Nesvakidašnji prizor automobila sa novogodišnjim lampicama zabeležen je na parkingu Tržnog centra “Galerija” u Beogradu.
Šalje: Anđelija Kostić
Author: https://zenski.info/
Sajt namenjen ženama u cilju podizanja svesti o značaju ravnopravnosti i njenoj neophodnosti u društvu.
Milici Stojanović Kostić priznanje za promovisanje feminizma
Zamenica premijera Kosova Emilija Redžepi i Sanija Murati ispred NVO “Lady” dodelile su priznanje “Zlatna žena Kosova – Kruna uspeha” urednici portala Ženski info Milici Stojanović Kostić za poseban doprinos u oblasti promovisanja rodne ravnopravnosti, feminizma i zalaganja na polju borbe za prava žena.
Ceremonija dodele organizovana je u Kljan Areni, a prisustvovao je veliki broj žena. Ova tradicija nastavlja se i ove godine, a kako je rečeno, sve u cilju osnaživanja žena i afirmaciji u borbi za jednak tretman.
“Naša žena je jaka, hrabra, uspravna. Predstavlja stub svake naše porodice, stiže i postiže sve da ostvari tokom 24 sata – da ide na posao, da pospremi kuću, da kuva, da odgaja decu, da vodi računa o supružniku, ali i da vodi računa o užoj i široj rodbini. Naša žena je jednostavno stub i toplina svakog našeg doma”, navela je u obraćanju Emilija Redžepi.
Urednica našeg portala ističe da je veoma važno da se prepozna zalaganje aktivistkinja za prava žena, jer se većina tradicionalno opredeljenih institucija ponaša kao da one uopšte i ne postoje i umesto da ih institucije podržavaju, one čak i ne dozvoljavaju ženama da se izbore za svoja prava.
“Važno je da žene osnažimo da pre svega zahtevaju poštovanje prava koja su im garantovana najvišim pravnim aktima, a onda da tako osnažene mogu da rade sa drugim ženama. Važno je da se trudimo da svaki dan ukazujemo na to da se žene ubijaju samo zbog pola, i da je nasilje nad ženama prisutno u velikoj meri, ali da žene žive u strahu da to nasilje prijave. Moramo svakodnevno da podsećamo institucije da moraju da nas zaštite onako kako je to već predviđeno zakonom. Žene moraju da se oslobode okova patrijarhata i slobodno misle, govore i žive”, ističe Stojanović Kostić.
Fotografija preuzeta sa sajta Medija Centar Čaglavica
Irvasice u mitu o Deda Mrazu
Da li ste znali da rogovi kod mužjaka Irvasa otpadaju u novembru i decembru, dok se kod ženki zadržavaju do proleća? To ukazuje da sanke Deda Mraza vuku ŽENKE!
Sličan post poslala mi je prijateljica na Instagramu, odmah sam proverila informaciju i došla do ovog podatka:
“Kod irvasa koji žive u Skandinaviji rogovi kod starijih mužjaka otpadaju u novembru ili decembru, dok se ženki zadržavaju tokom zime i otpadaju tek u proleće ili leto.”
Dakle istina je, ali to znači da opet fizički posao za jednog muškarca, ovoga puta Dedu (Mraza) obavljaju upravo žen(k)e. I ovo ne bi nimalo imalo simbolike da se radnja ne odvija na planeti Zemlji gde su žene maksimalno eksploatisane, potpuno neravnopravne iako živimo u modernom dobu, gde čini se, više slobode ima veštačka inteligencija nego žena.
Ali da se vratimo na problematiku Irvasa, tačnije ženki, jer kako bi bio ženski rod od Irvas, Irvaskinja, Irvasica? Ni to nije određeno, ali zato je jasno određeno da u vekovnoj priči o Deda Mrazu, radosti Božića i Novoj Godini ONE vuku sanke. Iako je priča o starom čiči sa bradom samo mit i reklama za jedan poznati brend, čak je i tu fenomen “muške dominacije” apsolutan. Ali sada kada je priroda potvrdila da oni koji zimi vuku sanke ne mogu da budu mužjaci, hajde da vidimo u kakvom su položaju Irvasice u ovom mitu i koliko je on sličan položaju žena u svetu. Šta je važno za jednu Irvasicu:
- Može i mora da “povuče” za porodicu, društvo, mamu i tatu, batu ili dedu. Da povuče za decu i kuću, za karijeru i posao. Da privuče kada zatreba, i da joj “vučna snaga” nikada ne opadne jer je odgovornost prevelika. Svaki muškarčić (odrastao muškarac sa ponašanjem deteta) mora da dobije poklon, koji uglavnom nije zaslužio ali “muško ne valja da gleda”, pa je zato hrana na stolu, njen novac u njegovom novčaniku, stvari na svom mestu, higijena na nivou.
