Jagoda Jovanović, poznata stand-up komičarka iz Beograda za Ženski info daje svoje mišljenje o položaju žena u Srbiji, o tome koliko zapravo znamo jedne o drugima, o feminizmu i rodno osetljivom jeziku. Nezaobilazne teme razgovora sa Jagodom bile su i standap komedija, majčinstvo, studentski protesti, Epštajnovi fajlovi. Ali na samom početku, ko je Jagoda Jovanović?
“Jagoda je bivša diplomatkinja koja je: 1.Dala otkaz u državnoj firmi ;2. Bavi se standap-om. Trenutno piše knjigu Kako da sj…… svoj život u 2 jednostavna koraka.
Živi u Beogradu sa dva psa, mužem Špancem, jednim sinom havajskog imena Kai i drugim koji se zove Nil. Ako mislite da je to neobično, čekajte da čujete kako se nesrećna deca prezivaju. Za neke je Jagoda sila prirode, a za neke budala. Istina je da Jagoda ni životu ni publici neće ostati dužna.”
Biografiju smo preuzeli sa njenog sajta (Jagoda Jovanović), gde se ujedno možete informisati o njenim nastupima. „Jagoda se stand-up-om bavi 7 godina, a svoj solo show KIDAŠ IRENA izvodi jednom mesečno u Beogradu i Novom Sadu. Redovno nastupa u Ben Akiba Comedy Club-u i u drugim gradovima u Srbiji. Nastupala je u Švajcarskoj, Španiji i regionu, a stand-up izvodi na tri jezika: srpskom, engleskom i španskom (Ima li neki na kom si smešna, dodaje muž, ali ne slušajte njega, on je subjektivan.)“ – navedeno je na sajtu.
Život majke koji svakako dolazi sa neplaćenim radom koji svaka od nas obavlja donosi i dodatne izazove u poslu kojim se Jagoda bavi. Sigurno je, kako navodi, da njene kolege dolaze na nastupe odmornije.
Izgleda tako da promenim 16 konteksta u jednom danu i da uveče, kada sam obično spremna za krevet, treba da se spremim i odem da zabavim ljude. Dobra stvar je što te adrenalin probudi, ali pre nego što dođe do toga, treba izdržati. Moje kolege stižu uvek dosta rasterećenije i odmornije.
Verujem da je život svake žene i majke ispunjen svakodnevnim izazovima jer je sav teret logistike i organizacije porodičnog života na nama — što je onaj čuveni neplaćeni rad. Ja se zezam da kad bi počeli da nas plaćaju za SVE što radimo, konačno bismo imale veće plate od muškaraca. Ako pored toga imaš i posao za koji te zapravo plaćaju, od tebe se očekuje da radiš kao da nemaš decu. Kao što se očekuje da o deci vodiš računa kao da nemaš plaćeni posao. To su nerealni standardi koje su izmislili muškarci. Iznenađenje.
Ono što ne iznenadjuje je svakako da je muškaraca više u komediji od žena, upravo zbog dvostrukih standarda i nemogućih očekivanja koje se gomilaju na ledjima žena.
Ako muškarac priča o seksu, to je u redu, ali ako ti kao žena pričaš o seksu, još uvek postoji puno ljudi koji će biti skandalizovani. Takođe, ljudi se osećaju slobodnije da vređaju žene koje su se izložile u javnosti nego muškarce. Uverenja o tome kako bi žena trebalo da se ponaša su još uvek prilično rasprostranjena. Na našu veliku sreću.
Predrasude dolaze od nesrećnih muškaraca zarobljenih u patrijarhatu, kao i od žena koje su mizoginiju uspešno, ali nesvesno internalizovale
Za Jagodu feminizam je „stvar zdravog razuma“, potreba i odbrana.
Nažalost, živimo u vremenu u kojem se tvrdnja da su i žene ljudska bića smatra radikalnom. Za sve što imamo danas, izborile su se neke hrabre žene pre nas. I važno je da shvatimo da se ništa od toga ne podrazumeva i da ga stalno moramo braniti. Svetom vladaju muškarci koji na privatnim ostrvima siluju devojčice bez ikakvih posledica — i to nikada ne smemo da zaboravimo.
