Ako ovo pitanje postavite bilo kojoj mami koja se nalazi u vašem okruženju odgovor je isti i glasi: “Da se odmorim.” Ko i šta umara naše mame najviše?
Svi će odmah pomisliti da su mame najopterećenije decom, logično, i jesu, ali zapitajte se gde je koren tog problema? Raumemo se. Koren je u čitavoj odgovornosti prema deci koja je za mame podrazumevana, a za tate uglavnom ne važi.
I da podržavate struju koja zastupa mišljenje da je ženi “posao da sedi kući i čuva decu” znam da ste malo “evoluirali” pa ste sada u fazonu “kada se vrati s posla, posao joj je da sedi kući i brine o deci”. Ali stani, nekada je podela poslova značila da tate idu i zarađuju novac, koji donose mamama da bi one mogle da odgajaju decu. Danas mame zarađuju kao i tate, rade sve kućne poslove i brinu o deci, pa se pitam koliko onda sada muškarac doprinosi porodici?
E kada ponestanu argumenti tate uglavnom posežu za emocijama : “tu smo da volimo i da budemo voljeni”, ok! Da volite, a kako to volite? Tako što gledate tu osobu koju volite kako doživljava potpuni “burn out” zbog svih obaveza koje su joj natovarene na leđa? Ako je to ljubav ja sam protiv “takve ljubavi”!
Ali ono što svaku mamu suštinski najviše zamara je promišljanje i previše razmišljanja, od toga da li je uradila sve što je potrebno do toga šta i dalje čeka da bude završeno. Pa sve do toga da li je zadovoljila emotivne i razvojne potrebe svoje dece, odnosno da li je bila dovoljno dobra majka.
Danas su majke preuzele toliko odgovornosti, da su muškarci i tate tu da, kako reče Njezvanova, “samo postoje”. Ne zato što su previše bitni nego zato što su previše lenji.
Da se razumemo pupčana vrpca se na Balkanu ne preseče na porođaju, ona je tu sve dok postoji mama i sin, posebno onaj koji po obavezi mora da ostane kod roditelja. Kada se taj proces odvajanja od roditelja ne dogodi logično je da muškarac i dalje bude samo dečak, koji svoje obaveze može da prepusti svojim roditeljima. Kod žena nije tako, udajom se kida taj “pupčanik” i žene odrastaju i razvijaju se u drugačijem pravcu. Kada postanu majke je momenat kada od srne koja dolazi u tuđe i nepoznato u najmanju ruku postaje lavica koja po svaku cenu brani ono što je njeno. Muškarac je i dalje dečak.
Zato su mame pod strašnim opterećenjem koje im društvo konstatno nameće, dokazujući i sebi i drugima da mogu sve, izgore na svim poljima.
Ako ste, drage tate, posle ovog teksta bar malo shvatili koliko mamama treba odmor, neka vam Novogodišnja odluka bude da učestvujete u zajedničkom životu a ne da budete slučajni zauzimač kauča ili ispijač kafeterijskih napitaka.
Mame obavezno u Novoj godini smanjite poslove koje obavljate i vodite računa o sebi, ako već vaš partner i dalje glumi dečaka. Čuvajte sebe jer bez vas je dom zapravo samo prostor bez topline koju zauvek unosite u njega.
Stiže nam Nova godina i ona čuvena ,,Nova godina-nova ja!” . Nisam planirala da se menjam iz korena, ali sam ipak nešto odlučila. Ove godine sam slušala i govorila o feminizmu više nego ikada ranije pa sam, izmedju ostalog, razmišljala i o tome.
Rešila sam da neću dozvoliti da bilo ko u bilo kom trenutku zanemaruje ženski pol – žene, devojke ili devojčice. Da im uskraćuje pravo na slobodu reči ili misli, ili da ih na bilo koji način obezvredi.
Neću se pognute glave ,,pomiriti sa sudbinom”, zbog toga što uvek možemo da izaberemo kako ćemo da se ponašamo i sta ćemo da radimo sa svojim životom. Izboriću se za sebe, svoje želje, i pre svega, potrebe.
Želja mi je da svojim vršnjacima na jedan normalan i nadasve ljudski način pokažem da ove stvari nisu za šalu i da su zapravo jako bitne.
Da im zauvek ostane u mislima bar mali deo značaja koji onaj izvorni feminizam ima, da budemo jednaki, i da je poštovanje najlepša stvar koju devojci mogu da poklone.
Volela bih da shvate da na neke stereotipe koji su nam prikazani itekako ne treba da gledamo kao na nešto normalno, već treba da težimo ka tome da ih iskorenimo.
