Intervju uredila: Milica Stojanović Kostić
“Feminizam iz teretane”, Instagram profil aktivistkinje, novinarke, sociološkinje Hristine Cvetičanin Knežević predstavlja još jedan vid online osvešćivanja, borbe i slobodne kritičke misli posebno u domenu prava žena. U opisu profila postavlja pitanje: Kome smetaju jake žene, pitam?, a odmah zatim i konstatuje: “Osnaživanje ide iz glave, iz tela i iz tastature”. Pa na samom početku ko je i čime se bavi Hristina Cvetinčanin Knežević?
Kako objašnjava, u njenoj biografiji piše da je završila sociologiju, zatim master studije politikologije, i da već godinama pokušava da privede kraju doktorske studije kulture i medija.” Piše i da imam više od 15 godina iskustva u oblasti ljudskih prava, sa fokusom na prava žena i marginalizovanih grupa, uz intersekcionalni pristup, i da se, u praksi, njen rad nalazi na “preseku roda, medija, digitalnog aktivizma i istraživačkog novinarstva, sa posebnim interesovanjem za rodno zasnovano i digitalno nasilje, dezinformacije i neetičke medijske prakse.”
Ipak, kako navodi, ne veruje da nas biografije i titule zaista objašnjavaju. “Mnogo me više zanima kako sistemi proizvode strah i kako taj strah postaje normalizovano, svakodnevno i društveno poželjno iskustvo za žene.”
“Zato ako bih morala da sažmem čime se bavim, rekla bih da pokušavam da razumem i razgradim svet u kome se od devojčica, devojaka i žena očekuje da stalno budu na oprezu. Polazim od ideje da je strah od nasilja sam po sebi oblik nasilja i da bezbednost ne može da se svede na puko preživljavanje. Za mene je bezbednost pitanje dostojanstva, brige i prava na život koji ne zahteva stalno prilagođavanje opasnosti, bilo da ona dolazi iz intimnih odnosa, institucija, medija ili digitalnog prostora.”
Kada je ženi preživljavanje patrijarhata svakodnevni hobi
Hristina na pitanje ima li hobija navodi da joj je bez preterivanja, svakodnevni hobi preživljavanje patrijarhata. Ipak, kako dalje ističe i “humor je postao njen osnovni mehanizam preživljavanja, a vežbanje humora u patrijarhalnom kontekstu zapravo njen pravi hobi”.
Imam skoro 36 godina, nisam udata i nemam decu, a takođe postavljam pitanje ko ima pravo na brak i zašto ga i sama nemam u potpunosti. Pored toga, bavim se feminizmom, imenujem nasilje i nasilnike i smatram da feminizam nije ružna reč, već zdravorazumska pozicija. U ovom društvu to je prilično visoko adrenalinska kombinacija pa mi svakodnevica često liči na videoigricu koja nikako neće da sačuva tvoj napredak, jer imam osećaj da stalno idemo iz početka.
Navodi da voli savremenu umetnost i tišinu, voli da kroz umetnički izraz “čita društvene i političke tragove jednog vremena”. Voli svoj krug ljudi, da kuva, a pažljivo čuva i one retke trenutke mira.
Mnogo volim da čitam, i žao mi je što u poslednje vreme čitam manje. Postoje knjige koje su me trajno oblikovale a Pod staklenim zvonom Silvije Plat je jedna od njih i iz nje i potiče moj omiljeni citat, onaj o drvetu smokve, granama kao životnim putevima a zrelim smokvama kao nagradama, i nemogućnosti izbora između različitih grana, dok se zrele smokve suše i otpadaju. Taj osećaj paralize i pritiska dugo mi je bio vrlo ličan, a danas mislim da je mnogo univerzalniji nego što želimo da priznamo. Zato smatram da je ovo knjiga koju bi svaka žena trebalo da pročita, jer jasno pokazuje kako i koliko patrijarhat i društveni pritisci utiču na naše mentalno zdravlje i kako se ono para/patologizuje. Posebno mesto u mojoj glavi ima i Njena zemlja Šarlot Perkins Gilman, kao podsetnik da su drugačiji društveni odnosi mogući, čak i onda kada nam se čini da svet sve više liči na Sluškinjinu priču Margaret Atwood, moje omiljene spisateljice. Pored Njene zemlje, i Žuti tapet je tu kao preporuka, jer kao što rekoh, patrijarhat nam bukvalno radi i o glavi, ali i u glavi.
