Month: March 2026

“Dok se sve kolektivno ozbiljno ne naljutimo — ništa se neće promeniti”

Jagoda Jovanović, poznata stand-up komičarka iz Beograda za Ženski info daje svoje mišljenje o položaju žena u Srbiji, o tome koliko zapravo znamo jedne o drugima, o feminizmu i rodno osetljivom jeziku. Nezaobilazne teme razgovora sa Jagodom bile su i standap komedija, majčinstvo, studentski protesti, Epštajnovi fajlovi. Ali na samom početku, ko je Jagoda Jovanović?

“Jagoda je bivša diplomatkinja koja je: 1.Dala otkaz u državnoj firmi ;2. Bavi se standap-om. Trenutno piše knjigu Kako da sj…… svoj život u 2 jednostavna koraka. 

Živi u Beogradu sa dva psa, mužem Špancem, jednim sinom havajskog imena Kai i drugim koji se zove Nil. Ako mislite da je to neobično, čekajte da čujete kako se nesrećna deca prezivaju. Za neke je Jagoda sila prirode, a za neke budala. Istina je da Jagoda ni životu ni publici neće ostati dužna.”

Biografiju smo preuzeli sa njenog sajta (Jagoda Jovanović), gde se ujedno možete informisati o njenim nastupima. „Jagoda se stand-up-om bavi 7 godina, a svoj solo show KIDAŠ IRENA izvodi jednom mesečno u Beogradu i Novom Sadu. Redovno nastupa u Ben Akiba Comedy Club-u i u drugim gradovima u Srbiji. Nastupala je u Švajcarskoj, Španiji i regionu, a stand-up izvodi na tri jezika: srpskom, engleskom i španskom (Ima li neki na kom si smešna, dodaje muž, ali ne slušajte njega, on je subjektivan.)“ – navedeno je na sajtu.

Život majke koji svakako dolazi sa neplaćenim radom koji svaka od nas obavlja donosi i dodatne izazove u poslu kojim se Jagoda bavi. Sigurno je, kako navodi, da njene kolege dolaze na nastupe odmornije.

Izgleda tako da promenim 16 konteksta u jednom danu i da uveče, kada sam obično spremna za krevet, treba da se spremim i odem da zabavim ljude. Dobra stvar je što te adrenalin probudi, ali pre nego što dođe do toga, treba izdržati. Moje kolege stižu uvek dosta rasterećenije i odmornije.

Verujem da je život svake žene i majke ispunjen svakodnevnim izazovima jer je sav teret logistike i organizacije porodičnog života na nama — što je onaj čuveni neplaćeni rad. Ja se zezam da kad bi počeli da nas plaćaju za SVE što radimo, konačno bismo imale veće plate od muškaraca. Ako pored toga imaš i posao za koji te zapravo plaćaju, od tebe se očekuje da radiš kao da nemaš decu. Kao što se očekuje da o deci vodiš računa kao da nemaš plaćeni posao. To su nerealni standardi koje su izmislili muškarci. Iznenađenje.

Ono što ne iznenadjuje je svakako da je muškaraca više u komediji od žena, upravo zbog dvostrukih standarda i nemogućih očekivanja koje se gomilaju na ledjima žena.

Ako muškarac priča o seksu, to je u redu, ali ako ti kao žena pričaš o seksu, još uvek postoji puno ljudi koji će biti skandalizovani. Takođe, ljudi se osećaju slobodnije da vređaju žene koje su se izložile u javnosti nego muškarce. Uverenja o tome kako bi žena trebalo da se ponaša su još uvek prilično rasprostranjena. Na našu veliku sreću.

Predrasude dolaze od nesrećnih muškaraca zarobljenih u patrijarhatu, kao i od žena koje su mizoginiju uspešno, ali nesvesno internalizovale

Za Jagodu feminizam je „stvar zdravog razuma“, potreba i odbrana.

Nažalost, živimo u vremenu u kojem se tvrdnja da su i žene ljudska bića smatra radikalnom. Za sve što imamo danas, izborile su se neke hrabre žene pre nas. I važno je da shvatimo da se ništa od toga ne podrazumeva i da ga stalno moramo braniti. Svetom vladaju muškarci koji na privatnim ostrvima siluju devojčice bez ikakvih posledica — i to nikada ne smemo da zaboravimo.

Predrasude dolaze od nesrećnih muškaraca zarobljenih u patrijarhatu, kao i od žena koje su mizoginiju uspešno, ali nesvesno internalizovale — pa se u napadima ističu više od muškaraca. Jedini status koji je feminizmu potreban je solidarnost.

Patrijarhat se ne bi toliko bunio protiv rodne ravnopravnosti u jeziku da ne znaju koliko je ona uticajna.

Primenu rodno osetljivog jezika podržava, jer kako kaže, sve počinje u jeziku.

Veština pravilne upotrebe jezika i komunikacije neophodne su da bismo stvorile svet u kojem ima više razumevanja, a manje osuđivanja. Ako je jezik toliko važan u političkom kontekstu — jer nema nacije bez jezika — onda je logično da je od suštinske važnosti i za ravnopravnost. Uostalom, patrijarhat se ne bi toliko bunio protiv rodne ravnopravnosti u jeziku da ne znaju koliko je ona uticajna.

