. Ceo dan kvar, ništa novo. Mogli su bar da ubace koji balon vode u te pakete. Al šta će nam voda, kad imamo brašno gratis. Mislim, ne mi — neki. Mi svoje redovno kupujemo. Za glas ga ne uzimamo.

I tako mi krenu polemika u glavi: kako je moguće da ljudi nemaju osećaj da dostojanstveno odbiju ovakvu milostinju? Al brzo se resetujem na ironiju, bude mi lakše. Dobar recept — ali samo sa sopstvenim namirnicama, nikako njihovim.

Jer ovde je sve naopako: leti nema vode, zimi nema struje, ali paketi pred izbore stižu redovno. To je konstanta. I dok tako ćare i jedni i drugi, jedinu pravu korist imaju paketomani — oni znaju da za malo dobiju mnogo: vile, stanove, letovanja, zimovanja, dve ili tri plate. Ne rade sem za izbore, ali računica im valja.

A oni drugi, što ćar ne vide, vode se logikom “daj šta daš”. Kratko im pamćenje, pa posle sedam dana opsuju vlast koju su izabrali. Ali ne javno, nego kroz zube, da se ne čuje. Jer nikad se ne zna — možda vlast padne, pa novi izbori, pa nova sitna ćar.

Na severu možda nema brašna, ali ima novih tabli sa novim nazivima ulica i starih “dobrih” tenzija, jer njih nikada dosta. Jedni ih postavljaju (i table i tenzije), drugi pokrivaju, treći otkrivaju. Ne šalim se — stvarno se dogodilo. Policajac sklanja, a gradonačelnik posmatra uplašeno, kao da nema nikakvu moć. Jer moć se ovde pokazuje građanima, a ne tamo gde bi trebalo da se zaštite njihova prava.

A i ovi postavljači na isti stub u dva smera stavili Đinđića i Boljetinca. Simbolika nepodnošljivo nestvarna. Ali tu je pa ko ne može da gleda neka okrene glavu, jer dok sud donese odluku potrajaće.

Sve je zabeležila kamera, zapravo više njih. Bolje da nisu, jer “Kurtijeva policija” ponovo je izvela performans, a politikanti na vlasti odigrali još jedan čin u beskrajnom igrokazu.

I šta na kraju zaključiti, nije lako hajde da probam:

Moć se pokazuje tamo gde je najlakše — nad nemoćnima.

Prava ostaju samo na papiru, dok kamere beleže nove epizode starog igrokaza.

Jedni ćare, pa ćute, a onda psuju kroz zube, a život se pretvara u beskrajno ništavilo: narodu sitna milostinja, vlasti velika privilegija. Balans je napravljen, testo naraslo, u rernu ćemo zajedno posle sedmog.

Milica Stojanović Kostić

Mnogo je neshvatljivih situacija, reči i ponašanja u kampanjama, pa i u ovoj aktuelnoj. Ali ono što mi je najdegutantnije, što prevazilazi svaku političku razliku, jeste vređanje kandidatkinja mizoginim komentarima na društvenim mrežama. Komentari koji se ne prijavljuju, ne sankcionišu, ostaju da vise u virtuelnom prostoru kao poruka da je ponižavanje žena dozvoljeno.

Kakav god bio moj stav prema politici koju propagiraju stranke u ovoj izbornoj trci, imam moralnu, etičku i ljudsku — žensku obavezu da se jasno usprotivim pokušajima da se kandidatkinje javno ponižavaju pogrdnim rečima. To nije pitanje političkih preferencija, već pitanje dostojanstva.

„Kuja“, „striptizeta“, psovke — samo su neki od komentara zbog kojih bih lično otišla u policiju istog trena i pokrenula proces protiv uglavnom lažnih profila. A znamo da, kada je vređanje žena u pitanju, ima i onih koji se kriju iza pravih imena, hrabrih u mržnji.

