February 2025 – ŽENSKI INFO

Mame ne stižu sve, pa se svega i odriču

Piše: Milica Stojanović Kostić

Da bi dokazali da je „posao mame“ najteži na svetu ne teba nam bilo kakvo istraživanje, to je jednostavno apsolutna istina. Mame mnogo toga u svom životu žrtvuju da bi se posvetile deci. Zato smo mamama iz Gračanice i Beograda dale priliku da nam kažu čega sve mama mora da se odrekne i kako mama sve stigne?

Jedna od naših sagovornica, Dajana Ivanović mama dvoje dece od 20 meseci i 2 meseca iz Gračanice, kaže da bez partnera ne bi mnogo toga postigla.

“Dobra organizacija je ključ svega, rekla bih ja pre par godina… Imam dvoje dece i organizacija i planiranje je nemoguće, razumeće me svi roditelji, potrebno je pripremanje čak i dan unapred kako bi postigli sve. Ja sam osoba koja sve voli na vreme da organizuje i isplanira, trudim se da budem posvećena oboma ali isto tako bez učestvovanja supruga smatram da bi bilo nemoguće”, kaže nam Dajana.

Dajana (Emini) Ivanović- privatna arhiva

Pitali smo je i čega se ona lično odrekla zbog majčinstva.

“Mama se odrekla svega što je bila pre, bar na kratko, karijere, provoda, ali… sve u svoje vreme, što se kaže. Smatram da su oni najbitnija stavka i da će tako ostati sve dok su mali, mada je i podjednako bitan mamin društveni i socijalni život jer, srećna mama= srećna beba”, zaključuje Ivanovićeva.

Milena Kolić iz Gračanice, trenutno živi u Beogradu, mama je tri devojčice od 4, 3 godine i najmanje od mesec dana. Za Ženski info takođe navodi da učestvovanje partnera čini značajnu razliku.

„Mama stigne sve jer mora da stigne sve. U mom slučaju mama i tata su ravnopravni i nema onoga “pomaže mi suprug” jer smo u svemu zajedno i kupa ih i uspavljuje i sve ostalo, štedim ga za sve kućne poslove jer mnogo radi iskreno, ali oko dece smo skroz ravnopravni”, navodi ona.

Ipak postoji deo života gde nisu ravnopravni, a to je upravo odricanje, u ovom slučaju od karijere.

“Konkretno meni je posao bio u punom jeku i cvetao mi je biznis kada sam prvi put ostala trudna. Zatim posle 9 meseci opet trudna i opet gasim sve. Vratim se i nikad bolje ne radimo sve strava, ja ostanem trudna 3.put. Moj posao mnogo trpi, a tako i ja što se toga tiče jer obožavam svoj posao i jedva čekam da radim opet. Teško je graditi nešto iznova i iznova, ali zbog dece se sve mora”, objašnjava Kolićeva.

Kako objašnjava još jedna mama iz Gračanice Natalija Prlinčević, pre nego se ostvarila u ovoj ulozi imala je iskrivljenu sliku o roditeljstvu.

“Mislila sam da cu ja to dete voleti i osećati sa prvim dodirom i pogledom, da ćemo se razumeti na prvi plač, ali kada je stigla shvatam da to neće biti tako lak zalogaj ni za supruga, a ni za mene. Od prvog dana majčinstva morate da se odreknete nekih stvari, to mogu biti interesovanja koja su nam bila vazna ali prosto nemate više vremena za to (knjiga, film, serija, sadržajan šoping…), fokus (ne znam za druge mame ali meni je prvo dete bilo opsesija, da li je jelo, pilo, spavalo, kako je raspoloženo), kosu, san…Nesvesno ali onda kreće odricanje jer namećete sebi ili je to društvo nametnulo neka očekivanja da mamama fali samo plašt i čarobni štapić. Jer kuća mora biti pod konac, deca moraju jesti kuvano, zdravo i toplo, moramo biti čisti, oprani, ispeglani, zategnuti, ja našminkana i sređena jer i radim”,priča nam Natalija.

Kada ste mama dan vam je mnogo kraći, dodaje ona.