Meni je uvek bilo interesantno kako je sekretar ozbiljna pozicija na kojoj se donose odluke, a sekretarica kuva kafu, kopira fajlove i radi šta joj se kaže. Ista reč. Ženski rod. I odjednom smo u kuhinji.Pa onda dolaze oni kvazi-argumenti: šta fali da žena bude advokat ili profesor, to je uvek bilo tako, zašto smo zapele kad to nije bitno. Pa ako nije bitno — hajde da svi budemo advokatice i profesorke. Nisam primetila da za to postoji spremnost.

Jagoda Jovanović, privatna arhiva

Ne znam nikoga ko je opterećeniji od mama, i zato aktivno i svesno uključivanje tata u odgoj svoje dece može značajno da utiče na mentalno i emotivno zdravlje — pre svega majki, a prirodno i dece.

Mame i dalje trpe ogromne pritiske porodice, društva, očekivanja i nepriznavanja svega onoga što one jesu ili moraju biti zarad svoje dece? Kako prekinuti izrabljivanje mama u tom smislu? Odakle početi?

Gabor Mate piše o tome kako žene mnogo pre nego što zatrudne nemaju adekvatnu podršku sistema — a meni se čini da su kasniji pritisci samo prirodni nastavak tretiranja žena kao nižih, manje važnih bića koja su tu da produžavaju vrstu i puno ne talasaju. Teško je da sistem koji uređuju muškarci pokaže razumevanje za poziciju žena i majki. Znam, šokantno.

Naše umrežavanje i pritisci spolja i iznutra čine mi se kao jedini način da se taj sistem menja. Na ličnom nivou, mislim da je važno da kao majke ne zaboravimo ko smo kao ljudska bića, šta nas ispunjava i gde želimo da stignemo. I da jedne drugima u tome budemo podrška.

Kako izgleda biti mama dva dečaka? Da li je dodatna briga za mentalno i emotivno zdravlje dodatno opteretila mame?

Prilično intenzivno. Ja se zezam da najviše volim kad im dođu drugarice — pa ih usmere na konstruktivnije i kreativnije sadržaje. Kod dečaka je sve dosta fizički. A ja verujem da treba raditi i na ovom drugom aspektu — komuniciranju svojih osećanja i sposobnosti da budu osetljivi i empatični. To su veštine koje će im sutra omogućiti da žive ispunjeniji i smisleniji život.

Mi smo izrazito patrijarhalno društvo, pa već u vrtiću mogu da čuju šta je za dečake, a šta za devojčice. Naša je uloga da se protiv tih stereotipa borimo — pre svega primerom. Ja ne znam nikoga ko je opterećeniji od mama, i zato čvrsto verujem da aktivno i svesno uključivanje tata u odgoj svoje dece može značajno da utiče na mentalno i emotivno zdravlje — pre svega majki, a prirodno i dece.

6. Podržava li sistem ženu, mamu? Kako to izgleda u vašem okruženju?

Ne.  Ako hoćete duži odgovor: ne, ali uz dokumentaciju. Od pitanja na intervjuu za posao da li planiraš da imaš decu, preko neadekvatne podrške u trudnoći i prilikom porođaja — porođaj u Srbiji je stvar veze i sreće, a ne sistemske podrške ženama — do kasnijeg nerazumevanja da kao majka ne možeš da radiš na isti način kao pre toga. Žene moraju imati dovoljno vremena da se oporave i slobodu da po povratku na posao uzmu bolovanje uvek kada je to potrebno, a očevi obavezno odsustvo kako bi proveli vreme sa svojom decom. Vreme je da sistem prestanu da dizajniraju osobe koja nikada nisu morale da razmišljaju o tome ko će preuzeti dete sa treninga.

Jagoda na sebi svojstven, ironičan i autentičan način kritikujete aktuelna zbivanja na društveno-političkoj sceni Srbije.

Da li to predstavlja neki vid moralne obaveze, usprotiviti se onda kada nema pravde i slobode? I kako to izgleda kroz stend up komediju?

Kada pravda i sloboda počnu da se ukidaju, to nikada nije izolovan slučaj. Misliti da možemo da živimo svoje živote a da se “ne mešamo u politiku” — sumanuta je ideja u koju je nažalost mnogo ljudi poverovalo. Jer sve je politika: vazduh koji dišemo, voda koju pijemo, kako te tretiraju kao ženu, kako te leče — ili tačnije ne leče — u bolnicama, u kakve škole nam idu deca i koja prava imamo na poslu. [beat] To je sve politika koju osećamo svakodnevno. A stend ap je jedna od retkih formi gde nema cenzure — mada se i na tome radi. Ja verujem da ne samo mogu, nego da MORAM da kažem kako se osećam, jer je to način da se povežemo i ohrabrimo jedni druge da je pobuna jedina opcija kada ti ukidaju osnovna ljudska prava.

Bila je diplomatkinja, pa nas je zanimalo ima li sličnosti između stend upu i diplomatije ili je po sredi samo komedija 😊?

Naša diplomatija je definitivno komična — jer smo mi u međunarodnoj politici kao Valdo. Veći deo sveta ne zna ni da zapravo postojimo. A i kad nas nađu, ne znaju šta bi sa nama tačno radili. Solidarno. Odlika diplomatije je da se puno priča, ali da se ništa ne kaže. Odlika stend apa je da se malo priča, ali da se puno kaže. [deadpan] Ja sam vremenom shvatila da mi se druga opcija mnogo više dopada.

