Author: https://zenski.info/

Ako na ulici upitate bilo koga da li podržava nasilje nad ženama, svako će reći “naravno da ne”, ali će zato čim okrenete leđa uslediti: „ali ponekad treba da se istrpi“. Žene koje su odlučile da kažu “ne, dosta je, ovo više ne funkcioniše , ja ne želim do kraja života da bude sa osobom koja me ne voli” su sada razvedene žene i jedna su od najugroženijih kategorija društva. One su uvek na samoj margini, na udaru su osuda i omalovažavanja jer :“ko je terao“, „što nije čuvala brak“, „sebična je“. Ipak, niko ne zna kako je njima zaista, jer ih niko i ne pita. Mi smo pitali dve žene, koje su želele da ostanu anonimne (verovatno vam i to dovoljno govori o tome koliko su diskriminisane), jednu sa centralnog Kosova-iz Gračanice, a drugu iz Beograda – kako izgleda biti razvedena žena sa decom u ovim sredinama.

Biti razvedena žena na Kosovu, u srpskim seoskim sredinama, danas je jako teško, kaže jedna od naših sagovornica.

“Sam čin odvažiti se na to i krenuti tim putem, znači biti sam. Prvo se javlja onaj strah, kako ću sada sama, kuda sad???? Jako mi je interesantna promena u ponašanju ljudi u zavisnosti od bračnog statusa. Parovi imaju prijatelje, porodična druženja, proslave, sve se nekako podrazumeva. I kada je pakao u braku, i kada su svađe, sve se to sakrije velom tišine, scenskom šminkom i druženja se odvijaju, nezavisno od (ne)zadovoljstva učesnika. Tu su svi i za dobro i za loše, ponajviše za izvrtanje prljavog veša. E, kada se jedan brak okonča, uvek se biraju strane. Muškarci mahom prolaze bez većih posledica (u smislu etiketiranja) kakva god bila njihova uloga(zlikovca ili žrtve)”, navodi naša sagovornica iz Gračanice.

Kako dalje objašnjava nakon razvoda u težem položaju su žene u odnosu na razvedene muškarce jer one postaju “knedla u grlu koja svima smeta”.

” Žene ih doživljavaju kao pretnju jer sada je slobodna, oteće mi muža, muškarci kao opasnost jer podstaknuće i moju ženu da ne trpi i razvede se, bliski prijatelji kao teret jer tražiće pomoć, ne može sama, ali možda je najmizernije što pojedinci daju sebi za pravo i da se nepristojno nude, jer- ona nema izbora”.

Što se Beograda tiče situacija je malo drugačija. Biti razvedena žena u ovom gradu nije toliko izazovno u smislu osude sredine ali je svakako teško po pitanju obaveza prema detetu, ističe naša druga sagovornica.

“Biti samohrana majka je teško, u smislu da ne možeš u svakom trenutku odraditi neke najosnovnije stvari, npr. odlazak u radnju jer to zahteva vođenje deteta takođe. Moraš da obučeš dete i vodiš sa sobom i sve traje duže. Nisam videla diskriminaciju, kao što je bio slučaj pre dvadesetak godina kada su samohrane majke/očeve gledali kao neostvarene, jadne ljude koji su ne znam ni ja šta napravili”, priča naša sagovornica iz Beograda i dodaje:

Uglavnom se susrećem sa podrškom ljudi, pogotovo majki koje su u brakovima i koje se na neki način dive jer sve vezano za dete radim sama, od vođenja na treninge, u vrtić, do lekara, zubara.”

Ipak bilo je situacija kada kolege sa posla nisu imale razumevanja za ovu mamu iz Beogarda.

“Jednom prilikom sam, u koroni, svom šefu rekla da ne mogu da odradim neki tekst odmah jer je dete od 3 godine sa mnom i ne mogu da se fokusiram, na šta mi je on odgovorio da ga to ne zanima i da svi imaju nekog pored sebe (inače, on nije roditelj) pa rade. U tom trenutku, još troje slobodnih kolega bilo je u mogućnosti da napiše isti tekst, ali je tog dana on izabrao da maltretira mene”, priča nam ona.

Razvedene žene sa decom svojim partnerima češće zameraju to što ne provode dovoljno vremena sa decom nego to što neisplaćuju alimentaciju. To je slučaj i sa našim sagovornicama. Mama sa Kosova dobija 70 evra, a naša sagovornica iz Beograda se sa bivšim partnerom oko novčane naknade dogovara se pod parolom ‘daj koliko daš’.