“Želim da verujem da nema te mame na svetu koja sve stigne na vreme, a da pritom radi, bude domaćica, supruga, ćerka, snaja, drugarica i posvećena MAMA, jer ako postoje one koje sve stižu i ne odriču se ničega usput, onda želim odmah da znam kako i imaju li super moći. Dan nam je jako kratak, žalim jedino za nekim ljudima jer im nisam dovoljno posvećena, a sve ostalo se da nadoknaditi, jer stvarno brzo rastu, a jako mi je važno da me pamte u svakom segmentu odrastanja. Nisam potpuno izgubila sebe, imam društveni život, nisam poremetila odnos sa porodicom, mužem, na poslu i mislim da je to sasvim dovoljno da budete ispunjeni”,poručuje Natalija.

Naša poslednja sagovornica sa Kosova želela je da ostane anonimna, te redakcija apsolutno poštuje njen zahtev. Ona je sa nama takođe podelila svoja iskustva. Ona je mama dvoje dece.

„Pre svega htela bih da naglasim da je sa jednim detetom mnogo lakše, nego sa dvoje, posebno kada je razlika mala kao u mom slucaju, od svega 16 meseci. S tim što sa drugim detetom postupamo mnogo sigurnije i opuštenije, jer već imamo neko iskustvo. Kako sve postignemo, verovatno da nijedna od nas ne zna kako, ali verovatno tako što postavimo prioritete. Definitivno kuća ne može da bude čista kao onda kada niste imali dece, ručak može da bude spreman, ali može i da pričeka, jer su bebe najvažnija stvar. Mislim da kod većine mama izaziva frustracije to što ne može sve da bude na svom mestu kao nekad ali vremenom se pomirimo sa tim.”

Naša sagovornica navodi da je pomoć ključna u majčinstvu.

“Nezaobilazne su bake, koje pomažu kad god treba, jer jednostavno nekad nešto mora i mama da završi a da nije vezano za decu.”

Ona takođe naglašava jednu veoma važnu stavku koju nismo pomenule u ovom tekstu do sada, a to je da je najvažnije da je mama zdrava.

“Moram da naglasim da je sve lako kad je mama zdrava, meni se desilo da sam polomila nogu, imala operaciju i tek onda shvatite koliko je sve teško i kolika vas deca trebaju. Tek tada mi je bila potrebna pomoć svih, od supruga, baki, prijateljica, sestara i tako dalje.”

Ona ističe da je spisak svih odricanja dugačak.

“Život žene pre i posle rodjenja deteta nije isti. Više nikad ne spavate bez prekida, nikad ne idete sami negde, uglavnom je jedno dete sa vama. Telo se menja, um se menja, jednostavno više niste na prvom mestu sebi. Ja sam to shvatila i nemam problem sa tim. Biti majka je najlepši osećaj na svetu.”

Ipak, ako ste zaposlena mama na Kosovu to vam nije prednost ako ste na porodiljskom odsustvu, o čemu je i Ženski info ranije izveštavao, a naša sagovornica takođe ukazuje na isti problem.

“Veoma je zahtevno, jer u kosovskom sistemu žene imaju svega 6 meseci plaćenog odsustva i to ne 100 %, nakon toga još tri meseca plaćenog od strane Vlade minimalnu kosovsku platu, a to jednostavno nije dovoljno za potrebe posebno kada imate bebu. U drugim sistemima je to drugačije uredjeno i žene imaju uglavnom godinu dana plaćenog odsustva. “

I pored velikih odricanja, nestizanja, zapostavljanja sebe ili nekih drugih osoba koje mame vole, sve do jedne slažu se da je koliko god bio težak majčinski poziv jedan od najlepših na svetu, te zato uspeju da prebrode sve one fizičke, psihičke i emotivne krahove koji ih svakodnevno očekuju sa njihovim mališanima.

Isabel Aljende: “Biti žena znači živeti u strahu”

Piše: Tamara Tomanović, glumica

“Nasilje nad ženama univerzalno je i staro koliko i sama civilizacija. Kada se govori o ljudskim pravima, u suštini se govori o pravima muškaraca. Ako je neki muškarac pretučen i lišen slobode, to se naziva mučenjem. Ako isto to trpi jedna žena, to se naziva porodičnim nasiljem i u većini sveta smatra se privatnom stvari….”

