U mesecu mentalnog zdravlja majki pitale smo naše teenage sagovornice sa centralnog Kosova na koji način pomažu svojim majkama kako bi one mogle da se posvete sebi, svom psihičkom i fizičkom zdravlju. One navode da dobro znaju koliko su mame opterećene svakodnevnim obavezama te im rado pomažu, svesne su vrlina koje njihove majke poseduju a i zahvalnosti im ne manjka.
Možda je najbolju definiciju mame dao Mošo Odalović, pesnik rodom sa Kosova, iz Starog Gracka. Mošo kaže: “Mama je glagol od glagola raditi”. Pročitala sam skoro, a verovatno je istina, da se mame više umore razmišljajući o svemu što je potrebno uraditi nego od samog rada. Zato je mamama preko potreban ne samo fizički već i psihički odmor, a najbolja adresa za to su starija deca koja mogu da uskoče oko obaveza.
Dina (16) je mišljenja da je pre svega neophodno probuditi svest o važnosti ove teme.
Naša je dužnost da pomognemo našim majkama koliko god možemo jer naše majke nisu domaćice, niti spremačice ili kuvarice… One su naše majke i zaslužuju isto slobodno vreme za brigu o sebi ili druge hobije kao i mi. Zato je veoma važno da im u tome pomognemo na najbolji mogući način .
Dina
Mame nemaju vremena da brinu o svom izgledu. Iako to nije nužno ni presudno, ali ukoliko mami znači bilo bi lepo da za to ima vremena. Ivana (17) I Jovana (16) svojim mamama pomažu i u tome.
Dajem joj da koristi moje prozivode za skincare, šminkam je za svaki događaj, teram je da kupuje odeću, trazim da šetalo zajedno i jos mnogo toga.
Ivana
Trudim se da je motivišem da treniramo zajedno, tu sam uvek da joj pomognem kako bi imala više vremena za sebe.
Jovana
Naše sagovornice ne kriju ni zahvalnost prema svojim majkama.
“Ona je moj idol i ugledam se na nju i njenu hrabrost i plemenitost, sve žrtve koje je podnela da nam obezbedi najbolji život i zahvalana sam joj na tome”, kaže Dina.
“Zahvalna sam na svim kritikama i savetima jer znam da je to iz ljubavi. I zahvalna sam sto postoji”, priča nam Mila (17).
“Zahvalna sam na tome sto mi je podjednako posvećena i dalje iako sam sada samostalnija”, kaže Mina (18).
Za kraj ovog teksta ostavila sam ono “najslađe”. Naše sagovornice pitali smo i da nam opišu svoje majke. Zato mame, ako je neki dan počeo loše, ukoliko se nekada osetite premoreno i tužno, pročitajte ove odgovore i sigurni smo da će vam dan “promeniti boje”.
Njena lepota je van ovog sveta, ona je vredna žena, uvek tu za mene čak i ako ima mnogo posla, uvek odgovorna za potrebe svoje dece, može da završi svaki posao na najbolji mogući način, sve u svemu najbolji za moju mamu je Wonder woman!
Dina
Ona je hrabra i jaka žena, ima svoj stav i zna kako da nam ulepša dan. Po meni je ona najlepša i najbolja na svetu .
Mila
Мислим да је најбоља особа на свету, и да игра све улоге ради свог детета. Има зелене очи, плаву косу и најлепши осмех.
Vanja (16)
Mislim da je veliki borac, meni je uzor kako se izboriti sa problemima i ostati pozitivan uprkos svemu. Brižna je, staložena, puna razumevanja, pozitivna, posvećena svemu što radi…
Mina
Moja majka je jedna divna i velikodusna osoba, iskrena, puna ljubavi, nezavisna, poverljiva…
Novim izmenama i dopunama Zakonao finansijskoj podršci porodici sa decom preduzetnice će moći nakon trećeg meseca bebinog života da prenesu odsustvo sa posla na svoje partnere, zbog čega će moći da se vrate poslu koji vode. Ova vest obradovala je mnoge mame preduzetnice u Srbiji zahvaljujući inicijativi i dugoj borbi Udruženja “Mame su zakon” i njene predsednice Tatjane Macure. Macura za portal Ženski info navodi da žene danas, bez obzira da li su majke ili to nisu, trpe užasan pritisak da u svemu što rade moraju biti savršene. Ona ističe da žene sebe lišavaju odmora da bi sve postigle što se odražava na njihovo mentalno zdravlje. “Moramo se baviti promenom kulture koja će aktivno zagovarati podelu obaveza tako da jedan član domaćinstva ne izgara do krajnjih granica i ne puca po šavovima”, ističe ona. A ko je Tatjana Macura?