“Novčana nadoknada meni nije toliko važna koliko bih volela da se otac više fizički angažuje, a iz svog i iskustva mojih prijateljica, očevi uglavnom ‘žive svoj život’ i decu viđaju onoliko koliko moraju. Svaka čast izuzecima”, navodi mama iz Beograda.

Sličan je slušaj i sa našom sagovornicom sa Kosova, koja navodi da očevi ne samo da bi morali da se više angažuju, već i da više poštuju angažovanje majke.

“U suštini to je samo odlazak na par dana kod njega i tu je sva briga oko deteta. To kad je bolesno,i ako dođe vreme za odlazak kod njega uvek bude “ozdravi pa se vidimo”. Da se razumemo meni je svakako bolje da je tu kraj mene, nego da razmišljam kako je ima li veću temperaturu. Ali ne postoji ni ponuda da zajendo podelimo brigu o prehlađenom detetu. O ostalom da ne pričam, rad oko domaćeg, odlazak na druge aktivnosti. Ja”, kaže naša sagovornica sa centralnog Kosova i dodaje:

“Briga o detetu nije samo kupiti mu patike, igračke. Ljubav ne možeš kupiti. Briga o deci je mnogo veća jer ono će igračke i patike prerasti, ali će uvek pamtiti ono sakriveno blago koje tražite nedeljom popodne, ona čudovišta koja terate samo vama poznatom tehnikom u vidu nekog indijanskog poglavice, e taj osmeh na njihovom licu- to nema cenu. Ili ona pitanja zašto neko drvo ima bodlje? Pamtiće one kreativne doručke kada neće da pojede jaja, pa mu vi od istog napravite sunce i taj osmeh ogreje vas. Sa decom treba raditi, pričati, jer ono što im sada usadimo u te male glave, to će pamtiti.

Na pitanje kada im je bilo najteže naše sagovornice kažu:

“Emotivno mi je bilo najteže kada smo na nekom događaju gde su mama i tata zajedno sa decom, a ja sama, mada sam to prevazišla i sada to smatram svojim plusom”, navodi mama iz Beograda i dodaje:

Mislila sam da neću imati boljeg od njega, da ću biti sama, samopouzdanje mi je bilo potpuno poljuljano. Međutim sada sam naučila da živim sa tom samoćom i pronašla sam sreću u tome. Samopouzdanje je došlo samo od sebe posle samoprihvatanja i sada mogu da kažem da sam istinski srećna, zdrava žena sa istinski srećnim, zdravim detetom.

“Kod mene je to bio strah.  Strah kako će dete prihvatiti novonastalu situaciju i kako objasniti šta se desilo i sačuvati tu malu glavicu od svega. Ali ako je dete svesno nekih stvari koje je čulo i videlo onda lakše prebrodite. Teško je bilo i neprihvatanje najbližih”, navodi sagovornica sa centralnog Kosova.

Naše sagovornice vam poručuju:

“Ne čekajte da se stvari poprave, jer neće. Pričam o krupnim stvarima, ne o tome zašto je neko danas zaboravio da kupi jogurt. I učite decu, pogotovu ćerke da ne trpe ništa i da uvek imaju gde da se vrate. Ta sigurnost kada ti neko kaže TU SAM UVEK ZA TEBE I UVEK MOŽEŠ DA RAČUNAŠ NA MENE mnogo znači i samim tim stvara sigurnost kod deteta da sutra ima oslonac i podršku DA NIŠTA NE TOLERIŠE! Isto važi i za muškarce i oni će sutra imati žensko dete, pa neka se ophode onako kako bi voleli da se neko ophodi prema njihovoj ćerki.”

Ne zavaravajte se da je bolje ostati zbog dece. Kad se na decu odrazi, kasno je.

poruka je naše sagovornice iz Gračanice.

“Kad sam ostavljala supruga, bila sam nesigurna, uplašena, mislila sam da neću moći finansijski da izdržim samostalan život sa detetom, mislila sam da nemam kud. Možda sam imala tu sreću u vidu prijatelja koji su mi se na početku našli u svakom smislu. I evo sada, 5 godina kasnije mogu da kažem da je to je bila najbolja odluka koju sam donela u životu. Sada sam samostalna, radim za duplo veću platu, dete ima sve što mu je potrebno, a najbitnije je što ima srećnu majku pored sebe.”