Ovo je samo mali deo iz knjige Isabel Aljende ” Žene srca mog”.

Ova fantastična žena, čileansko-američka književnica rođena je 1942. godine u Peruu.

U centru opusa Isabel Aljende nalazi se tema ženske sudbine, različitih mikroistorija u kojima se literarnim sredstvima istražuje uticaj velikih događaja i mitova na pojedinačne, intimne sudbine.

Isabel još piše:

” Biti žena znači živeti u strahu. Svaka žena u svom DNK nosi utisnut strah od muškaraca.”

Takođe se pita:

” Odakle potiče ta eksplozivna mešavina željenu mržnje prema ženama? Zašto se ta agresija i nasilje ne smatraju pitanjem narušivanja građanskih i ljudskih prava? Zašto svi o tome ćute? “

Čitajte ovu knjigu i svakog dana zagrlite tu ženu u sebi, negujte je i volite je!

HPV virus i vakcinacija na Kosovu

Piše: Iva Boričić, studentkinja medicine

Komitet za međunarodnu saradnju studenata medicine (IFMS) organizuje veliki broj poučnih i veoma zanimljivih seminara, gde sam i lično uključena kao asistentkinja u komitetu za seksualno i reproduktivno zdravlje. Tako smo, u okviru Evropske nedelje prevencije raka grlića materice ,organizovali predavanje koje je vodio vrsni ginekolog, dr Dejan Mihajlović.

Tema ovog seminara bio je HPV ili Humani papiloma virus, koji predstavlja pravu pandemiju današnjice sa razarajućim posledicama na zdravlje žena. I dalje se o njemu jako malo priča, kao i o činjenici da predstavlja vodeći uzrok raka grlića materice, kao i da prema svetskoj statististici predstavlja treći po redu uzrok smrtnosti kod žena.

U Srbiji svakog dana barem jedna žena izgubi život, a četiri obole od raka grlića materice. Istraživanja Svetske zdravstvene organizacije su pokazala da je 80 odsto seksualno aktivnih osoba u nekom trenutku svog života zaraženo bar jednim tipom HPV-a, a od toga polovina u uzrastu od 15 do 24 godine. Na globalnom nivou je preko 630 miliona ljudi zaraženo HP virusom, a podjednako su zastupljena oba pola (Izvor: Roman RB, Aragones A. Epidemiology and incidence of HPV-related cancers of the head and neck. J Surg Oncol. 2021 November).

Po podacima Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović-Batut“ u Srbiji godišnje oboli oko 1500, a premine oko 700 žena od karcinoma grlića materice. Po ovim podacima Srbija je na neslavnom drugom mestu u Evropi. Takođe, u poslednjih 10 godina prisutan je trend rane pojave simptoma ove bolesti, u životnoj dobi od 32 do 35 godina, kako kod nas, tako i u svetu.

Humani papiloma virus je virus iz porodice papillomavirdae virusa koji izaziva infekciju kože i sluzokože, u zavisnosti od tipa kojim osoba biva zaražena.

Infekcija najčešće spontano prolazi u vremenskom periodu od 2 godine ukoliko je imunitet osobe dovoljno jak da se izbori sa infekcijom, jer govorimo o virusu za koji postoji, izmedju ostalog kao i za sve viruse, samo simptomatska terapija i lečenje.

Prenosi se tokom seksualnog odnosa, bilo zaštićenog ili nezaštićenog jer se ne nalazi samo u telesnim tečnostima ili koži polnog organa, već i u celoj intimnoj regiji, preponama… Znajući da prezervativ ne moze najefektivnije da nas zaštiti od ove infekcije, preventiva je ključ prepoznavanja, lečenja i sprečavanja napretka ove podmukle infekcije, jer ukoliko se tokom redovnog ginekološkog pregleda uoči bilo kakva promena, bilo na grliću materice ili na vulvi, blagovremena reakcija i terapijska procedura dovode do potpunog izlečenja i normalnog života žene.

