Kaži mi kako se prezivaš i rećiću ti šta znam o tebi. Ovako se u manjim sredinama, gde se gotovo svi međusobno poznaju stariji obraćaju mlađima. Ali, nešto mi je drugo na umu.
“Trend”, kako ga nazivaju na pojedinim sajtovima, da žena svom prezimenu doda i muževljevo udvostručio se 2012. godine. Od tada je svaka druga žena sa dva prezimena. Umesto reči trend, ja bih rekla svest. Ta svest postoji i kod onih koje su (neću reći odlučile, nego bile naučene ili primorane) zamenile svoje muževljevim, a tome u prilog svedoče nove tehnologije tj.društvene mreže. Žene koje nisu dodale muževljevo ili zadržale svoje prezime na venčanju na svojim privatnim profilma na društvenim mrežama jesu. To će retko koja promeniti u ono kako zaista jeste u realnom životu. Poćiću i od sebe, ja sam na Facebook-u i dalje samo Stojanović. Ali zašto je to tako?
Kada govore o ovoj nimalo lako prihvatljivoj pojavi patrijrhata, neke od žena sa kojima govorim kažu: lakše je da ljudi znaju ko sam, da me ne mešaju sa nekim. Jasno, identitet. Žena promenom svog prezimena gubi deo svog identiteta, kao što bi i muškarac da je na to primoran. Druge kažu: eh, kada nisam mogla u realnosti evo bar ću ovde, jer partnerima “starog kova” i nije toliko važno kako će se ona prezivati na mrežama, svekar i svekrva i nemaju mreže, neće im niko zameriti. Pa kako uopšte dolaze do ovoga?
Tradicionalni aplauz koji mladenci dobiju kada kažu da, jednako je “važan” kao kada žena kaže “uzimam muževljevo”! Odurno i besmisleno navijanje, oduševljene i sreća zvanica, kao da su “zabili gol” u poslednjem minutu! Isto tako, ukoliko se dogodi drugačije, kiseli osmesi, začuđenost i negodovanje kao da se nebo srušilo na svadbeni barjak. Podsmešljivi i ponižavajući komentari upućuju se mladoženji: “da to (kao da je žena stvar) nije dovoljno pritegao (kao zavoj na šrafu). Mladoženja uglavnom “ponižen” spušta glavu “u pesak” i ćuti dok prođe oluja. Od najmlađih dana devojčice prisustvuju venčanjima, tradicionalnim, gledaju i slušaju sve ovo i logično stvaraju slike u glavi kako će NJIHOV dan izgledati. Nijedna od njih ne želi da gleda neprijatnost na licu čoveka kojeg voli, iako već tada treba da se zapita kakav je taj čovek ako ovakvi oko njega mogu da mu stvore neprijatnost. Elem, u želji da mladoženji “ne kvari sreću” glumeći mu majku već na venčanju, pristaje iako bezvoljno da promeni prezime. A onda gubi sebe!
Savremena varijanta kompromisa je dodavanje prezimena. U mom slučaju to je izgledalo ok. Rado izgovaram oba, svoje naravno radije. Pre par dana morali smo kod lekara, porodično. Sa vrata vas dočekuje “ooo Kostići, izvolite”. Rekoh “ima i Stojanovića, doktore”, a on će na to “sin ti je Kostić, ko ga je onda rodio?” Donela ga roda, najverovatnije, mislim se u sebi, i kažem “svest, doktor, svest treba menjati”. Ne znam da li sam mu bila jasna ili ne, ali kada bi deca nosila prezimena oba roditelja verovatno bi se generacijama to nakupilo. Da živimo u drugačijem društvu administracija bi mogla da se završi i sa prezimenima žena, ali za to treba mnogo truda i vremena. Da bar u jednom veku zamenimo uloge, u ovom pogledu, volela bih da to “od gore” vidim.
Mnogo je razloga što ne volim većinu stvari iz naše tradicije, ona je zasnovana na rodnoj podeljenosti, na pravilima koje je nametnuo muškarac, a (ne) pravo na lični identitet je jedno od njih. Žena promenom prezimena, kako se u tradiciji smatra, ne ostaje ista jer odricanjem od “devojačkog” prezimena odriče se svega onoga što je bila pre toga – muškarac se ne odriče jer je “savršen”! Žena, po istoj toj tradiciji više nije “tvorevina” svojih roditelja, nego postaje muževljevo vlasništvo, jer “ne bi on svoje značajno prezime dao baš svakoj”! Ona treba da je počastvovana jer je “odabrana” da nosi tu titulu od njegovog prezimena i da ga čuva, nikako da ga se odriče kao što se odrekla svog. Jer njeno i nije tako važno, ovo je ipak važnije za mnoogo više nivoa!
Zato se ovim tekstom obraćam ne nama koje smo već odabrale, nego vama koje ste tek na tom putu, ne dozvolite da zbog bilo koga izgubite ni gram svog identiteta. Niste se rodile, odrasle, školovale, doživljavale sreću i tugu u nekoj drugoj porodici, nego u svojoj, primarnoj. Imate pravo da zadržite svoje prezime, ukoliko je to nešto što vam znači. A znam da znači. Ne mogu ni da zamislim da me neko sad oslovljava sa Milica Kostić, pitala bih se svaki dan ko je uopšte ta žena!?
Majke ne učite devojke da je to “normalno” i da će vas “poniziti” ako odluči da zadrži svoje prezime, ako malo izađete iz okova tradicije u koje vas je smestio neki muškarac, shvatićete da biste i vi to volele ali tada niste smele ni da pomislite a kamo li kažete na glas! One sada mogu, smeju i moraju zbog svih onih devojčica koje nam dolaze na svet i koje će jednog dana vaspitavati i devojčice i dečake, kako da pre svega budu dobri ljudi i poštuju slobodu onog drugog bez obzira kog je pola, nacije, vere, boje kože. Tamo gde se represija vrši nad ženama tu se neizostavno vrši nad svima koji su drugačiji.
Vaša, Stojanović Kostić
ŽENSKI INFO 