Predrasude dolaze od nesrećnih muškaraca zarobljenih u patrijarhatu, kao i od žena koje su mizoginiju uspešno, ali nesvesno internalizovale — pa se u napadima ističu više od muškaraca. Jedini status koji je feminizmu potreban je solidarnost.
Patrijarhat se ne bi toliko bunio protiv rodne ravnopravnosti u jeziku da ne znaju koliko je ona uticajna.
Primenu rodno osetljivog jezika podržava, jer kako kaže, sve počinje u jeziku.
Veština pravilne upotrebe jezika i komunikacije neophodne su da bismo stvorile svet u kojem ima više razumevanja, a manje osuđivanja. Ako je jezik toliko važan u političkom kontekstu — jer nema nacije bez jezika — onda je logično da je od suštinske važnosti i za ravnopravnost. Uostalom, patrijarhat se ne bi toliko bunio protiv rodne ravnopravnosti u jeziku da ne znaju koliko je ona uticajna.
Meni je uvek bilo interesantno kako je sekretar ozbiljna pozicija na kojoj se donose odluke, a sekretarica kuva kafu, kopira fajlove i radi šta joj se kaže. Ista reč. Ženski rod. I odjednom smo u kuhinji.Pa onda dolaze oni kvazi-argumenti: šta fali da žena bude advokat ili profesor, to je uvek bilo tako, zašto smo zapele kad to nije bitno. Pa ako nije bitno — hajde da svi budemo advokatice i profesorke. Nisam primetila da za to postoji spremnost.
Ne znam nikoga ko je opterećeniji od mama, i zato aktivno i svesno uključivanje tata u odgoj svoje dece može značajno da utiče na mentalno i emotivno zdravlje — pre svega majki, a prirodno i dece.
Mame i dalje trpe ogromne pritiske porodice, društva, očekivanja i nepriznavanja svega onoga što one jesu ili moraju biti zarad svoje dece? Kako prekinuti izrabljivanje mama u tom smislu? Odakle početi?
Gabor Mate piše o tome kako žene mnogo pre nego što zatrudne nemaju adekvatnu podršku sistema — a meni se čini da su kasniji pritisci samo prirodni nastavak tretiranja žena kao nižih, manje važnih bića koja su tu da produžavaju vrstu i puno ne talasaju. Teško je da sistem koji uređuju muškarci pokaže razumevanje za poziciju žena i majki. Znam, šokantno.
Naše umrežavanje i pritisci spolja i iznutra čine mi se kao jedini način da se taj sistem menja. Na ličnom nivou, mislim da je važno da kao majke ne zaboravimo ko smo kao ljudska bića, šta nas ispunjava i gde želimo da stignemo. I da jedne drugima u tome budemo podrška.
Kako izgleda biti mama dva dečaka? Da li je dodatna briga za mentalno i emotivno zdravlje dodatno opteretila mame?
Prilično intenzivno. Ja se zezam da najviše volim kad im dođu drugarice — pa ih usmere na konstruktivnije i kreativnije sadržaje. Kod dečaka je sve dosta fizički. A ja verujem da treba raditi i na ovom drugom aspektu — komuniciranju svojih osećanja i sposobnosti da budu osetljivi i empatični. To su veštine koje će im sutra omogućiti da žive ispunjeniji i smisleniji život.
Mi smo izrazito patrijarhalno društvo, pa već u vrtiću mogu da čuju šta je za dečake, a šta za devojčice. Naša je uloga da se protiv tih stereotipa borimo — pre svega primerom. Ja ne znam nikoga ko je opterećeniji od mama, i zato čvrsto verujem da aktivno i svesno uključivanje tata u odgoj svoje dece može značajno da utiče na mentalno i emotivno zdravlje — pre svega majki, a prirodno i dece.