Poruka svim ženama, a i muškarcima je da ne ostaju u toksičnim odnosima ukoliko nisu srećni. Sačuvana porodica bez sreće i poverenja, uz konstantne svađe, varanja i tome slično, nije sačuvana porodica i pogubna je za decu. Nemojte se voditi ni sa time ‘Šta će reći ljudi’! Neka kažu šta hoće, ionako ne živite od njihovih reči, jurite svoj mir i sreću koja vas možda čeka pred vratima, a vi ne vidite zbog odnosa u kojem tonete.

poručuje vam naša sagovornica iz Beograda.

Ako išta treba dodati ovom tekstu je prosta rečenica sa mnogo značenja da zapravo razvedene žene sa decom ovom dvoličnom, patrijarhalnom društvu najviše smetaju jer mogu sve same i za to imaju neophodnu snagu i volju. Druge žene su, nažalost, ljubomorne jer one nemaju tu snagu, a muškarci su njome zastrašeni.

Suzana Kučaj živi sa majkom i trogodišnjom ćerkom od 2021. godine, kada se razvela od sada bivšeg supruga. Ova trideset četvorogodišnja majka iz Gračanice ističe da je put kojim je išla od tada veoma trnovit i težak kako u emotivnom , tako i u egzistencijalnom smislu.

Mesečna primanja Suzane Kučaj koja ostvaruje preko Centara za socijalni rad, uključujući i alimentaciju koju dobija od bivšeg supruga, iznose oko 400 evra. Ovaj iznos jedva zadovoljava potrebe za hranom i odećom za dete. Kuća u kojoj žive je u veoma lošem stanju. Suzana je duplomirana vaspitačica, trenutno na specijalističkim studijama u Bujanovcu, ali posla u Gračanici za nju nema. A nema ni stana koje ovih dana dodeljuje Opština Gračanica “socijalno ugroženima”.

“Nikada do sada nisam dobila pomoć nijedne institucije, ni srpske niti kosovske, kao ni moja porodica, roditelji, sestre, braća. Nikada niko”, navodi Kučaj.

U Gračanici od pre par dana, kada je objavljena lista dobitnika stanova koje deli lokalna samouprava prema unapred određenim kriterijumima, od kojih je najvažniji socijalni aspekt, traju protesti nezadovoljnih građana koji su konkurisali a nisu na istom spisku. Jedna od njih, Suzana Kučaj ističe da je spisak dobitnika strašan.

“Na spisku su ljudi koji ne znaju šta sve imaju, kako na Kosovu tako i u Centralnoj Srbiji. A ja sa socijalnim primanjima nisam imala pravo da dobijem stan i da se nađem na tom spisku jer su mi rekli da živim u porodičnoj kući i da trenutno imam krov nad glavom”, objašnjava Kučajeva.

Suzana ipak navodi da se kuća koja se i dalje vodi na oca koji je preminuo nalazi na dva ara placa, a da je ukupno šestoro naslednika, pa kako kaže ukoliko neko od naslednika zatraži deobu imanja svako će dobiti toliko da ne može da sagradi ni jednu sobu.

“Ukoliko do deobe dođe u skorijem periodu mi ćemo bukvalno ostati na ulici”, ističe Kučaj.

Suzana takođe naglašava da trenutno ima dobar odnos sa bivšim suprugom i da je , kako ističe, to normalno zbog deteta. Međutim, kako kaže da je “načula” članovima komisije je to značilo da se “vratila u kuću bivšeg supružnika i da ponovo žive zajedno”.

“Mi imamo dete i normalno je da komuniciramo, samo je ovde nenormalno da si u dobrim odnosima sa bivšim supružnikom. Ovde su navikli da se bivši supružnici svađaju, vređaju, da se ubijaju. Sve je to prihvatljivije od činjenice da budete u korektnim odnosima zbog deteta, pre svega”, navodi ona.

Suzana Kučaj na svoje poreklo gleda kao na bogatstvo.

“Ja sam ćerka Ljilane i Nezira Kučaja. Baba mi je mađarica. Mi se često šalimo da smo atlas za nacionalnosti. Slavimo i Božić, i Bajram i obeležavamo prababinu slavu Sveta Petku u krugu porodice iz poštovanja jer je odgajila moju mamu. Nikada se nismo selili iz Gračanice, uvek smo imali dobar odnos sa svima. Volela bih da ovo nema veze sa mojim prezimenom, poreklom”, ističe Suzana.