Meni se čini da su političari Kosovo pretvorili u jedan apstraktni simbol nacionalizma i da većina ljudi koji se busaju u grudi i o njemu govore nema ideju kako život tamo zapravo izgleda

Informacija o životu žena u srpskim sredinama na Kosovu gotovo i da nema, što je kako navodi, informacija sama po sebi.

Ponešto ispratim na mrežama, ali verujem da je to nedovoljno. Instinktivno znam da sigurno nije lak. Meni se čini da su političari Kosovo pretvorili u jedan apstraktni simbol nacionalizma i da većina ljudi koji se busaju u grudi i o njemu govore nema ideju kako život tamo zapravo izgleda.  Ono što mediji ne pokrivaju ne znači da se ne dešava — znači da nekome odgovara da ne znamo.

Medijima ne veruje, televiziju ne gleda, društvene mreže i provereni ljudi su za nju najbolji izvor informacija.

Zavisi šta mislite kad kažete mediji — jer u Srbiji nezavisnih medija već dugo nema. Televiziju ne gledam, tako da ono malo što stigne dolazi sa društvenih mreža. Trudim se da pratim one ljude za koje verujem da će se maksimalno potruditi da prenesu istinu. To je tužna rečenica. Ali tačna.

Ženama sa Kosova poručuje

Vaša borba nije lokalna. Vaša borba je i naša borba. I mi vas vidimo — čak i kada vas sistem čini nevidljivima.

Nasilje nad ženama, femicid, studentski protesi, Epštajn

Nasilje nad ženama još jedna je veoma važna tema kojom se bavimo, pa nam recite da li smatrate da se institucije dovoljno trude da pomognu ženama koje trpe i prijave nasilje?

Institucije bi za početak trebalo da postoje, a onda da rade svoj posao — a nijedno ni drugo u Srbiji nije slučaj. Mi imamo farsu koja postoji samo da bi zaštitila one koji su te institucije i uništili. Čak i institucije koje rade svoj posao — na nekom boljem mestu — još uvek ne uspevaju uvek da zaštite žene od nasilja. Jer žene su univerzalno uvek na poslednjem mestu.Za sada, žene se štite međusobno. Što je sramotno i lepo u isto vreme.

13. Femicid i dalje nije prepoznat kao posebno krivično delo, šta o tome mislite?

Tu se opet vraćamo na priču o jeziku. Mizogini deo populacije jako trigeruje da uopšte postoji reč kojom se definiše ubistvo žena i devojčica od strane muškaraca koje poznaju — jer, pobogu, ubistvo je ubistvo, zašto bismo mi bile posebne? A ako ne prihvatamo ni reč, kako ćemo ga prepoznati kao krivično delo? Kao što nije važno da ženu koja se bavi advokaturom zovemo advokaticom — tako nije važno ni da uvažimo činjenicu da skoro polovinu ubijenih žena ubije partner ili član porodice. Čak i ,,male” nepravde su grudve koje jako brzo prelaze u lavinu.

14. Žene i devojke su ponovo bile najviše na udaru i za vreme studentskih protesta. Šta mislite da je razlog?

Kukavice su uvek sklonije da se okome na slabijeg. Žene su uvek prve na udaru — na protestima, u sudnicama, u porodilištima, u kući. Poslednje kad treba da dobijemo prava. Samo su zaboravili jednu stvar — žene su mnogo hrabrije i izdržljivije nego što veruju. Mi smo navikle da funkcionišemo bez podrške sistema. To nas nije slomilo. To nas je naljutilo.

15. Seksualno uznemiravanje, ali i silovanje počelo je, istina kasno ali se otvorilo kao pitanje i otvara se sve više u javnom diskursu- ipak žrtve i dalje nailaze na osudu. Kakvo je vaše mišljenje o svemu ovome?

Silovanje i seksualno uznemiravanje su deo života žena hiljadama godina — razlika je što su žene nedavno počele o tome da govore. To je velika stvar, ali je tek početak. Jer je mnogo lakše osuditi žrtvu nego menjati sistem iz osnova. Solidarnost i podrška svim ženama koje su doživele nasilje su ključne — kako bi glasovi postajali snažniji, a pritisak na sistem veći.

16. Epstejnovi fajlovi izazvali su buru interesovanja, čini se da nas više zanima tuđe dvorište nego naše, jer na ovim prostorima postoje strašne optužbe koje nisu rasvetljene a optuženi čak i veličaju. Kako na ovo gledate? Može li ovoliki priliv užasnih informacija da „otupi” osećanja ljudi i svest uopšte o ovoj problematici? Da li se zapravo ka tome i ide?

Svetom vladaju nasilnici koji nikada nisu odgovarali za svoje postupke. Mada — deluje da su i oni svesni da su ovog puta baš preterali kada su spremni da pokrenu još jedan rat da sa toga skrenu pažnju. Naši rade samo ono što su videli da prolazi — jer kod nas odgovornost nikad nije bila u modi. A patrijarhat ih tapka po ramenu.

Moj osećaj je da nas svim tim užasnim dešavanjima svakoga dana sve više otupljuju — pokušavajući da nas skuvaju kao žabu koja nije ni primetila kada je postala ručak. Dok se sve kolektivno ozbiljno ne naljutimo — ništa se neće promeniti.

