Zorana Mihajlović: Feminizam ne moramo nikome da pravdamo

Položaj žena na Kosovu je nepovoljan kao i u ostatku Srbije, ali je što se tiče Srpkinja on dodatno opterećen pitanjima bezbednosti, ističe za Ženski Info Zorana Mihajlović. Ona navodi da se žene stalno pitaju šta muškarci misle o nečemu, a ne moraju i ne treba. Mihajlovićeva poručuje onima koji se bore protiv rodno osetljivog jezika da energiju usmere ka borbi protiv femicida, a za naš portal govorila je i o ličnim borbama kroz koje je morala da prolazi samo zato što je žena. Ali na samom početku, ko je Zorana Mihajlović?

Profesionalnu karijeru je započela u Prvoj ekonomskoj školi, a nastavila je u državnom preduzeću “Elektroprivreda Srbije”. U svojoj bogatoj karijeri bila je ministarka energetike i zaštite životne sredine, potom ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture da bi nakon toga bila imenovana za potpredsednicu Vlade i ministarku rudarstva i energetike. Autorka je i koautorka četiri knjige iz oblasti energetike i održivog razvoja. Svoje delovanje usmeravala je i na oblasti ljudskih prava pa tako i rodne ravnopravnosti. Posebno je, kako sama navodi, ponosna na Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost čije je formiranje inicirala 2014.godine. Posebno se bavila i stvarala uslove za bolji život žena na selu. Majka je jednog deteta.

Kada govori o pravima žena Zorana Mihajlović nas podseća da su to zapravo ljudska prava i da ovo društvo na to često zaboravlja. Ističe da su ona u Srbiji ugrožena, a pitanje je jako osetljivo i na globalnom planu.

“Ravnopravnosti nema ni u odrastanju, školovanju, niti tržištu rada, porodičnim i partnerskim odnosima. Žene u Srbiji, bez obzira gde bile, živele, radile, u gradu ili na selu nisu ravnopravne, i dalje potroše dva puta više vremena od muškaraca na neplaćene kućne poslove, često zlostavljane i ponižavane. Iako u većem broju upisuju i završavaju škole, fakultete i doktorate, teže se zapošljavaju i vrlo retko dolaze u situaciju da donose odluke, a plaćene su manje za isti posao u odnosu na muškarce, pa je posle penzioni jaz preko 50%. Stereotipi, seksizam, mizogenija, femicid jeste okruženje u kojem žive naše žene, u srpskom i dalje patrijarhalnom zatvoreno društvu blokirane komunikacije, sa visokim stepenom agresije u javnom govoru”, navodi Mihajlovićeva.

O položaju žena na Kosovu malo se zna, priznaje da je i sama ovo pitanje zapostavila dok je bila funkcionerka. Ipak smatra da ženama, a posebno Srpkinjama na Kosovu položaj dodatno opterećuju faktori koji su specifični samo za ovu sredinu.

Jednako nepovoljan kao i svih žena u Srbiji, i dodatno opterećen pitanjem bezbednosti i nesigurne budućnosti kada govorimo Kosovu i Metohiji. Najugroženije su žene na selu, žene sa invaliditetom i žene koje žive, na kriznim prostorima, kao što žive žene na KiM. Jedno je pitanje spoljnih faktora od bezbednosti do onih unutrašnjih – stereotipa i tradicionalnog razmišljanja. Žene su te koje najbolje znaju i osećaju i politiku države, i stanje u svojoj porodici. Stanje ženskih prava odslikava stanje u društvu.

Prema njenom mišljenju društvo i dalje ne shvata da time što će se poštovati prava žene neće umanjiti prava muškaraca, i tu je, kako navodi i najveći problem: shvatanje da je feminizam opasnost za muškarce.

“Mislim da mi nismo još uvek uspeli da sprskoj javnosti objasnimo da zalaganje za iste uslove, i ni manje ni više od toga, ne znači da nešto želimo da otmemo od muškaraca, niti znači da će muškarci imati manje prava, nego da će uslovi da se žene uključuju u društveni, politički, kulturni život biti jednaki. Ono što je tradicija, običaji i patrijarhat ne mogu se promeniti preko noći, već te promene jesu jedan dug proces. Možda najvažnije je da razumemo da to nije pitanje ni jedne vlade, nekog ministra, insitucije, to je pitanje svih nas, zajedničkog rada, od rođenja do smrti, od jaslica do posla i porodice.”

Feminizam nije psovka, kako mnogi tu reč doživljavaju u srpskom društvu naglašava Mihajlovićeva.