Neko bi mi sad rekao da želim da od njih napravim ,,papuče” ali suština je da su taj besmisleni termin izmislili oni muškarci kojima je sebično postojanje na prvom mestu.
Nećemo tek tako promeniti svet, svesna sam toga, ali samim tim sto ćemo uticati na nekoliko osoba mi ćemo svest o ovom pitanju proširiti i taj krug će nastaviti da raste. I to je početak…
Nije Nova godina jedino vreme kada se donose odluke, iako za to u ovom periodu imamo najviše motivacije. Svaki dan je nova prilika za promene, hajde da to iskoristimo.
Malo je reći da ćemo 2023. godinu pamtiti po lošem, posebno u smislu političkih, etničkih i životnih dešavanja na Kosovu. Ove je godine najmanje zagovaran mir iz dva velika centra moći koji se politički korektno zovu Beograd i Priština.
Zbog toga smo se mi na terenu svađali, jer su dvojica narcisodnih muškaraca tražila pažnju u potvrđivanju svoje moći i principa: ko više poruši i pokvari pobednik je!
Njih dvojica tako, ruku pod ruku, ruše i lome sve što mi ovako jednostavni i obični napravimo i pravimo krvavim radom i pričom dok nas dah ne izda. Ovaj odavde gazi koliko može, a onaj odande pravi se lud koliko treba.Između te čizme odavde i onog pored očiju slepog odande mi ostadosmo i “ludi, glupi, bosi, jadni”ni na nebu ni na zemlji”! A mnogi se raduju bar onom “u zemlji”, kažu i tamo je bolje!
U 2023. niko nam od dvojice “lidera” nije sagradio bolnicu u Gračanici, lečimo se i dalje u kontejnerskom Kliničko bolničkom centru. Da, da rećićeš mi, dragi čitaoče, da sam izostavila navodnike nad kontejnerima , nisam, zaista je tako. Smejurija!
Nisu nam otvorili novu bolnicu, ali su zato otvorene najmanje tri agencije za nekretnine u Gračanici. One, kaže reklama, sve kupuju, na vama je da se javite i da jedva čekate da odete . Kažu ovi iz agencija da ima mnogo takvih, pitam se zašto.
A da bilo je i jedno zatvaranje, Komercijalna banka dobila šut kartu. Jedina banka u kojoj je mogao da se ostvari protok plata iz sistema Republike Srbije (čitaj školstvo, zdravstvo), više neće biti u Gračanici. Sada će to moći u Banci Poštanska Štedionica, dok ne pobedi onaj odande još jednom pa neće moći ni tamo.
Niko nam u 2023.nije obezbedio opstanak, ali zato lakne obojici kada Srbi odlaze, jer odavno je deviza “No Serbs no problems”. To obojica najbolje razumeju.
E zato što se odlazi sve je manji i broj đaka ovde kod nas, tačnije na Kosovu je za dve godine manje 1000 đaka. To kažu podaci školske uprave. Ali neee to ne kaže nadležno Ministarstvo, a ono što kaže to je amin, pa iako nije amin. Dakle, ministarstvo kaže nije 2 plus 2 jednako 4 jer, ona dva đaka što su ostala vrede više od onih hiljadu što su otišli, jer “sveto srpsko Kosovo”, malo nakiti sa “opstanak i ostanak”, i to je to! Oni se oprali, na više su medija prikazani, istina ostaje za nas ovde da nam bude još veća muka kad nam ovi iz agencije kažu “sve je na prodaju”.
Kurti se nikada kao u 2023. godini nije toliko često i možemo reći pravilno obraćao na srpskom jeziku, a srpski jezik i njegova upotreba nikad nije bio u gorem položaju na Kosovu.
Francuzi su se ove godine na Kosovu malo “poigrali” sa spomenikom palim srpskim borcima na srpskom groblju u Prištini, tačnije pomerili ga da im ne bude u kadru dok se tu “slikaju”. Odmah ih napao ovaj naš a njihov Arno Gujon, koji iako Francuz ne sme na Kosovo jer je i Srbin. Ostali pozicioni političari su mudro ćutali.
A na severu opet tuga. Ratuje se vidim svima sem majkama, jer ne oduzima se život koje su svojoj deci dale, zarad šizofrenih iluzija od “Velike Albanije” do “Velike Srbije”. A mi smo ti dragi čitaoče i u ovoj godini zarobljeni između te dve bolesne ideje, i njih dvojice koji žele da ih “istorija pamti”. Sigurno je da hoće, ne morate se više truditi, ali kako?
