Koliko vemena provodite onlajn prateći te navodno savršene živote? Kada počinje ta zaluđenost nerealnim web svetom? Mišljenja sam, prerano! Jesmo li mi generacije koje umesto DNK imaju WWW kod, jer nam identitet sve više zavisi od onoga što je na mrežama, a ne onoga što zaista nosimo u sebi. I dok je DNK kod svake osobe različit, WWW kod se trudi da nas postavi u identične kalupe iz kojih često ne može da se izađe bez stručne pomoći.
Kada se probudimo prva jutarnja pomisao su nam društvene mreže, a to je najgora stvar koju sebi možemo da uradimo, iako priznajem i sama to radim. Prelistavam Instagram, gle sve te lepote, sređene devojke, modeli, našminkane, savršene. Ali zaboravljam i ja, ali i ostale “obične” devojke sa ove strane ekrana, da je za sve to što na kraju vidimo, potrebno jako puno vremena, šminke, reflektora, pa i fotošopa. I zato što zaboravljamo na te važne stavke mučimo sebe pitanjima: “zašto ja ne izgledam tako?”
Sve počinje u osnovnoj školi. Dečaci u pubertetu umeju da zadirkuju devojčice i da im od najranijeg doba prilepe koju etiketu.
Teodora Kostić
Često su to i prvi razlozi za nezadovoljstvo kod devojčica. Stojimo satima ispred ogledala i pitamo se šta nije u redu sa nama. Kako rastemo ta opsesija za “savršenom kilažom” i izgledom postaje sve veća, što nas često dovodi do veoma loših posledica. Izgladnjavanje, konstantni treninzi samo da bi ispunili nerealne standarde lepote, vrtoglavo jurenje za trendovima. I kao da sve to što nam dolazi sa odrastanjem nije dovoljno pa su se velike internet kompanije dosetile da još malo dodaju time što su na društvenim mrežama omogućili da menjamo sve mane na licu i telu jednim klikom na željeni “filter”. Oni često menjaju lični opis, boju očiju, oblik lica, veličinu jagodica i usana, ten i još mnogo toga, pa onda od nas “nesavršenih” stvaraju ono “perfektno”. Ali tu nije kraj, ne zna se broj aplikacija koje služe za preuredjivanje fotografija, koje dodaju sve sto fali i oduzimaju sve sto je višak.
Osim što možemo da na dnevnom nivou izaberemo “lice koje nam danas odgovora za potrebe dnevnog rasporeda”, na društvenim mrežama takođe deluje da je sve divno, roditelji imaju najsavršeniju decu na svetu koja nižu samo uspehe, parovi žive u bajkovitoj idili, a bebe ne plaču, mame spavaju i sve stižu, tinejdžeri se ludo zabavljaju i samo putuju. Samo nama nije tako! Opet ono što najviše odmaže današnjim generacijama “instant zaboravljanje”, a to znači da opet taj savršen život i predstavljanje isključivo sreće ne znači da je isključivo i samo ona prisutna. Iza svih tih osmeha često se krije samo potreba da se nešto predstavi onako kako u realnosti nije.
A zapravo mnogo toga ne znamo u čitavoj pojavi koja uzima sve više maha a zove se voajerizam, a posebno ne znamo da li je nečiji osmeh lažan ili iskren.
Žene su uvek tema nad temama, jer ženama se i u virtuelnom svetu nameću standardi koji su van svake pameti, pokušaji idu u pravcu da se ukalupimo a ne da budemo autentične. Plava kosa, plave oči, lepe obline, bujne usne, ćutljive I kada bi još samo i klimale glavpom – pun pogodak!
E pa ne može. Ja baš volim sto mi je kosa drugačije boje od one na koju ste slepo pristale, ili zato što imam drugačiji stil u kom se osećam udobno. Suština je zapravo u glavi, u odvajanju realnosti od onlajn prikaze. Jer ako malo oslušnemo sve oko sebe čujemo samo: našminkaj se, budi prirodna, smršala si, ugojila si se, kosa ti je prekratka, ma ne ipak je preduga, ne valja ovo, ne valja ono – budi nasmejana, ne cerekaj se, na kraju krajeva ćuti i trpi jer žensko si to moraš!
A vi drage žene, devojke, devojčice ne morate ništa, jer savršene ste takve kakve jeste. U redu je da imate kilažu koja vam odgovara sve dok ste zdrave, da imate kožu kakvu imate , u redu je da imate loš dan i da budete neraspoložene, u redu je da udovoljiš sebi i da voliš sebe bez da te dotiču komentari bez smisla. Radite na sebi, negujte se, radite ono što vam prija, pustite niz vodu sve te nerealne standarde koji nam ne donose ništa dobro. Možete da radite sta god poželite i da budete sve sto poželite, jer mi smo žene, mi možemo sve!