Tatjana Macura
Tatjana Macura rođena je u Beogradu 1981. godine, živi u Zemunu, udata je i majka dvoje dece. Strukovna je ekonomistkinja, a u periodu od 2016. do 2020. bila je i narodna poslanica. Članica više skupštinskih odbora,a radila je na izmenama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, tzv. Zakona o nestalim bebama, Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, Zakona o radu, kao i na drugim zakonima koji se odnose na položaj trudnica i porodilja preduzetnica. Inicijativu Mame su zakon pokrenula u decembru 2017. godine. Predsednica udruženja Mame su zakon od 2019. godine.
Udruženje “Mame su zakon” izvojevalo je veoma značajnu pobedu novim izmenama i dopunama Zakona. Ove izmene pre svega omogućavaju da partneri preduzetnica mogu da, kao i ostali, na sebe preuzmu odgovornost nege deteta nakon što beba navrši 3 meseca života. Na taj način, mame preduzetnice ne moraju da odustaju od svog biznisa, da odbijaju ili gube klijente, i da smanjuju poslovanje. Na ovaj način država im daje mogućnost da nastave sa poslom kojim se bave ali i da planiraju proširenje porodice. Kako navodi Macura, ženama koje vode privatne biznise važno je i da biznis opstane u trenutku kada se odlučuju za to da postanu majke.
“Takođe, ukoliko rode treće i svako sledeće dete moći će da računaju na naknade i odsustvo sa posla u trajanju od 2 godine, što je pravo koje inače imaju žene koje imaju ugovor o radu potpisan sa poslodavcem. Ova se odluka odnosi i na žene koje su angažovane na privremenim i povremenim poslovima, a ne samo preduzetnice. Pored ovih dobrih vesti, mi ne odustajemo od još jednog zahteva i želimo da podstaknemo izmenu Zakona o zdravstvenom osiguranju koja bi trudnicama preduzetnicama omogućila da dobiju punu nadoknadu, a ne samo 50 odsto kao sad ukoliko moraju da održavaju trudnoću, a žele da posao ostane aktivan.”
Očevima u Srbiji Zakonom je garantovano da mogu da koriste odsustvo , ali se to odnosilo samo na mame koje su radnom odnosu. Međutim , kako navodi Macura, ovo pravo u konzervativnom društvu kakvo je ovdašnje koristilo je svega 350 očeva godišnje. Ni sada, kako kaže, ne očekuje “vrtoglavi skok” međutim “ovo otvara prostor preduzetnicama da u dogovoru sa svojim partnerom iskoriste priliku da im biznis ostane aktivan i da prošire porodicu”.
Živimo u društvu koje deklarativno “neguje porodične vrednosti”, duboko poštuje “ulogu majke”, ali kako to zaista izgleda u praksi?
Mnogi koji zaista prate naš rad znaju da Mame su zakon čini jedan skromni, vredan i, veoma je važno istaći, volonterski tim izuzetno posvećen temama koje obrađujemo. Izazovi nisu mali jer nam je vidljivost velika upravo zbog činjenice da neposredno komuniciramo sa građankama i građanima, ali i zbog velikog broja uspešno realizovanih kampanja. Od prvog trenutka smo visoko transparentni u našem radu, te upravo na taj način svako ko to želi može da se upozna sa tim kako u praksi izgleda usklađivanje očekivanja i mogućnosti. Naša misija je da odgovorima potrebama porodice koja živi sada i ovde i razmišlja o budućnosti. Sam pojma “tradicionalnog” toliko je danas nejasan, pa i neutemeljen jer gotovo svako ko ovaj termin upotrebljava nažalost ne objasni da li misli na porodicu iz doba Nemanjića, porodicu iz XX veka, kominizma, itd. Jasno je da mi ne možemo da gradimo budućnost, modernu porodicu i razvijamo se kao društvo ukoliko smo stalno zarobljeni u prošlosti. Zato mi pričamo o budućnosti i to je verovatno i jedan od razloga zašto nam ove borbe “idu od ruke”.
A najveći izazovi u radu svakako su izmene i dopune zakona. Sve to iziskuje mnogo truda, navodi dalje Macura, koja ističe da je potrebno i dosta strpljenja u razgovorima sa domaćim i stranim činiocima. “Dakle, najveći izazov je dijalog”, zaključuje naša sagovornica. Ali i pored toga izvojevane su velike pobede.