Biti razvedena žena u Gračanici je veoma teško, jer društvo i dalje unapred osuđuje ovakvu odluku iako je duboko privatna stvar.

“Nimalo nije lako nositi se sa osudama i sa predrasudama, sa pogrdnim nazivima kojima vas rado “časte” ljudi koje i ne poznajete samo zato što ste se razveli. Ali ćerka mi daje tu jačinu da u svemu istrajem i da se borim. Mnogo mi je teško jer i u ovako lošoj situacija ja nemam nikakva prava”, objašnjava Suzana.

Pored svega, Suzana je čvrsta u nameri da završi specijalističke studije u Bujanovcu. Često na ispite vodi i ćerku, sa kojom je branila i diplomski rad na fakultetu.

“Na ispite često vodim i svoju ćerkicu jer je ona jako vezana za mene, a često i nemam kome da je ostavim. Profesorima sam jako zahvalna jer njima ona ne smeta dok ja polažem. Ja sam i diplomski branila sa njom, tako da meni sve to nije teško jer znam da se za nju borim”, priča Suzana.

O položaju žena u društvu Suzana ima dosta toga da kaže. Smatra da su obespravljene, ponižene, zastrašene i da im se uporno oduzima pravo glasa.

“A sada se sa posebnom snagom borim za to pravo glasa jer iz mene majka govori, i idem do kraja jer nemam alternativu”.

Ženama koje imaju problema u braku poručuje:

“Progovorite, javno se izjasnite o svojim problemima. Samo nemojte da ćutite, jer se ništa ne rešava guranjem pod tepih. Ako ne možete da govorite u medije, progovorite najbližima, onima koji mogu da pomognu. Kao što je meni bar trenutno pomogla majka, koja me je primila nazad u kuću.”

Izvor: Radio Goraždevac

 U intervjuu za Radio Goraždevac, Milica Stojanović Kostić, urednica sajta „Ženski Info“ iz Gračanice istakla je da je femicid jedan od najozbiljnijih problema. Ona je naglasila važnost edukacije i promene mentalnog sklopa muškaraca kako bi se prevazišli patrijarhalni obrasci ponašanja.

Na pitanje kako bi ocenila prava žena u njenom okruženju. Milica Stojanović Kostić kaže da bi na skali od 1 do 10 prava žena ocenila trojkom.

“Pa kada bi položaj žena ocenjivala definitivno ocenom od jedan do deset, to bi možda bila neka trojka. Zašto trojka? Zato što u našoj okolini, u mojoj okolini ovde u Gračanici postoje i dalje slučajevi porodica u kojima zaista se poštuje rodna ravnopravnost žena kao ljudsko biće. Mi polazimo ovde od tih poslova, dakle da izjednačimo ljudskog bića, muškarca i ženu. Sa tim da dakle postoje porodice u kojima se zaista poštuje žena, njena prava, njena mogućnost sposobnosti i tako dalje.  Međutim, ono što što je karakteristično jeste da postoji više onih drugih porodica i zbog toga neka recimo solidna trojka, ali i to je pitanje, dva ipo. I ako je ovo društvo spremno za poboljšanje i mislim da je zapravo suština i pravo pitanje koliko postoji prostora da se situacija promeni ovde i mislim da je to zapravo onaj pozitivan smer i ona pozitivna stvar u čitavoj ovoj priči”, kaže Stojanović-Kostić.

Kada se govori o ženama uglavnom se izdvajaju negativne stvari i o rodnoj ravnopravnosti uopšte, ali i o feminizmu , dodaje naša sagovornica.

“Ja bih volela da taj pravac promenimo i da vidimo koliko je prostora za poboljšanje u temi u kojoj se bavimo. Dakle, što se tiče samih žena, da položaj je loš, to možemo da zaključimo, ali postoji veliki prostor gde možemo da delujemo i postoji veliki potencijal generacijama koje tek dolaze i to je jako važno. Generacije koje su sada u najlepšem dobu, mogu slobodno tako da kažem, u najlepšem dobu u smislu da imaju najmanje obaveza, da su najmanje opterećenje svim i svačim, te generacije koje se tek uzdižu, generacije mladih žena, devojaka pre svega su jako važne, jer one menjaju pravac kretanja misli o problemu i to je jako važno. Mislim da tu postoji velika mogućnost delovanja, te generacije su već spremne da naprave promenu i te generacije njima je u krvi već da ta promena jeste normalna i tu je način da delujemo. Što se generacija tiče naših baka majki, pa čak i moje generacije tu već nema problem, tu su već svi odrasli, veliki, tu ne možete mnogo toga da menjate, ono gde možemo te generacije stižu, stasavaju i žele te promene i koliko vidim bore se za njih”, kazala je urednica sajta “Ženski info” Milica Stojanović Kostić.