Nekada je, ne tako davno, onaj odozgo “dizao migove” paradirao duž prelaza zbog tablica koje “propagiraju državnost”, znaš šta, sad ih je priznao. Od Nove godine nema više stikera, jer sada više te tablice ne predstavljaju državnost. Pitaš me kako? Zna onaj odande, al mu ne odgovara da i ti znaš, bilo šta!
Ode 2023, zajedno sa onim silnim vozilima koja su odlazila na glasanje za srpske izbore do Rače! Moje biračko mesto u OŠ Kralj Milutin u Gračanici nije bilo otvoreno tog dana, pa nisam mogla da glasam. To RIK ne zanima, imaju većih problema na ulicama Beograda.
Ova godina, koju će kao i njene prethodnice ovih dana svi zvati “starom, lošom, i da se nikada ne ponovi”, za sobom je ostavila veliki trag na svim poljima, a posebno na polju Kosovu. Ova godina koja odlazi ostavila je i dubok trag na društvo u našoj maloj Gračanici jer je svest žena o potrebi za feminizomom počela da se budi.
Ova 2023.godina počela je optimistično, društveno odgovorno, obećavajuće, jer smo već u martu, tačnije na Dan žena, ženama poklonile Ženski info. Mesto na kojem mogu da kažu baš sve što su godinama želele, mesto na kojem mogu da podele brige i nedoumice, da podele srećne trenutke i uspehe. Da budu dostojanstvene i svoje. Možda bi bilo prihvatljivije kada bih napisala da je bilo “teško, kao svaki početak”, ali ne bilo je lepo i nimalo teško. Bilo je zadovoljstvo i ispunjenje krenuti u ovakav poduhvat.
Veliku zahvalnost dugujemo Brani Antović, ženi koja nas je svesrdno podržala, i pozvala svoje pratioce da nam pruže vetar u leđa. Hvala ti, Brano!
U ovoj godini smo započinjali važne teme, otvarali debate o tabuima, rušile barijere, a što je najvažnije o nama se govori svuda. Tema smo svakakvih okupljanja, bilo porodičnih ili društvenih uopšte. Ljudi reaguju na naše priče, čitaju nas i žene ali i muškarci. Oni se uglavnom bune, protive stavovima koje zastupamo, ali sve to znači da smo uspele u misiji koju imamo, tačnije u njenom prvom koraku, da utičemo!
U ovoj godini podsećali smo one čiji je posao da rade, da nije vreme da odmaraju, a one koje previše rade da malo i odmore. Sve ovo vreme borimo se za bolje uslove rada, za ravnopravni tretman, za jednakost u kućnim poslovima.
Nije lako voditi ovu borbu bez podrške političkih predstavnika, nije lako kada se lokalna samouprava ismejava žrtvama time što na Dan borbe protiv nasilja nad ženama upravo žene vodi u lečičišta, a da gradonačelnica nijednom rečju ne osudi ovu društvenu anomaliju. Mi smo ipak i pored ovakvih prepreka uspele da edukacijom o tome šta je sve nasilje ohrabrimo dobar deo žena da ne trpi nasilje i da prijavi isto.
Borile smo se i protiv nejednakih plata a istog radnog mesta, protiv patrijarhata i negativnih učenja. Ali smo u isto vreme pozivale na razumevanje, toleranciju i suživot. Nagrađene smo već u devetom mesecu svog postojanja.
Hvala vam na poverenju i podršci! 2024. će biti još važnija za sve nas!
Zamenica premijera Kosova Emilija Redžepi i Sanija Murati ispred NVO “Lady” dodelile su priznanje “Zlatna žena Kosova – Kruna uspeha” urednici portala Ženski info Milici Stojanović Kostić za poseban doprinos u oblasti promovisanja rodne ravnopravnosti, feminizma i zalaganja na polju borbe za prava žena.
Foto: Emilija Redžepi, Milica Stojanović Kostić i Sanija Murati
Ceremonija dodele organizovana je u Kljan Areni, a prisustvovao je veliki broj žena. Ova tradicija nastavlja se i ove godine, a kako je rečeno, sve u cilju osnaživanja žena i afirmaciji u borbi za jednak tretman.
“Naša žena je jaka, hrabra, uspravna. Predstavlja stub svake naše porodice, stiže i postiže sve da ostvari tokom 24 sata – da ide na posao, da pospremi kuću, da kuva, da odgaja decu, da vodi računa o supružniku, ali i da vodi računa o užoj i široj rodbini. Naša žena je jednostavno stub i toplina svakog našeg doma”, navela je u obraćanju Emilija Redžepi.