Žene na koje se komentari odnose nisu samo kandidatkinje one su građanke koje imaju pravo da učestvuju u političkom životu bez straha da će biti izložene javnom linču. Svaka uvreda upućena njima zapravo je poruka svim ženama: „Ne ulazite u politiku, jer vas čeka poniženje.“

Ali ono što dodatno zabrinjava jeste ćutanje njihovih muških kolega. Dok mizogini komentari pljušte po mrežama, oni ostaju nemi. Ni reč osude, ni znak solidarnosti. Kao da je normalno da se žene u politici vređaju, a muškarci ostaju muškarci —ostaju po strani sve dok se ne udari na “bratstvo” do tada borite se same.  To ćutanje govori o nivou na kom se nalazi naše društvo: ne samo da se mizoginija toleriše, već se prećutno prihvata kao deo političke igre.

Zato je važno da se ovakvi napadi ne relativizuju, ne ignorišu i ne prećutkuju. Ćutanje je saučesništvo. Ako društvo ne reaguje, ako institucije ne sankcionišu, onda se šalje signal da mizoginija ima dozvolu. A to je poraz ne samo za žene, već i za demokratiju.

Politička kampanja može biti arena ideja, vizija i programa. Ali kada postane arena uvreda, mizoginije i ponižavanja, onda gubi smisao. Borba protiv mizoginije nije borba za jednu stranku ili jednog kandidata — to je borba za pravo žena da budu ravnopravne učesnice u javnom životu. A to pravo ne sme da zavisi od toga koliko su spremne da trpe uvrede, niti od toga da li će njihovi muški kolege imati hrabrosti da progovore.

Milica Stojanović Kostić

Novinarka, majka, feministkinja, aktivistkinja

Juče Zadušnice, danas Duhovi — Srpska pravoslavna crkva neumorno obeležava praznike, dok po grobljima i dalje štrče polomljene ploče. U crkvama liturgije i molitve, a prosečan čovek se nada zdravlju i svemu ostalom, jer se samo još u Boga nije stigao razočarati.

Ne remeti to kampanju, našli su način da i ovo iskoriste.

Hleba i igara nikada nije falilo, pa ni danas: pogače će sutra žirirati, umetnička društva već večeras zaigrati. Naravno, sve pod okriljem Srpske liste, jer svaki kandidat mora da ima bar po jednu funkciju i u srpskom sistemu koji visi o koncu. Bez dve plate u dva sistema — nisi političar, nisi ni “listaš”, samo običan smrtnik bez renomea.

Ženski deo ekipe poslat u Orahovac i Veliku Hoču da priča o lepoti opstanka. A onda izjava žene koja ih je dočekala: „U nekim situacijama bude zaista teško živeti ovde, naročito što se tiče dece… ali za sada je dobro, imamo vrtić i školu.“ Dakle, uslovi su vrtić i škola! U savremenom kazamatu to je luksuz, a i taj luksuz stoji na klimavim nogama.

Najbitnija vest: Verske zajednice na Kosovu potpisale deklaraciju: traže fer kampanju, bez vređanja, a posebno zaštitu žena. Obradovala me ta “posebna” tačka — kao da je otkrivena nova planeta. Pitam se samo da li je deklaracija pravno obavezujuća, ili je to još jedna od onih fotografija gde ambasador Velike Britanije stoji rame uz rame sa verskim predstavnicima, koja će završiti u nekom albumu. Baš nekako kao zakoni na Kosovu na papiru odlični u praksi ne implementirani.

E, a Rašić ga nešto nema — ni u medijima, a slabo i u javnoj kampanji. Kažu bolje informisani da se bavi onom metodom “od vrata do vrata”, pa se pitam: čuo li je ko šta? Ili je i to postalo nova forma političke tišine — kampanja za “ćutljive”, iza zatvorenih vrata.

Za to vreme Kurti prima albanske političare, grli se i smeje: poruku šalje svojim biračima — “najveći sam Albanac od svih, samo još da zatvorim koju srpsku ambulantu i eto mi 60 posto”. Dakle, recept je jednostavan: osmeh, zagrljaj i malo administrativnog zatvaranja — politički koktel za instant većinu.

Dakle, dok jedni obeležavaju praznike i mole se za zdravlje, drugi obezbeđuju duple plate, treći šapuću od vrata do vrata, a četvrti zatvaraju ambulante uz osmeh i zagrljaj. Sve liči na predstavu dok publika aplaudira i skandira — već modra i bez vazduha jer nikako da se završi. Pauze nema, ljudi u zanosu padaju na kolena pred novom‑starom postavom, koja je željna njihovog rajanskog mentaliteta i drži ih na sceni iznova i iznova. Dok begovi konačno ponovo ne zalegnu na svilene jastuke raji mira nema.