Ja ne odustajem od svog DNK koda, WWW neka bude samo dobra zabava!
Svanuo je još jedan ponedeljak, jesenji, svega šesnaest stepeni kažu meteorolozi. Sumoran je ovaj ponedeljak, kao što smo i mi od svega što se dešavalo juče, ali i svih prethodnih dana, ali posebno juče. Tužni smo zbog svega, ne znamo ni sami zašto su se neke stvari dogodile.
Ali danas je Ženski info konačno dobio svoj prostor, portal koji je nastao kao želja da promeni ovu agresivnu percepciju. U nadi da ćemo uspeti da promovišući univerzalne slobode i jednakost da pronađemo zajedničko više od onih koji se stalno trude da nam nametnu razlike.
Ženski info počeo je kao želja ali i potreba da se o ženama u Gračanici, na Kosovu, u celom svetu, govori na dostojanstven način, da se promeni svest o tome da je žena samo”mašina za rađanje”, da ima prava da bira da li će se udati, da može da kaže ne kada joj nešto ne odgovara. Da kada postane majka može da rodi koliko želi da je niko ne upita “šta će ti toliko”, ali ni “zašto samo jedno” ako odluči da želi tako. Da se odupremo nastojanjima da budemo samo kvota u političkom životu na Kosovu, da nam žene na funkcijama ne budu “postavljene” nego izabrane jer vrede, jer znaju šta rade i da ih biramo zbog kvaliteta a ne zato što su majke ili nisu majke, zato što su udate ili su karijeriste, na kraju krajeva zato što su nekome podobne ili nisu. Žene moraju da se pitaju jer smo jednako važne i jednako sposobne.
Počele smo nas dve sasvim same, danas nas ima više i to nam je veoma drago. Mi širimo svoj tim, ali ideja ostaje ista, tu smo za sve žene koje osećaju da su diskriminisane, žene koje ne znaju kako da izađu iz omče porodičnog nasilja, one kojima treba savet pa čak i pomoć. Naša misija je pre svega da širim dobro, da govorimo glasno u ime onih koje se još nisu odvažile. Ali ako smatrate da vi našoj misiji možete doprineti tu smo, javite nam se.
Zato ovaj ponedeljak ima “dva lica”. Jedno, ono tužno koje je jutros uvijeno u crno, i ovo drugo koje želi da nastavi da se bori , da se zalaže za jednaka prava, za slobodu i za razumevanje.
Majka u meni vrišti:”dosta je, prestanite da nas zavaravate i gubite naše živote zbog vaših pretenzija, bolesnih ambicija i neuspelih sebičnih ciljeva”. Devojčica u meni je uplašena, kao što je bila i 1999. godine. Ali žena u meni spremna je da sa ostalim ženama gradi mnogo lepši i bezbedniji svet, a počećemo od Gračanice, od Kosova.
Zato danas u srcima žalimo za svim izgubljenim životima, a u glavama moramo da pronađemo način da ova stradanja prestanu, da prestanemo da živimo sa idejama koje su nam usađene, da prestanemo da mrzimo, da onog drugog gledamo kao jednakog. I mi i komšije! Jedino tako možemo da zaustavimo ovaj haos u koji nas uvlače neznalice i ratni profiteri na obe strane! A za to su nam neophodne osnažene žene i slobodno društvo koji će takvima reći NE!
Mnogo je žena koje su uspele da u vremenu u kojem su živele učine velike pomake koji su rezultirali slobodama koje žene danas uživaju. Ako izuzmemo Klaru Cetkin koja nam je poznata ličnost evo još nekih žena koje su menjale svet.
Vizantijska carica Teodora, žena cara Justinijana, bila je jedna od prvih vladarki u istoriji koja je priznala prava žena, menjajući zakone o razvodu i imovini kako bi ženama pružila više, uvela oštrije kazne za silovanje i zabranila trgovinu mladim devojkama.
Teodora, carica Vizantijska, Original
Emil di Šatle, Original
Emili di Šatle je bila francuska prirodna filozofkinja, spisateljica i neverovatna matematičarka i fizičarka koja je učinila mnogo da ubedi skeptične Evropljane da je teorija gravitacije Isaka Njutna ispravna, objavljivanjem prevoda i komentara o njutnovskoj fizici.
Ejda Lavlejs je žena koju mnogi smatraju prvom programerkom na svetu i koja je odrasla fascinirana matematikom i naukom, prkoseći savremenim očekivanjima svoje klase i pola. Danas se smatra jednom od najvažnijih istorijskih ličnosti u oblasti računarstva.
Ejda Lavlejs, Original
Neli Blaj, Original
Neli Blaj bio je pseudonim Elizabet Kokran Siman, američke novinarke koja je odbila da piše o uobičajenim “ženskim” temama poput mode, baštovanstva i društva, umesto toga istraživala je i tražila velike i upečatljive priče o položaju siromašnih i potlačenih – što su uglavnom bile žene.