Urednica našeg portala ističe da je veoma važno da se prepozna zalaganje aktivistkinja za prava žena, jer se većina tradicionalno opredeljenih institucija ponaša kao da one uopšte i ne postoje i umesto da ih institucije podržavaju, one čak i ne dozvoljavaju ženama da se izbore za svoja prava.
“Važno je da žene osnažimo da pre svega zahtevaju poštovanje prava koja su im garantovana najvišim pravnim aktima, a onda da tako osnažene mogu da rade sa drugim ženama. Važno je da se trudimo da svaki dan ukazujemo na to da se žene ubijaju samo zbog pola, i da je nasilje nad ženama prisutno u velikoj meri, ali da žene žive u strahu da to nasilje prijave. Moramo svakodnevno da podsećamo institucije da moraju da nas zaštite onako kako je to već predviđeno zakonom. Žene moraju da se oslobode okova patrijarhata i slobodno misle, govore i žive”, ističe Stojanović Kostić.
Fotografija preuzeta sa sajta Medija Centar Čaglavica
Da li ste znali da rogovi kod mužjaka Irvasa otpadaju u novembru i decembru, dok se kod ženki zadržavaju do proleća? To ukazuje da sanke Deda Mraza vuku ŽENKE!
Sličan post poslala mi je prijateljica na Instagramu, odmah sam proverila informaciju i došla do ovog podatka:
“Kod irvasa koji žive u Skandinaviji rogovi kod starijih mužjaka otpadaju u novembru ili decembru, dok se ženki zadržavaju tokom zime i otpadaju tek u proleće ili leto.”
Foto: Annika Thierfeld
Dakle istina je, ali to znači da opet fizički posao za jednog muškarca, ovoga puta Dedu (Mraza) obavljaju upravo žen(k)e. I ovo ne bi nimalo imalo simbolike da se radnja ne odvija na planeti Zemlji gde su žene maksimalno eksploatisane, potpuno neravnopravne iako živimo u modernom dobu, gde čini se, više slobode ima veštačka inteligencija nego žena.
Ali da se vratimo na problematiku Irvasa, tačnije ženki, jer kako bi bio ženski rod od Irvas, Irvaskinja, Irvasica? Ni to nije određeno, ali zato je jasno određeno da u vekovnoj priči o Deda Mrazu, radosti Božića i Novoj Godini ONE vuku sanke. Iako je priča o starom čiči sa bradom samo mit i reklama za jedan poznati brend, čak je i tu fenomen “muške dominacije” apsolutan. Ali sada kada je priroda potvrdila da oni koji zimi vuku sanke ne mogu da budu mužjaci, hajde da vidimo u kakvom su položaju Irvasice u ovom mitu i koliko je on sličan položaju žena u svetu. Šta je važno za jednu Irvasicu:
Može i mora da “povuče” za porodicu, društvo, mamu i tatu, batu ili dedu. Da povuče za decu i kuću, za karijeru i posao. Da privuče kada zatreba, i da joj “vučna snaga” nikada ne opadne jer je odgovornost prevelika. Svaki muškarčić (odrastao muškarac sa ponašanjem deteta) mora da dobije poklon, koji uglavnom nije zaslužio ali “muško ne valja da gleda”, pa je zato hrana na stolu, njen novac u njegovom novčaniku, stvari na svom mestu, higijena na nivou.
Rade pod pritiskom i uglavnom su “vezane”, jer je sloboda garantovana samo onim Irvasicama koje ne pripitomi – čitaj ne primora muški poslodavac da rade i misle onako kako krdo nalaže. A za ovaj “važan muški posao” one su organizovane da vuku Deda Mraza bez da se pitaju gde idu i šta on radi!
Nepravedno će biti prikazane kao mužjaci, iako je Rudolfica a ne Rudolf itd.
Za obavljanje ovako odgovornog posla neće biti adekvatno plaćene, utešno će biti nagrađene rečju da su “spasile još jedan Božić” svojim trudom i zalaganjem, ali da je najviše uradio Deda Mraz pa će sve beneficije njemu u džep!
Nemaju određeno radno vreme nego će i za praznike da rade, sve dok Deda Mraz ne dodje do poslednjeg odžaka na Zemlji. Nikoga neće ni da zanima da li su njihovi mladunci za praznike sami.