Milica Stojanović Kostić

novinarka, majka, feministkinja, aktivistkinja

Dnevnik kampanje – serijal 2

Kampanja se polako zahuktava, pravo je vreme da analiziramo šta koja politička opcija nudi. Pošto imamo svega dve (srpske) na ovim izborima, njima ću se i pozabaviti. 

Nema izbora na Kosovu a da prosečni sunarodnik ne kaže: “nikada mi niko ništa nije dao” ili da zapreti: “ako mi neko dođe pred izbore, može loše da se završi”. Drugi pak mudro zaključuju: “glasam za jednog, uzimam od drugog, samo da se ne zna”! A najzanimljiviji su oni koji izbore čekaju kao akciju u hipermarketu — da ispune neki cilj, pa da se posle hvale kako su “kupili” budućnost na popustu.

Akcija do isteka zaliha

Prvi politički subjekt nudi katalog koji važi samo do 7. juna: za 50 glasova dobijate posao i po gratis. Ako uložite 100, dobijate još onaj “i po” — jer šta je kampanja bez poklona? 

U ponudi su i druge sitnice: da posao koji već imate ostane vaš, neka socijala, jednokratno davanje, naknada za nezaposlene, transferčić za grad ako planirate da se posle izbora odselite, pa možda i neka platica bez poslića. 

Sve u svemu, podseća na letak iz supermarketa — samo što se na kasi ne plaća dinarima (odavno), već glasačkim listićima. Slogan: “Glasajte danas, poklon odmah!”

Građevinska firma snova

Drugi politički subjekt deluje kao građevinska firma i rent-a-mehanizacija. 

Možda vam fali još jedna kuća pored dve ili tri koje već posedujete? Nema problema, tu smo za vas! 

Ili nemate zemlju za obradu, ali vam se baš sviđa motokultivator ili traktor kao dekor za dvorište? Pa naravno da može! Tu smo da ulepšamo vaše domaćinstvo. 

Cene nisu poznate, ali slobodna pretpostavka: mnogo niže od prethodnog subjekta. Slogan: “Kuća, traktor, dvorište — sve na rate, samo da glas ostavite!”

Glas kao poklon

Ako se kampanja pretvorila u katalog akcija, onda su glasači kupci, a politika — pijaca. 

Na jednoj strani imate supermarket obećanja, na drugoj građevinsku firmu snova. A između njih stoji narod, koji bira ne viziju, ne program, ne budućnost, već — najbolju cenu. I dok se obe strane utrkuju ko će ponuditi jeftiniji poklon, jasno je da je najskuplja stvar u celoj priči upravo ono što se olako daje: glas.

Milica Stojanović Kostić

novinarka, majka, feministkinja, aktivistkinja

Dnevnik o kampanji – serijal 2

Juče je, verovali ili ne, počela još jedna predizborna kampanja na Kosovu. Da, još jedna. Zvuči kao repriza reprize, ali nije – ovo je potpuno nova epizoda iste sapunice. Kampanja je „zvanično“ startovala, mada je nezvanično u punom jeku već mesecima. Isti glumci, iste replike, ista demagogija – samo se menjaju posledice, koje su sve teže i grotesknije.

Na trenutak sam pomislila da će ova kampanja biti zabavna, možda čak i komična. Ali, naravno, politika ovde ne zna za komediju bez tragedije. Ljudi ostaju bez posla, direktori završavaju u pritvoru – i eto ti „humora“ na kosovski način u kom ponovo nikome ništa nije smešno.

Transferi godine: politika kao fudbal

Prvi „transfer godine“ – Jovana Radosavljavić, iz nevladinog sektora pravo u Srpsku listu. Kaže da je nestranački pristupila, jer su nacionalni interesi iznad politike. Divno zvuči, ali hajde da sačekamo da vidimo koliko će se ti interesi uklopiti u listu poznatu po partijskim disciplinama. Ja ću strpljivo čekati da čujem bar jednu rečenicu o ženama i njihovom položaju.

