Day: May 23, 2023

Intervju radila: Milica Stojanović Kostić

Postpartum nije odmor kako se u našem društvu i dalje smatra. To je period velikih promena i prelaska iz jednog u potpuno drugačiji svet. “Stara ja” više ne postoji, zato je bitno razumeti i podržati mame i njihova osećanja i potrebe nakon porođaja, ističe Milena Kostić, majka šestoro dece poznatija kao Mama iz magareće klupe.

Milena Kostić šesti put je postala mama aprila ove godine. Ova informacija zaista je razgalila srca njenih pratilaca na mrežama, ali kako zaista izgleda biti mama u Srbiji? Milena navodi da se mame sa više od troje dece susreću sa velikim predrasudama od strane okoline, slučajnih prolaznika ali i države.

“Država prepoznaje decu do četvrtog po redu rođenja, ostala su nevidljiva – i time ne mislim na neka finansijska davanja već na običnu papirologiju gde ćete se suočiti da imate da popunite do 4 linije za imena dece. Iako će određeni broj osoba uputiti i lepe reči na konto broja dece, najveći broj se ne usteže da vas pita da li dobijate nešto od države, kog pola su deca (da li ste „vijali muško“), da li ste planirali decu ili su se “desila“, koliko zarađujemo, da li su nam religija ili nacionalna pripadnost motiv itd.”

Retko koja mama dopusti sebi da prepozna svoje potrebe, a
posebno još da ih i zadovoljava. Mediji u tome dosta kreiraju ta očekivanja jer nas bombarduju time kako neka poznata osoba izgleda posle porođaja (a ne kažu i da su fotografije obrađene), kako se neka mama posle dve nedelje vratila na posao, kako neka treća „sve postiže“ (što nije nikad istina). I onda ne samo da ne tražimo pomoć, no je ni ne prihvatamo kad je ponuđena, jer „šta će svet reći, da nisam dorasla tome da budem mama“.

Prve dve sedmice posle porođaja jedan je od najosetljivijih perioda kroz koji prolaze mame. Međutim na ovom prostoru se o tome gotovo i ne govori. Mentalno zdravlje majki uopšte nije prioritet, a postpartum se smatra odmorom i da će se kada “odmor” prođe sve vratiti na staro.

Akcenat vezano za postpartum je nekako ponajviše na fizičkom oporavku. A treba objasniti da se ne menjamo samo fizički, hormonski, već i mentalno, psihički, pa i duhovno. Stare nas nema. I ako smo upoznati sa tim, lakše ćemo otpustiti stare obrasce i očekivanja i celokupna adaptacija na novu životnu ulogu će ići lakše. I smatram da treba pričati o tome, zbog čega je jedan veliki deo mojih priprema za porođaj i postpartum posvećen baš toj temi. Inače, postoji nekoliko psihoterapeuta na našim prostorima koji se bave i ovom tranzicijom u majčinstvo.

Zabluda je mnogo, a rešenja malo. Država se uglavnom bavi saniranjem posledica a ne preventivom. Tako je i u ovom slučaju. Majke su uglavnom prepuštene sebi. Kada dođu iz porodilištva sve oči uprte su u bebu, međutim mamama je neophodna pomoć, posebno u vidu razumevanja njihovih emocija, psihičkog stanja. Taj prelazak iz jedne “dimenzije” života u potpuno drugačiju potrebno je razumeti i pomoći. Hrana, san, odmor – to je neophodno, navodi Milena.

“Rekla bih da im je najvažnije da su im fizičke potrebe zadovoljene (da imaju dovoljno – bar minimalno, sna, da jedu redovno i bogato potrebnim nutrijentima, da se dovoljno hidriraju), da su se pre porađaja edukovale o promenama koje im slede i dobile smernice oko toga i da imaju fizičku pomoć. Sve ovo će učiniti da mnoge psihičke promene koje su neminovne usled suočavanja sa novim i nepoznatim okolnostima, a i smene hormona, ne budu dodatno uvećane ili pogoršane. Ići dan po dan, shvatiti da učimo nešto novo i da se „ne bičujemo“ već da budemo nežne prema sebi. I da je u redu i poželjno da tražimo stručnu pomoć kad god imamo potrebu – nema potrebe da mislimo da je glupo ili da će neko to pomisliti.”

Šta je sa “muškim roditeljem”, tačnije sa ocem? Kakva je njegova uloga u postpartum periodu?

Mama i tata su ravnopravni roditelji i to mislim da treba da imamo na umu, a u skladu sa tim i da delamo. Tata ne može da doji, ali može da mami doda vodu, čaj, sok, napravi joj jelo, izmasira ramena dok ona doji. Može da preuzme poslove po kući, organizaciju obroka, nabavku, kupanje i presvlačenje
bebe. Da brine o bebi i omogući mami da ima svojih pola sata restarta. Da hrabri i bodri mamu u trenucima preplavljenosti, umora. I stoga je jako bitno, ukoliko je moguće, da pripremu za porođaj i postpartum partneri prolaze zajedno (ili ga bar mama upućuje).