Meri Šeli, engleska književnica 1818.godine objavila je pozati roman “Frankenštajn ili Moderni Prometej”, koji je za to vreme bio veoma šokantan i tada je pokrenuo polemike na temu morala, ali i nauke i same bdućnosti svetskog poretka.
Meri Šeli, Wannabe magazine
Marija Salomea Sklodovska-Kiri je bila francuska naučnica fizičarka i hemičarka poljskog porijekla. Rođena je 07. novembra 1867. godine u Varšavi. Njen najveći značaj ogleda se na radu u vezi teorije radioaktivnosti, na otkrićima tehnika u razdvajanju radioaktivnih izotopa, kao i pronalasku hemijskih elemenata-radijuma i polonijuma.
Marija Kiri, Wannabe magazine
Emelin Pankherst, Wannabe magazine
Emelin Pankherst borkinja za ženska prava i jedan od osnivačica Socijalno-političke unije žena, obezbedila je ženama u Britaniji pravo glasa 1919. godine. Ubijena je tokom jednog od protesta
Amelija Erhart, WM
Amelija Erhart američka avijatičarka i druga osoba koja je sama preletela Atlantik. Dokazala je da žene nisu samo domaćice i majke već da takođe mogu biti istraživači i avanturisti.
Roza Parks jedna od najvećih ikona borbe za građanska prava američkih crnaca tokom pedesetih godina prošlog veka. Ova smela krojačica jednostavno nije želela da se povinuje segregacijskim zakonima i odbila je da pređe u zadnji deo autobusa i ustupi mesto belcu. Bila je kažnjena, ali njen podvig je izazvao čuveni bojkot autobusa i otvorio vrata daljoj borbi za jednaka prava crnaca i belaca.
Roza Parks, WM
A šta je sa srpkinjama?
Draga Dimitrijević-Dejanović, prva srpska feministkinja i jedna od prvih Srpkinja koja je objavila svoj pesnički rukopis.
Draga Dimitrijević Dejanović, Direktno
Značajan trenutak u životu Drage Dimitrijević-Dejanović bilo je pristupanje Omladinskom pokretu, čime započinje svoj angažovani rad na polju ženske emancipacije. Svojim ličnim primerom, koji se ogledao u raznim vidovima umetničkog izraza, ona je utrla put ravnopravnosti za srpske žene. Takođe, pisala je novinske članke povodom nekih političkih događaja, držala predavanja, slala polemičke dopise, raspravljala o uređenju srpskih škola.
Više nego druge srpske učene žene, Draga se zalagala za ostvarenje ženskih prava. Na jednoj od skupština Ujedinjene omladine srpske, dala je predlog da se prizna ravnopravnost između muža i žene. Taj njen predlog i njeno izlaganje pred skupštinom izazvalo je buru protivbeseda, ali je ni to nije omelo u njenoj borbi za prava žena.
Patrijrhalno, stereotipima opterećeno kosovsko društvo iznedrilo je mnoge žene koje su uspele da se izbore za pravo glasa, slobodu i samostalnost. Naša sagovornica, novinarka Anđelka Ćup mišljenja je da upravo teži život u ruralnim okolnostima stvara žene borce i žene heroje. Ćup ističe da se žene na Kosovu mogu svrstati u dve kategorije: one koje su „mašine za rađanje“, za koje su šamari „njegovog veličanstva muža“ normalni, i one druge emancipovane žene koje imaju maksimalno poštovanje. Sa žaljenjem ocenjuje da je većina žena u politici ne samo kvota već i sredstvo za manipulaciju. Ali na samom početku, ko je Anđelka Ćup?
Anđelka Ćup rođena je 2.10.1960. godine u selu Jasikovica, opštini Trstenik, a udala se u Bosanskom Petrovcu. Majka je troje dece. 1998. godine kao samohrani roditelj se iz BiH seli se na Kosovo, na zaprepašćenje i policijskog službenika na prelazu kako se sama seća. Počinje da radi u ŽTP Beograd, u Kosovu Polju. Na Kosovu preživljava bombardovanje i sukobe,a onda i gubitak posla, zato se bavila i cvećarstvom koje i dalje jako voli.
Anđelka Ćup, privatna arhiva
Anđelka Ćup danas je urednica portala Gračanica Onlajn, direktorka istoimene produkcije i dopisnica Euronews Srbija sa Kosova. Produkcija je dopisništvo TV Prva, TV B92 i agencije i TV Tanjug. Dugogodišnja je novinarka, moderatorka preko 400 tv debata, urednica i autorka brojnih televizijskih emisija, preko 1.000 tv priloga, preko 30 kolumni i oko 1000 reportaža, ali i dokumentarnih filmova koji su nagrađivani na brojnim festivalima. O sebi, ipak najviše voli da kaže da je majka i baka, a ono što nerado ističe je da je podstanar već 23 godine.