Drugi transfer – Igor Aritonović, nekadašnji funkcioner Srpske liste, sada podržava Nenada Rašića. Po kuloarima kruže priče: špijun, ili jednostavno čovek bez opcija. Istina? Verovatno negde između, ali svakako dovoljno da začini ovu političku sapunicu.

Još jedna kampanja, još jedno dno

A onda – otkazi ženama u školama i zdravstvenim ustanovama. Jer, naravno, najlakše je udariti po onima koji nemaju nikakve veze sa politikom, osim što su udate za „pogrešne“ ljude. Genijalna logika: kazni ženu i decu zbog muževljevih političkih stavova. Bravo, majstori!

Da se podsetimo – i ja sam imala svoj „mali primer“. Kritikovala sam komunalno preduzeće, dokumentovala nerad fotografijama i snimcima. Direktor tada rekao mom suprugu: „Pa muž si joj – zabrani joj.“ Sjajna ideja, zar ne? Kao da se mišljenja i javni nastupi regulišu bračnim ugovorom. Naravno da nisam prestala. I upravo zato znam da žene ne može da zaustavi ni muž, ni rođak, ni partija.

Ali eto, na Kosovu su navodno odlučili da žene ipak mogu da se kazne – otkazima. U društvu gde se femicid i dalje vodi kao „tema dana“, gde žene jedva dolaze do posla i gde su manje plaćene od muških kolega, neko je mislio da će ovakvim potezom „pokazati moć“. U stvarnosti, pokazao je samo glupost.

Kao šlag na tortu, pritvoreni su direktori škola i zdravstvenih ustanova. Tužilac, kažu, nije pribavio ni otkazna rešenja. Jer ako bi kosovski sud uzeo u obzir dokumente srpskih institucija, to bi značilo da ih priznaje možda i legalizuje. Dakle, ljudi sede u pritvoru – bez papira, bez dokaza, ali sa jasnom porukom: „Možemo da radimo šta hoćemo.“

„Babo” deli novac, a mi plaćamo račun

I dok Srbi među sobom “boj biju prljavim oružjem”, Kurti se bavi finansijskim „poklonima“. Deli novac kao da mu je „babo“ ostavio nasledstvo: penzionerima, deci, privatnom sektoru, porodiljama, dijaspori. Sve zvuči kao bajka, ali osećaj je da će račun stići – i to papren.

Novinari otvaraju ove teme, političare to naravno boli pa postaju „kvazi“ – tobože novinari, zapravo vreće za udaranje. Ipak o jednom snimku vlada zavera ćutanja: predsednik Srbije psuje Vladiku Teodosija i oca Savu Janjića. Da li je snimak autentičan ili AI montaža? Ne zna se. Ali zna se da niko nije demantovao. Ćuti Popović, ćuti predsednik, Vladika, ćute čak mediji da ne postanu “tobože”. Ćutanje je, izgleda, nova politička strategija.

Dragi čitaoče jasno ti je do sada da je nama sa ovakvima odavno otišao voz za nadu u bolji život na Kosovu. A sada je otišla i ćirilična železnička stanica. Nemamo ni gde da čekamo, onaj isti voz koji neće doći. Potpuno sumanuto ali karte su odavno u prodaji i to jednom pravcu.

Autorka teksta:

Milica Stojanović Kostić, novinarka, majka, feministkinja, aktivistkinja.

Napomena: Ilustracija je generisana pomoću AI alata

11.oktobar, 29. dnevnički zapis – poslednji dan kampanje za lokalne izbore na Kosovu.

Dragi dnevniče,

danas ti poslednji put pišem jer su sutra izbori.

Delila sam sa tobom, u ovih 28 dana kampanje, najiskrenije i najneverovatnije trenutke naše realnosti obojene sarkazmom, ironijom, parodijom. 

Od svih figura apsurd nas najbolje opisuje i to bez stilizacije.

Pisala sam kada svi spavaju, umorna od onoga što sam slušala u toku dana, od ćutanja onih koji bi trebalo da su glasni, od svakodnevnih poslova i uloga, ali nikada toliko umorna da ne mogu da se posvetim ovim stranicama.