Ukoliko ste u mogućnosti preporučujemo vam da posetite jedan od Jagodininih nastupa, ukoliko vam je daleko jer ste sa Kosova, onda predložite onima koji su za to zaduženi da je ugoste u vašem kraju, a ako ništa od ovog ne uspe uvek je možete zapratiti na mrežama i ne samo se nasmejati već i mnogo toga osvestiti i naučiti.

“Feminizam iz teretane”: Od promocije fizičke aktivnosti do politički svesvnijeg sadržaja o životima žena

Intervju uredila: Milica Stojanović Kostić

“Feminizam iz teretane”, Instagram profil aktivistkinje, novinarke, sociološkinje Hristine Cvetičanin Knežević predstavlja još jedan vid online osvešćivanja, borbe i slobodne kritičke misli posebno u domenu prava žena. U opisu profila postavlja pitanje: Kome smetaju jake žene, pitam?, a odmah zatim i konstatuje:  “Osnaživanje ide iz glave, iz tela i iz tastature”. Pa na samom početku ko je i čime se bavi Hristina Cvetinčanin Knežević?

Kako objašnjava, u njenoj biografiji piše da je završila sociologiju, zatim master studije politikologije, i da već godinama pokušava da privede kraju doktorske studije kulture i medija.” Piše i da imam više od 15 godina iskustva u oblasti ljudskih prava, sa fokusom na prava žena i marginalizovanih grupa, uz intersekcionalni pristup, i da se, u praksi, njen rad nalazi na “preseku roda, medija, digitalnog aktivizma i istraživačkog novinarstva, sa posebnim interesovanjem za rodno zasnovano i digitalno nasilje, dezinformacije i neetičke medijske prakse.”

Ipak, kako navodi, ne veruje da nas biografije i titule zaista objašnjavaju. “Mnogo me više zanima kako sistemi proizvode strah i kako taj strah postaje normalizovano, svakodnevno i društveno poželjno iskustvo za žene.”

“Zato ako bih morala da sažmem čime se bavim, rekla bih da pokušavam da razumem i razgradim svet u kome se od devojčica, devojaka i žena očekuje da stalno budu na oprezu. Polazim od ideje da je strah od nasilja sam po sebi oblik nasilja i da bezbednost ne može da se svede na puko preživljavanje. Za mene je bezbednost pitanje dostojanstva, brige i prava na život koji ne zahteva stalno prilagođavanje opasnosti, bilo da ona dolazi iz intimnih odnosa, institucija, medija ili digitalnog prostora.”

Kada je ženi preživljavanje patrijarhata svakodnevni hobi

Hristina na pitanje ima li hobija navodi da joj je bez preterivanja, svakodnevni hobi preživljavanje patrijarhata. Ipak, kako dalje ističe i “humor je postao njen osnovni mehanizam preživljavanja, a vežbanje humora u patrijarhalnom kontekstu zapravo njen pravi hobi”.

Imam skoro 36 godina, nisam udata i nemam decu, a takođe postavljam pitanje ko ima pravo na brak i zašto ga i sama nemam u potpunosti. Pored toga, bavim se feminizmom, imenujem nasilje i nasilnike i smatram da feminizam nije ružna reč, već zdravorazumska pozicija. U ovom društvu to je prilično visoko adrenalinska kombinacija pa mi svakodnevica često liči na videoigricu koja nikako neće da sačuva tvoj napredak, jer imam osećaj da stalno idemo iz početka.

Navodi da voli savremenu umetnost i tišinu, voli da kroz umetnički izraz “čita društvene i političke tragove jednog vremena”. Voli svoj krug ljudi, da kuva, a pažljivo čuva i one retke trenutke mira.

Mnogo volim da čitam, i žao mi je što u poslednje vreme čitam manje. Postoje knjige koje su me trajno oblikovale a Pod staklenim zvonom Silvije Plat je jedna od njih i iz nje i potiče moj omiljeni citat, onaj o drvetu smokve, granama kao životnim putevima a zrelim smokvama kao nagradama, i nemogućnosti izbora između različitih grana, dok se zrele smokve suše i otpadaju. Taj osećaj paralize i pritiska dugo mi je bio vrlo ličan, a danas mislim da je mnogo univerzalniji nego što želimo da priznamo. Zato smatram da je ovo knjiga koju bi svaka žena trebalo da pročita, jer jasno pokazuje kako i koliko patrijarhat i društveni pritisci utiču na naše mentalno zdravlje i kako se ono para/patologizuje. Posebno mesto u mojoj glavi ima i Njena zemlja Šarlot Perkins Gilman, kao podsetnik da su drugačiji društveni odnosi mogući, čak i onda kada nam se čini da svet sve više liči na Sluškinjinu priču Margaret Atwood, moje omiljene spisateljice. Pored Njene zemlje, i Žuti tapet je tu kao preporuka, jer kao što rekoh, patrijarhat nam bukvalno radi i o glavi, ali i u glavi.

Hristinu pokreće, kako navodi, nešto vrlo uporno što je deo i porodične istorije i genetike.

Ali me snažno pokreće i lično iskustvo partnerskog nasilja i susreta sa institucijama koje sam takođe morala da preživim. Znam kako izgleda živeti u strahu i znam koliko je važno da on ne bude jedina konstanta. Najviše me, ipak, pokreće ideja da sve to iskustvo i znanje mogu makar jednoj devojčici, devojci ili ženi da olakšaju put. Ako neko prođe kroz život sa malo manje straha i sa više razumevanja onoga što joj se dešava jer sam ja nešto rekla ili uradila, onda sve ovo ima smisla.