- Rade pod pritiskom i uglavnom su “vezane”, jer je sloboda garantovana samo onim Irvasicama koje ne pripitomi – čitaj ne primora muški poslodavac da rade i misle onako kako krdo nalaže. A za ovaj “važan muški posao” one su organizovane da vuku Deda Mraza bez da se pitaju gde idu i šta on radi!
- Nepravedno će biti prikazane kao mužjaci, iako je Rudolfica a ne Rudolf itd.
- Za obavljanje ovako odgovornog posla neće biti adekvatno plaćene, utešno će biti nagrađene rečju da su “spasile još jedan Božić” svojim trudom i zalaganjem, ali da je najviše uradio Deda Mraz pa će sve beneficije njemu u džep!
- Nemaju određeno radno vreme nego će i za praznike da rade, sve dok Deda Mraz ne dodje do poslednjeg odžaka na Zemlji. Nikoga neće ni da zanima da li su njihovi mladunci za praznike sami.
Mnogo je još zanimljivih poređenja koja sam zapazila u ovoj priči o Irvasicama, iako sarkastično-šaljivo napisan ovim tekstom želim da vam još jednom poručim da se u susret Novoj 2024. godini žene i dalje bore protiv femicida koji je u porastu, nasilja koje ne jenjava, nejednakih mogućnosti kojih se svi ograđuju. Žene se na pragu nove godine ovog savremenog doba i dalje bore protiv stereotipnih shvatanja da su rodjene samo da budu majke i da ukoliko to nisu ne vrede. Žene se bore za potomstvo, ali se bore i za slobodno obavljanje posla koji vole. Žene se bore da na pozicijama ne budu poslušnice već žene sa integritetom, da se deca vaspitavaju moralnim a ne patrijarhalnim načelima. Da kućni poslovi ali i odganje dece budu normalnost i za partnere i očeve ne samo za majke. Lista je dugačka, a žene su počele da se bude i u ovom delu Balkana. Priča o Irvasicama samo je još jedan primer kako je i maštu i fikciju, mit i tradiciju za svoje potrebe uredio muškarac koji je odgajan u patrijrhatu kao vladalac nad svim pa i nad ženom.
Fotkalica: Prekid dojenja je izazovan proces, pronađite svoj način
Na značaj dojenja sve nas češće podsećaju stručnjaci,ali prekid dojenja je i dalje tema koja spada u domen „ženskih saveta“ koji se prenose s kolena na koleno. Međutim, kao i svaki drugi proces kroz koji žena prolazi prekid dojenja predstavlja veliki izazov za majku i bebu, te ukoliko mu se ne da dovoljno vremena može imati posledice po oboje. Mnoge mlade mame nalaze se pred ovakvim izazovom a jedna sa kojom smo mi razgovarali dojila je bebu više od dve godine kada je odlučila da je vreme da prestane. Ona je na Instagramu poznata kao Fotkalica, a u stvarnom životu je Milica Karan.
Milica Karan, poznatija kao Fotkalica je diplomirana umetnica iz oblasti kamere. Još za vreme osnovnih studija na FDU u Beogradu, počela je da stiče znanje i iskustvo kroz praksu na filmskom setu. Najpre na poziciji trećeg, pa drugog asistenta kamere, potom i na ostalim pozicijama, od čega joj je najdraža bila pozicija šarfera (eng. Focus puller) na kojoj je u Srbiji osim nje radila još samo jedna koleginica.
Paralelno sa radom u filmskoj industriji, od 2016. je i preduzetnica u oblasti produkcije audio-vizuelnog sadržaja, sa fokusom na sadržaj za digitalne medije. Posle 10 godina rada na filmu ostvarila se i kao majka, što je bio jedan od razloga da se povuče iz filmskog sveta. Danas se, nakon porodiljskog odustva, vraća kreativnom radu kroz sopstvenu produkciju, nudeći podršku ženama preduzetnicima da u snimanju video kurseva i online edukacija uživaju, budu efikasne, opuštene pred kamerom, izgledaju autentično, samouvereno i stručno na video snimcima kakve i jesu uživo u direktnom kontaktu sa klijentima.
“Isključivo dojenje u prvih šest meseci bebinog života. Sa punih šest meseci, pa sve do navršene druge godine ili duže, druga hrana treba da dopunjuje ishranu majčinim mlekom.Sa dojenjem bi trebalo početi u toku prvog sata po rođenju; podoji bi trebali da budu “na bebin zahtev”, uvek kada beba traži i danju i noću i potrebno je izbegavati flašice i cucle (varalice). Osim trenutnih prednosti dojenja za decu, dojenje ima uticaj i na zdravlje kasnije u životu. Kod osoba koje su dojene se često javlja niži krvni krvni pritisak kao i niži nivo holesterola, imaju manji rizik od gojaznosti i dijabetesa tipa dva. Postoje i dokazi da dojene osobe imaju viši nivo inteligencije na testovima kojima se ona meri.”