U zavisnosti od tipa ovog virusa koji izaziva infekciju, možemo videti benigne i maligne promene, od kojih benigne uglavnom zahvataju kožne regije u vidu polnih bradavica odnosno papiloma, ili maligne promene koje se javljaju na samom grliću materice.

Pošto ovaj virus nema simptome osim kada dostigne poodmakli stadijum kada daje simptome kao što je bol u donjem delu stomaka, krvav sekret, krvarenje nakon seksualnog odnosa, i slično, jako je bitno ići na redovne preventivne ginekološke preglede koji podrazumevaju manuelni pregled, kolposkopiju, i Papa Nikolau test, kao i preostale prateće briseve.

U većini slučajeva, rano i blagovremeno primećene promene na koži ili sluzokoži ženskih polnih organa, brzo i jednostavno se leče i dovode do dugoročnog oporavka.

Jako je važno širiti svest o važnosti preventivnih ginekoloških pregleda kako bi smanjili stopu morbiditeta od ove podmukle bolesti.

Vakcinacija : Ima li je na Kosovu?

Pored redovnih ginekoloških pregleda, u borbi protiv ovog virusa savetuje se i vakcinacija koja se u svetu primenjuje od 2006. godine. Tokom 18 godina koliko se vakcina primenjuje u svetu, rađene su brojne studije i praćenja bezbednosti vakcine. Do sada nije zabeležen nijedan slučaj teže komplikacije, niti oboljevanja, i jako je važno napomenuti da ova vakcina ne moze da izazove infekciju jer u njoj nije prisutan virus već samo njegov protein.

Vakcinacija se preporučuje pre stupanja u seksualne odnose, u dobi od 9 do 19 godina, kako devojčicama tako i dečacima jer su oba pola prenosioci i oboljevaju u istoj meri.

Što se srpskih sredina na Kosovu tiče dobili smo informaciju od jedne mame da lokalni Dom zdravlja poziva devojčice da se vakcinišu preko škola koje pohađaju u srpskom sistemu.

Što se kosovskog sistema tiče vakcina protiv HPV-a ušla je u redovni kalendar vakcinacije 2023. godine i počela da se daje devojčicama od 12 godina (kroz vakcinaciju u 6. razredu škole) kao i u centrima za vakcinaciju u svakoj opštini.

Ne zaboravite, preventiva je ključ zdravlja, kao i dugog i srećnog života.

Vesna Stajić: Srpska žena živi od danas do sutra. Izbledele smo. Nema nas

Intervju radila: Milica Stojanović Kostić

Za 5 godina postojanja i rada 184 osobe, uglavnom žene i deca žrtve nasilja u porodici, dobile su bezbedan smeštaj u Prihvatilištu Ženski inkluzivni centar u Novom Brdu (u narodu poznatije kao „sigurna kuća“). Tužna statistika pokazuje da se čak 99 posto žrtava vratila nasilniku, kaže u intervjuu za Ženski info direktorka ovog prihvatilišta Vesna Stajić.

Prihvatilište Ženski inkluzivni Centar registrovano je kao udruženje januara 2019, a licencirano za pružanje socijalnih usluga godinu dana kasnije. Od tada do danas suočavaju se sa velikim brojem problema od tehničkih do društvenih.

“Prvi problem se pojavio odmah na početku rada pri licenciranju pojedinaca, jer se na osnovu njihovih dozvola za rad licencira i samo Udruženje za pružanje usluga. Zahvaljujući podršci koleginica sa celog Kosova uspele smo da obezbedimo dovoljan broj licenci, odnosno da se dovoljan broj osoba sa potrebnim kvalifikacijama licencira i da tako dobijemo dozvolu za rad Udruženja”, objašnjava Stajićeva.

Ona navodi da postoji i drugi aspekt problema, a to je zapravo predrasuda da je “prihvatilište mesto kažnjavanja celih porodica, a ne zbrinjavanja žrtava”.

“Mišljenja se teško menjaju, a trenutna globalna kriza postavlja druge prioritete, što ne znači da treba da odustanemo od menjanja negativnog narativa, već da se moramo prilagoditi aktuelnim temama i uvek i svugde potencirati da problem postoji i da je sve veći i veći i argumentovano ukazivati na njegov štetan efekat na sve planirane promene.”

