Piše: Teodora Kostić
Nasilje u školama ili vršnjačko nasilje se retko spominje osim kad se dogodi nešto ekstremno. I sama sam bila svedok dva slučaja nasilja poslednjih mesec dana, kada su se dečaci grubo i bezobrazno ponašali prema devojčicama.
Jedna situacija dogodila se u autobusu, javnom prevozu, dečak je maltretirao devojčicu tako sto je zezao zbog bubuljica i zamuckivanja, zatim je snimao pa udario sveskom. Sve vreme sam ga gledala i čudila se dok nisam i odreagovala, nakon čega se izgeda postideo i nadam se shvatio nešto. Starija gospođa je posmatrala to i smeškala se, jer tim generacijama je izgleda to normalno. Pa i nas su učili da “ko se bije taj se voli” što je na mnogo nivoa apsolutno pogrešno!
Zapitajte se : koliko puta ste prošli pored nekog vida nasilja i zažmurili? A koliko ste puta pomogli? Nažalost verujem da više ljudi samo prođe pored toga. Neki se uplaše, što je i normalno, ali dosta njih misli “ma neko drugi će pomoći” i tako sve u krug.
Nasilnici ne moraju znatno biti jači, snažniji od žrtve jer nasilje može biti kako fižičko tako i psihčko, socijalno, digitalno itd.
U školama se takođe retko reaguje. Uglavnom je to po jedan razgovor sa PP službom koja teško da će učiniti nešto. I posle se pitamo pa što nisi rekla učiteljici, nastavnici. Žrtve se osećaju onda kao teret. Problem je i što će dosta njih to prećutati čak roditeljima i samo trpeti nasilje.
„Debela si“,“ ružna si“, „ugoji se“, „smršaj“, su neretko komentari ispod fotografija devojaka na socijalnim mrežama! Sajber (cyber) nasilje je vid nasilja koji se sprovodi na internetu i najugroženija kategorija su tinejdžeri i deca. Čini mi se da u najvećoj meri negativne komentare dobijaju devojčice, devojke, žene.
Sajber nasilje je veoma opasno jer u najranijem i veoma osetljivom periodu odrastanja značajno utiče na mentalno zdravlje onoga ko ga doživljava. Jednostavan primer je da posle navedenih komentara na početku ovog teksta osoba koja trpi nasilje ne može normalno da funkcioniše ne može da se pogleda u ogledalo bez da joj se te reči ne motaju po glavi, ne može da jede ili izađe bez šminke.
Uglavnom vlada mišljenje da se sve to dešava zbog uticaja medija i video igrica. Ali trebalo bi da se zapitamo da li kod kuće tata bije mamu, ili je neki roditelj alkoholičar, nasilnik prema drugima. Deca koja doživljavaju takvo zlostavljanje pored zatvaranja u sebe mogu postati kopija roditelja koji naravno neće videti ništa loše u tome što je sin rekao devojčici ružna si ili je počupao za kosu. Ali sigurna sam da još uvek ima dobrih osoba koje mogu da pomognu i žele kada vide tako nešto.
ŽENSKI INFO 