Hristina Cvetinčanin Knežević, privatna arhiva
“Prikipelo je”

Instagram profil “Feminizam iz teretane” otvorila je na početku svojih tridesetih i menjao se kako kaže zajedno sa njom.

Kako ste došli na ideju da pokrenete “Feminizam iz teretane”?

Od intuitivnog prostora za promociju fizičke aktivnosti, Feminizam iz teretane je postao jasniji, precizniji i politički svesniji. Ideja je od početka bila da otvorim javni prostor za razgovor o životima žena, bez šaputanja i skrivanja, jer naši životi nisu tabu i ne treba da se ponašamo kao da jesu. Digitalni prostor mi je u tom trenutku bio najdostupniji, ali Feminizam iz teretane nikada nisam doživljavala samo kao Instagram nalog. To sam ja, ali su i sve one osobe koje su se makar na trenutak zapitale nad nekim sadržajem, znam da ja jesam u mnogim interakcijama sa pratiteljkama, što se neupitno preliva i na naše offline persone i zato mislim da kao zajednica ne osvajamo samo digitalni, već i stvarni, fizički prostor.

Teme bira na osnovu ličnog i političkog, prate aktuelna dešavanja , ali primarna svrha profila je, kako navodi, da doprinese promišljanju i razgovoru, a ne samo informisanju.

Ženski životi u patrijarhatu traju 24 sata dnevno, pa su i teme raznolike – od trendova na društvenim mrežama, preko medijskog izveštavanja o nasilju, do mentalnog zdravlja, koje je za mene duboko političko pitanje. Najčešći kriterijum za izbor teme je jednostavan jer pišem o onome o čemu razmišljam, što me muči, a ona svoju “muku” iznesem javno, i prebacim je i na druge.

Ako pogledate profil, a imate našu beskrajnu preporuku, možete da naiđete i na “Feminističku mesečnu retrospektivu” gde autorka donosi sve ono što je u datom mesecu doprinelo ili oduzeto u konteksu prava žena na globalnom nivou. Ali globalno se od lokalnog u kršenju  prava žena ne razlikuje previše, navodi ona.

Postaje jasno da Srbija nije nikakav izdvojeni slučaj niti izolovano ostrvo na kome u sred ničega lebdi Nebeski narod. Mehanizmi ugrožavanja prava žena, devojaka i devojčica svuda funkcionišu po istoj logici, razlikuju se konteksti i kulturni obrasci, ali je „algoritam sistema“ gotovo identičan. U osnovi tog sistema nalazi se težnja ka potčinjavanju i kontroli, kroz sistematsko urušavanje ljudskih prava određenih grupa, a razlozi na osnovu kojih se ljudi targetiraju, npr. pol, rod, seksualna orijentacija, boja kože, religija, nacionalnost, su u suštini arbitrarni i nebitni. Bitan je samo disbalans moći. U toj logici, žene su gotovo uvek prve na udaru, jer se percipiraju kao „najslabija karika“ i kao društvena grupa nad kojom je najlakše izvežbavati kontrolu.

Buđenje feminističke misli u ovom delu Evrope objašnjava time da je ženama dogorelo do noktiju.

Prikipelo je. Sve jasnije vidimo kako patrijarhat, u sprezi sa neokapitalizmom i novim oblicima kolonijalne moći, proizvodi iste obrasce nepravde, samo pod različitim imenima. Zato ovaj otpor ne dolazi iz teorije, već iz svakodnevnog iskustva, dolazi iz umora, besa i potrebe da se dalje više ne može ovako.

U jednoj od svojih objava pod nazivom “Kako bi pre živela da si žena sa sela” Hristina vrlo jasno opisuje život na selu, sa kojim mogu da se poistovete i starije žiteljke Gračanice. U tom kontekstu pitanje za nju bilo je koliko se zapravo poznajemo i koliko ona zna o životu Srpkinja na Kosovu.

Koliko znamo jedne o drugima? Iskreno, vrlo malo. Pišući post „Kako bi preživela da si žena sa sela“, postala sam svesna koliko je to iskustvo generalno nepoznato, iako ga zapravo deli većina žena u Srbiji. Još manje znamo o životima žena na Kosovu. Ne znamo kako žive Srpkinje na Kosovu, ali često ni kako žive druge žene, na primer, devojčice čije je “radno mesto” podzemni prolaz ispod našeg omiljenog kafića. Zato i ne čudi što su ženski životi su potisnuti i političkim narativima i medijskom selekcijom tema, kad ni same ne razmišljamo jedne o drugima. Žene su, kako je govorila Simon de Bovoar, rasute među muškarcima, a danas smo dodatno podeljene i identitetskim linijama koje proizvode sumnju, distancu i ravnodušnost. A i lakše nam je da mislimo „to nije moj problem“ ili “neće to mene” nego da se zapitamo kako druge žene zaista žive.

O ovdašnjem životu informacija je jako malo, te je neposredan kontak, slušanje i želja da se čuje i razume jedini način, navodi Hristina.