Bio si mi način da sa osmehom i bez stresa prođem kroz ovu kampanju, jer da nije bilo ovakvog izražavanja verovatno bih se osećala loše sto ne mogu da se suprotstavim ljudskoj gluposti, nadmenosti i bezobrazluku koji se u velikoj meri “nudio” u ovom procesu. 

Malo mi je i žao dok pišem ove poslednje redove. Nekako osećam da će mi faliti sve ono što smo delili ovde. Faliće mi i kada mi pošalju “čitam Dnevnik, pametnom dosta”, “samo nastavi,pratim”, “slažem se”…možda taj osećaj da mnogo nas misli isto, a opet mnogo je neslobodnih da izađu iz ralja moćnih skorojevića kojima je vlast jedina vrednost koju poseduju. A bez nje opet bi bili ono što su, a taj odraz u ogledalu verovatno ume da uplaši mnoge. 

Dragi dnevniče, ako sutra odluka građanki i građana bude takva da mi ukazu poverenje, zasluga je i tvoja. 

A ako epilog bude malo drugačiji – znaj da smo uspeli, jer smo probudili makar jednu ili dve osobe i započeli revoluciju. 

U 7 ujutru završavam tišinom koja više nije prazna.

Završavam rečima koje više nisu samo moje.

Završavam, da bi počelo.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

10.oktobar, 28.dan kampanje za lokalne izbore na Kosovu.

Dan uoči Svetskog dana devojčica, jedna devojčica iz Malog Zvečana svedočila je pokušaju otmice. Tri puta su joj se vraćali. Jedan ju je pritisnuo uz auto. Naterali su je da ga fotografiše. Pokušala je da pobegne. Pratili su je. Ubeđivali da je samo žele „brže odvesti do grada“.

Ovo nije scena iz filma. Ovo je stvarnost u kojoj odrastaju naše devojčice. Na Kosovu. U 2025. godini.

UNICEF kaže da je 370 miliona devojčica širom sveta bilo izloženo seksualnom nasilju. Svaka osma. A koliko ih ćuti? Koliko ih ne zna kome da se obrati? Koliko ih se plaši da će biti okrivljene?

Podaci su poražavajući, ali nisu dovoljno “atraktivni” za političke kampanje, za nastupe, za javnu osudu! 

Ovaj slučaj dolazi dva dana pred izbore, ja se pitam, ko se uopšte bavi ovim problemom. Ko se bavi problemom drastične prijave seksualnog uznemiravanja na koji su ukazale predstavnice NVO sektora ? Niko!

Za političke aktere “važnije je” da mašu zastavama, okićeni ispraznim parolama, iako najveću odgovornost snose oni koji treba da utiču na to da se zakon poštuje!

Ako ne učinimo ništa u vezi sa ovim problemima da li uopšte postoji razlog zašto se kandidujemo, postoji li išta važnije od slobodnog i normalnog života svakog deteta?

Može li se ovo dogoditi svima, može! Može li svuda, može! Hoće li počinioci koji su privedeni biti i sankcionisani, videćemo! 

Jer ako ne postoji adekvatna kazna, prećutno se dozvoljava ovakvo ponašanje, što vodi do ponavljanja istog!

Danas je sve stalo. Danas su parole i njihovi smešni govori potpuno nevažni kada vidimo realnost na ulicama. 

Na početku ovog procesa javno sam istakla da za mene ovo nije kampanja, već poziv ženama i majkama na buđenje, poziv na ujedinjenje i zajedničku borbu za prava svake od nas!

I upravo zato ponovo pozivam majke i žene da se ujedinimo.

Jer NAS se tiče, MI smo u problemu koji će drugi samo eksploatisati dok im odgovara.

MI smo te koje moraju da dignu glas za svoju decu, za sve naše devojčice i devojke za koje je hod po ulici rizik!

Mnogo sam puta govorila o tome, ali niko nike želeo da se pridruži, mislim niko iz političkih parija, nijedna žena kandidatkinja, nijedan muškarac kandidat!

To ne znači da ću odustati, to mi, nažalost, dokazuje da moramo još više da se borimo i za najosnovnija prava i slobode, za dostojanstven život!

Do sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

9.oktobar, 27.dan kampanje za lokalne izbore na Kosovu.

“Nisu fini, a ni pošteni, ali su moji, šta ću…”, prekori danas svoj svoga.