Prvo mislim da ljudi i ne znaju šta znači feminizam, već feministikinje zamišljaju kao neke žene koje vitlaju rukama i metlama, i mrze muškarce, što je potpuno pogrešno. Ima mnogo žena koje ne razumeju, a mušakraca koji se boje jer misle kako će im žene nešto uzeti. Ljudska prava, ako težimo slobodnom društvu moraju biti jednaka za sve članove i članice zajednice, i za nju i za njega. To danas nije slučaj, u Ustavu da, ali u realnom životu smo daleko od toga. Takođe ne treba uopšte da se obaziremo na to šta muškarci misle o ženama i o feminizmu. Jer nekako žene se stalno osećaju krive. Krive što su uspešne, krive što nisu. Krive što su privlačne, krive što nisu. Krive što su pričljive, krive što su ćutljive. Krive što su majke, krive što nisu. Žena je rođena slobodna i ima ista prava kao i muškarac.

Otpor prema rodno osetljivom jeziku koji se može čuti ne samo od muškaraca, patrijarha lično nego i od žena koji isti opravdavaju “čuvanjem jezika” Mihajlovićeva objašnjava kao duboko ukorenjeni patrijarhat i nazadnost bez shvatanja da je jezik “živ” i da podleže promenama kako bi išao u korak sa vremenom.

Zanimljivo je da nikom ne smeta da se kaže kasirka, kuvarica, spremačica, učiteljica, ali im jako smeta da se kaže predsednica, naučnica, profesorka. Rodno senzitivnim jezikom otvara se čitavo polje ukazivanja na mogućnosti koje mogu da pospeše dostizanje jednakih uslova za sve. I dok još nije bio donet zakon,koristila sam rodno senzitivni jezik, jer je to i način da se ukaže da postoji i drugi rod, ženski. A onima koji se sa toliko energije bore protiv rodno senzitivnog jezika je poruka, da kada bi bar pola te energije usmerili na borbu protiv nasilja nad decom i ženama, ne bi bilo mrtvih žena.

Pitanje rodne ravnopravnosti nije samo stvar sistema, države, ali i tu nedostaje volja od ministarstava do drugih institucija da se posvete pitanju stvaranja jednakih uslova i za žene i za muškarce, ističe Mihajlovićeva.

“Jer nije rodna ravnopravnost ako imate određeni broj žena u vladi, i onda to markentiški koristite da pokažete kako ste eto rodno odgovorni. Ne, rodna ravnopravnost je kada te žene koje su na primer u vladi imaju mogućnost donošenja odluka, i kada mogu da istinski utiču na posao koji rade, .. i ovo se odnosi na bilo koji segment društva. Danas to, čast izuzetcima, nije slučaj. Dodatno pitanje rodne ravnopravnosti se eksploatiše u političkim partijama, kao i državi, gde sa jedne strane imate političare kojima su puna usta priče o ženskim pravima, a onda na drugoj strani te političke partije ne sankcinišu čak ni svoje članove koji vrše nasilje nad ženama, primer je upravo SNS. Rodna ravnopravnost je zaista slika bez tona u političkom životu Srbije, medijski svima lepo, a suštinski niko se tome nije posvetio. Sve velike i važne društvene teme traže političku volju. Ovde je nema.”

Srpska napredna stranka, čiji je član bila i Mihajlovićeva, ima i svoje istaknute članove sa Kosova, a među njima ima i žena. Zanimalo nas je da li je iko ikada izvestio ovu stranku o položaju žena na Kosovu, da li je pomenuto stanje u porodilištu ili drugim mestima koja su “ženski problem” iako ne bi smelo da bude tako. Mihajlovićeva kaže:

“Tu smo ponovo na polju manipulacija i korišćenja naših ljudi koji žive na KiM. Nikoga nije zanimalo u samom SNS da se time bavi, niti je o tome bilo ikad reči. Iako sam bila u SNS, nisam bila partijski toliko aktivna jer sam bila u Vladi, i dugi niz godina sam vodila Koordinaciono telo za rodnu ravnoopravnost Vlade Srbije, i nikada se niko nije obratio. Međutim za tango je potrebno dvoje, i iskreno smatram to svojom greškom , jer sam morala da povedem računa o stanju prava žena na KiM,  uopšte problemima sa kojima se suočavate.”

