Month: June 2026

Prošla je još jedna kampanja. Sutra su još jedni izbori. Muka vam je? Naravno da jeste. Jedva čekate da se završe, jel da? Pa da. I meni je muka — ali ne od onoga što smo slušali, nego od onoga što nikada nećemo čuti.

Šta je sa sprovođenjem zakona?
Šta je sa demokratskom voljom?
Šta je sa pomirenjem?
Šta je sa poštovanjem?

Plan za razvoj? Jasan? Konkretan? Ma dajte, pa ovde se sve svodi na “daj šta daš” i “dok traje nek laje”. Politika kao kafanska pesma na ripitu.

A ti, ženo? Jesi li se pomirila da trpiš i dalje, jer su ti uvalili bajku o tradiciji koja ti nalaže pokornost i patnju? Jesi li pristala da budeš dekor, da te tapšu po ramenu i zovu “velika srpska majko”? Bravo, aplauz, a na kraju dana — ništa. Samo smeh iza leđa, jer znaju da bez tvoje žrtve ne mogu ništa, ali su te opet spakovali u ram i okačili na zid.

Pristale ste žene na sve ono što vam sledi — zarad ničega. Vi koje nosite porodice, gradite društvo, oblikujete sutrašnje odnose, vi ste spustile glave i poslušno slušate gospodare. Čuvarke patrijarhata, gladne muške validacije, vi ste pristale na sve. Jer niste rekle ni reč.

Ja nisam. Niti ću. Zato ovog poslednjeg dana kampanje ne kritikujem njih — oni su uvek isti, kao loš repertoar. Kritikujem vas, jer ste i dalje samo oružje u njihovim rukama.

Sutra su još jedni izbori. Još jedan krug istih obećanja, istih parola, istih tapšanja po ramenu. Još jedan katalog iluzija. Još jedan festival patetike gde se žene proglašavaju majkama nacije, a zapravo se guraju u ćošak da ćute.

I zato — muka vam je? Treba da vam je. Jer muka je jedini iskren osećaj u ovom cirkusu. Ako vas ne zaboli, znači da ste pristali. A kad pristaneš na ništa, dobiješ baš to — ništa.

Milica Stojanović Kostić

Da nisam danas slučajno saznala da je jedna od stranaka počela da deli pakete osnovnih namirnica — i to baš u mojoj ulici — ne bih imala ni trunku inspiracije. Al eto, hvala brašnu, tema se sama nametnula.

Odmah mi na pamet pade Šojić, vanvremenski lik iz domaćih filmova, koji je u kampanji delio krompire. Nema tu ničeg lošeg, samo je jadno kad se glas trampi za kilo brašna. A to što dele, realno neće trajati ni do izbora, a kamoli posle. Al koga briga za posle — bitno je da se sada “ućari”.

Inače, danas nije bilo vode. Ceo dan kvar, ništa novo. Mogli su bar da ubace koji balon vode u te pakete. Al šta će nam voda, kad imamo brašno gratis. Mislim, ne mi — neki. Mi svoje redovno kupujemo. Za glas ga ne uzimamo.

I tako mi krenu polemika u glavi: kako je moguće da ljudi nemaju osećaj da dostojanstveno odbiju ovakvu milostinju? Al brzo se resetujem na ironiju, bude mi lakše. Dobar recept — ali samo sa sopstvenim namirnicama, nikako njihovim.

Jer ovde je sve naopako: leti nema vode, zimi nema struje, ali paketi pred izbore stižu redovno. To je konstanta. I dok tako ćare i jedni i drugi, jedinu pravu korist imaju paketomani — oni znaju da za malo dobiju mnogo: vile, stanove, letovanja, zimovanja, dve ili tri plate. Ne rade sem za izbore, ali računica im valja.

A oni drugi, što ćar ne vide, vode se logikom “daj šta daš”. Kratko im pamćenje, pa posle sedam dana opsuju vlast koju su izabrali. Ali ne javno, nego kroz zube, da se ne čuje. Jer nikad se ne zna — možda vlast padne, pa novi izbori, pa nova sitna ćar.