Znate onu “o mojima sve najlepše kakvi god da su”, to uglavnom potiče iz manjih sredina gde se svi poznaju pa stvaraju privid da je kod njih sve sjajno, bajno i da je najgore mora biti dobro. Iako selo vidi da tu ima i ovakvih i onakvih, opet “moji su moji” pa nek su i najgori. 

E sada, dal mogu da spavaju ovi što ih kudi predsednik u kojeg se kunu. Teško, svaki prebira po glavi dal je baš na njega mislio, jer verovatno je većina nefina! 

A što je on neki šaljivdzija pa zna da zabavi “dokon narod”, koji ne trpi što trpe ovi njegovi nepošteni, nego tako džabalebari dok mu sve, pa i nova radna mesta stižu na tacni. 

Ih, dobro sad, možda su samo do februara, al ta sitna slova niko i ne čita- realno! Ona “trčeća” slova, što bi rekao Šojić, u Dnevniku su mnogo važnija, u njima nema pojašnjenja.

I to sve reče Aco Srbine kad njegovi ne baš fini i pošteni organizuju skup u Gračanici. I da vam pravo kažem nisu bili baš fini. Iskreno govoreći, malo je bilo previše agresije u javnom obraćanju pojedinih kandidata, prosto sam se pitala jesu li ljuti na narod koji ih sluša u sali ili na predsednika koji ih je “prekorio”. 

A šta smo mogli da čujemo, da se “dižemo iz pepela”, da smo “okamenjeni” kao Gračanica, mnogo priče o istorijskom i mitološkom, o tome da više Kosovo nije srce nego duša, i da iz “duše pričaju ono što su od drugih čuli”. Ne, stvarno ili nestvarno, u ovoj situaciji oba ispravna. 

Neki su govori bili blagi, neki drugi govornici nisu imali toliko besa u obraćanju, više stresa reklo bi se, a bila je i jedna govornica koju je možda bilo najlakše slušati. Ali, jedino ona, sa smislenim rečenicama, nije kandidatkinja. To da smo “neretko u prilici da se borimo i da nam zubi škrguću pod naletom ljutine i besa, ogorčenosti, razočaranosti, a sve zbog obesti onih koji su sklopili pakt sa moćnima”, njena je rečenica koja odzvanja kao da je progovorila tišina iz naroda koji je prinuđen da bude na tom skupu. Upozorenje kandidatima još je i jasnije” dali su reč, a reč je svetinja”, i “ne bacajte svoje ime u blato jer će vaše prezime odgovarati generacijama koje dolaze”. 

Da li su je razumeli, ne znam. Ja jesam. 

Mediji na srpskom i “političko-etničko” izopštavanje

I dok ovi “ponosno šetaju”, skandiraju i “prkose” izgleda ne vide da se dešava jedna od nezapamćenih zabrana u Evropi. Naime, mediji na srpskom, lokalni, ali i beogradski nisu akreditovani za praćenje izbora. Svi mediji koji izveštavaju na srpskom, postali su odjednom, prema rečima jednog od članova CIK-a iz pokreta Samoopredeljenje, “propaganda i kleveta”. 

Naše novinarke, kao stubovi srpskog novinarstva na Kosovu jasno i direktno suprotstavljaju se ovoj nesvakidašnjoj i neosnovanoj zabrani, dok iz CIK-a traže proveru pojedinaca koji rade u tim medijima. 

Na delu je sistemsko zastrašivanje novinara koje ne sme da prođe bez reakcije, ali reakcije međunarodnih činilaca ponovo su u obrisima i veoma “mlake”. OEBS se medju prvima oglasio, ukazuju na suštinsku važnost osiguravanja jednakih mogućnosti za sve medije. Nemačka ambasada “slaže se sa Oebsovim saopštenjem” i šalje link istog. Britanski ambasador navodi da je “važno da legitimne medijske kuće mogu da prate izbore”. 

Ipak, osim UNS-a i ogranka na Kosovu DNKIM-a, veoma direkto osuđujuće saopštenje javnosti je dostavila Asocijacija novinara Kosova. Oni navode da se čini da je odbijanje medija na srpskom da budu akreditovani za praćenje izbora “političke i etničke prirode”. 