Trenutno se suočavaju i sa problemom smanjenog upućivanja žrtava nasilja na bezbedan smeštaj, ali i sa veoma lošim predstavljanjem uslova i usluga prihvatilišta ženama žrtvama nasilja te one odbijaju da tamo odu. Problem je i ograničen broj donatora koji bi podržali renoviranje objekta prema standardima i preporukama Istanbulske Konvencije i Standardnih Operativnih procedura(SOP) za prihvatilišta.

Glavni donator Prihvatilišta je kosovsko Ministarstvo pravde, a kako Stajićeva navodi imali su podršku od UNMIK-a, Austrijske Ambasade, Save the Children Kosovo, Mreže žena Kosova, Opštine Novo Brdo, Ambasade SAD-a na Kosovu.

“Za 5 godina postojanja i rada 184 osobe su dobile bezbedan smeštaj u našem prihvatilištu (različitih nacionalnosti , sa celog Kosova i iz inostranstva). Volela bih da se osamostale i nađu svoj put bez nasilja, zato smo i počele ovu priču sa prihvatilištem, nažalost, realnost je sasvim drugačija: 99% žrtava se vraća nasilniku. “

U julu 2019. godine potpisani su Memorandumi o saradnji i finansijskoj pomoći sa opštinama na Kosovu, među njima i sa onima sa srpskom većinom. Međutim do danas jedino je Opština Novo Brdo u dva navrata uplatila finansijska sredstva, te jednom i Opština Kamenica. Iako je potpisnica, Opština Gračanica kao nijedna druga lokalna samouprava sa srpskom većinom (sem gore navedene) nije ispoštovala potpisani Memorandum. Na inicijativu upravo i Opštine Gračanica Memorandum o saradnji uskoro će dobiti Aneks.

“Radimo na definisanju Aneksa koji će promeniti neke članove u prvobitnom MRS na inicijativu Opština potpisnica, a uz podršku regionalnih kancelarija OEBS iz Prištine i Gnjilana”, navodi Stajićeva.

Šta prihvatilište nudi žrtvama nasilja?

Osim bezbednog smeštaja, hrane, odeće i lekova u Prihvatilištu funkcioniše i savetovalište ( psihosocijalno, pravno, medicinsko, poslovno/karijerno),dostupna je i besplatna psihoterapija sa diplomiranom psihološkinjom, radi se i na reintegraciji žrtava, kao i monitoring nakon izlaska iz Prihvatilišta.

Sve ove, ali i detaljnije informacije svi zainteresovani moćiće da pronađu na web sajtu Ženski inkluzivni centar koji će uskoro početi sa radom.

“Cilj nam je da pružimo prave informacije o prevenciji svih oblika nasilja za sve uzraste i oba pola, o našim uslugama, o mehanizmima i alatima koje postoje na lokalnom i centralnom nivou za prevenciju i borbu protiv nasilja u porodici, rodno zasnovanog i seksualnog nasilja, vršnjačkog, digitalnog, ekonomskog , institucionalnog, psihičkog i drugih oblika nasilja”, kaže Stajićeva.

Vesna Stajić i šefica Misije Unmik Karolin Zijade (Foto Unmik)

Srpkinje na Kosovu izbledele

Vesna Stajić na pitanje kako ocenjuje položaj žena na Kosovu kaže:

“Nismo dobro! Živimo od danas do sutra, za svoju decu i porodicu, za svoju ulicu ili selo. Nigde nas nema, izgubile smo se, izbledele, ostale su samo ruke koje mese, spremaju, peru, oblače, čiste, ali i mali osmeh reda radi da zamaskira kolektivnu depresiju. Srpska žena se resetovala na početna podešavanja, nadogradnju nam je pojeo virus, svako naše godišnje doba ima ustaljenu temu kojih se nisu držale ni naše majke(partizanke), za bake(plemkinje) da ne pričam.”

Protiv ovakvih tendencija moramo se boriti obrazovanjem, kaže ona, jer će time biti obezbeđena ekonomska nezavisnost žena.