Društvo, posebno u seoskim sredinama, sa i dalje veoma jakim patrijarhalnim ubeđenjima ne veruje ženama da prolaze kroz veoma izazovan period u životu. Verujemo li kao društvo u termin “postporođajna depresija” ili je to i dalje “samo si razmažena”?!

“Podsetili ste me sad na jednu objavu tog tipa koju sam pre par godina videla na društvenim mrežama. I te objave su jako opasne. Smatra se da 1 od 5 žena ima postporođajnu depresiju, ali i da je stvari broj možda i do 4 puta veći – samo mame ne znaju simptome, ne traže pomoć, negiraju stanje ili jednostavno, ne pričaju o tome. Izjave ovog tipa samo još više stvaraju pritisak mamama da nisu dovoljno dobre, zbog čega povećavaju šanse za razvoj nekog od poremećaja u postpartumu. Takođe,smatra se da je 85% postporođajne depresije uzrokovane akušerskim nasiljem, što je još jedna alarmanta stvar koja bi trebalo da nas pokrene da menjamo pristup trudnoći, porođaju i postpartumu“, naglašava naša sagovornica.

Prema Mileninim rečima, potrebno je da se odrede prioriteti. Nijedna mama ne može sve da stigne, i to je još jedna zabluda koju je nametnulo društvo a posebno mreže. Zato našim čitateljkama predstavlja jedan svoj dan.

“Ustajemo oko šest, budimo decu pola sata kasnije i nadgledamo spremanje. Dvoje je u vrtiću, školarci su međusobno u suprotnim smenama. Odvedem malce i vrtić i ispratim srednju ćerku u školu. Usput prošetam kuče. Vratim se i pripremim ili dovršim ručak i odem u svoje Savetovalište. Tu održavam uživo i onlajn edukacije i konsultacije. Dvoje najstarijih mogu sami da se pripreme za školu i da sebe zbrinu oko jela. Oko dva u povratku preuzmem decu iz vrtića, a školarci se smene sa odlascima i dolascima u školu. Popodne nadgledam domaći i onda kreću vannastavne aktivnosti (svaki dan se muž i ja smenjujemo ko taj deo radi, da ovaj drugi ima nešto odmora). Uveče, večera, spavanje za klince, a ja sednem da pripremam sadržaj za društvene mreže i pišem tekstove. I sad, da li se nekome zavrti u glavi od ovoga? Verujem da da. Da li ovo znači da sve stižem? Apsolutno,ne. Veš se pegla kako kome treba, a slaže u periodu dok pripremam obrok ili slušam neku edukaciju. A  nekad će taj veš čekati slobodan luft par dana. I u miru sam sa tim.”

I upravo je to ono što je mamama potrebno da budu “u miru” i kada ništa ne stižu i kada većinu stignu.

Čuvajte svoje mentalno zdravlje i kako Milena kaže BUDITE NEŽNE PREMA SEBI.

Do ravnopravnosti kroz vaspitanje dece

Što se rodno osetljivog jezika tiče Milena navodi da sumnja da će njegovo uvođenje doneti boljitak.

“Zvučaću verovatno nepopularno kad ovo kažem, ali ne gledam na to kao nešto što će doneti boljitak ni na koji način. Poštujem uvide stručnjaka da je uvođenje toga u skladu sa našim jezikom. Ali, kao što rekoh, mislim da neće značiti neku razliku da imamo bolji položaj a kamoli ravnopravnost, da nam se prava poštuju, da se smanji nasilje koje mnoge žene na žalost, iskuse, iskoreni diskriminacija, smanji seksizmi, itd. Nadam se da nisam u pravu.”

“Ona da radja, on da brani”, ova stereotipna krilatica u Srbiji je ironično dobila oblik “Ona da radja, on da bije”. Koliko su majke danas zaštićene?

Mi živimo na prostorima gde se još uvek misli da ljubomora znači da je voli. Puno će vode još proteći pre no što shvatimo koliko pogrešnih uverenja postoji, kako smo odrastali i ipak nam nešto fali (iako mislimo da ne), da je retko ko naučio da se nosi sa svojim emocijama i da postoje dvostruki aršini u vaspitanjima devojčica i dečaka. Ono što je tužno jeste izostanak podrške tim mamama i od strane društva (koje često osuđuje žrtvu da provocira nekako), ali vrlo često i od strane primarnih porodica (jer „šta će komšije reći“). Zatim, žene su često finansijski zavisne od partnera i to dodatno stvara strah da se prekine krug i da odu. Mediji igraju veliku ulogu kako se sve te priče prenose. Tako da bih zaključila da majke i nisu često zaštićene. Kako to može da se ispravi, misleći na duže staze? Vaspitajući sopstvenu decu primerima dobre komunikacije sa sopstvenim partnerom. Verujem da kad deca vide da se roditelji uvažavaju, da komuniciraju sa poštovanjem, da se sve radi timski, da će to i usvojiti i odrasti u takve odrasle ljude.”