Svetska zdravstvena organizacija
Milice, dojenje je izazovno samo po sebi, ali šta je sa prekidom dojenja, koliko je ova tema zastupljena?
Rekla bih, makar u mom okruženju, da se o prekidu dojenja ne govori dovoljno niti u velikoj meri kao o uspostavljanju laktacije, edukaciji o pravilnom dojenju, dojenju u javnosti i dr. O prekidu dojenja se najčešće govori u kontekstu ‘’Dojenje traje dok mami i bebi to prija.’’ i ‘’Kad misliš da prekineš dojenje? On je već veliki’’. Jedni ti ‘’daju blagoslov’’ majkama da to traje dokle god, dok drugi stavljaju pritisak na majku da je već kriva jer odavno je trebalo da prekine. Niko skoro ne stavlja fokus na to kako prekid dojenja izgleda, na to da nije reč o jednoj tački u vremenu nego o procesu koji traje neko vreme, ima uspone, padove, emotivne i fizičke izazove, pomešana osećanja, suprotne i suprostavljene potrebe.
Čemu nas uče, ko nas uči, koliko je to ispravno i u skladu sa našom majčinskom prirodom?
Mene odavno niko ne uči. Odgovornost da nešto naučim je na meni, kao i
odgovornost čije znanje, savete i sugestije slušam. Ja sam ta koja uči od ljudi koje odaberem. Ono što sve vreme radim, jeste da osluškujem sebe, svoje telo, proveravam kako reagujem na svaku informaciju koja do mene dođe, proveravam kako moje dete reaguje. Mislim i da nismo svi na istom stepenu bliskosti sa majčinskom prirodom. Ja sam na nivou koji mi nalaže da slušam svoje telo i telo mog deteta ispred svake tehnike, metode i alata. Ne verujem u univerzalna rešenja. Ne verujem u postojanje jednog načina koji odgovara svima kao najbolji način. Npr. ako postoji nekoliko načina da se prekine dojenje, za mene su to samo smernice, putokazi, ka čemu krenuti prvo, na šta obratiti pažnju, ali u svemu tome imam potrebu da pronađem svoj način,
naš način, ono što za mene i moje dete najbolje radi. I to najbolje radi svako za sebe treba da definiše. Za nekoga je najbolje ono što je najbrže, za nekoga ono sa najmanje plakanja, za nekoga nešto treće.
Koliko je podrška partnera važna i šta ako partner nije prisutan? Na koliko je to dodatnih nivoa teže?
Podrška je u životu jako važna, za bilo šta što radimo. U vremenu u kome su razvodi tretiraju kao normalna društvena pojava koliko i samo sklapanje braka, možemo se praviti da je biti samohrani roditelj nešto što funkcioniše, ali ne možemo da se ne zapitamo kako funkcioniše. Nemati partnersku podršku je na svim nivoima teže, od toga kad treba iz auta do stana izneti 3 pune kese namirnica i dete bez lifta, pa do prekida dojenja, ako se držimo te teme. Takođe, prisustvo partnera ne garantuje nam i prisustvo partnerske podrške. Postoji ta siva zona u kojoj su vidim mnoge mame u mom okruženju. Imati partnera formalno ne znači imati podršku, kao i što ne znači da je podrška koju nam partner pruža upravo ona koja nam je potrebna. Konkretno, kod prekida dojenja, za neku mamu je podrška da njen partner uveče uspava dete umesto nje
kako bi se ukinuo noćni podoj, dok za drugu mamu u istoj situaciji dok ona mazi dete u krevetu, ne daje dojku, nudi detetu drugu vrstu nežnosti i razmene koja će postati njihov nov način uspavljivanja, podrška može biti da partner leži tu u mraku sa njima i mazi nju po leđima, grli je, drži za ruku i bude tu za nju, dok je ona tu za dete.
“Majčino mleko je idealna hrana za novorođenčad i decu. Ono pruža bebama sve hranljive sastojke koji su im potrebni za zdrav i pravilan razvoj. U potpunosti je sigurno i sadrži u sebi antitela koja pomažu detetovom telu da se zaštiti od čestih dečijih bolesti – kao što su dijareja (proliv), upala pluća, koje su dve najčešće bolesti uzročnici smrti širom sveta kod beba. Majčino mleko je dostupno i pristupačno što detetu garantuje adekvatnu hranu u svakom trenutku.Dojenje je takođe dobro i za mame jer umanjuje rizik od raka dojke i jajnika kasnije u životu, pomaže ženi da povrati svoju predtrudničku telesnu težinu, i smanjuje mogućnost gojaznosti.”
Svetska zdravstvena organizacija
Šta je sa ženom u mami?
Kako pomiriti u sebi mamu, preduzetnicu i maštalicu? Da li se snovi prekidaju radjanjem ili postoji ponovno radjanje žene nakon što postane majka? Da li je to neka nova snaga?