Foto: Yoss Traore
Mnogo je još zanimljivih poređenja koja sam zapazila u ovoj priči o Irvasicama, iako sarkastično-šaljivo napisan ovim tekstom želim da vam još jednom poručim da se u susret Novoj 2024. godini žene i dalje bore protiv femicida koji je u porastu, nasilja koje ne jenjava, nejednakih mogućnosti kojih se svi ograđuju. Žene se na pragu nove godine ovog savremenog doba i dalje bore protiv stereotipnih shvatanja da su rodjene samo da budu majke i da ukoliko to nisu ne vrede. Žene se bore za potomstvo, ali se bore i za slobodno obavljanje posla koji vole. Žene se bore da na pozicijama ne budu poslušnice već žene sa integritetom, da se deca vaspitavaju moralnim a ne patrijarhalnim načelima. Da kućni poslovi ali i odganje dece budu normalnost i za partnere i očeve ne samo za majke. Lista je dugačka, a žene su počele da se bude i u ovom delu Balkana. Priča o Irvasicama samo je još jedan primer kako je i maštu i fikciju, mit i tradiciju za svoje potrebe uredio muškarac koji je odgajan u patrijrhatu kao vladalac nad svim pa i nad ženom.
Na značaj dojenja sve nas češće podsećaju stručnjaci,ali prekid dojenja je i dalje tema koja spada u domen „ženskih saveta“ koji se prenose s kolena na koleno. Međutim, kao i svaki drugi proces kroz koji žena prolazi prekid dojenja predstavlja veliki izazov za majku i bebu, te ukoliko mu se ne da dovoljno vremena može imati posledice po oboje. Mnoge mlade mame nalaze se pred ovakvim izazovom a jedna sa kojom smo mi razgovarali dojila je bebu više od dve godine kada je odlučila da je vreme da prestane. Ona je na Instagramu poznata kao Fotkalica, a u stvarnom životu je Milica Karan.
Milica Karan, poznatija kao Fotkalica je diplomirana umetnica iz oblasti kamere. Još za vreme osnovnih studija na FDU u Beogradu, počela je da stiče znanje i iskustvo kroz praksu na filmskom setu. Najpre na poziciji trećeg, pa drugog asistenta kamere, potom i na ostalim pozicijama, od čega joj je najdraža bila pozicija šarfera (eng. Focus puller) na kojoj je u Srbiji osim nje radila još samo jedna koleginica.
Paralelno sa radom u filmskoj industriji, od 2016. je i preduzetnica u oblasti produkcije audio-vizuelnog sadržaja, sa fokusom na sadržaj za digitalne medije. Posle 10 godina rada na filmu ostvarila se i kao majka, što je bio jedan od razloga da se povuče iz filmskog sveta. Danas se, nakon porodiljskog odustva, vraća kreativnom radu kroz sopstvenu produkciju, nudeći podršku ženama preduzetnicima da u snimanju video kurseva i online edukacija uživaju, budu efikasne, opuštene pred kamerom, izgledaju autentično, samouvereno i stručno na video snimcima kakve i jesu uživo u direktnom kontaktu sa klijentima.
“Isključivo dojenje u prvih šest meseci bebinog života. Sa punih šest meseci, pa sve do navršene druge godine ili duže, druga hrana treba da dopunjuje ishranu majčinim mlekom.Sa dojenjem bi trebalo početi u toku prvog sata po rođenju; podoji bi trebali da budu “na bebin zahtev”, uvek kada beba traži i danju i noću i potrebno je izbegavati flašice i cucle (varalice). Osim trenutnih prednosti dojenja za decu, dojenje ima uticaj i na zdravlje kasnije u životu. Kod osoba koje su dojene se često javlja niži krvni krvni pritisak kao i niži nivo holesterola, imaju manji rizik od gojaznosti i dijabetesa tipa dva. Postoje i dokazi da dojene osobe imaju viši nivo inteligencije na testovima kojima se ona meri.”
Svetska zdravstvena organizacija
Milice, dojenje je izazovno samo po sebi, ali šta je sa prekidom dojenja, koliko je ova tema zastupljena?
Rekla bih, makar u mom okruženju, da se o prekidu dojenja ne govori dovoljno niti u velikoj meri kao o uspostavljanju laktacije, edukaciji o pravilnom dojenju, dojenju u javnosti i dr. O prekidu dojenja se najčešće govori u kontekstu ‘’Dojenje traje dok mami i bebi to prija.’’ i ‘’Kad misliš da prekineš dojenje? On je već veliki’’. Jedni ti ‘’daju blagoslov’’ majkama da to traje dokle god, dok drugi stavljaju pritisak na majku da je već kriva jer odavno je trebalo da prekine. Niko skoro ne stavlja fokus na to kako prekid dojenja izgleda, na to da nije reč o jednoj tački u vremenu nego o procesu koji traje neko vreme, ima uspone, padove, emotivne i fizičke izazove, pomešana osećanja, suprotne i suprostavljene potrebe.
Čemu nas uče, ko nas uči, koliko je to ispravno i u skladu sa našom majčinskom prirodom?
Mene odavno niko ne uči. Odgovornost da nešto naučim je na meni, kao i odgovornost čije znanje, savete i sugestije slušam. Ja sam ta koja uči od ljudi koje odaberem. Ono što sve vreme radim, jeste da osluškujem sebe, svoje telo, proveravam kako reagujem na svaku informaciju koja do mene dođe, proveravam kako moje dete reaguje. Mislim i da nismo svi na istom stepenu bliskosti sa majčinskom prirodom. Ja sam na nivou koji mi nalaže da slušam svoje telo i telo mog deteta ispred svake tehnike, metode i alata. Ne verujem u univerzalna rešenja. Ne verujem u postojanje jednog načina koji odgovara svima kao najbolji način. Npr. ako postoji nekoliko načina da se prekine dojenje, za mene su to samo smernice, putokazi, ka čemu krenuti prvo, na šta obratiti pažnju, ali u svemu tome imam potrebu da pronađem svoj način, naš način, ono što za mene i moje dete najbolje radi. I to najbolje radi svako za sebe treba da definiše. Za nekoga je najbolje ono što je najbrže, za nekoga ono sa najmanje plakanja, za nekoga nešto treće.
Koliko je podrška partnera važna i šta ako partner nije prisutan? Na koliko je to dodatnih nivoa teže?
Podrška je u životu jako važna, za bilo šta što radimo. U vremenu u kome su razvodi tretiraju kao normalna društvena pojava koliko i samo sklapanje braka, možemo se praviti da je biti samohrani roditelj nešto što funkcioniše, ali ne možemo da se ne zapitamo kako funkcioniše. Nemati partnersku podršku je na svim nivoima teže, od toga kad treba iz auta do stana izneti 3 pune kese namirnica i dete bez lifta, pa do prekida dojenja, ako se držimo te teme. Takođe, prisustvo partnera ne garantuje nam i prisustvo partnerske podrške. Postoji ta siva zona u kojoj su vidim mnoge mame u mom okruženju. Imati partnera formalno ne znači imati podršku, kao i što ne znači da je podrška koju nam partner pruža upravo ona koja nam je potrebna. Konkretno, kod prekida dojenja, za neku mamu je podrška da njen partner uveče uspava dete umesto nje kako bi se ukinuo noćni podoj, dok za drugu mamu u istoj situaciji dok ona mazi dete u krevetu, ne daje dojku, nudi detetu drugu vrstu nežnosti i razmene koja će postati njihov nov način uspavljivanja, podrška može biti da partner leži tu u mraku sa njima i mazi nju po leđima, grli je, drži za ruku i bude tu za nju, dok je ona tu za dete.
Foto: Milica Karan, privatna arhiva
“Majčino mleko je idealna hrana za novorođenčad i decu. Ono pruža bebama sve hranljive sastojke koji su im potrebni za zdrav i pravilan razvoj. U potpunosti je sigurno i sadrži u sebi antitela koja pomažu detetovom telu da se zaštiti od čestih dečijih bolesti – kao što su dijareja (proliv), upala pluća, koje su dve najčešće bolesti uzročnici smrti širom sveta kod beba. Majčino mleko je dostupno i pristupačno što detetu garantuje adekvatnu hranu u svakom trenutku.Dojenje je takođe dobro i za mame jer umanjuje rizik od raka dojke i jajnika kasnije u životu, pomaže ženi da povrati svoju predtrudničku telesnu težinu, i smanjuje mogućnost gojaznosti.”
Svetska zdravstvena organizacija
Šta je sa ženom u mami?
Kako pomiriti u sebi mamu, preduzetnicu i maštalicu? Da li se snovi prekidaju radjanjem ili postoji ponovno radjanje žene nakon što postane majka? Da li je to neka nova snaga?