Na severu možda nema brašna, ali ima novih tabli sa novim nazivima ulica i starih “dobrih” tenzija, jer njih nikada dosta. Jedni ih postavljaju (i table i tenzije), drugi pokrivaju, treći otkrivaju. Ne šalim se — stvarno se dogodilo. Policajac sklanja, a gradonačelnik posmatra uplašeno, kao da nema nikakvu moć. Jer moć se ovde pokazuje građanima, a ne tamo gde bi trebalo da se zaštite njihova prava.

A i ovi postavljači na isti stub u dva smera stavili Đinđića i Boljetinca. Simbolika nepodnošljivo nestvarna. Ali tu je pa ko ne može da gleda neka okrene glavu, jer dok sud donese odluku potrajaće.

Sve je zabeležila kamera, zapravo više njih. Bolje da nisu, jer “Kurtijeva policija” ponovo je izvela performans, a politikanti na vlasti odigrali još jedan čin u beskrajnom igrokazu.

I šta na kraju zaključiti, nije lako hajde da probam:

Moć se pokazuje tamo gde je najlakše — nad nemoćnima.

Prava ostaju samo na papiru, dok kamere beleže nove epizode starog igrokaza.

Jedni ćare, pa ćute, a onda psuju kroz zube, a život se pretvara u beskrajno ništavilo: narodu sitna milostinja, vlasti velika privilegija. Balans je napravljen, testo naraslo, u rernu ćemo zajedno posle sedmog.

Milica Stojanović Kostić

Mnogo je neshvatljivih situacija, reči i ponašanja u kampanjama, pa i u ovoj aktuelnoj. Ali ono što mi je najdegutantnije, što prevazilazi svaku političku razliku, jeste vređanje kandidatkinja mizoginim komentarima na društvenim mrežama. Komentari koji se ne prijavljuju, ne sankcionišu, ostaju da vise u virtuelnom prostoru kao poruka da je ponižavanje žena dozvoljeno.

Kakav god bio moj stav prema politici koju propagiraju stranke u ovoj izbornoj trci, imam moralnu, etičku i ljudsku — žensku obavezu da se jasno usprotivim pokušajima da se kandidatkinje javno ponižavaju pogrdnim rečima. To nije pitanje političkih preferencija, već pitanje dostojanstva.

„Kuja“, „striptizeta“, psovke — samo su neki od komentara zbog kojih bih lično otišla u policiju istog trena i pokrenula proces protiv uglavnom lažnih profila. A znamo da, kada je vređanje žena u pitanju, ima i onih koji se kriju iza pravih imena, hrabrih u mržnji.

Žene na koje se komentari odnose nisu samo kandidatkinje one su građanke koje imaju pravo da učestvuju u političkom životu bez straha da će biti izložene javnom linču. Svaka uvreda upućena njima zapravo je poruka svim ženama: „Ne ulazite u politiku, jer vas čeka poniženje.“

Ali ono što dodatno zabrinjava jeste ćutanje njihovih muških kolega. Dok mizogini komentari pljušte po mrežama, oni ostaju nemi. Ni reč osude, ni znak solidarnosti. Kao da je normalno da se žene u politici vređaju, a muškarci ostaju muškarci —ostaju po strani sve dok se ne udari na “bratstvo” do tada borite se same.  To ćutanje govori o nivou na kom se nalazi naše društvo: ne samo da se mizoginija toleriše, već se prećutno prihvata kao deo političke igre.

Zato je važno da se ovakvi napadi ne relativizuju, ne ignorišu i ne prećutkuju. Ćutanje je saučesništvo. Ako društvo ne reaguje, ako institucije ne sankcionišu, onda se šalje signal da mizoginija ima dozvolu. A to je poraz ne samo za žene, već i za demokratiju.

Politička kampanja može biti arena ideja, vizija i programa. Ali kada postane arena uvreda, mizoginije i ponižavanja, onda gubi smisao. Borba protiv mizoginije nije borba za jednu stranku ili jednog kandidata — to je borba za pravo žena da budu ravnopravne učesnice u javnom životu. A to pravo ne sme da zavisi od toga koliko su spremne da trpe uvrede, niti od toga da li će njihovi muški kolege imati hrabrosti da progovore.

Milica Stojanović Kostić

Novinarka, majka, feministkinja, aktivistkinja