Mediji o životima žena generalno, uključujući i žene koje žive na Kosovu, izveštavaju malo i selektivno, jer su ljudski životi često najmanje važni u političkim konfliktima, a tek ženski, oni su besplatni…. Upravo zbog toga mi je važno da, koliko god mogu, slušam i učim direktno od žena koje imaju lično iskustvo jer bez toga svaka solidarnost ostaje samo prazna reč. I iskreno, mislim da je to jedino rešenje, da se slušamo, čujemo i razumemo.

Patrijarhat je vrlo kreativan kada mu „gori pod nogama“

Dotakla je i teme koje su možda i po prvi put otvorene – poput “Milenijalki”, “Da li si dovoljno besna”, “Kako se zove poremećaj kada žena više ne može da se pravi da je dobro” i mnoge druge. Zanimale su nas reakcije na ove objave, da li ima više onih koji “hejtuju” ili podržavaju.

Na sreću, ali i na žalost, reakcije su uglavnom pozitivne i podrška prednjači. Kažem na sreću zato što mi to potvrđuje da nisam sama i da nisam „luda“, već da većina žena prolazi kroz vrlo slična iskustva. To je i podsetnik da je lično zaista političko. Na žalost, ta podrška istovremeno govori i o razmeri problema. Bez obzira na pokušaje da nas podele po različitim identitetskim linijama, realnost je da žene dele jedno zajedničko iskustvo a to je život u stalnom osećaju straha od nasilja i sa samim nasiljem, samo zato što su žene. Kada bih danas morala da definišem šta znači biti žena, rekla bih da je to ljudsko biće čiju egzistenciju prati stalna izloženost kontroli, strahu i nasilju.

Naravno, postoji i osuda, ali ona uglavnom dolazi iz istih izvora tj iz potrebe da se ženski bes, umor i slobodna misao diskredituju ili patologizuju. Sa tim se nosim tako što me to zaista ne dotiče, jer moja ženska dužnost nije da se svima dopadnem.

Ipak sa pojavom feminističke misli i njenog rasta u Srbiji ne možemo a da ne primetimo da se tradicionalizam i patrijarhat u nastupima nekih muškaraca radikalizuje. Jedan od njih veoma je aktivan u promociji “onoga što žene zapravo žele, a ne žele feminizam”, kako je sam rekao. Kako se Hristina bori protiv toga?

Radikalizacija i retradicionalizacija patrijarhata kao odgovor na jačanje feminističke misli nije ništa novo. Taj backlash, odnosno mehanizam povratne sprege, istorijski je dobro dokumentovan i uvek se javlja u trenucima kada sistem više ne može da se prilagodi promenama. Drugim rečima, to su često poslednji trzaji sistema pred smrt, kada gubi kontrolu, a ne znak njegove snage. Za mene je to, iako paradoksalno, takođe i motivišuće.

Patrijarhat je, međutim, vrlo kreativan kada mu „gori pod nogama“, ali ne i bezgranično kreativan. Jedan od njegovih omiljenih mehanizama jeste pokušaj da se ženama objasni šta one „zapravo žele“, uz pretpostavku da smo svesne da smo nesposobne da same razumemo sopstvene potrebe i iskustva. Ta priča se ženama prodaje vekovima i uvek dolazi upakovana kao briga, tradicija ili „zdrav razum“, ali razlika je u tome što ženama danas zaista više ne prolaze stare fore.

Na koje sve načine, prema tvom mišljenju, represivni sistemi pokušavaju da disciplinuju žene ?

Represivni sistemi disciplinuju žene na iste različite načine – kroz normalizaciju nasilja, kontrolu tela i reprodukcije, ekonomsku zavisnost, patologizaciju ženskog besa i umora, ali i kroz pokušaje da se ženski glas diskredituje ili ućutka, često kroz uslovljavanje identitetskim razlikama. Kako se protiv toga boriti? Pre svega slušanjem i povezivanjem. Razgovor među ženama, međusobno razumevanje i solidarnost i dalje o(p)staju najjači alati otpora. Kada se zaista čujemo i razumemo, postaje jasno da problem nije individualan, već sistemski, a tada postaje i mnogo teže da nas ubede da smo same, da smo slabe ili da smo utripovale, da smo u krivu.

Feminizam je ljubav, zakoni nisu dovoljni, ne sumnjaj u sebe!

Šta za vas predstavlja feminizam?

Feminizam je za mene ljubav prema ženama na najdubljem, ali i najpolitičkijem nivou. Takođe je i dozvola da sebe prihvatim kao ženu i da se, kao žena, vidim kao potpuno i vredno ljudsko biće. Bez ali.

Zalažete li se za rodno osetljivi jezik?

Da. I ne samo da se zalažem, već sam i autorka priručnika za upotrebu rodno osetljivog jezika. Jezik ne samo da opisuje stvarnost, već je i proizvodi. Ako nas nema u jeziku, lakše nas nema ni u pravima.

Šta je potrebno uraditi kako bi se smanjio broj slučajeva nasilja, a posebno femicid?

Institucionalni okvir postoji, ali Zakon sam po sebi nije dovoljan. Potrebna je dosledna primena i jasna poruka da se rodno zasnovano nasilje sankcioniše uvek, bez izuzetaka i bez obzira na identitet nasilnika ili lična uverenja onih koji odlučuju.

Obljuba bez pristanka, šta uopšte to znači ?