Hristinu pokreće, kako navodi, nešto vrlo uporno što je deo i porodične istorije i genetike.
Ali me snažno pokreće i lično iskustvo partnerskog nasilja i susreta sa institucijama koje sam takođe morala da preživim. Znam kako izgleda živeti u strahu i znam koliko je važno da on ne bude jedina konstanta. Najviše me, ipak, pokreće ideja da sve to iskustvo i znanje mogu makar jednoj devojčici, devojci ili ženi da olakšaju put. Ako neko prođe kroz život sa malo manje straha i sa više razumevanja onoga što joj se dešava jer sam ja nešto rekla ili uradila, onda sve ovo ima smisla.
“Prikipelo je”
Instagram profil “Feminizam iz teretane” otvorila je na početku svojih tridesetih i menjao se kako kaže zajedno sa njom.
Kako ste došli na ideju da pokrenete “Feminizam iz teretane”?
Od intuitivnog prostora za promociju fizičke aktivnosti, Feminizam iz teretane je postao jasniji, precizniji i politički svesniji. Ideja je od početka bila da otvorim javni prostor za razgovor o životima žena, bez šaputanja i skrivanja, jer naši životi nisu tabu i ne treba da se ponašamo kao da jesu. Digitalni prostor mi je u tom trenutku bio najdostupniji, ali Feminizam iz teretane nikada nisam doživljavala samo kao Instagram nalog. To sam ja, ali su i sve one osobe koje su se makar na trenutak zapitale nad nekim sadržajem, znam da ja jesam u mnogim interakcijama sa pratiteljkama, što se neupitno preliva i na naše offline persone i zato mislim da kao zajednica ne osvajamo samo digitalni, već i stvarni, fizički prostor.
Teme bira na osnovu ličnog i političkog, prate aktuelna dešavanja , ali primarna svrha profila je, kako navodi, da doprinese promišljanju i razgovoru, a ne samo informisanju.
Ženski životi u patrijarhatu traju 24 sata dnevno, pa su i teme raznolike – od trendova na društvenim mrežama, preko medijskog izveštavanja o nasilju, do mentalnog zdravlja, koje je za mene duboko političko pitanje. Najčešći kriterijum za izbor teme je jednostavan jer pišem o onome o čemu razmišljam, što me muči, a ona svoju “muku” iznesem javno, i prebacim je i na druge.
Ako pogledate profil, a imate našu beskrajnu preporuku, možete da naiđete i na “Feminističku mesečnu retrospektivu” gde autorka donosi sve ono što je u datom mesecu doprinelo ili oduzeto u konteksu prava žena na globalnom nivou. Ali globalno se od lokalnog u kršenju prava žena ne razlikuje previše, navodi ona.
Postaje jasno da Srbija nije nikakav izdvojeni slučaj niti izolovano ostrvo na kome u sred ničega lebdi Nebeski narod. Mehanizmi ugrožavanja prava žena, devojaka i devojčica svuda funkcionišu po istoj logici, razlikuju se konteksti i kulturni obrasci, ali je „algoritam sistema“ gotovo identičan. U osnovi tog sistema nalazi se težnja ka potčinjavanju i kontroli, kroz sistematsko urušavanje ljudskih prava određenih grupa, a razlozi na osnovu kojih se ljudi targetiraju, npr. pol, rod, seksualna orijentacija, boja kože, religija, nacionalnost, su u suštini arbitrarni i nebitni. Bitan je samo disbalans moći. U toj logici, žene su gotovo uvek prve na udaru, jer se percipiraju kao „najslabija karika“ i kao društvena grupa nad kojom je najlakše izvežbavati kontrolu.
Buđenje feminističke misli u ovom delu Evrope objašnjava time da je ženama dogorelo do noktiju.
Prikipelo je. Sve jasnije vidimo kako patrijarhat, u sprezi sa neokapitalizmom i novim oblicima kolonijalne moći, proizvodi iste obrasce nepravde, samo pod različitim imenima. Zato ovaj otpor ne dolazi iz teorije, već iz svakodnevnog iskustva, dolazi iz umora, besa i potrebe da se dalje više ne može ovako.