Rađanjem se nije rodila nova žena. Rodila se majka. Majka, to je samo jedna od uloga koje u meni žive. Kad kažem uloga, ne mislim da se pretvaram da sam nešto. Svi mi u sebi imamo svoje uloge, svoje identitete koje puštamo da žive svaki u svom okruženju, situaciji, životnoj dobi i dr. Moj identitet
majke je od mene zahtevao da ga negujem, osluškujem, gradim baš kao i moju bebu. To je značilo da moji drugi identiteti idu na malu pauzu, da im neću svima biti posvećena svakodnevno, da nekima možda neću moći da se posvetim ni jednom mesečno, ni jednom u prvih 6 meseci ili ni jednom dok moje dete ne krene u vrtić. Identitet majke sa sobom nosi i novu dimenziju umora (fizičkog, psihičkog, emotivnog) i novu dimenziju snage. Kako je to rekla Nataša Kovačević (Njezvanova) ‘Gde se puniš i prazniš na istu utičnicu – to je majka’. Kako dete raste, postaje samostalnije, tako i moj identitet majke raste, sazreva, manje se prazni, više se puni, drugačije balansira energiju, menjaju se prioriteti i gle čuda: otvaraju se vrata i za one druge identitete, snove, maštanja. Preduzetnica može da se vrati, lagano, svojim tempom. Ima mesta i za malu Milicu koja voli da slika, radi DIY projekte. Eto i one mene koja voli folklor, način da se uposle um i telo, a da sve ostane zabavno.
U kom smeru će vaš profil ići? Čime ste se do sad bavili a šta ćete dalje?
Fokus stavljam na podršku preduzetnicama priliko kreiranja video kurseva i edukacija. Cilj mi je da im olakšam prezentovanje pred kamerom i pomognem im da na svim svojim snimacima izgledaju autentično, opušteno, sigurne u sebe i to što rade, što najčešće jeste slučaj kada sa njima imam kontakt uživo, ali ne i prilikom gledanja njihovog digitalnog proizvoda. Za sada ne planiram da se vratim radu u filmskoj industriji gde sam provela 10 godina, radeći u sektoru kamere. To više nije radno okruženje koje mi prija, koje me hrani, gde cvetam, a i time što sam postala majka jasno mi je da moji kapaciteti nisu takvi da mogu da radim na filmu i da ujedno budem majka na način koji to od sebe očekujem i smatram da je mom detetu potreban. Sa filmskom scenom ću ostati u kontaktu kroz moj podcast Ne tako crveni tepih, koji će krenuti da se emituje u januaru 2024. na mom youtube kanalu i audio podcast platformama. Za početak, kroz dve epizode nedeljno, publici ću kroz priče iz svog iskustva da približim kako zaista izgleda raditi u filmskoj industriji, šta sve prethodi toj šetnji po crvenom tepihu i zašto je taj svet mnogo više (i mnogo teže) od glamura koji ljudi vide u medijima. Publici je crveni tepih plasiran kao simbol slave, a ja ću kroz ovaj
podcast da donesem sve ono što se ispod tog tepiha nalazi.
Biti preduzetnica u Srbiji veoma je izazovan posao, šta je neophodno na samom
početku?
Neophodna je svest o tome da je to posao, a ne hobi. U drugom slučaju, svest i spremnost da se ima skup hobi. Jedan od glavnih potrepština je rezilijentnost na neuspeh. Pored toga, dobro je znati pre samog početka koje je tvoje ZAŠTO? Zašto to hoćeš da radiš, zašto ti je to važno, šta ti to donosi, koliko to tebi vredi? Na početku preduzetništva je važno da je žena spremna da bude svoj direktor i svoj zaposleni, najčešće na nekoliko pozicija. Važna je edukacija i/ili mentor koji će te pratiti na tvom putu, ukazati ti unapred na moguće greške, uštedeti ti vreme i novac da savladaš lekciju koji bi naučila tom prvom ili nekoliko puta
ponovljenom greškom.
Intervju radila: Milica Stojanović Kostić
“Šakalke” dobile nove rukavice
Kik boks klub “Šakal” sa centralnog Kosova u svom sastavu ima oko 70 odsto članica te su predstavnici UNDP-a odlučili da im u okviru 16 dana aktivizma u cilju osnaživanja devojčica i žena poklone rukavice.
Svuda u svetu u toku je 16 dana aktivizma kojima se podiže svest o anomaliji društva koja se zove nasilje nad ženama. Osim što se govori o ovom veoma važnom pitanju, neophodno je i raditi na osnaživanju žena i devojčica. Upravo je u tom pravcu i pred prisutnima u Kik boks klubu “Šakal” govorio šef UNDP-a na Kosovu Nuno Kuerioš.