Na kraju ovog, reklo bi se, dugog i dešavanjima opterećenog dana ne ostaje nam ništa drugo nego da se trudimo da nam prezime ostane neukaljano, a prema razvoju situacije , da nama Srbima uopšte i ostane. Da ne postane naprasno “pretnja po ustavni poredak” ili “kleveta i propaganda”. 

Do sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

8. oktobar, 26.dan kampanje za lokalne izbore na Kosovu

Mislim da bi trebalo porazmisliti o tome zašto etički kodeksi nisu zakonski obavezujući. Ako očekujete da neko po prirodi etički postupa, onda ste u teškoj zabludi. Zakonodavci nisu bili u zabludi, znali su da se etički kodeksi neće poštovati u svim slučajevima, ali ih nisu obavezali. Jer zamislite:

Kada bi etički kodeks bio zakonski obavezujuć da li bi savetnik u ministarstvu koji se kandiduje za gradonačelnika smeo da učestvuje u podeli ključeva kuća izgrađenih od sredstava ministarstva, par dana pre izbora, u opštini u kojoj se kandiduje. 

Jer etički kodeks nalaže da javni funkcioner mora da:

• Izbegava sukob interesa i situacije koje mogu narušiti poverenje građana u nepristrasnost njegovog delovanja.

• Ne koristi javnu funkciju za ličnu ili političku promociju, naročito tokom izborne kampanje.

• Postupa transparentno i odgovorno, štiteći javni interes, a ne interes stranke ili kandidature.

Da je kodeks obavezujući te da ga prate određene konsekvence ovo bi bilo krivično delo! Međutim etika odavno nema veze sa Kosovom.

Slučajno ili namerno danas još jedan kodeks biva pogažen.

Novinarka ( možda i urednica, nisam sigurna) lokalnog medija, javno promoviše kandidata za odbornika koji je ujedno i direktor istog medija. 

Hajde prvo da vidimo sme li političar koji je u prethodnom mandatu već bio direktor da bude na čelu medija.

Opet etički kodeks kaže da ovo ne bi smelo da se dogodi iz više razloga kao sto su: sukob interesa, zloupotreba javnog poverenja, nejednaki uslovi kampanje. Ipak, to je samo etika, nema veze, sve može. 

Da se vratimo na promovisanje kandidata od strane novinara. Etički kodeks je jasan – ovo je ozbiljan etički problem jer : podržavanje kandidata koji je ujedno i nadređeni stvara sukob interesa, novinar ne bi smeo da koristi svoj položaj za promociju političkih interesa, a medij koji ovo dozvoljava rizikuje da izgubi poverenje publike. 

Neretko je isti direktor – kandidat – odbornik javno podržavao i hvalio aktivnosti opštine na profilu medija na čijem je čelu. 

Etika. 

Za novinare postoji “ Sud časti”  koji deluje u okviru Udruženja novinara Srbije. Tu nema značajnijih konsekvenci, sem onih časnih!

Što se funkcionera tiče njihovim radom u ovom pogledu može da  se bavi Agencija za borbu protiv korupcije. Hoće li? 

Ima tu još neetičkih istupa i nastupa – kao što su oni koji nisu zamrznuli svoje pozicije u NVO-ima a kandidati su. 

Etika. Reč koja potiče iz reči etos – navika, običaj, karakter. Ona nije samo skup pravila već i ODRAZ UNUTRAŠNJEG KARAKTERA. To je filozofska disciplina koja izučava moralne vrednosti, principe i norme ponašanja. 

Kada Kurti zabrani srpsku voćkicu

I dok se ja ovde bavim etikom, Kurti opet lupa zabrane na uvoz voća, ovog puta Breskvica preko Jarinja! 

Voćkica je pozvana da nastupi na predizbornoj žurci ovih poznatih partijaša iz Mitrovice, ali kažu zabranje ulaz zbog nedostatka “kosovskog pečata”. Nisu mogli da joj verifikuju onu “poznatu pesmu o grabljivicama”, jer pominje crne ptice, orlove, a Kurti se uplašio zbog turskih dronova, kažu oće ptice da ih napadaju. Šta će ako naruše odnose sa Turcima. Breskvica – Turci : 0:1.

Etika – lokalni izbori : 0:4

Do sutra. 

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica