Juče Zadušnice, danas Duhovi — Srpska pravoslavna crkva neumorno obeležava praznike, dok po grobljima i dalje štrče polomljene ploče. U crkvama liturgije i molitve, a prosečan čovek se nada zdravlju i svemu ostalom, jer se samo još u Boga nije stigao razočarati.
Ne remeti to kampanju, našli su način da i ovo iskoriste.
Hleba i igara nikada nije falilo, pa ni danas: pogače će sutra žirirati, umetnička društva već večeras zaigrati. Naravno, sve pod okriljem Srpske liste, jer svaki kandidat mora da ima bar po jednu funkciju i u srpskom sistemu koji visi o koncu. Bez dve plate u dva sistema — nisi političar, nisi ni “listaš”, samo običan smrtnik bez renomea.
Ženski deo ekipe poslat u Orahovac i Veliku Hoču da priča o lepoti opstanka. A onda izjava žene koja ih je dočekala: „U nekim situacijama bude zaista teško živeti ovde, naročito što se tiče dece… ali za sada je dobro, imamo vrtić i školu.“ Dakle, uslovi su vrtić i škola! U savremenom kazamatu to je luksuz, a i taj luksuz stoji na klimavim nogama.
Najbitnija vest: Verske zajednice na Kosovu potpisale deklaraciju: traže fer kampanju, bez vređanja, a posebno zaštitu žena. Obradovala me ta “posebna” tačka — kao da je otkrivena nova planeta. Pitam se samo da li je deklaracija pravno obavezujuća, ili je to još jedna od onih fotografija gde ambasador Velike Britanije stoji rame uz rame sa verskim predstavnicima, koja će završiti u nekom albumu. Baš nekako kao zakoni na Kosovu na papiru odlični u praksi ne implementirani.
E, a Rašić ga nešto nema — ni u medijima, a slabo i u javnoj kampanji. Kažu bolje informisani da se bavi onom metodom “od vrata do vrata”, pa se pitam: čuo li je ko šta? Ili je i to postalo nova forma političke tišine — kampanja za “ćutljive”, iza zatvorenih vrata.
Za to vreme Kurti prima albanske političare, grli se i smeje: poruku šalje svojim biračima — “najveći sam Albanac od svih, samo još da zatvorim koju srpsku ambulantu i eto mi 60 posto”. Dakle, recept je jednostavan: osmeh, zagrljaj i malo administrativnog zatvaranja — politički koktel za instant većinu.
Dakle, dok jedni obeležavaju praznike i mole se za zdravlje, drugi obezbeđuju duple plate, treći šapuću od vrata do vrata, a četvrti zatvaraju ambulante uz osmeh i zagrljaj. Sve liči na predstavu dok publika aplaudira i skandira — već modra i bez vazduha jer nikako da se završi. Pauze nema, ljudi u zanosu padaju na kolena pred novom‑starom postavom, koja je željna njihovog rajanskog mentaliteta i drži ih na sceni iznova i iznova. Dok begovi konačno ponovo ne zalegnu na svilene jastuke raji mira nema.
Milica Stojanović Kostić
novinarka, majka, feministkinja, aktivistkinja
ŽENSKI INFO 