Day: March 6, 2023

Intervju uredila: Milica Stojanović Kostić

Boriti se za ravnopravno ophođenje, a posebno u ruralnim sredinama kakva je Gračanica, sve je sem lak posao. Neophodna je hrabrost, znanje, veština i istrajnost da biste u “muškom svetu” mogle da ostvarite svoje snove. Zato je naš izbor za prvi intervju sa ženom na ovom sajtu bila Snežana Jovanović, direktorka Ansambla “Venac” iz Prištine sa sedištem u Gračanici. U intervjuu gospođa Jovanović daje odgovore koje do sada niste mogli da pročitate, o svojim privatnim borbama za jednaka prava, uvredama koje je dobijala samo zato što je žena i na koji je način sve to uspela da prevaziđe i dođe na čelo ove važne ustanove kulture na centralnom Kosovu. Ali na početku, ko je Snežana Jovanović?

Kakav je bio Vaš put do pozicije na kojoj se trenutno nalazite?

Pozvana sam da pomognem Ansamblu “Venac” jer se nalazio u mnogo lošem stanju. Na sve je ličio samo na republičku ustanovu kulture nije ličio, pa sam se prihvatila ovog izazova. Mislila sam da ću u “Vencu” biti godinu dana i da ću brže rešiti probleme. Ali tu sam već 10 godina baš zahvaljujući pojedinim muškarcima koji su napravili probleme u ustanovi, a ja sam te probleme trebala da rešim, i još uvek ih rešavam. Nije uzaludno izrečena ona narodna izreka: “Što jedna budala pokvari, sto pametnih ne može popraviti”. Ipak, uspela sam da od “Venca” napravim uspešnu ustanovu i za primer je mnogim ustanovama kako treba da se radi i razvija.

Kako ste se na tom putu nosili sa potrebom muškaraca da oni budu ti koji odlučuju?

Bilo je previše muškaraca koji su hteli da odlučuju, a u stvari su samo hteli da budu prvi u ustanovi po hijerarhiji a ne da se prihvate posla. Mnogi takvi vide mesto direktora koji samo čijuka sa sekretaricom u kancelariji, šeta u odelu na nekim sastancima i usput ispija viski na račun firme. Još uvek ima u “Vencu” nekoliko “muškaraca” koji kažu da u “Vencu” ništa ne valja i da ja loše vodim ustanovu. Oni se grabe za mesto direktora ili šefa sektora i misle da će više puta ponovljena laž da ništa ne valja postati istina. Ne žele da prihvate da je” Venac” jedna od najboljih ustanova kulture u Srbiji, i da takvu ustanovu predvodi žena, i to po svaku cenu žele da sruše, zbog ličnog ega a i ličnog interesa. Bilo je previše muškaraca koji su mi pravili probleme i sputavali me u poslu da ovu ustanovu stavim na čvrste noge i da se njome narod i država Srbija ponose. Ipak svi ti neki muškarci nisu uspeli u toj nameri. “Venac” je sada veoma uspešna ustanova Ministarstva kulture Republike Srbije. Ja volim da kažem “Venac više niko ne može da rasplete”.

Sa kojim nepristojnim komentarima ste se na putu do ličnog uspeha susretali i kako ste se sa njima nosili? Kroz osmeh ili uz drzak odgovor?

Prvi obavezan nepristojan komentar koji svaka žena može dobiti je “ku**a”. To je komentar koji dobijam redovno od svih zavidnih muškaraca, a to su u stvari komentari “muških ku**i”, koji na žalost svih nas bitišu među nama, i koji se redovno “prodaju” za sve i svašta, i najmanje su “muškarci”. E oni takvi komentarišu i mene i sve žene koje žele da rade i da zarade svoju platu, a i koje žele da učine nešto dobro za svoje društvo. Reči “luda žena” i “nenormalna” su već postale normalne u rečniku muškaraca prema ženama poput mene. Ja sam se uvek suprostavljala muškarcima koji greše u poslu i nisam ih se bojala. A oni ne znaju kako da odgovore na moje konstruktivne napade pa sebi daju za pravo da me vređaju. Nepristojne komentare sam prihvatala i kroz osmeh i kroz drzak odgovor, uvek oba. Ali uvek! Međutim, nisam trošila puno vremena na silne uvrede. Protiv nikog nisam podnela tužbu za uvredu časti iako su postojali pravni osnovi. Da sam previše vremena trošila da odgovoram na silne uvrede ne bih imala vremena da pozavršavam svoje poslove. Dok su bacali kamenje na mene ja sam ga uvek otresala sa leđa i nastavljala da idem dalje svojim putem.

