Piše: Marina Milentijević
Radikalni feminizam: odakle kreće i zašto je „radikalan“?
Radikalni feminizam nastaje krajem šezdesetih, u okviru drugog talasa feminizma, pre svega u SAD i Velikoj Britaniji. Nastaje u atmosferi studentskih pobuna, antiratnih protesta i borbi za građanska prava. Žene su bile deo tih pokreta, ali su vrlo brzo shvatile jednu neprijatnu istinu: i u revolucionarnim krugovima i dalje kuvaju kafe, kucaju saopštenja i trpe seksizam. Drugim rečima, čak i kada se boriš protiv kapitalizma ili rata, patrijarhat ostaje netaknut.
Tada nastaje radikalni feminizam. „Radikalno“, kako ga neki tumače pojavom određenih nesrećnih stranaka i političara, ovde ne znači histerično ili ekstremno, nego da ide do korena (lat. radix) problema. A koren je, ispostaviće se, patrijarhat – sistemska, istorijska i duboko normalizovana dominacija muškaraca nad ženama. Nije problem samo u tome što žene nemaju ista prava; problem je u tome što su čitave institucije – porodica, brak, seksualnost, kultura – oblikovane tako da tu dominaciju održavaju.
Osvrnućemo se na temelje tog razmišljanja, odnosno tri knjige napisane sedamdesetih godina prošlog veka koje će postati stubovi radikalnog feminizma:
Sexual Politics (Kejt Milet), The Dialectic of Sex (Šulamit Fajerston) i Against Our Will (Suzan Braunmiler).
Svaka od njih udara u drugačiji deo sistema, ali sve zajedno grade jednu prilično uznemirujuću sliku.
Seks kao politika: Zanimljivo je da mnoge žene uopšte ne doživljavaju sebe kao diskriminisane; teško da postoji bolji dokaz koliko je njihovo uslovljavanje duboko
U Sexual Politics, Kejt Milet tvrdi nešto što danas deluje skoro očigledno, ali je tada bilo revolucionarno: objašnjava da su odnosi između muškaraca i žena politički odnosi moći. Seks nije samo intimna stvar, brak nije samo romansa, književnost nije samo umetnost. Sve to prenosi i normalizuje hijerarhiju.
Milet analizira dela poznatih muških pisaca i pokazuje kako su ženski likovi često pasivni, podređeni, svedeni na telo ili inspiraciju za muški razvoj. Muškarac je subjekat, žena je objekat. I to se predstavlja kao prirodno, strastveno, čak sudbinski. Tu leži snaga patrijarhata – ne u otvorenoj represiji, nego u tome što izgleda normalno.
Njena ključna ideja je da je patrijarhat politički sistem. Kao i svaki sistem, on ima svoju ideologiju, svoje mitove i svoje institucije. Ako želimo promenu, ne možemo stati na zakonskoj ravnopravnosti. Moramo rasklopiti same narative o muškosti i ženskosti.
Milet piše oštro, ali argumentovano. Ona ne viče – ona secira. I to seciranje boli, jer pokazuje koliko su duboko nejednakosti upakovane u svaki sloj društva, a posebno u ono što zovemo „ljubav“ i „strast“.
Biologija kao sudbina – ili kao teren borbe: Ako se žene razlikuju samo po površnim fizičkim osobinama, muškarci deluju individualniji i nezamenljiviji nego što zaista jesu
Ako je Milet razotkrila kulturne obrasce, Šulamit Fajerston u The Dialectic of Sex ide još dalje i pita: a šta je sa biologijom?
Fajerston tvrdi da je osnovna društvena podela zapravo polna klasa – muškarci i žene, i da je ta podela ukorenjena u reprodukciji. Žene su te koje zatrudne, rađaju i fizički su vezane za brigu o deci. Kroz istoriju, ta biološka činjenica pretvorena je u društvenu sudbinu. Iz nje su proizašle ekonomska zavisnost, zatvaranje u privatnu sferu i mit o „prirodnoj“ ženskoj ulozi.
Ona kombinuje marksizam i psihoanalizu i tvrdi da porodica funkcioniše kao mini-diktatura: otac ima autoritet, majka je posrednica, deca su potčinjena. Tu se reprodukuju obrasci moći koji se kasnije prenose na čitavo društvo.
Fajerston ne predlaže sitne reforme. Ona zamišlja svet u kom bi tehnologija oslobodila žene biološkog tereta reprodukcije – veštačke materice, kolektivno roditeljstvo, raspad tradicionalne porodice. To zvuči utopijski, laički čak i radikalno, ali poenta je jasna: ako se biologija koristi kao izgovor za potčinjenost, onda je moramo politički preispitati.
Njena knjiga je vizionarska, provokativna i hrabro spekulativna. Ona ne moli za ravnopravnost – ona nudi potpuno drugačiji svet.
Strah kao društveni mehanizam: (Silovanje je) ništa više i ništa manje od svesnog procesa zastrašivanja, kojim svi muškarci drže sve žene u stanju straha
Suzan Braunmiler u Against Our Will fokus stavlja na silovanje i menja način na koji ga društvo razume. Umesto da ga posmatra kao izolovani čin „bolesnog pojedinca“, ona ga vidi kao instrument kontrole.
Njena teza je brutalna: sama mogućnost silovanja drži žene u stanju opreza i straha. Nije potrebno da svaka žena doživi nasilje; dovoljno je da zna da je ono moguće. Taj strah oblikuje svakodnevne odluke – kuda ideš, kako se oblačiš, koliko si oprezna. Strah postaje nevidljiva granica slobode.
Braunmiler analizira istoriju ratova, sudsku praksu i društvene stavove, pokazujući kako su silovanja često minimizovana ili opravdavana. Žrtve su ispitivane, sumnjičene, okrivljavane. Time sistem poručuje: odgovornost je na tebi.
Ova knjiga je imala ogroman uticaj na promene zakona i na razvoj feminističkih kriznih centara. Ali još važnije, promenila je jezik. Silovanje više nije bilo sramota žene ili akt nenormalnog muškarca, nego pitanje moći i društvene strukture.
Zajednička oštrica
Ono što povezuje ove tri knjige jeste insistiranje da je privatno političko. Spavaća soba, porodica, seksualna želja, strah – sve su to tereni na kojima se odvija politika moći.
Radikalni feminizam sedamdesetih nije bio zainteresovan za kozmetičke promene. On je rasklapao temelje. Neke ideje su danas osporavane, neke su preoblikovane, ali teško je poreći njihov uticaj. One su naterale društvo da postavi neprijatna pitanja:
Da li je ono što smatramo prirodnim zapravo društveno oblikovano?
Da li je ljubav ravnopravna?
Koliko je strah ugrađen u žensko iskustvo?
ŽENSKI INFO 