Intervju radila: Isidora Stojanović
Najčešće se na uspeh đaka na školskim takmičenjima gleda kao na uspeh i samih profesora koji su ih za isto pripremali. Uglavnom se ona održavaju u ovom periodu školske godine, te smo tim povodom razgovarali sa profesorkom matematike u Gimnaziji Priština sa sedištem u Lapljem Selu, Jelenom Jovanović. Ona kaže da je organizacija ključ uspeha, kao i da su se devojčice/ devojke do sada pokazale kao organizovanije, a samim tim i spretnije.
Ko je Jelena Jovanović?
Jelena Jovanović je profesorka matematike u Gimnaziji Priština. Rodjena je 1989. godine u Beogradu, sa porodicom je živela u Lipljanu, a trenutno sa suprugom i dvoje dece živi u mestu Batuse u Opštini Gračanica. Studije je završila na Prirodno-matematičkom fakultetu u Severnoj Mitrovici, odsek za matematiku, 2012. godine. Iste godine počela je sa radom u prethodno pomenutoj srednjoj školi.
1. Da li je, i na koji način, sredina u kojoj živite uticala na Vas i Vaš razvoj?
Jeste u mnogome. Živimo u veoma teški uslovima, a čini mi se i sve gorim. Postoji vrlo malo mogućnosti za sve. U vreme kada sam upisivala fakultet, uslovi su bili mnogo teži nego sada, ali nisam želela da budem rob tih uslova, te sredine. Želela sam da idem dalje, da napredujem. Imala sam cilj – da završim fakultet, i uspela sam u tome. Imala sam ogromnu i bezuslovnu podršku roditelja koji su mi omogućili studiranje i skoro svakog dana im zahvaljujem što su mi omogućili da ostvarim svoj cilj.
2. Da li ste u toku odrastanja osećali neku razliku u odnosu na Vaše vršnjake iz drugih krajeva Srbije?
Činjenica je da svi mi koji živimo u ovoj sredini osećamo da se pravi razlika. Da smo možda povlašćeni u nekim situacijama i da izazivamo sažaljenje. Nisam to želela. Možda iz nastojanja da pokažem da nema potrebe za tim, a možda i svojim spontanim ponašanjem, nisam dozvolila da postoji ta razlika. Čak sam uspevala da pokažem suprotno. Navešću primer. Godine 1999. morala sam da napistim svoju kuću, svoj grad, i peti razred sam završila u jednom vojvođanskom selu blizu Pančeva. Postojala je doza sažaljenja, u početku povlastica, ali vremenom se videlo da ipak nema potrebe za tim. Videlo se da je moje znanje na viskom nivou. Tako da sam peti razred završila kao učenica generacije.
3. Da li ste se ikada osećali manje važno kao pripadnica ženskog pola?
Ne. Živela sam sa roditeljima i sestrom. Nikada nismo čule od roditelja da smo kao devojčice manje važne, nebitne, ili da su se žalili što nemaju sina. To nas je vodilo dalje kroz život. Mislim da je stvar u tome da se u porodici detetu pokaže koliko je vredno i bitno. Kao i da je tu najpotrebnije.
4. Šta Vas je vodilo kroz život? Čemu ste stremili?
Roditelji su me savetovali da završim fakultet. Kao što rekoh, imala sam bezrezervnu podršku. Želela sam to, ali tada nisam bila svesna koliko je to bitno. Sada jesam. Sama činjenica da ste nezavisni, da ste sve stekli svojim radom utiče na samopouzdanje, a samim tim i na svakodnevni život. Jednostavno, zadovoljna sam i poslom kojim se bavim i životom koji vodim.
5. Kako nedostatak mogućnosti/ prostora utiče na učenike u srpskim sredinama na Kosovu? Da li su zbog toga korak iza u odnosu na đake iz Centralne Srbije?
Kao što rekoh, uslovi u kojima živimo su dosta teški. Svedok sam da se upravo zbog toga deci popušta u nekim stvarima i situacijama. Međutim, nisam pristalica toga. Ne dozvoljavam da im se nešto poklanja. Smatram da im se tako čini medveđa usluga. Svoje đake tretiram kao da imamo normalne uslove. Upravo iz razloga što smo mi, koji ovde živimo, uglavnom svuda sputavani, gde god da odemo. Veoma mi je drago i ponosna sam na svoje učenike kada čujem da su upisali željene fakultete u Centralnoj Srbiji. To je dobar pokazatelj da nisu korak iza svojih vršnjaka tamo.
6. Da li su deca koju vodite na takmičenja u drugačijem položaju od dece u Centralnoj Srbiji?
Što se položaja tiče, da. Pre svega time što deca u Centralnoj Srbiji nisu ograničena vremenom u školi, ne žure da stignu autobus, pa mogu da ostanu u školi i nakon časova da rade dodatno. Inače, što se samog rada tiče, nema popuštanja. Radimo sve vrste zadataka iz različitih zbirki i zadatke koji će biti na prijemnom. Zadovoljna sam kako se snalaze.
7. Da li češće na takmičenja vodite devojčice ili dečake?
Do sada sam na takmičenjima više vodila devojčice. Nisam sigurna da li to zavisi od generacije do generacije, tek ćemo videti. Do sada su se devojčice pokazale kao spretnije, a i temeljnije i vrednije.
8. Imate li neku poruku za mlade devojke?
Svojim učenicama uvek savetujem da najpre završe fakultete, ali i da imaju vremena i za druge stvari. Uz dobru organizaciju može se sve postići. Da ne obraćaju pažnju na komentare osoba koje nisu ništa u njihovom životu. Treba da imaju cilj i da se, sutra kad se okrenu, ne kaju ni zbog čega.
ŽENSKI INFO 