“Pored težnje da ostvarimo svoja prava, da shvatimo da uživanje prava nosi i obaveze i odgovornosti. Ovde ne mislim na tradicionalne obaveze žene u kući, već na suštinsku ravnopravnost koja podrazumeva podjednak nivo odgovornosti i prava oba pola, u porodici, u kući, u društvu. Sa tim viđenjem ravnopravnosti, prava i sloboda treba vaspitavati svoju decu, uvažavajući njihove različitosti i podstičući razvoj i usvajanje ljudskih vrednosti.”

Od donosioca odluka ne očekuje mnogo, jer je kako kaže jednom dobila odgovor koji ju je ostavio bez teksta.

“Više od 5 godina pričam donosiocima odluka zašto je važno podržati rad prihvatilišta, jedini komentar koji je bio iskren je ,,da ne žele da rasturaju porodice,,. Trenutno ja nemam poruka za donosioce odluka! Poruku im je poslala Marija!”, kaže Stajićeva aludirajući na poslednji slučaj femicida u Opštini Gračanica kada je stradala Marija Živković.

Ženama koje trenutno trpe neki vid nasilja poručuje:

“Veoma dobro razumem razloge žena našeg podneblja da trpe i ćute, potrebna je velika hrabrost javno izložiti život svoje porodice zlonamernim komentarima. Najbolnije je što će biti najviše osuđene od strane žena koje trpe isto, možda i više i duže. Molim vas, drage moje, dobro razmislite koliko vredi vaš život u nasilju i koga i šta branite ćutanjem, da li ćete i vi sutra biti Marija!”

Prethodne godine na Kosovu zabeležena su tri femicida, Vesnu Stajić pitali smo kako ovakve zločine nad ženama suzbiti I sprečiti.

“Reagovati na vreme, što znači, da svaka institucija, svaki službenik radi svoj posao odgovorno, da svoje lično mišljenje ostavi kod kuće, a posao obavlja po zakonu i po opisu radnog mesta. Da se svako neodgovorno i nezakonsko ponašanje službenika kazni i sankcioniše, odmah, bez mogućnosti žalbe!”

Hoće li žene na Kosovu glasati po “naređenju” ili savesti?

Na Kosovu je u toku predizborna kampanja, za parlamentarne izbore koji će biti održani 9.februara. Na izborima učestvuje 25 stranaka od čega 6 srpskih. Međutim koliko se njih uopšte bavi problemima i pravima žena? A još važnije pitanje je prepoznaju li žene ovaj nedostatak, i da li same odlučuju o tome koga će zaokružiti na izborima, ili im to i dalje određuju muški članovi porodice, poslodavci ili neko treći? O ovom fenomenu razgovarali smo sa dve uspešne i ostvarene žene, novinarke Zoricom Vorgučić i Zanom Cimilji.

Zorica Vorgučić, novinarka iz Gračanice, mišljenja je da postoje žene koje su samostalne u odlučivanju čak i u ovakvom patrijarhalnom društvu. Veruje, kako kaže, da su svesne i da im je i više nego jasno gde i kako žive.

“Verujem da su svesne činjenice da je situacija teška, da im deca odlaze tražeći kvalitetnije obrazovanje u centralnoj Srbiji ili inostranstvu, da su svesne da ovde za mlade nema posla ako ne pripadate ili podržavate partiju koja taj posao može ili hoće da im omogući. Da su svesne da je dogorelo i da su potrebne neke promene. Verujem da postoji svest kod žena, kao i kod muškaraca, da su Srbima koji žive na Kosovu potrebni predstavnici u institucijama koji će se boriti za njihovo dostojanstvo, za normalniji život, da će podići glas kada žene tuku, nipodaštavaju, diskriminišu, da se bore za prava svih građana.”

Ne isključuje, ipak mogućnost da ima i drugačijih slučajeva.

“Nažalost, ima onih žena koje slušaju svoje partnere i koji umesto njih odlučuju koga će one zaokružiti na biračkom mestu. I ne samo svoje muževe, nego i svoje poslodavce, prijatelje, rođake koji se bore za vlast, ne da bi tim ženama bilo bolje, nego da njima bude bolje”, naglašava Vorgučićeva.

