Kosovke o ženskoj solidarnosti: Nedovoljna a neophodna

Solidarnost među ženama, onaj osećaj da ne zavidite nego prigrlite ženu koja je uspešnija od vas, nova je dimenzija koja otvara vrata blagostanju. Solidarne i ujedinjene žene čine velike promene u društvu. Ali šta je sa našom, lokalnom ženskom solidarnošću? Evo šta kažu kosovke na pitanja šta za njih znači ženska solidarnost, ima li je kod nas i koliko nam je potrebna?

Marija Jovanović, diplomirana pravnica, upravnica filijale Raiffeisen Banke u Gračanici

Kada govorim o ženskoj solidarnosti, najpre pomislim na prihvatanje i podržavanje različitosti. Različitosti u stilu oblačenja, nivou obrazovanja, umeću u kuhinji, načinu vaspitavanja dece…itd. Dakle, prihvatimo, podržimo i slavimo svaku devojku i ženu , koja se , na sebi svojstven način, bori sa izazovima današnjice.

Milena Jakšić, glumica

“Reklo bi se da se ženska solidarnost podrazumeva, naročito danas kada je svest o podršci na najvišem nivou od kad je sveta i veka, a ipak moramo da je iznova i iznova pronalazimo, tražimo i kamčimo, ona se nažalost ne podrazumeva, a trebalo bi. Kolektivno, ženska solidarnost je na mnogo nižem nivou nego što može i da se zamisli, a sa tim saznanjem se žena susretne i u njenim najranjivijim fazama života, а to je kada se radja kao majka. To je samo jedan od primera gde se ukrote sve ženske nesolidarnosti na svesnom i kolektivno nesvesnom nivou, tako da ko preživi pričaće.

Što se mene lično tiče, ja sam odrastala uz stariju sestru, koja je moja bezuslovna podrška, i veoma samosvesnu majku koja je u nama usadila ideju o ženskoj solidarnosti kao o nečemu, što se ne dovodi u pitanje, ženska solidarnost se podrazumeva.“

Zorica Vorgučić, novinarka i urednica Radija Kim,

„Ako bi govorili o nekoj vrsti definicije šta je to ženska solidarnost, odnosno solidarnost među ženama, onda bi možda mogla da glasi ovako: To je kada je neka žena u problemu, a druga žena ili grupa žena joj pruža podršku i pomoć.

Tu solidarnost među ženama u srpskim sredinama na Kosovu ne srećemo često, ali nije ni da nije bilo pozitivnih slučajeva.

Ženama, posebno onima koje trpe nasilje potrebno je razumevanje, neko da ih sasluša i uputi, da sa njima ode i prijavi nasilnika. Solidarnost bi recimo bila i kada bi se nakon što u vestima pročitamo da je neka žena pretučena od strane svog supruga izađemo na ulicu i protestujemo.

Solidarnost i naša obaveza bi bila da se pridružimo ženama u Prištini koje marširaju svakog 8. marta i ukazuju na svakodnevnu diskriminaciju žena na Kosovu i zajedno sa njima koračamo i vičemo na taj Dan žena, umesto da se zadovoljavamo crvenim karanfilima, jeftinom kozmetikom i proslavama po kolektivima.

Ženska solidarnost bi bila da oštro reagujemo kada čujemo da neko zviždi na ženom na ulici ili joj upućuje seksističke komentare. Solidarnost bi bila i kada bi kriknule na klasifikaciju „to je ženski posao“, a ovo „muški posao“ ili kada nas optužuju da smo lošiji vozači, te da se ne razumemo u politiku, da ne možemo da vodimo firmu kao muškarci, da kao udate žene nemamo pravo na imovinu jer smo „druga kuća“ i da naša imovina rezervisana samo za našeg brata ili sina.

Brojni su primeri i teško ih je pobrojati, ali bi bilo lakše kada bismo jedna drugu podržale umesto osuđivale i preispitivale razloge za šamar, za razvod, za to što se neka nije udala ili nema decu, za loš položaj na poslu. Lakše bi bilo kada bi se solidarisale.”

Dragana Šubarić, domaćica

„U okruženju u kom živim gotovo i da ne postoji ženska solidarnost. Odnosi se , nažalost, temelje na zavisti, ljubomori i preziru. Međutim, bilo je i odstupanja od ovakve prakse, pa sam tako više sam podrške dobila od nepoznatih žena, u smislu podsticanja da ću uspeti u nečemu, i podrške da će to što želim da radim biti dobro, tako da u ovom smislu ženska solidarnost ipak postoji.”

Milica Andrić Rakić, rukovoditeljka projekata u NVO NDI

Za mene je solidarnost korak posle empatije. Dakle ne samo sposobnost osobe da razume osećanja drugih, već i da ode korak dalje i javno iskaže podršku ili aktivno pomogne da se nečija situacija poboljša ili problem reši. Danas je žensku solidarnost najlakše pokrenuti na temama u vezi sa rodnim nasiljem i seksualnim uznemiravanjem, ali jednak pristup tržištu rada i zastupljenost žena u političkom životu su teme koje još uvek ne inspirišu solidarnost. Naprotiv, u ovim oblastima ima i naznaka takmičenja i omalovažavanja što ozbiljno ugrožava dostizanje ideala jednakih mogućnosti za sve.“

Aleksandra Rakić, vaspitačica i bivša novinarka

U ovom moru prestiža, pohlepe i borbe za sopstveni interes, kao da smo izgubili osećaj, pre svega, za empatijom! U potrazi za sopstvenom srećom i lagodnim životom, nekako smo fokusirani na sopstvene probleme…Svakodnevno nailazimo na priče o nemaštini, ljudskoj nemoći, bolesnoj deci, kojima je neophodna pomoć. Pa, mi se nekako čini da je žrtva žene u našem društvu, naročito ovde kod nas, zapostavljena, kao da je to manje važno od ostalih nedaća. Nekako se podrazumeva da žena i treba da bude najpožrtvovanija karika našeg društva. Da radi nekoliko poslova u kući, a da se to ne računa kao neplaceni posao (već kao zadatak koji se podrazumeva) : da brine o deci, o urednosti domaćinstva, da pristavi ručak, da usluži, podigne, dočeka, isprati, da nasmejana dočeka svog muža, da prema deci bude blagonaklona, da ne pokazuje svoju bol, već da bude vedra i nasmejana i da na kraju dana, kada joj je svega preko glave, bude najzavodljivija, najraspoložđenija i najinspirativnija partnerka svom mužu.

Pobegoh malo od teme, ali sa sigurnošću znam da je ovo sustina “ženskih muka” kod nas, a i generalno. Ako se fokusiram na ŽENSKU SOLIDARNOST, podržavam svaku inicijativu koja pomaže žensku individualnost, slobodu u odlučivanju, izboru i građenju sopstvenih ciljeva.

Najžalosnije mi je, kada žene, koje su potlačene i nemaju dovoljno snage da se izbore sa porodičnim problemima, nemaju podršku ženskog roda, već nailaze na njihove osude jer im je tako lakše, jer time opravdavaju svoj težak zivot i nemoć da se izbore za voja prava.”

Tekst uredila: Milica Stojanović Kostić