Kako je izgledao Vaš put do Gračanice?
Popločan trnjem i kada to kažem, nije floskula. Preživela sam rat u Bosni i na Kosovo sam došla sa troje tada male dece, 1998. godine, jer sam dobila posao u tadašnjem ŽTP Beograd, u Kosovu Polju. Sećam se čuđenja policajca na punktu, koji se tada nalazio u Podujevu. On me pitao gde idem sa punim gepekom nekih stvarčica i malom decom, a na moj odgovor da se selim na Kosovo, samo je odmahnuo glavom i rekao: „Bog neka vam je u pomoći“. Onda je usledio oružani sukob, bombardovanje, otmice komšija i poznanika posle povlačenja srpske vojske i policije. Navikla sam se kasnije i na nestanke struje u trajanju od po pet, šest sati, vode po dva ili tri dana. Kada sam na železnici ostala bez posla, ostala sam i bez osnovnih sredstava za život, pa sam počela da se bavim cvećarstvom. Bilo je situacija da sam pomerala kauč u dnevnoj sobi da proverim da i nije ispao neki dinar, kako bih mogla da kupim deci hleb. Ali, sve je prošlo i polako zaboravljam te teške trenutke.
Koja uloga ženi najteže pada?
Najteža uloga žene je da ostane svoja, da bude samostalna, kako u poslu, tako i u porodici. Teško je da u moru obaveza i nažalost, pritisaka, sačuva svoj stav i mišljenje.
Ostvarili ste veliki uspeh. Otvorili svoju produkciju, zapošljavate. Koliko je danas teško ženi da se probije u medijskom miljeu, jer ako pogledamo donosioci odluka u medijima i većim medijskim udruženjima uglavnom su muškarci? Kakav je bio taj put?
Ne bih ja to nazvala prevelikim uspehom, većogromnom voljom i željom da se dokažem, verom u sebe i ljude sa kojima sam počela da sarađujem i u one u kojima sam prepoznala talenat. Naravno, pokušaja sputavanja je bilo, ali uglavnom od ljudi kojima sam verovala, mnogo manje od nekih koje nisam poznavala. Krenula sam od nule, kako se to kaže i mnogo sam radila, kao i sada. Nemam radno vreme i još uvek imam energije i volje da idem dalje i da se takmičim. Mislim i da nema mnogo razlike u današnjem društvu, kada se nažalost ne cene prave vrednosti, između puta ka uspehu između muškarca i žene.
Gde je danas žena na Kosovu? Srpkinja, ali i Albanka?
Žena je danas na Kosovu, negde još u prošlom veku, negde tu gde i treba da bude, sve zavisi od porodice u kojoj su vaspitane i gde su osnovale svoju novi dom. Imamo situacije gde su žene još uvek bez prava glasa i „mašine za rađanje“, za koje su šamari „njegovog veličanstva muža“ normalni i imamo emancipovane žene koje imaju maksimalno poštovanje, prvo od roditelja i braće, a onda i od drugova i muža. Nažalost, manjina je ovo drugo, što ne bi smelo da bude u 21. veku, ali naša realnost je takva. I same žene vrlo često prihvataju kao normalno ono što nije, nekada zbog neznanja, nekada zbog straha da će izgubiti porodicu i decu, rade, trpe i ćute. Centralne i lokalne vlasti, kao i pojedini aktivisti i aktivistkinje civilnog društva, o ženama, ali onima sa imenom i prezimenom, uglavnom govore 8. marta ili ako imaju neki projekat od međunarodnih organizacija. Kako stvarno žive žene u Žaču, Berevcu, Prilužju, Marevcu, Zrzu ili nekom drugom selu, ne verujem da znaju oni ili one koji se ili koje se zaklinju u ženska prava.
Anđelka Ćup, privatna arhiva
Imaju li žene iste brige, strahove, nepravde?
Imaju, a da toga nisu ni svesne ili ne žele da to priznaju. Nažalost, Kosovo je podeljeno društvo, pa su i problemi srpskih i albanskih, ili romskih žena, posebno tretirani, što me užasava. A sve žene imaju problema dok dokažu da mogu u školu i na fakultet zajedno sa braćom, da su često bolje od njih, da zaslužuju rukovodeće mesto, nekada mnogo više od svojih muških kolega. Sve su unapred osuđene ako ne žele ili ne mogu da postanu majke, one su krive ukoliko dođe do razvoda, žene su isključivi krivci ukoliko im deca budu na bilo koji način problematična. Briga oko starih roditelja i braće, strah oko toga gde su deca i da li su ih dobro vaspitale, zajedničko je svim ženama, posebno na našem području gde je mentalitet, bez obzira na veru i naciju, sličan.
