Kada nas ministarstva uče empatiji

Piše: Teodora Kostić, dopisnica iz Beograda

Prva nedelja ove školske godine bila je rezervisana da se sa decom svih uzrasta razgovara o empatiji. Ministarstvo prosvete Vlade Republike Srbije dalo je smernice školama da ti razgovori budu zasnovani na važnosti empatije zbog tragičnog događaja u beogradskoj osnovnoj školi maja ove godine. Ne mogu da se otmem osećaju i mišlju da sam sigurna da bi se i dalje ćutalo o važnosti empatije i samog mentalnog zdravlja da jedan klinac nije pobio svoje drugare. Jezivo!

„Osnovni cilj obrazovno-vaspitnog rada u školskoj 2023/2024. predstavlja razvoj pozitivnih ljudskih vrednosti kod učenika i unapređivanje odnosa zasnovanih na međusobnom poštovanju, saradnji i solidarnosti uz uvažavanje različitosti“, navedeno je u saopštenju Ministarstva. Ali, znamo li šta je empatija? Po definiciji to je sposobnost da život posmatramo iz perspektive druge osobe, to je osećanje brige koje imamo za druge, bili to ljudi, životinje ili cvet. Empatija je nešto što bi svi trebalo da posedujemo i nešto što mora da se ne uči već oseća od najmlađe životne dobi, a ne da naučimo definiciju sa 17, 18 godina i eto rešili ste stvar! Jer niste.

U ovom našem, savremenom dobu teško ćete pronaći empatičnu osobu, ima ih „na kašičicu“, jer prvo roditeljima je posao važniji od toga da se posvete deci i vaspitavaju ih u tom pravcu, empatije i ljubavi za drugog. Nažalost, roditelji često ni ne primećuju znakove u adolescentskoj dobi koji se tada ispoljavaju, a prisutni su od ranije. I kada se sve to propusti pod pritiskom potrošačkog društva kojem je cilj jedino i samo novac, prestiž „avioni i kamioni“, onda se čudom čudimo kako neko uradi nešto bez trunke osećanja i empatije.

Eto i u školi koju ja pohađam nastavnici cele prethodne nedelje govorili su mi kako treba da poštujem sebe i druge, kako bi trebao da se ponašam i kako je škola moj drugi dom. Objašnjavali su nam kako je to biti u tuđim cipelama, kako je bogatstvo zapravo u različitosti. Ali znate šta je bolna istina, da i pojedini nastavnici nemaju grama empatije u sebi. Pa se pitam , kako da ja njima verujem kad ni oni ne veruju u to što govore!

O čemu da slušamo i o čemu da pričamo kada se nasilje u školama godinama ignoriše , a pažnja se pridaje načinu oblačenja. Godinama se ignoriše mentalno zdravlje koje je tabu tema. Omaložavanje je na svakom koraku, na hodniku, u učionicama na osnovu nacionalne pripadnosti, zbog finansijske situacije ili ocena,  pola. I sada u nedelju dana promovišu empatiju, saosecajnost, dobrotu, pa se vraćamo na staro.

U mojoj školi, da naglasim medicinskoj, radilo se jedno te isto 5 dana na svakom času. Evo kako to izgleda: nastavnici za temu daju uvod i neko mišljenje, iznesu neki stav, kažu o čemu da razmišljamo i onda svi čekamo zvono za kraj časa. Oni nezainteresovani, mi nezainteresovani. Postavljate logično pitanje, zašto je to tako? Prvo je loše to što su ovu važnu temu predvideli da se radi samo prve nedelje i to svaki čas, svaki dan! Nepotrebno previše! Kao da im je cilj da nam ovaj termin i ono što on predstavlja zgade, a ne približe! Dva do tri časa mesečno imalo bi više smisla, ali zaboga zašto bi se toliko pažnje pridavalo tome kad ministarstva imaju važnija posla. Eto u nedelju dana naučiće nas empatiji i to je to. Mada, šta mi znamo, tu smo samo da učimo i to nam je obaveza, kako oni kažu. Hoćemo li pored učenja imati neko mišljenje ili osećanje, stav ili ideju, to je manje važno.

Ako već nikome nije važno, evo neka bude meni i tebi koji ovo čitaš. Za tebe je ovaj tekst i napisan, i tebi kažem : potrudimo se da budemo bolji od njih, da nam je bitno!  Ne žmuri na nasilje, pomozi ukoliko si u mogućnosti ili zatraži pomoć starije osobe ukoliko ne možeš sam. Pitaj drugaricu/drugara kako je, pomozi roditeljima, reci voljenima da ih voliš. Pokušaj da malim ali sigurnim koracima postaneš bolja osoba kako bi i ova zemlja bila bolje mesto za život svih nas zajedno.