Iskreno, dugo sam se i sama pitala. Danas mislim da je to pokušaj normalizacije seksualnog nasilja kroz birokratski i pravni jezik. Seks bez pristanka je silovanje, sve ostalo je opasno zamagljivanje granica odgovornosti i apologija nasilja.

Kako ocenjujete rad institucija u vezi sa rodnom ravnopravnošću i pravima žena u Srbiji?

Ne, ali imamo predstavnike seksizma, mizoginije i nasilja prema ženama gotovo u svakom. Ocena je minus beskonačno, vidimo se na avgustu.

U jeku studentskih protesta studentkinje su često bile meta nasilnika. Dakle, vaše mišljenje o onome što nam se dešava u zemlji?

Dešava se to da konačno javno vidimo realnost koju živimo više od decenije. Nasilje nad ženama koje gledamo zadnjih meseci u javnosti nije novo, novo je samo to što je sada vidljivo u javnosti. Psihološko, seksualno, fizičko i ekonomsko nasilje nad ženama deo su svakodnevice ove zemlje već jako dugo, a institucije su često saučesnice, samo sada to vidimo jasno.

Poruka ženama koje ovo čitaju?

Ne sumnjaj u sebe, ali preispituj svoja ubeđenja kroz razgovor sa drugim ženama. Pokušaj ne samo da slušaš, već i da čuješ i razumeš, posebno kada se tuđa iskustva razlikuju od tvojih. Ne budi tvrdoglava, u toj razmeni leži i snaga i sloboda.

Feminizam sedamdesetih: kako su tri autorke preoblikovale shvatanje patrijarhata

Piše: Marina Milentijević

Radikalni feminizam: odakle kreće i zašto je „radikalan“?

Radikalni feminizam nastaje krajem šezdesetih, u okviru drugog talasa feminizma, pre svega u SAD i Velikoj Britaniji.  Nastaje u atmosferi studentskih pobuna, antiratnih protesta i borbi za građanska prava. Žene su bile deo tih pokreta, ali su vrlo brzo shvatile jednu neprijatnu istinu: i u revolucionarnim krugovima i dalje kuvaju kafe, kucaju saopštenja i trpe seksizam. Drugim rečima, čak i kada se boriš protiv kapitalizma ili rata, patrijarhat ostaje netaknut.

Tada nastaje radikalni feminizam. „Radikalno“, kako ga neki tumače pojavom određenih nesrećnih stranaka i političara, ovde ne znači histerično ili ekstremno, nego da ide do korena (lat. radix) problema. A koren je, ispostaviće se, patrijarhat – sistemska, istorijska i duboko normalizovana dominacija muškaraca nad ženama. Nije problem samo u tome što žene nemaju ista prava; problem je u tome što su čitave institucije – porodica, brak, seksualnost, kultura – oblikovane tako da tu dominaciju održavaju.

Osvrnućemo se na temelje tog razmišljanja, odnosno tri knjige napisane sedamdesetih godina prošlog veka koje će postati stubovi radikalnog feminizma:

Sexual Politics (Kejt Milet), The Dialectic of Sex (Šulamit Fajerston) i Against Our Will (Suzan Braunmiler).

Svaka od njih udara u drugačiji deo sistema, ali sve zajedno grade jednu prilično uznemirujuću sliku.

Seks kao politika: Zanimljivo je da mnoge žene uopšte ne doživljavaju sebe kao diskriminisane; teško da postoji bolji dokaz koliko je njihovo uslovljavanje duboko

U Sexual Politics, Kejt Milet tvrdi nešto što danas deluje skoro očigledno, ali je tada bilo revolucionarno: objašnjava da su odnosi između muškaraca i žena politički odnosi moći. Seks nije samo intimna stvar, brak nije samo romansa, književnost nije samo umetnost. Sve to prenosi i normalizuje hijerarhiju.

Milet analizira dela poznatih muških pisaca i pokazuje kako su ženski likovi često pasivni, podređeni, svedeni na telo ili inspiraciju za muški razvoj. Muškarac je subjekat, žena je objekat. I to se predstavlja kao prirodno, strastveno, čak sudbinski. Tu leži snaga patrijarhata – ne u otvorenoj represiji, nego u tome što izgleda normalno.

Njena ključna ideja je da je patrijarhat politički sistem. Kao i svaki sistem, on ima svoju ideologiju, svoje mitove i svoje institucije. Ako želimo promenu, ne možemo stati na zakonskoj ravnopravnosti. Moramo rasklopiti same narative o muškosti i ženskosti.

Milet piše oštro, ali argumentovano. Ona ne viče – ona secira. I to seciranje boli, jer pokazuje koliko su duboko nejednakosti upakovane u svaki sloj društva, a posebno u ono što zovemo „ljubav“ i „strast“.

Biologija kao sudbina – ili kao teren borbe: Ako se žene razlikuju samo po površnim fizičkim osobinama, muškarci deluju individualniji i nezamenljiviji nego što zaista jesu

Ako je Milet razotkrila kulturne obrasce, Šulamit Fajerston u The Dialectic of Sex ide još dalje i pita: a šta je sa biologijom?

Fajerston tvrdi da je osnovna društvena podela zapravo polna klasa – muškarci i žene, i da je ta podela ukorenjena u reprodukciji. Žene su te koje zatrudne, rađaju i fizički su vezane za brigu o deci. Kroz istoriju, ta biološka činjenica pretvorena je u društvenu sudbinu. Iz nje su proizašle ekonomska zavisnost, zatvaranje u privatnu sferu i mit o „prirodnoj“ ženskoj ulozi.