Na čelu opštine Gračanica je žena, što bi u smislu borbe za ženska prava trebalo da bude pozitivna stvar. Međutim to nije slučaj jer na temu rodne ravnopravnosti ni mi kao medij ne dobijamo odgovore. Šta o tome misli Mihajlovićeva koja je bila ministarka u više navrata? Zašto žene i pored toga što su na tako važnim funkcijama ćute?

Upravo ono što sam rekla, jer je slika bez tona, jer je postavljena ona ili bilo koja druga, koja je tu zbog nekog broja a ne da zaista uradi najbolje za društvo, grad i žene . Sa druge strane to je i problem, jer će svakoj narednoj ženi biti jako teško da dođe na istu poziciju, jer već postoji percepcija da dolazi opet žena koja ništa neće uraditi. Budućnost neće doći sama od sebe i mimo nas, već kroz zadatak na kome moramo da radimo. Ona mora biti ostvarena naporima svakog pojedinca.

Ipak, žene od integriteta veoma su važne za političke procese, među kojima je i onaj u Briselu. Žena ipak tu nema.

“Ako bismo gledali istraživanja, onda bismo videli da su žene posebno i mnogo sposobnije od muškaraca upravo po pitanju rešavanja konflikata i kriza, u celom svetu pa i kod nas. Ako gledamo sve što živimo, i znamo koliko je snage u svakoj ženi, onda ne treba ni da razmišljamo, žene od integriteta treba da uključimo u sve procese, posebno pocese od kojih zavisi budućnost i život svih ljudi na KiM. Jer ako smo vezani i za prošlost, i duboko volimo naše pretke, dužni smo, ne da čuvamo nepromenjenima one stare forme života, već da menjamo na bolje.”

“Jedino sredstvo služenja našim pretcima jeste stalni progres, napredak, razvoj. Kada govorim o KiM i želji da svima bude dobro na ovoj teritoriji, i Srbima i Albancima,  i kad me zbog toga napadaju, imam samo jedan odgovor: istinska vera obavezuje, na promenu pravila života, svog i opšteg, u skladu sa budućnošću opstanka.”

Mihajlovićeva o pokušajima omalovažavanja, medijskim napisima, udaru na lično dostojanstvo

Kao ministarka u Vladi, ali i potpredsednica iste, tačnije kao političarka u Srbiji često je bila meta seksističkih komentara ali i medijskih članaka koji su bili usmereni na komentarisanje njenog ličnog života, izgleda, što se retko ili gotovo uopšte ne dešava političarima u ovoj zemlji.

“Uvek se setim 2004 gidine kada sam bila jedina žena u UO EPS-a, jer se u Srbiji i dalje poslovi dele na muške i ženske, gde sam doživljavala razne omalovažavajuće komentare. Slično je bilo i u vladi dugi niz godina, žene su tu ali dodatno moraju da se bore da im se čuje glas, da se njihove odluke razumeju i prihvate, mi se ustvari svaki dan dokazujemo, i to je za naše društvo više od poraznog.”

Što se neprimerenih tekstova u medijima tiče naša sagovornica kaže:

“Ništa tu nije bilo slučajno. Iza mene stoji moje obrazovanje, znanje, iskustvo i rezultati. Godine kada sam doktorirala na Beogradskom Univerzitetu, bila sam najmlađa doktorka nauka. Dok sam vršila javne funkcije, svi napadi koji su dolazili od pro vladinih medija na mene, bili su onda kada nisu mogli da me slome, i promene moje mišljenje, ne protiv argumentima jer ih nisu imali, već najgorim mogućim napadima na mene, porodicu, dostojanstvo. Onda su se bavili zavirivanjem u moje čarape, dekoltee, tašne, iako sam ja ušla u SNS sa 18 godna radnog staža, kao već vanredna profesorka, potpuno materijalno obezbeđena.. ali taj pokušaj degradacije, od toga da li sam našminkana ili nisam, debela ili ne, bio je način da se skrene sa teme problema u energetici, saobraćaju, evropskim integracijama .. to se dešava i danas, na društvenim mrežama. Ali sve dok radite, to vas prati ako ste žena, ali je to znak da dobro radite. Možda bih čak mogla reći i da sam im svima zahvalna, narpavili su samo jaču i snažniju osobu od mene, tek sad nepokolebljivu.”

Ženama zato poručuje da se nikada ne sklanjaju!

“Ne dajte na sebe, znajte koliko god svaka od nas učini na polju stvaranja jednakih uslova ne samo da će celom društvu biti bolje, nego smo sigurno napavile korak da bude bolje i lakše devojčicama koje dolaze”, zaključuje Mihajlovićeva.