Koliko izgleda biti uspešna žena u ruralnoj sredini? Postoje li tu neke prepreke?
Uspešnih žena ima najviše u ruralnim sredinama, bilo da su ostale u njima ili potekle iz njih. Teži život i borba u težim okolnostima, u ruralnim sredinama stvara žene borce i žene heroje. Prepreka ima, spominjala sam ih već, roditelji, braća, muževi, komšije, kasnije deca, stereotipi, patrijarhalno vaspitanje, ali ponavljam nije uspešna žena samo ona koja završi fakultet ili ima sopstveni biznis. Uspešna je i ona koja je odgojila dvoje, troje ili više dece koji su postali uspešni, uspešna je i ona koja nema dece a opstala u patrijarhalnom društvu sa svojim mužem, uspešna je i ona koja stigne da posle teškog rada u njivi izađe na večeru ili na „živu muziku“ u neku kafanicu, uspešna je i ona koja pravi najlepše pite i za to dobije poljupce od svojih članova porodice. Uspešna je i ona koja u selu uspe da se oslobodi nasilnika, bilo da je on otac, brat ili muž, pa čak i sin i nastavi da živi samostalno.
Jesu li žene u politici danas samo kvota ili ima i onih koje to nisu?
Želela bih da mislim da većina nisu samo kvota, ali kada pogledam političku scenu, uz dužno poštovanje izuzecima, mislim da jesu. Nažalost, ne samo da su kvota, već i sredstvo za manipulaciju.
Na čemu bi ovdašnji donosioci odluka trebalo da rade više kada govorimo o rodnoj ravnopravnosti?
Donosioci odluka su se na ovi prostorima fokusirali na optužbe protiv političkih protivnika i sve što nije dobro u društvu, za njih je krivica nekih bivših vlasti. Njihova fotelja i aktuelni režimi su im najvažniji. Misle da je dovoljno ako neki pravnik napiše neku strategiju o rodnoj ravnopravnosti koja lepo zvuči. Međutim, potrebna je široka društvena akcija, potrebna je edukacija od detinjstva da nema razlike između devojčica i dečaka, potreban je „silazak“ među ljude, upoznavanje sa konkretnim problemima i naravno adekvatne kazne za nasilnike. Potrebno je pomoći ženama koje imaju problema, ali ne samo skrivanjem u sigurne kuće, nego omogućavanjem da se normalno kreću i da rade u bezbednom okruženju. Dakle, potrebno je aktiviranje, od pojedinca, preko organizacija civilnog društva, policije i sudstva, do ministara i vrha vlasti, kako bi se doneli adekvatni sprovodljivi programi. Mislim da bi trebalo i izbegavati kvote o kojima sam malopre govorila, jer i žena i muškarac bi trebalo da zauzimaju neku poziciju ako to zaslužuju znanjem, iskustvom i sposobnošću.
Femicid je u Srbiji ove godine u porastu. Ko najviše zakazuje u lancu odbrane protiv nasilnika?
Najviše zakazuju sudstvo i policija jer se nasilnici ne kažnjavaju na vreme i adekvatno, a krivicu snose i porodice koje uglavnom zbog navodne sramote, prikrivaju nasilnika. Nekada i same žrtve godinama trpe i ne prijavljuju nasilnike, zbog sramote, straha ili nečeg trećeg.
Koliko mediji rade na promociji prava žena i njihovih sloboda?
Mediji mogu mnogo da pomognu u promociji prava i slobode žena ali, medijima je danas najvažnija politika, a pre politike, crna hronika. Upravo vestima iz crne hronike, naše kolege i koleginice, možda ne iz loše namere već iz neznanja, često stigmatizuju žene, izveštavaju sa detaljima, često neproverenim, tako da mi se čini da ponekad podstiču nasilje. O pravima i slobodi žena, o uspešnim ženama, o domaćicama i poljoprivrednicama, koje su najuspešnije žene, jer najviše rade, a nemaju nadoknadu i niko se skoro i ne bavi njima i njihovim sudbinama, retko možete da vidite tv prilog ili tekst. Ponoviću, prava i sloboda žena je u medijima zastupljena u većini slučajeva kada je u pitanju neki projekat određenog medija.
Anđelka Ćup, privatna arhiva
Žena je ženi vuk ili…?
„Žena će oprostiti muškarcu i najteže poroke, ali žena ne prašta drugoj ženi ni njene najveće vrline“, napisao je pesnik Jovan Dučić. Ja ne mislim baš tako, ali jeste tačno da su žene pažljivije od muškaraca u odabiru prijatelja, odnosno prijateljice, u odabiru poslovnih saradnika ili saradnice, ali i da im je druga žena najveća inspiracija u postizanju nekog cilja. Možda je razlog jer su žene pronicljivije i suptilnije, senzitivnije i pronicljivije od muškaraca. Ne mislim ipak da je žena ženi vuk.