U jednoj od svojih objava pod nazivom “Kako bi pre živela da si žena sa sela” Hristina vrlo jasno opisuje život na selu, sa kojim mogu da se poistovete i starije žiteljke Gračanice. U tom kontekstu pitanje za nju bilo je koliko se zapravo poznajemo i koliko ona zna o životu Srpkinja na Kosovu.
Koliko znamo jedne o drugima? Iskreno, vrlo malo. Pišući post „Kako bi preživela da si žena sa sela“, postala sam svesna koliko je to iskustvo generalno nepoznato, iako ga zapravo deli većina žena u Srbiji. Još manje znamo o životima žena na Kosovu. Ne znamo kako žive Srpkinje na Kosovu, ali često ni kako žive druge žene, na primer, devojčice čije je “radno mesto” podzemni prolaz ispod našeg omiljenog kafića. Zato i ne čudi što su ženski životi su potisnuti i političkim narativima i medijskom selekcijom tema, kad ni same ne razmišljamo jedne o drugima. Žene su, kako je govorila Simon de Bovoar, rasute među muškarcima, a danas smo dodatno podeljene i identitetskim linijama koje proizvode sumnju, distancu i ravnodušnost. A i lakše nam je da mislimo „to nije moj problem“ ili “neće to mene” nego da se zapitamo kako druge žene zaista žive.
O ovdašnjem životu informacija je jako malo, te je neposredan kontak, slušanje i želja da se čuje i razume jedini način, navodi Hristina.
Mediji o životima žena generalno, uključujući i žene koje žive na Kosovu, izveštavaju malo i selektivno, jer su ljudski životi često najmanje važni u političkim konfliktima, a tek ženski, oni su besplatni…. Upravo zbog toga mi je važno da, koliko god mogu, slušam i učim direktno od žena koje imaju lično iskustvo jer bez toga svaka solidarnost ostaje samo prazna reč. I iskreno, mislim da je to jedino rešenje, da se slušamo, čujemo i razumemo.
Patrijarhat je vrlo kreativan kada mu „gori pod nogama“
Dotakla je i teme koje su možda i po prvi put otvorene – poput “Milenijalki”, “Da li si dovoljno besna”, “Kako se zove poremećaj kada žena više ne može da se pravi da je dobro” i mnoge druge. Zanimale su nas reakcije na ove objave, da li ima više onih koji “hejtuju” ili podržavaju.
Na sreću, ali i na žalost, reakcije su uglavnom pozitivne i podrška prednjači. Kažem na sreću zato što mi to potvrđuje da nisam sama i da nisam „luda“, već da većina žena prolazi kroz vrlo slična iskustva. To je i podsetnik da je lično zaista političko. Na žalost, ta podrška istovremeno govori i o razmeri problema. Bez obzira na pokušaje da nas podele po različitim identitetskim linijama, realnost je da žene dele jedno zajedničko iskustvo a to je život u stalnom osećaju straha od nasilja i sa samim nasiljem, samo zato što su žene. Kada bih danas morala da definišem šta znači biti žena, rekla bih da je to ljudsko biće čiju egzistenciju prati stalna izloženost kontroli, strahu i nasilju.
Naravno, postoji i osuda, ali ona uglavnom dolazi iz istih izvora tj iz potrebe da se ženski bes, umor i slobodna misao diskredituju ili patologizuju. Sa tim se nosim tako što me to zaista ne dotiče, jer moja ženska dužnost nije da se svima dopadnem.
Ipak sa pojavom feminističke misli i njenog rasta u Srbiji ne možemo a da ne primetimo da se tradicionalizam i patrijarhat u nastupima nekih muškaraca radikalizuje. Jedan od njih veoma je aktivan u promociji “onoga što žene zapravo žele, a ne žele feminizam”, kako je sam rekao. Kako se Hristina bori protiv toga?
Radikalizacija i retradicionalizacija patrijarhata kao odgovor na jačanje feminističke misli nije ništa novo. Taj backlash, odnosno mehanizam povratne sprege, istorijski je dobro dokumentovan i uvek se javlja u trenucima kada sistem više ne može da se prilagodi promenama. Drugim rečima, to su često poslednji trzaji sistema pred smrt, kada gubi kontrolu, a ne znak njegove snage. Za mene je to, iako paradoksalno, takođe i motivišuće.