Koji je Vaš savet ženama koje imaju znanja i veština da ostvare svoje snove, ali nemaju dovoljno hrabrosti?

Žene treba da pronađu hrabrost u sebi i da ostvare svoje snove. Ako one ne žele da pomognu sebi onda niko ne može da im pomogne. Treba da shvate da one same sebi treba da budu najveća podrška. Naravno da je lepše i lakše kada postoji podrška, ali ne treba da se oslanjaju na tuđu podršku i pomoć.

Jeste li Vi ispunjeni na poslovnom planu?

Zahvalna sam što mogu da radim i doprinosim u svom poslu. Srećna sam uvek kada uspešno završim poslove, a to bi moglo da se tumači i da sam ispunjena na poslovnom planu. Međutim, ja znam da mogu više. Zato uvek i radim više, pa se bavim i drugim poslovima volonterski.

Kako se žena nosi sa određenom količinom “moći“ koju joj „daje“ pozicija na kojoj se nalazi?

Živimo u muškom svetu. Nema puno žena na pozicijama. Ja reč “moć” mrzim pa bih radije to tumačila kao pozicija sa većim odgovornostima. Svaka pozicija ima određenu količinu odgovornosti, i upravo te odgovornosti određuju težinu pozicije. Teže i veće odgovornosti koje ima osoba (žena) na poziciji govore puno o njenoj sposobnosti, a ne moći. U našem okruženju žene se previše boje pozicije i odgovornosti, ujedno i te moći koju mogu da imaju u društvu. A to je mnogo loše. Nisu dovoljno hrabre, a radije bih rekla da ne žele da gube vreme i to je češći odgovor za prisustvo žena na pozicijama. Mnoge žene koje znam radije idu da tri sata sređuju nokte nego da pola sata raspravljaju na temu koja je bitna za društvo i okolinu gde žive. Svi pripadamo ovom društvu i zato svi treba da preuzmemo odgovornost.

Kako su izgledala „sputavanja“ od strane muškaraca sa kojima ste imali poslovne odnose?

Napadali su me raznoraznim lažima gde god su stigli. Prijave sastavljene od laži podnosili su počev od mog nadležnog ministarstva pa do poliicije. Vređali su me, provocirali, pretili mi, oštećivali auto, krali mi dokumenta… Na poslu su čak dvojica muškaraca fizički nasrtala na mene, jedan čak gađao staklenom flašom (I nije me pogodio), obijali mi kancelariju, uništavali imovinu… Svega i svačega je bilo. Ukratko, imala sam posla sa raznim budalama. Mogu knjigu napisati o tome, mada bi film bio bolja opcija i veoma je moguć u budućnosti.

Kako su se muškarci, koji su bili na višim pozicijama, koje ste sretali u poslovima kojima ste se bavili do trenutnog ophodili prema Vama? Da li je više bilo korektnih ili nekorektnih?

Pa više je bilo nekorektnih, ali ove korektne odnose radije pamtim a ovih drugih se nerado sećam.

Jeste li imali slične situacije sa zaposlenima kojima ste Vi nadređeni?

U mom kolektivu je taj procenat u startu kada sam postala direktor bio mnogo gori i veći ali vremenom se mnogo poboljšao, a za to je zaslužno sprovođenje zakona u ustanovi, pa je vremenom postalo nebitno da li je direktor žena. Većina je shvatila da za svakog treba da bude bitno da se bavi svojim poslom i svojim obavezama, a ne da li direktor nosi suknju ili pantalone.

Da li je žena ženi vuk ili najbolji prijatelj?

Meni su žene bile i jedno i drugo. S obzirom da još uvek živimo u muškom svetu više sam imala muških neprijatelja tj. vukova.

Koliko je teško ženi u ruralnoj sredini da se posveti karijeri? Kako je bilo u Vašem iskustvu?

Pa u ruralnoj sredini je uvek teže ženi. Takvo okruženje kao da još nije ušlo u 21. vek, i ženu i dalje doživljava kao osobu za pranje sudova i veša, bez prava glasa. Ja živim u Kišnici koja je tako mala i nekako bila izolovana od tog ruralnog sveta oko mene, zato sam uvek bila gluva na mnoga ograničena shvatanja. Moji roditelji su verovali u mene – svoju ćerku, i sve su što su mogli pružili su mi u životu. Roditelji su mislili da ću postati advokat, nastavnica u školi me je nagovarala da budem arhitekta, a ja sam postala diplomirani ekonomista, i to ekonomista koji se bori za pravdu i koji stalno želi nešto da gradi i stvara.

Da li ste nekada bili žrtva bilo kakvog vida nasilja?