Vaša poruka devojkama i ženama u Gračanici i na Kosovu uopšte?
Ivo Andrić je napisao: „Svaka žena ima svoju unapred određenu dozu suza koju mora u toku svog života da isplače“. Moje iskustvo kaže da je to potpuno tačno, ali suze nas čine jačom i nisu odraz slabosti. Drugo, drage dame, radite na sebi, ali ne samo kod frizera i u kozmetičkom salonu, što nije nevažno, ali prvo posetite biblioteku i pozorište. I treće, budite hrabre, jake i uporne jer, kako je rekao Viktor Igo: „Kada ne bi bilo žena, dijamant bi bio samo običan kamenčić“.
Prva nedelja ove školske godine bila je rezervisana da se sa decom svih uzrasta razgovara o empatiji. Ministarstvo prosvete Vlade Republike Srbije dalo je smernice školama da ti razgovori budu zasnovani na važnosti empatije zbog tragičnog događaja u beogradskoj osnovnoj školi maja ove godine. Ne mogu da se otmem osećaju i mišlju da sam sigurna da bi se i dalje ćutalo o važnosti empatije i samog mentalnog zdravlja da jedan klinac nije pobio svoje drugare. Jezivo!
„Osnovni cilj obrazovno-vaspitnog rada u školskoj 2023/2024. predstavlja razvoj pozitivnih ljudskih vrednosti kod učenika i unapređivanje odnosa zasnovanih na međusobnom poštovanju, saradnji i solidarnosti uz uvažavanje različitosti“, navedeno je u saopštenju Ministarstva. Ali, znamo li šta je empatija? Po definiciji to je sposobnost da život posmatramo iz perspektive druge osobe, to je osećanje brige koje imamo za druge, bili to ljudi, životinje ili cvet. Empatija je nešto što bi svi trebalo da posedujemo i nešto što mora da se ne uči već oseća od najmlađe životne dobi, a ne da naučimo definiciju sa 17, 18 godina i eto rešili ste stvar! Jer niste.
U ovom našem, savremenom dobu teško ćete pronaći empatičnu osobu, ima ih „na kašičicu“, jer prvo roditeljima je posao važniji od toga da se posvete deci i vaspitavaju ih u tom pravcu, empatije i ljubavi za drugog. Nažalost, roditelji često ni ne primećuju znakove u adolescentskoj dobi koji se tada ispoljavaju, a prisutni su od ranije. I kada se sve to propusti pod pritiskom potrošačkog društva kojem je cilj jedino i samo novac, prestiž „avioni i kamioni“, onda se čudom čudimo kako neko uradi nešto bez trunke osećanja i empatije.
Eto i u školi koju ja pohađam nastavnici cele prethodne nedelje govorili su mi kako treba da poštujem sebe i druge, kako bi trebao da se ponašam i kako je škola moj drugi dom. Objašnjavali su nam kako je to biti u tuđim cipelama, kako je bogatstvo zapravo u različitosti. Ali znate šta je bolna istina, da i pojedini nastavnici nemaju grama empatije u sebi. Pa se pitam , kako da ja njima verujem kad ni oni ne veruju u to što govore!
O čemu da slušamo i o čemu da pričamo kada se nasilje u školama godinama ignoriše , a pažnja se pridaje načinu oblačenja. Godinama se ignoriše mentalno zdravlje koje je tabu tema. Omaložavanje je na svakom koraku, na hodniku, u učionicama na osnovu nacionalne pripadnosti, zbog finansijske situacije ili ocena, pola. I sada u nedelju dana promovišu empatiju, saosecajnost, dobrotu, pa se vraćamo na staro.
U mojoj školi, da naglasim medicinskoj, radilo se jedno te isto 5 dana na svakom času. Evo kako to izgleda: nastavnici za temu daju uvod i neko mišljenje, iznesu neki stav, kažu o čemu da razmišljamo i onda svi čekamo zvono za kraj časa. Oni nezainteresovani, mi nezainteresovani. Postavljate logično pitanje, zašto je to tako? Prvo je loše to što su ovu važnu temu predvideli da se radi samo prve nedelje i to svaki čas, svaki dan! Nepotrebno previše! Kao da im je cilj da nam ovaj termin i ono što on predstavlja zgade, a ne približe! Dva do tri časa mesečno imalo bi više smisla, ali zaboga zašto bi se toliko pažnje pridavalo tome kad ministarstva imaju važnija posla. Eto u nedelju dana naučiće nas empatiji i to je to. Mada, šta mi znamo, tu smo samo da učimo i to nam je obaveza, kako oni kažu. Hoćemo li pored učenja imati neko mišljenje ili osećanje, stav ili ideju, to je manje važno.