Radio Goraždevac je putem svog portala pitao građane šta misle o nasilju nad ženama. Na osnovu njenih rezultata vidimo da 38,5% ispitanih smatra da žene imaju sva prava, dok je po 30,8% ispitanika kaže da žene imaju delimična prava, odnosno da ih nemaju uopšte. Oko polovine ispitanika kaže da je čulo o nasilju nad ženama, dok je 23% ispitanika reklo da postoje slučajevi nasilja nad ženama u njihovom okruženju.

Na pitanje da li je čula ili izveštavala o nekom slučaju nasilja nad ženama, kaže da često čuje saopštenja policije, ali se prisetila jednog slučaja kada je izveštavala o nasilju nad jednom ženom koja je imala troje dece.

“Samo sam čula o nasilju nad ženama u svojoj okolini i čujem konstantno u izveštajima kosovske policije.  Međutim ono o čemu sam izveštavala i ono što je karakterističan slučaj nasilja u našoj sredini jeste onaj o ženi koja je preživela naselje, da kažem o tome sam izveštavala. Preživela je nasilje sa troje dece i odvažila se da ode od nasilnika. To u ovoj sredini nimalo nije lako, u sredini koji nemate sigurnu kucu, a i sigurne kuće su vrlo diskutabilne,  koliko su sigurne. Sada je tu važn momenat,  dakle kada se žena odvaži da ode od nasilnika, jako je važan momenat šta će se u tom trenutku desiti, jako je važan moment u njenom životu bila druga žena. Dakle, to je ono što je prelepo u celoj priči to je ono što je feminizam zaista. Kada je na podu druga žena je tu da pruži ruku da ustane, e to je to. Ta žena je sa troje dece izašla iz kuće nasilnika i ostavila ga i onda je druga žena pružila ruku. Ona žena koja je bila i koja jeste na funciji  i koja ima moć, ne zato što je kvota kao što su neke kvote protiv kojih se takođe borimo, jer žena ne sme sebi da dozvoli da bude samo kvota i da je na poziciji samo zbog toga što je neki muškarac smatrao da bi ona trebala da bude tu na poziciji, nego zato što vredi zato što želi da radi svoj posao kako treba e tu je ova žena različita jer ona je pružila ruku ženi kojoj je bila potrebna pomoć, podigla je. Sada ona živi jednim mnogo mirniji i srećnim životom sa svoje troje dece. A to je priča koja zapravo treba da bude simbol naše borbe za rodnu ravnopravnost i naše borbe protiv nasilja u porodici i naše borbe protiv sistema koji bi morao da radi svoj posao. Ovaj sistem kao i sistemi širom regiona ne valja uopšte u smislu sprovođenja zakona i tu je najveći problem”, kaže Stojanović-Kostić.

Na pitanje koliko je u našem društvu zastupljena mizoginija, Milica kaže da name konkretan odgovor, ali da je itekako zastupljena neka vrsta mržnje prema ženama i devojčicama.

“Mizoginija? Ne bih mogla da konkretno odgovorim na ovo pitanje zato što nemam podatke o tome, to bi morao da se radi neko veće istraživanja da se malo psiholozi pozabave ovim prostorom. Jer smatram da bi pre ili kasnije konačno psiholozi i psihoterapeuti trebalo da se pozabave konkretno Srbima na Kosovu ali Boga mi i muškarcima ali i ženama i njihovim odnosima. Kada govorimo o mržnji prema ženama i devojčicama ona jeste zastupljena dakle može se prepoznati u nekim granicama ali je teško. Kao što nasilnika ne možete da prepoznate na ulici, često se dešava da ljudi kažu bio je dobar čovek a on ubio, mislim dešava se ženu, decu i tako dalje. To ne možete da prepoznate na ulici jer se takvi ljudi jako lepo skrivaju. Ja bih kad govorimo o problemima žena u našem društvu izdvojila 4. Prvi problem je osnovni problem kao što sam i ranije navela, prvi osnovni problem je femicid. Dakle, ne možemo da govorimo ni o čemu drugom ukoliko ne uradimo nešto po pitanju toga da žene prestanu da umiru od ruku muškarca, koji jednostavno ne mogu da kontrolišu neke svoje psihičke poremećaje. Mora da prestane da to bude normalno da u novinama gotovo i svakodnevno i na portalima čitamo da je žena ubijena, da prebrojavamo svakih mesec dana. Dakle, u Srbiji je samo do polovine ove godine ubijen je jednak broj žena kao u čitavoj prethodnoj godini”, kazala je Milica Stojanović-Kostić.