Rađanjem se nije rodila nova žena. Rodila se majka. Majka, to je samo jedna od uloga koje u meni žive. Kad kažem uloga, ne mislim da se pretvaram da sam nešto. Svi mi u sebi imamo svoje uloge, svoje identitete koje puštamo da žive svaki u svom okruženju, situaciji, životnoj dobi i dr. Moj identitet majke je od mene zahtevao da ga negujem, osluškujem, gradim baš kao i moju bebu. To je značilo da moji drugi identiteti idu na malu pauzu, da im neću svima biti posvećena svakodnevno, da nekima možda neću moći da se posvetim ni jednom mesečno, ni jednom u prvih 6 meseci ili ni jednom dok moje dete ne krene u vrtić. Identitet majke sa sobom nosi i novu dimenziju umora (fizičkog, psihičkog, emotivnog) i novu dimenziju snage. Kako je to rekla Nataša Kovačević (Njezvanova) ‘Gde se puniš i prazniš na istu utičnicu – to je majka’. Kako dete raste, postaje samostalnije, tako i moj identitet majke raste, sazreva, manje se prazni, više se puni, drugačije balansira energiju, menjaju se prioriteti i gle čuda: otvaraju se vrata i za one druge identitete, snove, maštanja. Preduzetnica može da se vrati, lagano, svojim tempom. Ima mesta i za malu Milicu koja voli da slika, radi DIY projekte. Eto i one mene koja voli folklor, način da se uposle um i telo, a da sve ostane zabavno.
U kom smeru će vaš profil ići? Čime ste se do sad bavili a šta ćete dalje?
Fokus stavljam na podršku preduzetnicama priliko kreiranja video kurseva i edukacija. Cilj mi je da im olakšam prezentovanje pred kamerom i pomognem im da na svim svojim snimacima izgledaju autentično, opušteno, sigurne u sebe i to što rade, što najčešće jeste slučaj kada sa njima imam kontakt uživo, ali ne i prilikom gledanja njihovog digitalnog proizvoda. Za sada ne planiram da se vratim radu u filmskoj industriji gde sam provela 10 godina, radeći u sektoru kamere. To više nije radno okruženje koje mi prija, koje me hrani, gde cvetam, a i time što sam postala majka jasno mi je da moji kapaciteti nisu takvi da mogu da radim na filmu i da ujedno budem majka na način koji to od sebe očekujem i smatram da je mom detetu potreban. Sa filmskom scenom ću ostati u kontaktu kroz moj podcast Ne tako crveni tepih, koji će krenuti da se emituje u januaru 2024. na mom youtube kanalu i audio podcast platformama. Za početak, kroz dve epizode nedeljno, publici ću kroz priče iz svog iskustva da približim kako zaista izgleda raditi u filmskoj industriji, šta sve prethodi toj šetnji po crvenom tepihu i zašto je taj svet mnogo više (i mnogo teže) od glamura koji ljudi vide u medijima. Publici je crveni tepih plasiran kao simbol slave, a ja ću kroz ovaj podcast da donesem sve ono što se ispod tog tepiha nalazi.
Biti preduzetnica u Srbiji veoma je izazovan posao, šta je neophodno na samom početku?
Neophodna je svest o tome da je to posao, a ne hobi. U drugom slučaju, svest i spremnost da se ima skup hobi. Jedan od glavnih potrepština je rezilijentnost na neuspeh. Pored toga, dobro je znati pre samog početka koje je tvoje ZAŠTO? Zašto to hoćeš da radiš, zašto ti je to važno, šta ti to donosi, koliko to tebi vredi? Na početku preduzetništva je važno da je žena spremna da bude svoj direktor i svoj zaposleni, najčešće na nekoliko pozicija. Važna je edukacija i/ili mentor koji će te pratiti na tvom putu, ukazati ti unapred na moguće greške, uštedeti ti vreme i novac da savladaš lekciju koji bi naučila tom prvom ili nekoliko puta ponovljenom greškom.
Kik boks klub “Šakal” sa centralnog Kosova u svom sastavu ima oko 70 odsto članica te su predstavnici UNDP-a odlučili da im u okviru 16 dana aktivizma u cilju osnaživanja devojčica i žena poklone rukavice.
Svuda u svetu u toku je 16 dana aktivizma kojima se podiže svest o anomaliji društva koja se zove nasilje nad ženama. Osim što se govori o ovom veoma važnom pitanju, neophodno je i raditi na osnaživanju žena i devojčica. Upravo je u tom pravcu i pred prisutnima u Kik boks klubu “Šakal” govorio šef UNDP-a na Kosovu Nuno Kuerioš.
Hvala vam što ste deo ovog kluba, i hvala vam što ste se pridružili u stvaranju promene tokom 16 dana aktivizma protiv rodno zasnovanog nasilja. Hajde sa se zajedno borimo ne samo u ringu, već i za svet u kome svaka žena može da stoji visoko, bez straha i osnažena. Kao deo UNDP-ove posvećenosti inkluzivnom i prosperitetnom društvu, srećni smo što možemo da doprinesemo vašem putu. Ove rukavice su znak naše podrške vama. Vi inspirišete nas i one oko vas, a mi želimo da ispričamo vašu priču”, rekao je šef UNDP-a.