Zana Cimilji, novinarka iz Prištine, takođe smatra da žene imaju slobodu i svest o tome za koga će glasati, ali ističe i da se situacija razlikuje u urbanim i ruralnim sredinama.

“U ruralnim sredinama postoji pritisak i uticaj od strane drugih članova porodice da se glasa za određenu stranku, zbog bliskosti ili interesa koji pojedini članovi porodica mogu imati sa određenom strankom. Tako da se odluka žene ne zasniva na sopstvenoj analizi ili volji, već je rezultat volje drugih. Takođe postoji i drugi aspekat, a to je kada su određene porodice tradicionalno vezane za jednu partiju, tako je i žena, koja se ne pita šta zapravo misli o tom kandidatu i stranci. Ovo je svakako povezano sa intelektualnim nivoom i nezavisnosti žena”, kaže Cimilji.

A da li se o problemima žena govori u predizbornoj kampanji na Kosovu?

“Skoro se sve stranke tokom predizborne kampanje bave pitanjem žena, tako da se oni sastaju sa ženama u preizbornoj kampanji, obećavaju da će one imati zasluženo mesto na svakom nivou donošenja odluka. Međutim, na njihovim listama dominiraju muškarci, uprkos starom obećanju da će na listama biti ravnopravno zastupljene. Stranke su svesne broja glasača, koji čine žene, odnosno oko milion žena ima pravo glasa, stoga u njihovim govorima čujemo obećanja, koja na kraju ostaju prazna“, kaže Cimilji.

Za razliku od albanskih, srpske partije i ne trude se da pridobiju ženske birače, te se pitanjima i konkretnim problemim žena i ne bave. Osim obavezne kvote učešća žena na listama, one su gotovo i nevidljive. Poruke srpskim političkih partija uglavnom idu u smeru opšte potrebe za ostvarivanjem prava zajednice. Žene ipak ni tim porukama gotovo uopšte i ne veruju, ističe Vorgučićeva.

“S obzirom da se bavim novinarstvom, često sam u kontaktu sa ženama na centralnom Kosovu ali i na severu, razgovaram sa njima, tražim da čujem njihovo mišljenje. U razgovoru sa ženama vidi se da su nezadovoljne stanjem u društvu, svesne su da je situacija loša u bolnicama, da nema uslova – lekova, opreme neophodne za lečenje. Ovih dana vidim dosta primedbi koje žene upućuju na račun vlasti u Srbiji koja izdvaja novčana sredstva za socijalno ugrožene, za one koji su na Birou za nezaposlene. Pitaju “ko ima parvo da dobije ta sredstva?”, da li se o tome odlučuje u odnosu na bliskost sa partijom ili čime već.. Prate i kampanju, ali sumnjaju u poruke koje čuju. Postoji ogromno nepoverenje prema političarima jer svih ovih godina nisu videle da su se predstavnici u institucijama borili za neki boljitak za celokupno srpsko stanovništvo na Kosovu. “

Ipak, Zoricu raduje činjenica “da su žene sve glasnije kada su njihova prava u pitanju”.

“Raduje to što se žene bune i prijavljuju nasilje, dobacivanja na ulici, da javno govore o tome, bez straha. Taj broj nije veliki ali se polako, čini mi se, oslobađaju. Takođe, raduje i činjenica da se neke žene koje znamo, srećemo na ulici, uključuju u politički život i da žele da se bore.”

Pravo glasa je simbol slobode i demokratije, nešto za šta su se žene vekovima borile. Novi Zeland prva je od danas postojećih država na svetu u kojoj su se žene izborile za pravo glasa, 19. septembra 1893. godine. Što se Balkana tiče tek nakon višedecenijske borbe, u avgustu 1945. na osnovu Zakona o biračkim spiskovima, žene su stekle pravo učešća na izborima te godine, a Ustavom Federativne Narodne Republike Jugoslavije, donetim januara 1946. žene su izjednačene sa muškarcima u svim oblastima državnog, privrednog i društveno-političkog života.

U nekim državama u svetu žene i dalje nemaju pravo glasa, zato je potrebno još više raditi na promociji slobode i ravnopravnosti.

Ovu priču završavamo Zoričinom porukom ženama:

“Svaka po svojoj savesti i bez pritisaka.”