Hvala vam što ste deo ovog kluba, i hvala vam što ste se pridružili u stvaranju promene tokom 16 dana aktivizma protiv rodno zasnovanog nasilja. Hajde sa se zajedno borimo ne samo u ringu, već i za svet u kome svaka žena može da stoji visoko, bez straha i osnažena. Kao deo UNDP-ove posvećenosti inkluzivnom i prosperitetnom društvu, srećni smo što možemo da doprinesemo vašem putu. Ove rukavice su znak naše podrške vama. Vi inspirišete nas i one oko vas, a mi želimo da ispričamo vašu priču”, rekao je šef UNDP-a.
Urednica našeg sajta Milica Stojanović Kostić iskazala je svoje zadovoljstvo što je u sportu, ali i borilačkim veštinama sve više žena.
“Trener je sa mnom podelio činjenicu da je u ovom klubu 70 odsto devojčica, devojaka i žena i 30 odsto dečaka, momaka i muškaraca, što me posebno raduje. Zapamtite da svaki vaš korak na tatamiju znači dva koraka bliže slobodi devojčicama koje dolaze posle vas. Zato nastavite da se borite.”
Trener ovog kluba Slobodan Stanisavljević zahvalio je predstavnicima UNDP-a na pomoći i podršci u radu.
Piše: Teodora Kostić
Karatistkinje su borbenije i upornije
Nekada su sportovi bili namenjeni isključivo muškarcima, čak je I u maratonima bilo zabranjeno učešće žena, sve dok se Ketrin Svicer nije izborila za parvo da trči. I u karateu situacija nije bila drugačija, jer su se nekada borilačke veštine smatrale “muškom stvari”. Takvo se mišljenje značajno promenilo, tome svedoči i priča sa centralnog Kosova.
Kada je karate tek nastao, ženama je bilo zabranjeno da se njime bave i to je predstavljalo veliku sramotu, što nam na sebi svojstven način pokazuje i film ,,Mulan”, za koji ste sigurno čule. Stvari su se do današnjeg dana umnogome promenile.
Umesto sterotipno u baletskim salama, devojčice sve više srećemo na tatamijima, kao što je onaj u karate klubu “Senši”, u Gračanici na Kosovu. U ovom klubu je više devojčica nego dečaka, a ovom se borilačkom veštinom ne bave samo rekreativno već ostvaruju i odlične rezultate na takmičenjima.
Jedno od njih je i poslednje održano u Čačku gde su devojčice iz ovog kluba osvojile jedno prvo i tri treća mesta. Ovo dokazuje da je za dostizanje cilja u životu od neizmerne važnosti volja i trud, a ne pol kojem pripadate.
Marija Stojanović ima dvanaest godina i sa Kupa Srbije, iz Čačka, donela je bronzu.
“Volim karate zato što mi pruža osećaj samopouzdanja, takodje zato što sam tokom treniranja upoznala divnu decu. Kada osvajam medalje osećaj je neverovatan. Osećam se ponosno i ispunjeno. Uglavnom teži i naporniji treninzi pružaju veće i bolje rezultate na takmičenjima. Svim devojčicama bih preporučila bavljenje ovim sportom jer smatram da je karate jedan od lepših i boljih sportova.”
Bronzu je svom klubu “Senši” donela i dvanaestogodišnja Staša Stanojević.
Karate volim zato što se osećam lepo, motivisano i srećno dok treniram. Kada osvajam medalje jako sam srećna i zadovoljna svojim rezultatima. Treninzi su ponekad naporni, ali sve se to isplati u narednom perfiodu. Preporučila bih i drugim devojčicama da treniraju karate, prvenstveno zato što steknete puno novih prijatelja i naučite mnogo toga novog.
Trener u karate klubu Senši Milan Rašić za naš portal govori o tome koliko su i zašto upravo devojčice veoma uspešne u ovoj borilačkoj veštini.
Kod mene u klubu trenutno ima više devojčica nego dečaka. Na osnovu dosadašnjeg iskustva u radu sa decom zaključujem da su devojčice upornije, brže sazrevaju od dečaka, ozbiljnijh su shvatanja i ponašanja. U nekim situacijama i borbenije, ali ih je isto tako teže kontrolisati. Predane su cilju i mnogo teže doživljavaju poraze, zato je taj takmičarski duh možda malo jači kod njih.
Bez obzira na sterotipne klasifikacije, žene i devojke nisu odustajale od svojih snova i na taj način se izborile da se danas i ne postavlja pitanje kog ste pola. Bitno je da ste predane i vredne, a posebno da volite to što radite.
Piše: Isidora Stojanović
Na Svetski dan borbe protiv nasilja nad ženama Opština ženama “poklonila” put do Prolom banje
Na dan kada se većina institucija, ali i građanki i građana sveta bori da ukaže na društvenu anomaliju kakva je nasilje, a posebno nasilje nad ženama, Opština Gračanica na svom sajtu objavila je vest da je ženama iz ove Opštine organizovala obilazak banjskih odmarališta i Đavolje varoši.