6. Podržava li sistem ženu, mamu? Kako to izgleda u vašem okruženju?
Ne. Ako hoćete duži odgovor: ne, ali uz dokumentaciju. Od pitanja na intervjuu za posao da li planiraš da imaš decu, preko neadekvatne podrške u trudnoći i prilikom porođaja — porođaj u Srbiji je stvar veze i sreće, a ne sistemske podrške ženama — do kasnijeg nerazumevanja da kao majka ne možeš da radiš na isti način kao pre toga. Žene moraju imati dovoljno vremena da se oporave i slobodu da po povratku na posao uzmu bolovanje uvek kada je to potrebno, a očevi obavezno odsustvo kako bi proveli vreme sa svojom decom. Vreme je da sistem prestanu da dizajniraju osobe koja nikada nisu morale da razmišljaju o tome ko će preuzeti dete sa treninga.
Jagoda na sebi svojstven, ironičan i autentičan način kritikujete aktuelna zbivanja na društveno-političkoj sceni Srbije.
Da li to predstavlja neki vid moralne obaveze, usprotiviti se onda kada nema pravde i slobode? I kako to izgleda kroz stend up komediju?
Kada pravda i sloboda počnu da se ukidaju, to nikada nije izolovan slučaj. Misliti da možemo da živimo svoje živote a da se “ne mešamo u politiku” — sumanuta je ideja u koju je nažalost mnogo ljudi poverovalo. Jer sve je politika: vazduh koji dišemo, voda koju pijemo, kako te tretiraju kao ženu, kako te leče — ili tačnije ne leče — u bolnicama, u kakve škole nam idu deca i koja prava imamo na poslu. [beat] To je sve politika koju osećamo svakodnevno. A stend ap je jedna od retkih formi gde nema cenzure — mada se i na tome radi. Ja verujem da ne samo mogu, nego da MORAM da kažem kako se osećam, jer je to način da se povežemo i ohrabrimo jedni druge da je pobuna jedina opcija kada ti ukidaju osnovna ljudska prava.
Bila je diplomatkinja, pa nas je zanimalo ima li sličnosti između stend upu i diplomatije ili je po sredi samo komedija 😊?
Naša diplomatija je definitivno komična — jer smo mi u međunarodnoj politici kao Valdo. Veći deo sveta ne zna ni da zapravo postojimo. A i kad nas nađu, ne znaju šta bi sa nama tačno radili. Solidarno. Odlika diplomatije je da se puno priča, ali da se ništa ne kaže. Odlika stend apa je da se malo priča, ali da se puno kaže. [deadpan] Ja sam vremenom shvatila da mi se druga opcija mnogo više dopada.
Meni se čini da su političari Kosovo pretvorili u jedan apstraktni simbol nacionalizma i da većina ljudi koji se busaju u grudi i o njemu govore nema ideju kako život tamo zapravo izgleda
Informacija o životu žena u srpskim sredinama na Kosovu gotovo i da nema, što je kako navodi, informacija sama po sebi.
Ponešto ispratim na mrežama, ali verujem da je to nedovoljno. Instinktivno znam da sigurno nije lak. Meni se čini da su političari Kosovo pretvorili u jedan apstraktni simbol nacionalizma i da većina ljudi koji se busaju u grudi i o njemu govore nema ideju kako život tamo zapravo izgleda. Ono što mediji ne pokrivaju ne znači da se ne dešava — znači da nekome odgovara da ne znamo.
Medijima ne veruje, televiziju ne gleda, društvene mreže i provereni ljudi su za nju najbolji izvor informacija.
Zavisi šta mislite kad kažete mediji — jer u Srbiji nezavisnih medija već dugo nema. Televiziju ne gledam, tako da ono malo što stigne dolazi sa društvenih mreža. Trudim se da pratim one ljude za koje verujem da će se maksimalno potruditi da prenesu istinu. To je tužna rečenica. Ali tačna.
Ženama sa Kosova poručuje
Vaša borba nije lokalna. Vaša borba je i naša borba. I mi vas vidimo — čak i kada vas sistem čini nevidljivima.
Nasilje nad ženama, femicid, studentski protesi, Epštajn
Nasilje nad ženama još jedna je veoma važna tema kojom se bavimo, pa nam recite da li smatrate da se institucije dovoljno trude da pomognu ženama koje trpe i prijave nasilje?