Da nisam pružala otpor raznoraznom verbalnom i psihičkom nasilju, donekle i fizičkom, i da se nisam branila uvek, sigurno bih bila žrtva. Pružanje otpora i borba su od mene napravile borca, a ne žrtvu.

Zalažete li se za ravnopravnost i kako to činite?

I u privatnom životu i na poslu svakodnevno to činim, motivacijom ali i pritiskom da se žene iz mog okruženja više uključe i doprinose sebi i društvu. Navešću jedan banalan primer: žene iz mog okruženja koje ne voze auto pritiskam da počnu da voze, a prijatelje čije žene ne voze nagovaram da ne voze svoje žene na posao ili u šoping kako bi ih naterali da “provozaju”.

Podržavate li rodno osetljivi jezik ili smatrate da poštovanje istog nije neophodno na putu borbe za jednaka prava?

Podržavam rodno osetljiv jezik ali meni lično to ne predstavlja veliku osnovu za prisustvo i poštovanje jednakih prava. Dela su ta koja pokazuju prisustvo jednakih prava, a ne obične reči na papiru. Mnogo je bitnije da se omogući da se žene osećaju slobodno i sigurno u ovom svetu koji je i dalje muški svet. Da žene uživaju sva prava kao muškarci. Mnogo je bitnije da žene nisu “kućni robovi” muškaraca, da nisu žrtve nasilja, da nema ubijenih žena od strane muškaraca.

Kakva je Vaša reakcija na nasilje nad ženama koje se dešava u Vašoj okolini?

Pomogla sam jednoj ženi da se izvuče iz porodičnog nasilja, od nebrige svojih roditelja koji su gledali to nasilje, naučila je da se bori sa institucionalnim nasiljem, terala je da uči, podučavala je da bude hrabra, pravedna i svoja. Ta žena je sada samostalna i srećna, a ja sam zadovoljna što sam njoj mogla da budem prijatelj, a ne vuk. Ona nije jedina kojoj sam bila prijatelj i zahvalna sam Bogu za sve prilike u životu da budem Čovek.

Ima li žena u Gračanici pravovremenu zaštitu policije kada prijavi nasilje?

Žena nema adekvatnu zaštitu policije u Gračanici. U mnogim slučajevima je nema jer previše je nestručnih i neodgovornih policajaca u policijskoj stanici u Gračanici. Većina policajaca u toj stanici smatra da im je jedini posao pisanje saobraćajnih kazni. Ovo govorim iz ličnog iskustva i kao neko ko radi kao volonter za tu policiju u ime Lokalnog odbora za javnu bezbednost. Navešću samo tri primera: jedna žena je morala da prijavi policiju u Policijsku upravu da bi ozbiljno shvatili njene prijave za nasilje, druga žena je tražila od mene lično da prijavim njenog muža za nasilje jer njenu prijavu ne prihvataju jer su neki policajci prijatelji sa njenim mužem, treća žena koja je prijavila nasilje nikada nije kontaktirana za slučaj I nikada nije procesuiran.

Šta je, po Vašem mišljenju, neophodno hitno uraditi kako bi se podigla svest javnosti o značaju ravnopravnog položaja polova? A šta bi bio predlog za dugoročni rad?

Pošto se na porodice ne može do kraja osloniti u tom podučavanju treba uključiti škole, gde treba decu podučavati o značaju i poštovanju rodne ravnopravnosti. Poštovanje rodne ravnopravnosti u sistemu bez zakona ne može da se sprovede. Zato strogo poštovanje zakona i stroge kazne su stvari koje će naučiti ljude u sistemu za poštuju rodnu ravnopravnost. Sa druge strane u nekim delovima sistema zakoni omogućavaju poštovanje rodne ravnopravnosti ali postoji velika nezainteresovanost žena da budu uključene u ključne sisteme u zajednici.

Kako obrazovni sistem može da utiče na bolji položaj žene u društvu?

Mnogo može da utiče. Upravo je on i doprineo boljem položaju žena u društvu. Obrazovana žena sama sebe može da zaštiti i ujedno omogući sebi bolji položaj u društvu.

Jesu li žene svesne svojih prava?

Generalno žene kao da nisu do kraja svesne svojih prava. Mlađe žene su svesnije toga, pa čak se dešava u nekim situacijama da ta svoja prava i zloupotrebljavaju, što je veoma loše za generalnu borbu za prava žena.

Šta je prioritet: edukacija, ekonomsko osnaživanje ili zaštita žena u sredini u kojoj živite i radite?

Sve tri stvari su prioritet u našoj sredini. Za mene su sve tri na prvom mestu.

Vaša poruka ženama je…

Žene, nemojte biti samo žene!