Ako već nikome nije važno, evo neka bude meni i tebi koji ovo čitaš. Za tebe je ovaj tekst i napisan, i tebi kažem : potrudimo se da budemo bolji od njih, da nam je bitno! Ne žmuri na nasilje, pomozi ukoliko si u mogućnosti ili zatraži pomoć starije osobe ukoliko ne možeš sam. Pitaj drugaricu/drugara kako je, pomozi roditeljima, reci voljenima da ih voliš. Pokušaj da malim ali sigurnim koracima postaneš bolja osoba kako bi i ova zemlja bila bolje mesto za život svih nas zajedno.
Knjiga Katrine Holst “Šta je feminizam?” odličan je izbor za one koji i dalje ne razumeju ovaj pojam i njegovo značenje. Autorka daje detaljan pregled pravaca feminizma ali i istoriju ovog pokreta.
Feminizam je u mnogome promenio položaj žena u društvu, ali borba za ravnopravnost još traje. Prethodna dva talasa učinila su mnogo, ali ovaj poslednji – treći na velikom je testu.
Foto: Ženski info
Autorka na veoma lep način objašnjava sve važne trenutke u istoriji feminizma koji su promenili tok sveta.
Ko su zapravo feministkinje i feministi, šta je feminizam jednakosti a šta feminizam različitosti, šta su osnovne karakteristike socijalističkog feminizma? Kada se javio radikalni feminizam i kakve ideje zastupa? Autorka Holst upravo daje odgovore na sva ova pitanja ali i objašnjava postfeminizam, queer i mnoge druge termine. Takođe daje i podatke koji se odnose na čitav svet, ali i na samu Norvešku u kojoj živi.
O spisateljici
Katrine Holst je rođena 1974.godine, sociološkinja je viša istraživačica u Centru za Evropska istraživanja ARENA pri Univerzitetu u Oslu. Ona je autorka više studija o savremenom feminizmu i urednica časopisa “Novi norveški časopis”.Važi za jednu od najuglednijih intelektualki u Norveškoj.
Svi znamo da tinejdžeri najviše vremena u toku radnog dana provedu u školskom dvoristu, što u samoj zgradi škole, školskoj klupi ili pak po hodnicima. Samim tim septembar za sve njih predstavlja početak nekih novih avantura, šala i smeha sa prijateljima, ali svaka godina za sobom nosi i nove izazove. Evo kako tinejdžerke sa nasih prostora vide početak nove školske godine:
Tokom leta, izgubila sam radnu naviku. Nisam imala obavezu da učim nešto jer odgovaram neki predmet za par dana. Tako da nova školska godina jeste uzbudljiva, ali i izazovna. Postavila sam sebi ciljeve i važno je organizovati se i pridržati se tog rasporeda. Važno je i održavati motivaciju i pozitivan stav. Pametno ću iskoristiti vreme za učenje i definitivno neću zaboraviti na odmor.
Aida Ibro
Srednjoškolski centar u Lapljem Selu
Posebno su veliki izazovi pred maturantkinjama.
Prvo i osnovno, želim da i ovu školsku godinu, kao i prošlu, završim sa odličnim uspehom, takođe, da postignem uspeh u sportu i da mi vreme provedeno u školi prođe lepo, bez nervoze. Moramo, naravno, da se pripremimo i za prijemni kao i za upis na fakultet, što će verovatno biti najveći uzazovi u ovoj godini. Za to sam već počela da se spremam psihički, nadam se da će sve proći uspešno. Isto tako, čeka nas puno lepih dešavanja, kao što su matura i ekskurzija, tako da me ova godina ne plaši mnogo, iako strah i strepnja da sve ispadne kako treba uvek postoje. S početkom školske godine se, bar kod mene, uvek javlja motivacija za rad na sebi, tako na primer ove godine želim da budem fizički aktivnija, posebno mislim na trčanje, takođe poradiću i na znanju engleskog jezika, ali i književnosti. Volela bih da razvijem kritičko razmišljanje, da učvrstim svoje stavove i poradim na lepđem govoru, takođe bih volela da budem upornija i da više verujem u sebe.
Slobodnaka Načić
Neke se tinejdžerke rado sećaju raspusta, ali im polazak u školu ne pada teško.
