Almedina Skenderi: Biti Romkinja u ovom društvu je izazovno

Intervju radila: Isidora Stojanović

“Ja sam Almedina Skenderi, sedamnaestogodišnja Romkinja iz Lapljeg sela kod Gračanice sa Kosova. Upravo sam završila drugu godinu Gimnazije a sledeću planiram da završim u inostranstvu kao student na razmeni.” Ovim rečima nam se predstavlja Almedina koja je za naš portal govorila o tome kako izgleda biti Romkinja na Centralnom Kosovu, oseća li se diskriminisano, šta su joj ciljevi i čemu stremi.

I: Kako izgleda odrastati na Kosovu, tačnije u mestu u kojem živiš? Šta bi promenila? A šta je lepo?

A: Mesto u kome živim zove se Laplje Selo. To je skromno malo selo sa najljubaznijim ljudima.Moja mama je poreklom iz ovog sela, moj tata je iz Crkvene Vodice, a onda je zbog izbijanja rata morao da se seli i na kraju je doselio ovde sa svojom porodicom. Od malih nogu imala sam posebno mesto u svom srcu za ovo selo. Ono što u njemu najviše volim je to što svako svakog poznaje. Možete da izađete u šetnju i svi će vas zaustaviti da vas pozdrave i pitaju za vašu porodicu. Jedina stvar koju bih promenila u vezi sa ovim selom je zagađena reka. To je jedna stvar oko koje bi se svi stanovnici sela složili.

I: Kako izgleda pohađanje škole u ovoj sredini? Da li si se nekada osećala diskriminisano od strane profesora u školi? Ili učenika?

Mi Romi smo vrlo često diskriminisani, od malena dobijamo različite komentare. Ja nisam znala šta je diskriminacija dok nisam krenula u školu. U tom periodu sam bila maltretirana samo zato što sam bila druge nacionalnosti, rase, boje kože i vere. Osećala sam se izostavljenom iz određenih grupa i aktivnosti. Dala sam sve od sebe da budem u toku sa svime, trudila sam se da budem dobar i uspešan đak. Kada sam bila mlađa nije mi bilo lako da učim i izražavam se na drugom jeziku. Neki nastavnici nisu polagali velike nade u romske učenike i uglavnom su ih izostavljali. Nisu ni pokušavali da im pruže pomoć. Trudila sam se da me primete neki nastavnici, nije bilo lako u početku, stalno su mislili da nisam dovoljno dobra i da nemam iste kapacitete kao drugi učenici  pa sam bila izostavljena i dobijala manje ocene. Neki učenici iz mog odeljenja bi komentarisali Rome, nazivali nas pogrdnim imenima i izmišljlali stereotipe o našoj kulturi, neki nas ne bi ni uključivali u različite aktivnosti.

I: Kako si se borila sa svim tim lošim odnosima?

Naučila sam kako da ne gubim vreme i energiju na ljude koji to ne cene. Zato što ljudi treba da nauče da se neće svideti svima i da neće svi voleti da vide kako uspevaju u životu. Tako sam naučila da ignorišem negativne ljude i okružila sam se ljudima koji vide moju vrednost i koji su bili tu za mene bez obzira na sve. Naučila sam kako da živim za sebe, a ne za druge. Zato što imamo jedan život i prekratak je da ga trošimo na ljude koji ne priznaju naše postojanje. Postoji za sebe, to je moja vodilja.

I: Kako izgleda prilagođavati se društvu koje ne govori tvoj jezik. Nema istu kulturu kao ti?

A: U početku, kada sam bila mala, naravno, nije bilo lako biti manjina u školi, imati prijatelje iz druge kulture koji govore drugim jezikom. Vreme je prolzilo a ja sam sve manje obraćala pažnju na to. Sada u današnje vreme upoznala sam ljude različitih kultura iz celog sveta i sklopila prijateljstva sa njima.

I:Koliko je zahtevno učiti na jeziku koji nije tvoj maternji?

A: Bilo prilično izazovno, ali vreme je prolazilo prilagođavala sam se jeziku. I sada je mnogo lakše.

I: Jesi li se susretala sa predrasudama kao pripadnica Romske zajednice?

Predrasude su stalno prisutna pojava u mojoj zajednici. Ljudi formiraju različita mišljenja o Romima koja često nisu tačna. Ljudi koji šire pogrešne stavove o nama misle da ti komentari neće uticati na nas. Ali u stvarnosti zbog njih nas smatraju nižom klasom. Ja sam upoznala neverovatne Rome koji imaju kapacitet i željni su da promene svet na bolje.

I: Šta voliš kod svog naroda, zajednice? Po čemu su oni poznati? Kakva je vaša kultura?

A: Romska kultura je veoma bogata. Mi smo grupa ljudi koja potiče iz Indije, a a sada nas ima svuda po svetu. Veoma smo poznati po ljubavi prema muzici i plesu. Moja kultura bogata tradicijom. Volim kako su Romi uvek pozitivni čak i ako su suočeni sa svakodnevnim izazovima. Uvek se suočavaju sa njima sa osmehom na licu. Uvek vide dobro u zlu. Volim takođe to što, svi poznaju jedni druge, svi su tu jedni za druge, uvek dele ono što imaju jedni sa drugima i brinu jedni o drugima jer smo kao jedna velika porodica. 

I: Da li je teško biti devojčica u tvojoj zajednici? Poznato nam je da se brakovi I dalje sklapaju jako rano, šta misliš o tome?

Biti Romkinja u ovom društvu može biti teško i izazovno za neke devojke. Sve zavisi od roditelja. Stariji ljudi vole da čuvaju tradiciju i da je prenose na generacije. Ali mnogi drugi liberalni Romi često ignorišu taj deo tradicije. Roditelji mladim devojkama ne daju priliku za školovanje i pripremaju ih za služenje ljudima jer na kraju moraju da napuste svoju kuću i zasnuju porodicu ponekad protiv svoje volje. Ova tradicija uključuje rane brakove, koji su i danas, nažalost, veoma česti. Poznajem mnogo devojaka mojih godina koje su trenutno udate i imaju svoju decu. Teško mi je da vidim kako se budućnost ovih devojčica raspada zbog tradicije koju njihovi roditelji moraju da slede.

I: Da li se zalažeš za ravnopravnost, a da li je osećaš u svojoj porodici?

A: Uvek podržavam jednakost. Jednakost se smatra jednom od važnih stvari u mojoj porodici. Nema polne diskriminacije . U mojoj porodici smo svi jednaki, svi imamo iste poslove.

I: Tvoja poruka devočicama iz tvoje ali i drugih zajednica i naroda?

Moja poruka svim devojčicama je da uvek budu svoje i da se nikada ne menjaju zbog drugih ljudi. Borite se za svoje snove i budućnost i uvek budite otvorene za nove mogućnosti.