Obeležavanje Svetskog dana borbe protiv nasilja nad ženama, 25. novembar, u Gračanici se nije ni dogodilo. Opština Gračanice nije našla za shodno da bar osudi nasilje koje se vrši nad ženama na njenoj teritoriji a na šta ukazuju skoro svakodnevni izveštaji policije. Umesto podizanja svesti o sprečavanju maltretiranja i ubijanja žena Opština Gračanica odlučila je da baš na ovaj dan žene „prošeta“ Prolom i Kuršumlijskom banjom. Hteli su, kako navode, da žene obiđu i Đavolju varoš, ali vremenski uslovi nisu dozvolili.
„Oko tridesetak žena, koje su tokom godine sarađivale i učestvovale u različitim manifestacijama u organizaciji Opštine Gračanica i TOG-a, mogle su da se upoznaju sa lepotama dve veoma popularne banje na jugu Srbije. Takođe, su obišle kulturne i istorijske znamenitosti Topličkog okruga“, navodi se u vesti na sajtu opštine.
Kako se dalje navodi žene su veoma zadovoljne.
„Žene nisu krile zadovoljstvo zbog obilaska ova dva turistička mesta, jer je to bila prilika da se, kako kažu, dodatno druže i opuste. Opštini Gračanica i TOG-su se zahvalile na podršci koju im pružaju. U planu je bio obilazak i prirodnog spomenika „Đavolja varoš“, koji nije realizovan zbog loših vremenskih uslova tokom celog dana“, zaključuje se u vesti.
Ostalo je nejasno, zašto je baš ovaj dan odabran za ovakvo putovanje koje se „poklanja“ ženama.
Šta nam govori ovakva vest objavljena 25. novembra:
Oni koji su je objavili ne znaju šta se obeležava tog dana. (Nekompetentnost u bavljenju ovako ozbiljnim poslom)
Oni koji su objavili vest žele da se na poseban način podsmeju žrtvama nasilja. (Sramotno i poražavajuće)
Da li je to pokušaj da se zamaskira dan kada treba da se borimo protiv nasilja?
Ne znam da li su donosioci odluka svesni na koliko nivoa ovo vređa dignitet osobe koja svakodnevno doživljava nasilje, osobe koja je od nasilnika otišla ili porodice čija je majka, sestra, ćerka ubijena samo zato što je žena. Koliko je sramno što se ovako značajnom danu u godini ne pridaje nimalo značaja, a posebno je poražavajuće jer je na čelu opštine žena. Ona koja bi prva, sama trebala da govori o ovom problemu, svakog dana, da se potrudi da promeni uvrežena mišljenja patrijarhalnog društva, a ne da se krije iza zida ćutanja koje sve veći, a da građanke opštine ispaštaju zbog nečije lične želje da problem nasilja nad ženama ne bude ni pomenut!
Ženama u našoj opštini neophodno je da ih sistem zaštiti, posebno onim ženama koje je strah da odu od nasilnika koji im preti. Zbog takvih žena gradonačelnica i institucija na čijem je čelu ne sme da se ponaša kao da ne zna za ovaj problem, pa da se neukusnim vestima i „putovanjima“ hvali na dan kada je, najmanje, još jedna žena dobila šamar od muža, a verovatno i ubijena, jer svakih deset minuta jedna žena ili devojčica strada u svetu od svojih bližih srodnika, podaci su UN-a.
Mnogo je pitanja, ali nema odgovora. Sigurno je da će naše građanke shvatiti da je ovo još jedan primer kako se Opština Gračanica ophodi prema ženama i koliko zastupa rodnu ravnopravnost.
Piše: Milica Stojanović Kostić
Ministarstvo pravde Kosova POOTRAVA MERE i poručuje NE INITE NASILJE
Ministarstvo pravde je povodom Svetskog dana borbe protiv nasilja nad ženama građankama i građanima poslalo poruku kojom ih poziva da prijave nasilje. To je važna poruka, ali kada bi bila i jezički ispravna, bolje rečeno Srpkinjama i Srbima razumljiva.
Poruku prenosimo u celosti:
“Ministarstvo pravde je poo trilo kazne za krivi na dela nasilja u porodici i rodno zasnovanog nasilja. Ne inite nasilje! Prijavite 192!”
Slova na srpskom jeziku koja imaju kvačicu (č, š) sistem nije prepoznao, kao što sistem Kosova već godinama ne prepoznaje srpski jezik kao zvanični! Tako, neispravno napisana, ova poruka nema značenje i ozbiljnost kakvu je trebala da prenese.
Piše: Milica Stojanović Kostić
Od žrtve do uspešne preduzetnice
“Bila sam žrtva fizičkog, psihičkog i ekonomskog nasilja i to sam uspela da prebrodim onda kada sam shvatila da će moja deca ispaštati, a da se nisam odvažila ne bi me bilo ni među živima”, ističe Gordana Đorić. Za naš sajt govori o svim izazovima kroz koje je prolazila dok je pokušavala da ode od nasilnika ali i o onim koji su usledili nakon razvoda. Ali na samom početku, ko je Gordana Đorić?