Institucije bi za početak trebalo da postoje, a onda da rade svoj posao — a nijedno ni drugo u Srbiji nije slučaj. Mi imamo farsu koja postoji samo da bi zaštitila one koji su te institucije i uništili. Čak i institucije koje rade svoj posao — na nekom boljem mestu — još uvek ne uspevaju uvek da zaštite žene od nasilja. Jer žene su univerzalno uvek na poslednjem mestu.Za sada, žene se štite međusobno. Što je sramotno i lepo u isto vreme.
13. Femicid i dalje nije prepoznat kao posebno krivično delo, šta o tome mislite?
Tu se opet vraćamo na priču o jeziku. Mizogini deo populacije jako trigeruje da uopšte postoji reč kojom se definiše ubistvo žena i devojčica od strane muškaraca koje poznaju — jer, pobogu, ubistvo je ubistvo, zašto bismo mi bile posebne? A ako ne prihvatamo ni reč, kako ćemo ga prepoznati kao krivično delo? Kao što nije važno da ženu koja se bavi advokaturom zovemo advokaticom — tako nije važno ni da uvažimo činjenicu da skoro polovinu ubijenih žena ubije partner ili član porodice. Čak i ,,male” nepravde su grudve koje jako brzo prelaze u lavinu.
14. Žene i devojke su ponovo bile najviše na udaru i za vreme studentskih protesta. Šta mislite da je razlog?
Kukavice su uvek sklonije da se okome na slabijeg. Žene su uvek prve na udaru — na protestima, u sudnicama, u porodilištima, u kući. Poslednje kad treba da dobijemo prava. Samo su zaboravili jednu stvar — žene su mnogo hrabrije i izdržljivije nego što veruju. Mi smo navikle da funkcionišemo bez podrške sistema. To nas nije slomilo. To nas je naljutilo.
15. Seksualno uznemiravanje, ali i silovanje počelo je, istina kasno ali se otvorilo kao pitanje i otvara se sve više u javnom diskursu- ipak žrtve i dalje nailaze na osudu. Kakvo je vaše mišljenje o svemu ovome?
Silovanje i seksualno uznemiravanje su deo života žena hiljadama godina — razlika je što su žene nedavno počele o tome da govore. To je velika stvar, ali je tek početak. Jer je mnogo lakše osuditi žrtvu nego menjati sistem iz osnova. Solidarnost i podrška svim ženama koje su doživele nasilje su ključne — kako bi glasovi postajali snažniji, a pritisak na sistem veći.
16. Epstejnovi fajlovi izazvali su buru interesovanja, čini se da nas više zanima tuđe dvorište nego naše, jer na ovim prostorima postoje strašne optužbe koje nisu rasvetljene a optuženi čak i veličaju. Kako na ovo gledate? Može li ovoliki priliv užasnih informacija da „otupi” osećanja ljudi i svest uopšte o ovoj problematici? Da li se zapravo ka tome i ide?
Svetom vladaju nasilnici koji nikada nisu odgovarali za svoje postupke. Mada — deluje da su i oni svesni da su ovog puta baš preterali kada su spremni da pokrenu još jedan rat da sa toga skrenu pažnju. Naši rade samo ono što su videli da prolazi — jer kod nas odgovornost nikad nije bila u modi. A patrijarhat ih tapka po ramenu.
Moj osećaj je da nas svim tim užasnim dešavanjima svakoga dana sve više otupljuju — pokušavajući da nas skuvaju kao žabu koja nije ni primetila kada je postala ručak. Dok se sve kolektivno ozbiljno ne naljutimo — ništa se neće promeniti.
Ukoliko ste u mogućnosti preporučujemo vam da posetite jedan od Jagodininih nastupa, ukoliko vam je daleko jer ste sa Kosova, onda predložite onima koji su za to zaduženi da je ugoste u vašem kraju, a ako ništa od ovog ne uspe uvek je možete zapratiti na mrežama i ne samo se nasmejati već i mnogo toga osvestiti i naučiti.
ŽENSKI INFO 