Foto: Kik boks klub “Šakal” sa šefom USAID-a Nunom Kueriošem , Facebook UNDP
Urednica našeg sajta Milica Stojanović Kostić iskazala je svoje zadovoljstvo što je u sportu, ali i borilačkim veštinama sve više žena.
“Trener je sa mnom podelio činjenicu da je u ovom klubu 70 odsto devojčica, devojaka i žena i 30 odsto dečaka, momaka i muškaraca, što me posebno raduje. Zapamtite da svaki vaš korak na tatamiju znači dva koraka bliže slobodi devojčicama koje dolaze posle vas. Zato nastavite da se borite.”
Foto: Kik boks klub “Šakal”, Facebook UNDP
Trener ovog kluba Slobodan Stanisavljević zahvalio je predstavnicima UNDP-a na pomoći i podršci u radu.
Nekada su sportovi bili namenjeni isključivo muškarcima, čak je I u maratonima bilo zabranjeno učešće žena, sve dok se Ketrin Svicer nije izborila za parvo da trči. I u karateu situacija nije bila drugačija, jer su se nekada borilačke veštine smatrale “muškom stvari”. Takvo se mišljenje značajno promenilo, tome svedoči i priča sa centralnog Kosova.
Kada je karate tek nastao, ženama je bilo zabranjeno da se njime bave i to je predstavljalo veliku sramotu, što nam na sebi svojstven način pokazuje i film ,,Mulan”, za koji ste sigurno čule. Stvari su se do današnjeg dana umnogome promenile.
Foto: Karate klub Senši, Facebook Milan Rašić
Umesto sterotipno u baletskim salama, devojčice sve više srećemo na tatamijima, kao što je onaj u karate klubu “Senši”, u Gračanici na Kosovu. U ovom klubu je više devojčica nego dečaka, a ovom se borilačkom veštinom ne bave samo rekreativno već ostvaruju i odlične rezultate na takmičenjima.
Jedno od njih je i poslednje održano u Čačku gde su devojčice iz ovog kluba osvojile jedno prvo i tri treća mesta. Ovo dokazuje da je za dostizanje cilja u životu od neizmerne važnosti volja i trud, a ne pol kojem pripadate.
Foto: Kup Srbije u Čačku, Facebook Milan Rašić
Marija Stojanović ima dvanaest godina i sa Kupa Srbije, iz Čačka, donela je bronzu.
“Volim karate zato što mi pruža osećaj samopouzdanja, takodje zato što sam tokom treniranja upoznala divnu decu. Kada osvajam medalje osećaj je neverovatan. Osećam se ponosno i ispunjeno. Uglavnom teži i naporniji treninzi pružaju veće i bolje rezultate na takmičenjima. Svim devojčicama bih preporučila bavljenje ovim sportom jer smatram da je karate jedan od lepših i boljih sportova.”
Bronzu je svom klubu “Senši” donela i dvanaestogodišnja Staša Stanojević.
Karate volim zato što se osećam lepo, motivisano i srećno dok treniram. Kada osvajam medalje jako sam srećna i zadovoljna svojim rezultatima. Treninzi su ponekad naporni, ali sve se to isplati u narednom perfiodu. Preporučila bih i drugim devojčicama da treniraju karate, prvenstveno zato što steknete puno novih prijatelja i naučite mnogo toga novog.
Foto: Kup Srbije u Čačku, Facebook Milan Rašić
Trener u karate klubu Senši Milan Rašić za naš portal govori o tome koliko su i zašto upravo devojčice veoma uspešne u ovoj borilačkoj veštini.
Kod mene u klubu trenutno ima više devojčica nego dečaka. Na osnovu dosadašnjeg iskustva u radu sa decom zaključujem da su devojčice upornije, brže sazrevaju od dečaka, ozbiljnijh su shvatanja i ponašanja. U nekim situacijama i borbenije, ali ih je isto tako teže kontrolisati. Predane su cilju i mnogo teže doživljavaju poraze, zato je taj takmičarski duh možda malo jači kod njih.
Foto: Prvi karate turnir u Gračanici, Facebook Milan Rašić
Bez obzira na sterotipne klasifikacije, žene i devojke nisu odustajale od svojih snova i na taj način se izborile da se danas i ne postavlja pitanje kog ste pola. Bitno je da ste predane i vredne, a posebno da volite to što radite.
ŽENSKI INFO 