Gordana Đorić je, kako sama kaže, pre svega preduzetnica, majka i baka. Rođena je u Prištini, a živi u Lapljem selu nadomak Gračanice. Pre više od 20 godina osnovala je Udruženje poslovnih žena “Avenija” koje se bavi stvaranjem uslova, obezbeđivanjem sredstava i pružanjem podrške ženama u cilju ostvarenja njihove ekonomske nezavisnosti. Za sebe kaže da ne voli nepravdu i da se najlepše oseća kada nekome pomogne .
Gordana Đorić trpela je, kako kaže, sve vidove nasilja od bivšeg supruga, ali je uspela da se izbori sa ovom situacijom i svoj životni put preokrene. Kako govori za sajt Ženski info, da nije otišla tada danas ne bi bila živa.
“Ja sam bila žrtva fizičkog, psihičkog, ekonomskog nasilja i to sam uspela da prebrodim onda kada sam shvatila da će moja deca ispaštati, jer će na njih takav odnos ostaviti trajne posledice. Meni je bilo najteže tog dana kada sam iselila stvari, jer ipak se raspada jedna porodica. Malo je trebalo da budemo srećni, ali on nije shvatao.”
Gordana objašnjava sa kakvim se problemima suočavala u ovakvom braku.
On je čovek koji je ženu gleda kao stvar, ako nije po njegovim merilima, koja ne možete često da prokljuvite, nastaje problem. Koliko god da sam želela da uradim stvari koje bi bile dobre i za porodicu i društvo ili okruženje, ako je on smatrao da ne treba zbog njegove sujete i kompleksa jednostavno je to meni uskraćeno. Mnogo sam trpela zbog porodice i ljudi koji su radili u mojoj firmi, ali kada moj organizam više nije mogao da podnese to rekla sam DOSTA JE i krenula svojim putem od nule!
Kada se odvažila da napusti nasilnika bila je potrebna hrabrost i istrajnost kako bi samostalno uspela.
Nije bilo bitno hoću li imati da jedem i da li će moja deca da čekaju u redu za humanitarnu pomoć da preživimo taj period, ali vrlo brzo sam se izdigla i ponovo došla u situaciju da mnogo toga mogu da uradim za svoju decu, ali i da pokrećem poslove i društveni život i što je najvažnije da se osećam zadovoljno. Da se nisam odvažila i da sam ostala u takvom braku ne bi me bilo ni među živima, to sam sigurna.
Kako dalje navodi, iako nije lako javno govoriti o ovome, posebno u patrijarhalnom društvu kakvo je ovdašnje, to radi pre svega zbog mladih žena kojima svojim primerom želi da pokaže da je bitno da ne trpe nasilje.
Jedan je život i gledaj da ga proživiš na način kako misliš da treba, pre svega kreni od duševnog mira pa do svega ostalog. A ne da provedeš ceo život trpeći nasilnika. I kada odeš moraš da zapamtiš da je ceo život borba. Moraš da se izboriš za sve svoje slobode. Tako vremenom naučiš da budeš borac, a ne da odustaneš i ako istraješ u toj borbi garantujem da će uspeh doći. A ako odustaneš nisi ni pružila priliku samoj sebi da možeš nešto da promeniš u svom životu.
Na putu shvatanja da je odlazak od nasilnika jedina ispravna stvar veliki problem su, primećuje Gordana, druge žene koje u mnogo slučajeva odgovaraju žrtvu da prijavi nasilje.
Veliki su problem u smislu trpljenja nasilja upravo žene, odnosno veliko je pitanje kako svekrvama ili majkama promeniti svest da one treba da podrže ćerke ili snaje, i da ne dozvole sinu, mužu, bratu da vrše nasilje. One uglavnom govore „i ja sam trpela više, šta ima veze da istrpiš koji šamar“. Ili recimo rečenice kao: „Bio je sa društvom , neko ga je iznervirao, pa te udario da bi se ispraznio. Pa kući će da se isprazni gde će drugo“, čime opravdavaju nasilje. I na kraju one, mlade žene shvate da su samo trpni pridev i da je trpeti normalno.
Bitan faktor u ženinoj odluci da ode od nasilnika je i ekonomska nezavisnost, na čemu Gordana veoima insistira.
Ako je ekonomski osnažena i jaka i nezavisna mnogo su manje šanse da će trpeti bilo kakvo nasilje.
Upravo u tom pogledu Gordana se bavi osnaživanjem žena u okviru svog Udruženja poslovnih žena “Avenija”.
Udruženje nastoji da stvori jedan društveni i preduzetnički ambijent povoljan za razvoj preduzetničkih veština ženske populacije, ostvarivanje njihovog ekonomskog blagostanja i njihovo potvrđivanje kao ravnopravnih članova u društvu i poslovnom svetu, sa naglaskom na profesionalno obrazovanje i usavršavanje.