Patrijarhat je, međutim, vrlo kreativan kada mu „gori pod nogama“, ali ne i bezgranično kreativan. Jedan od njegovih omiljenih mehanizama jeste pokušaj da se ženama objasni šta one „zapravo žele“, uz pretpostavku da smo svesne da smo nesposobne da same razumemo sopstvene potrebe i iskustva. Ta priča se ženama prodaje vekovima i uvek dolazi upakovana kao briga, tradicija ili „zdrav razum“, ali razlika je u tome što ženama danas zaista više ne prolaze stare fore.
Na koje sve načine, prema tvom mišljenju, represivni sistemi pokušavaju da disciplinuju žene ?
Represivni sistemi disciplinuju žene na iste različite načine – kroz normalizaciju nasilja, kontrolu tela i reprodukcije, ekonomsku zavisnost, patologizaciju ženskog besa i umora, ali i kroz pokušaje da se ženski glas diskredituje ili ućutka, često kroz uslovljavanje identitetskim razlikama. Kako se protiv toga boriti? Pre svega slušanjem i povezivanjem. Razgovor među ženama, međusobno razumevanje i solidarnost i dalje o(p)staju najjači alati otpora. Kada se zaista čujemo i razumemo, postaje jasno da problem nije individualan, već sistemski, a tada postaje i mnogo teže da nas ubede da smo same, da smo slabe ili da smo utripovale, da smo u krivu.
Feminizam je ljubav, zakoni nisu dovoljni, ne sumnjaj u sebe!
Šta za vas predstavlja feminizam?
Feminizam je za mene ljubav prema ženama na najdubljem, ali i najpolitičkijem nivou. Takođe je i dozvola da sebe prihvatim kao ženu i da se, kao žena, vidim kao potpuno i vredno ljudsko biće. Bez ali.
Zalažete li se za rodno osetljivi jezik?
Da. I ne samo da se zalažem, već sam i autorka priručnika za upotrebu rodno osetljivog jezika. Jezik ne samo da opisuje stvarnost, već je i proizvodi. Ako nas nema u jeziku, lakše nas nema ni u pravima.
Šta je potrebno uraditi kako bi se smanjio broj slučajeva nasilja, a posebno femicid?
Institucionalni okvir postoji, ali Zakon sam po sebi nije dovoljan. Potrebna je dosledna primena i jasna poruka da se rodno zasnovano nasilje sankcioniše uvek, bez izuzetaka i bez obzira na identitet nasilnika ili lična uverenja onih koji odlučuju.
Obljuba bez pristanka, šta uopšte to znači ?
Iskreno, dugo sam se i sama pitala. Danas mislim da je to pokušaj normalizacije seksualnog nasilja kroz birokratski i pravni jezik. Seks bez pristanka je silovanje, sve ostalo je opasno zamagljivanje granica odgovornosti i apologija nasilja.
Kako ocenjujete rad institucija u vezi sa rodnom ravnopravnošću i pravima žena u Srbiji?
Ne, ali imamo predstavnike seksizma, mizoginije i nasilja prema ženama gotovo u svakom. Ocena je minus beskonačno, vidimo se na avgustu.
U jeku studentskih protesta studentkinje su često bile meta nasilnika. Dakle, vaše mišljenje o onome što nam se dešava u zemlji?
Dešava se to da konačno javno vidimo realnost koju živimo više od decenije. Nasilje nad ženama koje gledamo zadnjih meseci u javnosti nije novo, novo je samo to što je sada vidljivo u javnosti. Psihološko, seksualno, fizičko i ekonomsko nasilje nad ženama deo su svakodnevice ove zemlje već jako dugo, a institucije su često saučesnice, samo sada to vidimo jasno.
Poruka ženama koje ovo čitaju?
Ne sumnjaj u sebe, ali preispituj svoja ubeđenja kroz razgovor sa drugim ženama. Pokušaj ne samo da slušaš, već i da čuješ i razumeš, posebno kada se tuđa iskustva razlikuju od tvojih. Ne budi tvrdoglava, u toj razmeni leži i snaga i sloboda.
ŽENSKI INFO 