Ona kombinuje marksizam i psihoanalizu i tvrdi da porodica funkcioniše kao mini-diktatura: otac ima autoritet, majka je posrednica, deca su potčinjena. Tu se reprodukuju obrasci moći koji se kasnije prenose na čitavo društvo.

Fajerston ne predlaže sitne reforme. Ona zamišlja svet u kom bi tehnologija oslobodila žene biološkog tereta reprodukcije – veštačke materice, kolektivno roditeljstvo, raspad tradicionalne porodice. To zvuči utopijski, laički čak i radikalno, ali poenta je jasna: ako se biologija koristi kao izgovor za potčinjenost, onda je moramo politički preispitati.

Njena knjiga je vizionarska, provokativna i hrabro spekulativna. Ona ne moli za ravnopravnost – ona nudi  potpuno drugačiji svet.

Strah kao društveni mehanizam: (Silovanje je) ništa više i ništa manje od svesnog procesa zastrašivanja, kojim svi muškarci drže sve žene u stanju straha

Suzan Braunmiler u Against Our Will fokus stavlja na silovanje i menja način na koji ga društvo razume. Umesto da ga posmatra kao izolovani čin „bolesnog pojedinca“, ona ga vidi kao instrument kontrole.

Njena teza je brutalna: sama mogućnost silovanja drži žene u stanju opreza i straha. Nije potrebno da svaka žena doživi nasilje; dovoljno je da zna da je ono moguće. Taj strah oblikuje svakodnevne odluke – kuda ideš, kako se oblačiš, koliko si oprezna. Strah postaje nevidljiva granica slobode.

Braunmiler analizira istoriju ratova, sudsku praksu i društvene stavove, pokazujući kako su silovanja često minimizovana ili opravdavana. Žrtve su ispitivane, sumnjičene, okrivljavane. Time sistem poručuje: odgovornost je na tebi.

Ova knjiga je imala ogroman uticaj na promene zakona i na razvoj feminističkih kriznih centara. Ali još važnije, promenila je jezik. Silovanje više nije bilo sramota žene ili akt nenormalnog muškarca, nego pitanje moći i društvene strukture.

Zajednička oštrica

Ono što povezuje ove tri knjige jeste insistiranje da je privatno političko. Spavaća soba, porodica, seksualna želja, strah – sve su to tereni na kojima se odvija politika moći.

Radikalni feminizam sedamdesetih nije bio zainteresovan za kozmetičke promene. On je rasklapao temelje. Neke ideje su danas osporavane, neke su preoblikovane, ali teško je poreći njihov uticaj. One su naterale društvo da postavi neprijatna pitanja:

Da li je ono što smatramo prirodnim zapravo društveno oblikovano?

Da li je ljubav ravnopravna?

Koliko je strah ugrađen u žensko iskustvo?

Treći 8. mart na Ženskom infou: Žene se oslobađaju, revolucija je počela

Piše: Milica Stojanović Kostić

Ženski info danas obeležava treći rođendan, i dalje vođen snažnim entuzijazmom i verom da je promena moguća. Žene u srpskim sredinama na Kosovu postaju glasnije, hrabrije i otvorenije da govore o temama koje su do nedavno bile tabu.

Ako bismo se oslonili samo na statistiku i broj javnih istupa, možda se ne bi stekao utisak da se nešto značajno promenilo. Ali ono što se oseća jeste snažna, neprekidna i sada glasna borba žena u svim oblastima života i rada, posebno u malim, zatvorenim i izolovanim sredinama.

Tokom protekle godine žene su jasno pokazale da im je dosta lažnih obećanja i nerada onih na ključnim pozicijama. Pokazale su profesionalnost, znanje i istrajnost, svakodnevno se suprotstavljajući izazovima. Revolucija je počela – možda nije glavna vest u medijima, ali ona postoji, među nama je i oseća se u vazduhu.

Srpskinje na Kosovu suočavaju se sa dodatnim teretom: stalnom neizvesnošću zbog zatvaranja institucija, integracije školstva i zdravstva, kao i brigom za budućnost svojih porodica. Žena, kao stub društva, svakodnevno planira budućnost u okolnostima koje se menjaju iz dana u dan, dok politička prepucavanja ugrožavaju njen mir i sigurnost.

Ženski info je i sam prošao kroz izazovan period, jer iza njega stoji jedna mama – žena koja je dobila bebu i shvatila da je nemoguće sve postići bez podrške. To iskustvo pokazuje koliko je teško biti majka koja želi da brine o svojoj deci, a istovremeno i o društvu u kojem živi.

Zato ovog 8. marta treba odbiti isprazne poklone i započeti male revolucije u sopstvenim domovima. Treba se podsetiti svega što danas imamo, a što naše majke i bake nisu imale, i zapitati se šta nam sistem uskraćuje, a šta nam je patrijarhat nametnuo.

8.mart nije dan za slavlje dok god žene trpe nasilje, gube posao zbog trudnoće, bivaju seksualno uznemiravane, obavljaju neplaćene poslove na kojima počiva ekonomija, ili se i dalje osuđuju zbog izbora da zadrže svoje prezime. To je dan za podsećanje da borba traje i da revolucija počinje u svakom domu, u svakoj odluci žene da bude slobodna, glasna i podržana.