Kada su u pitanju komšije Albanci ona kaže da ni oni nisu u boljem položaju.

“Što se tiče femicida ni komšije Albanci nisu u boljoj poziciji što se tiče nasilja nad ženama. U jednom smo trenutku ovde dostigli taj trenutak da su se žene dovoljno osvestile i dovoljno oslobodile okova patrijarhata na Kosovu, nevezano za nacionalnost, da su spremne da se menjaju i sad je problem ta poslednja generacija muškaraca koji su vaspitavani u patrijarhalnom smislu”, kaže Stojanović Kostić.

Milica napominje da žene u našem društvu nemaju jednake mogućnosti po mnogim pitanjima.

“Treći problem žena u našoj okolini su nejednake mogućnosti. U smislu toga da nismo svi jednaki, da nemamo jednake mogućnosti za određene pozicije, da nismo jednako plaćeni, da smo nažalost u ovom društvu i u ovoj političkoj konstelaciji žene su samo isključivo, nažalost, kvota. To je problem, pomenula sam retke su žene koje su uspele da se svojim znanjem, obrazovanjem, sposobnošću istaknu iznad tog miljea, na tom putu su imale mnogo problema ali nisu odustale. Takve su retke. Imati i žene kvote koje pristaju da budu poslušnici. Tu nema velike razlike između muškarca i žene jer imate takve primere i u muškarcima. Tu je zapravo i funkcija osvešćenih žena kojih ovde u Gračanici ima dovoljno da onim ženama koje ne razumeju objasne šta znači feminizam. Znači prvo da smo jednaki pred zakonom, jesmo ali i u praksi nemamo jednaka prava. Da se ta prava defakto poštuju. I kao jako bitna stavka da, kada smo na vrhu, žena ženi ne bude vuk”, kazala je Milica Stojanović-Kostić u intervju za Radio Goraždevac.

Milica Stojanović Kostić veruje da su promene moguće i da je edukacija i podrška ključna za ostvarivanje pozitivnih pomaka u društvu. Njene reči predstavljaju poziv na delovanje i zajedničku borbu za ravnopravnost i bolji položaj žena na Kosovu.

Interevju uredila: Milica Stojanović Kostić

Vratiti se na posao nakon porodiljskog odsustva, što znači da je brigu o detetu potrebno prepustiti nekom drugom, za poslovnu mamu predstavlja poseban nivo stresa. Novinarstvo je profesija koja iziskuje potpunu posvećenost, te su mame novinarke u posebno izazovnom položaju. Naša sagovornica, novinarka Jelena Nikolić ocenjuje da je taj proces za nju bio težak, ali joj je povratak poslu bio preko potreban. Nikolićeva za naš portal govori i o položaju žena u Srbiji, feminizmu i svom radu na ovom polju. Ali na samom početku, ko je Jelena Nikolić.

Koliko se borbi vode u jednoj majci, u emotivnom smislu, kada nakon porodiljskog odsustva mora da se vrati na posao?

Imala sam komplikvanu trudnoću i baš sam dugo odsustvovala sa posla. Trenutak kada je porodiljsko isteklo je pravi trenutak kada je i trebalo da se vratim na posao. Nije mi bilo svejedno, beba je tek napunila godinu dana, ali mislim da se ja ne bih osećala dobro da sam produžila odsustvo iako sam imala prava na to. Nije mi bilo lako, on još nije prohodao, ja sam ga dojila kada sam se vratila u firmu, ali to je prirodni tok stvari. Imala sam podršku porodice i to je možda bilo i ključno, jer su oni svi videli da je meni neophodno da počnem da radim.

Jesmo li o ovim izazovima dovoljno informisane?