Mislim da će svaki školarac reći da je raspust trajao kratko i da je brzo prošao iako su nam skoro tri meseca odmora sasvim dovoljna. Meni lično, raspust je prošao brzo, ali sam uspela da ga kvalitetno iskoristim i provedem vreme sa meni dragim ljudima koje ne viđam tako često. Mogu reći da mi je ovo leto prošlo u putovanjima, posećivanju mesta na koja nikad ranije nisam bila i slušanju hitova poznatih izvođača na koncertima. Sve to mi je jako dobro došlo, jer jako volim da putujem a podjednako uživam i u muzici što mi je razbilo standardnu monotoniju. Kada dođe vreme za rad i povratak u klupe, svima nama teško pada povratak u realnost i prihvatanje obaveza, ali meni je i to pomalo nedostajalo jer i to ima svoje draži. Falilo mi je druženje sa prijateljima kao i razgovori sa profesorima o temama izvan nastavne jedinice. U suštini, radujem se narednom periodu, što zbog sticanja novih znanja, što zbog punoletstava koja nam slede.
Marija Stavrić
Školski dani za mnoge ipak umeju da budu veoma stresni.
Za vreme letnjeg raspusta nisam imala briga ni oko čega. Počela je nova školska godina koja će poremetiti moj psihički mir na koji sam navikla. Ali nema veze to je očekivano. Smatram da je u životu potrebno malo uzbuđenja i nervoze koja će nam pomoći da odrastemo i naučimo da se borimo sa osećanjima i situacijama koje nam baš i ne prijaju.
Anđelija Stojković
Srednjoškolski centar u Lapljem Selu
Iako bi mnogi tinejdžeri rekli da im je škola dosadna isto toliko njih je jedva čekalo septembar i moramo priznati da to nije zbog časova i učenja, već zbog društva i zezanja. Voleli to mi ili ne, škola je neizostavan deo našeg odrastanja pa zašto bismo se onda konstantno žalili na to? Hajde da uzivamo u ovim danima, poslušamo starije od nas, možda nam kasnije u životu zaista bude krivo što smo se toliko nervirali umesto da se smejemo na sav glas.
Mogli smo danas da razgovaramo o bilo čemu, o tome što nam i dalje ne radi “srpska” pošta (jer mi sve ovde delimo na srpsko i kosovsko), da nam na rafovima ponestaje srpskih proizvoda, ali ne samo srpskih, da nam zato “podvaljuju” loše kopije Plazme i Medenog srca. Mogli smo danas o zabrinutostima, nesprovedenim sporazumima, o mogućim izborima i ostalim gadostima, lažima i manipulacijama, ali ne, odabrala sam nešto potpuno drugačije. Danas biram da vam doprem do ledenih duša i srca okovanih zimom, da ih potpuno ogolim i pokidam kada se prisetite svoje bezdušnosti.
Gračanica
Znam jednu priču,a znaju je mnogi od vas, o dvema devojčicama iz Gračanice koje je silovao muškarac koji je potom osuđen na 7 godina zatvora, odslužio je tri i vratio se na Kosovo. Taj isti (ne) čovek postao je gradonačelnik jedne srpske opštine u Kosovskom pomoravlju 2010. godine. Sa tim (ne) čovekom slikali su se funkcioneri Srbije, ali i ministri na Kosovu.
Ali nije ova priča ovde da bi nekome probudili ljudskost već je više priča o nečoveštvu svih nas zajedno koji smo ćutali sve ove godine i gledali jednog ovakvog zločinca ispred naših dvorišta, u našim kućama , kako nam se smeje preko tv ekrana!
Mediji, i oni su ćutali jednako kao i svi ostali. Davali mu na značaju jer je kandidat, jer je funkcioner, postavljali pitanja i radili intervjue sa nečovekom, silovateljem. Kakvo smo mi to dno zagazili, pa propadamo duboko! Blato, živo blato morala, etike i pre svega ljudskosti! Sve je zakopano i samo tone!
Ovim želim da to ćutanje prekinem, da mi ne “mažu oči” raznim svakodnevnim pregovorima, tenzijama, predstavama za široke neuke mase, koje jedva čekaju da se uhvate za grljan jer nema u njemu ničega do praznih krilatica kojim ih hrane, jer defakto hrana je skupa! Svakome po porciju mržnje, nacionalizma, međuetničke netolerancije, pa sve zasladite velikosrpskim i velikoalbanskim idejama da ne bude dosadno! Moj narod je i dalje u osnovnoj školi u kojoj predmet “medijska pismenost” s razlogom nije uveden. Ali nema ko da pita, još nismo punoletni!
E u mulju tih gluposti ja biram da pričam ovu priču, da slučajno ne dozvolim da je zaboravite vi koji ste na tim slikama smeškajući se davali legitimitet tom nečoveku! Ne, nismo zaboravili mi, a nećete ni vi. Ja biram da ovu priču ne zaboravim, ali da je ne zaboraviš ni ti, koja ovo danas čitaš, da samo shvatiš koliko smo jedna drugoj potrebne, jer ne može se u muškom svetu deliti pravda za jednu ženu, ili dve. Te pravde nema. Zato smo tu kolektivno da kažemo: mi pamtimo, a vas sramota neka je!
ŽENSKI INFO 