A upravo u poslovnom svetu, otkriva nam Gordana, veoma je važno da žena od samog početka zauzme jasan i nepokolebljiv stav o svom integritetu i granicama do kojih se sme ići. A u radu sa ženama ima posebno dobra isustva.
Moraš da zauzmeš stav i posle toga nema problema. Ukoliko te muškarac prihvati kao osobu od reči, stručnu , disciplinovanu imaćeš maksimalno poštovanje i ja stvarno imam pozitivna iskustva u radu sa muškarcima. Takođe, rad sa ženama je fenomenalan čak je u poslovnom smislu i mnogo bolji jer su žene odgovornije, disciplinovanije, kako se dogovorimo tako se ispoštuje, zato je uspeh i malo lakši kada saradjujete sa takvim ženama.
Na pitanje : “ima li uopšte smisla obeležavati 25. novembar, u trenutku kada smo nabrojali 27. ubijenu ženu u Srbiji, u trenutku kada žene ne smeju da istupe i prijave nasilje na Kosovu?”, Gordana kaže:
Nema uopšte smisla jer se nasilje svakodnevno dešava, tako da bi i mi svakodnevno trebalo da iznosimo takve slučajeve i utičemo na institucije koje treba da pomognu i spreče nasilje ali i da edukujemo mlade , od škole do fakulteta, da znaju šta znači nasilje, koliko ono utiče loše na kvalitet života porodice, dece i samog društva.
U tom smislu najviše zakazuju institucije, tačnije, nesprovodjenje zakona.
Vladavina prava ne fuinkcioniše kako treba, jer kada bi zaživelo žena bi bila zaštićena onako kako i treba da bude. Ali nažalost zakoni se ne sprovode i oni koji vrše nasilje su kažnjeni blažim kaznama, predmeti se odugovlače, a često se utiče i na žrtvu da povuče prijavu.
- Institucije ne rade svoj posao u onoj meri kako bi trebalo. Dakle, osim adekvatnog reagovanja na nasilje potrebno je da žena bude zbrinuta, da ima prioritet i mogućnost prekvalifikacije, da se zaposli u svojoj struci, da bi mogla da samostalno izdržava porodicu, da bude ekonomski nezavisna i da se nasilniku ne vraća.
Danas je Svetski dan borbe protiv nasilja nad ženama.
NE TRPI NASIJE, PRIJAVI NASILNIKA!
Intervju radila: Milica Stojanović Kostić
Reč urednice: Nasilje nema opravdanje
Kada se u srpskim sredinama na Kosovu govori o nasilju, a posebno ovde u Gračanici nije retkost čuti ono ALI, koje dolazi kao otvoreni izgovor kako bi opravdao nasilnik. Koliko god da smo glasni, mi na ovoj strani, da pokažemo da nasilje nema opravdanje, toliko ide potreba za onim ALI, kad god se o tome govori.
Možda ta poreba za pravdanjem nasilnika i ne treba da nas čudi ukoliko znamo da se i pojedini mediji, slučajno ili namerno, ne snalaze kada izveštavaju o nasilju nad ženama.
U strogo patrijarhalnim sredinama i dalje vlada mišljenje i stav da je “sramota biti žrtva”, umesto da je sramota biti nasilan.
Više i nije stvar debate da li patrijarhat sa svojim “sistemom vrednosti” podstiče nasilje nad ženama, sada je to već apsolutno jasno.
Odnosi među ženama u patrijarhatu su uređeni tako da starija žena (majka, baka, svekrva) uči mlađu ženu (ćerku, unuku, snaju) onome što muškarac zahteva.
Često muškarci opravdanje za superiornost nalaze u “crkvi”, tačnije u frazi “Bog je tako rekao”, iako u najvećem broju slučaja Bog o tome nije ni “pomislio” a kamo li rekao ili zahtevao. Zato su nove tendencije u pravoslavlju veoma važne i u edukaciji verskog dela muškog stanovništva, da Bog ne pravi razliku, već čovek.
Mnoge žene danas ne prepoznaju ekonomsko nasilje. Evo praktičnih saveta kako ga prepoznati:
Psihičko nasilje je posebno prisutno, a teško ga je dokazati, evo koje su naznake ovakvog vida nasilja:
Statistika na Kosovu je štura ali se očekuje da sistem napravi mehanizam za prepoznavanje femicida, što je važno zarad dalje edukacije i relaksacije društva.
Kada se radi o fizičkom nasilju postoje četir stvari koje nasilnik radi kako bi potpuno izmanipulisao žrtvu.
Većina podataka preuzeta je sa sajta Autonomnog ženskog centra, Republičkog zavoda za statistiku, OEBS-a.
Piše: Milica Stojanović Kostić
ŽENSKI INFO 