Piše: Milica Stojanović Kostić
U staroj 2025. ostavićemo ćutanje, trpljenje i unutrašnje lomove. U mali kofer uspomena spakovaćemo samo svoj glas, svoje misli i slobodu, da nam uvek budu pri ruci kada nam u 2026. nametnu isti teret koji nosimo već vekovima.
Svaka od nas imala bi dosta toga da kaže o svojim ličnim borbama u prethodnoj godini. Zaposlene o težini obaveza koje svakodnevno nose, nezaposlene o obavezama koje joj se ne priznaju, lekarke o teškim uslovima rada, pacijentkinje o bolu i neprospavanim noćima. Radnice u institucijama o neizvesnosti, one na pozicijama o prinudnom klimanju glavom. Trudnice o strahu, mame o umoru. Psihijatrice o lomovima duša, pedijatrice o iscrpljujućim virusima i klonuloj deci i roditeljima. Apotekarke o nepriznatim neophodnim lekovima, učiteljice o vaspitno-obrazovnim izazovima sa nadolazećom bojazni o funkcionisanju ustanova. Nastavnice i profesorke o odlivu znanja i prilivu nepoštovanja. I sve bismo zajedno volele da to ostane u staroj godini, da obrišemo kao da se nije ni dogodilo, ali sve nas čeka i u novoj.
Kada bi zaista mogli da ponesemo samo lepe uspomene da li bismo onda pravili iste greške, da li bismo bili uskraćeni za teško stečeno iskustvo, ili bi zaista mogli da budemo srećniji i bezbrižniji. Pitanje je hamletovsko, odgovor je prosečan. A prosek nikada nije dobar. Prosek ne nudi mogućnost za napredak, poboljšanje. Prosek se prosto pomiri sa tim da je prosek i ne vapi za nečim većim.
Zato ako nešto moraš da uradiš u ovoj godini ne pristaj na to da te svedu na prosek. Pusti svoje misli da teku slobodno, oslobodi svoje telo neprekidne tenzije i pokušaj da se setiš šta si bila pre nego si morala da pristaneš na prosek.
Prosek je udoban, istina, ne traži od tebe da misliš, da osećaš. Prosek ti kaže: ćuti, trpi i nastavi da klimaš glavom. Prosek je lako unovčiv, materijalan i nudi komfor čija se cena plaća patnjom, nekada ranije a nekada kasnije. Na naplatu prosečnost uvek dođe.
Prosek je idealan za one koji vole da sve izgleda uredno, da se ljudske borbe svedu na brojke, da se iskustva pretvore u grafikone.
Prosek je jeftin za sistem, a skup za nas. Jer dok se oni hvale da je „prosečna plata porasla“, mi znamo da je prosečan život ostao zarobljen u kreditima, u neplaćenim satima, u tišini koja se ne računa.
Ali mi nismo roba.
Mi nismo statistika.
I zato, u ovoj godini, neka prosek ostane tamo gde mu je mesto – u tabelama koje nikada neće moći da izračunaju našu snagu.
ŽENSKI INFO 