Mislim da nijedna knjiga, televizijski prilog, iskustvo prijateljice ili dokumentarac ne mogu da pomognu u tome da više znamo o tome. Jer ovde ne govorimo o informacijama, već o emocijama, a  njih dok ne osetiš ne možeš ništa da znaš već samo da nagađaš. Da je teško – teško je, ali da je važno vratiti se na posao – važno je. Poštujem naravno i odluku žena koje gledaju da što duže ostanu sa detetom kod kuće, ali mislim da je za mentalno zdravlje žene dobro da izađe iz kuće i ima vremena za sebe.

Kako biti mama u novinarstvu? Idu li ova dva zajedno? Mislim na to da novinarke i novinari nemaju radno vreme, a sa druge strane kako se nositi sa grižom savesti kada ostavljamo dete?

Sećam se da sam, kada smo upisali bebu u vrtić, pitala direktorku:”Imate li ovde psihološku podršku za roditelje?” Ona se samo nasmejala i rekla nemamo, ali ne bi bilo loše da uvedemo jer vi teže podnosite trenutak kada dete krene u jasle od njih. Imala sam osećaj da ga time što ga ostavljamo u vrtiću praktično izdajemo, jer on plače a ti ga ostavljaš i ideš i to je jedan od težih trenutaka… Ali onda shvatim da je za njega dobro da bude sa vršnjacima. Sa druge strane, novinarstvo i majčinstvo mogu zajedno, ja sam prihvatila da meni novinarstvo nije profesija već stil života. Prosto mi je prirodno da budem posvećena i detetu i poslu podjednako, ali svakako da se zna da mi je dete prioritet i tu nema niti će ikada biti dileme.

Kako je danas biti žena u Srbiji? A kako je biti mama?

Menja se društvo, menjaju se shvatanja. Biti žena u Srbiji ili bilo gde na svetu je predivno, jer mi smo zaista moćna bića. Ruku na srce, isto mislim i o muškarcima. Ali s obzirom na to da se pitanje odnosi na žene moram se fokusirati da našu fizičku snagu i to koliko se naše telo transformiše za samo devet meseci dok se u našem telu razvija jedno malo biće, pa do naše mentalne snage koja nam je neophodna za najlepšu stvar na svetu – majčinstvo.

Šta za vas znači feminizam?

Šta mislite, zašto se ovaj pojam i ono što on predstavlja pogrešno tumači u društvu?

Teško je shvatiti feminizam, jer je višeslojan, ali mi odlično znamo šta želimo. Često se feminizam povezuje sa netrpeljivošću prema muškarcima, insistiranju na tome da su žene superiornije – ali ne, ono što je feminizam u srži jeste samo jednakost. Ne netrpeljivost, ne superiornost, već samo jednakost.

Da li si ikada radila na pričama koje su povezane sa ovom tematikom, a posebno sa žrtvama nasilja u porodici? Da li je potrebna posebna edukacija novinara o izveštavanju u ovakvim situacijama?

Sećam se da mi je bilo jako teško kada mi je sagovornica koju je muž držao zatvorenu i maltretirao opisivala svaki detalj tog mučenja, ali isto tako sam se ja trudila da napravim balans u svemu tome i ispričam samo ono što neće njoj nauditi na duže staze, ni njoj ni njenoj deci koja su u tom trenutku bila mala i nisu možda najbolje razumela situaciju, ali je važno razmišljati unapred u tom trenutku. Meni je sve vreme bilo na pameti da će ta deca da porastu, postanu svesna svega i onda pogledaju taj prilog i dožive traumu, što nije ničiji cilj. Zato je sa informacijama potrebno pažljivo baratati. Ali sa druge strane, te ispovesti ljudi koji su rešili da ne ćute i trpe nasilje su veoma važne i ohrabrujuće za one koji isto to proživljavaju ali ćute jer ne znaju i nemaju gde…

Gde najviše sistem zakazuje kada se radi o nasilju ?

Daću odgovor na ovo pitanje primerom. Sećam se da sam razgovarala sa jednom ženom koju je partner maltretirao, ona je prijavila i on je dobio zabranu prilaska. Njoj su u tom trenutku počele da stižu preteće poruke sa raznih brojeva telefona, njegovi prijatelji su je pratili u stopu, a ona je uplašeno rekla – “u redu, on ima zabranu prilaska, ali ko meni garantuje da on sa 50 metara neće da puca u mene i da me ubije?” Mislim da ova rečenica opisuje sve.

Tvoja poruka ženama u Srbiji?