Osim pobede koja se odnosi na preduzetnice, ponosni smo veoma na odluke Ustavnog suda koje smo inicirali. Ovde ne mogu da zaboravim i ne pomenem ogroman doprinos Poverenice za zaštitu ravnopravnosti. Na osnovu odluka Ustavnog suda danas majke koje su rodile decu sa invaliditetom ne biraju između naknade zarade i naknade koja se kolokvijano naziva “tuđa nega i pomoć”, a namenjena je detetu. Zatim, obezbedile smo garantovanu naknadu u visini republičkog minimalca ženama koje imaju ugovor o radu i poboljšale položaj poljoprivrednih osiguranica koje žele da postanu majke. Uz odluke Ustavnog suda tu s i druge izmene koje se odnose na podizanje gornje granice za isplatu naknade zarade sa tri na pet prosečnih plata, izmena Uredbe koja se odnosi na lakšu kupovinu prve nekretnine, pa podizanje granice za VTO plaćenu o trošku budžeta i mnogo toga još…
Ženu u Srbiji, Macura opisuje kao “potrebu za slobodom i pravo da se razvija u pravcu u kom to želi. “
Žena danas ne želi da bude samo majka iako je to i dalje jako izražena potreba, što je naravno dobro.
Mislim da žene danas, bez obzira da li su majke ili to nisu, trpe užasan pritisak da u svemu što rade moraju biti savršene. Mislim da o tom pritisku ne razgovarano dovoljno. Podsećam da su se obaveze žena, u odnosu na period kada su recimo živele naše bake, udvostručile. Danas većina žena radi ili želi da radi. Obaveze oko održavanja domaćinstva se nisu u dovoljnoj meri rasporedile na sve članove domaćinstva, te i dalje su žene te koje rade najveći deo neplaćanih poslova. Dan ima 24 sata i veoma često žene sebe lišavaju odmora da bi sve postigle što se odražava na njihovo mentalno zdravlje. Moramo se baviti promenom kulture koja će aktivno zagovarati podelu obaveza tako da jedan član domaćinstva ne izgara do krajnjih granica i ne puca po šavovima.
Do sada se njenom Udruženju nisu javljale žene sa Kosova, pa navodi da nema dodatnih informacija o tome postoje li neki posebni problemi koje “tište” žene sa ovog prostora.
“Ono što možemo i same da vidimo odavde jeste ogromna zabrinutost za bezbednost i sigurnu budućnost. Verujemo i da nema razlike u potrebama koje se odnose na podizanje životnog standarda. Ono što možemo je da uspostavimo saradnju sa sličnim organizacijama sa kojima možemo zajedno da radimo na osnaživanju žena i razumevanju specifičnih potreba.”
Ne zaboravite na sebe. Kada vas pitaju kako ste odgovorite im. Borite se. Gradite svoju sreću i čuvajte svoje mentalno i fizičko zdravlje
Tatjana Macura – poruka mamama
Macura: Da reformišemo aktivizam
Sa Tatjanom Macurom pričale smo i o rodno osetljivom jeziku, za koji kaže da ne samo da podržava već i koristi.
“Postoji potreba da žene budu prepoznate kroz svoja zanimanja i aktivnosti u punom smislu, a za pun smisao je potreban i jezik koji koristimo.”, navodi Macura.
Femicid je ove godine u porastu, a čini se da se po ovom pitanju ne radi dovoljno.
Država čak i ne prati broj femicida, već ovo za potrebe države i našeg društva čine organizacije civilnog društva. Do ovog trenutka u ovoj godini u Srbiji je ubijeno 18 žena. Vreme je da država, ali druge moćne organizacije i institucije, kakve su recimo verske zajednice, kod nas pre svih SPC, da više i češće dignu glas protiv nasilja. To su veliki, ali nažalost neiskorišćeni resursi koji mogu biti dobri saveznici u borbi protiv nasilja.
A radimo li mi dovoljno kada je rodna ravnopravnost u pitanju ?
Mislim da i aktivizam mora da doživi neku svoju reformu. Odavno nije dovoljno ili je prevaziđeno da u krugu istomišljenica ogovaramo probleme. Potreban nam je drugačiji pristup koji će imati širi domet i pristup, koji će biti okrenut ka građankama, a posebno prema mladim ženama i devojčicama. Primer jedne takve organizacije koja se sjajno adaptirala na potrebe ženske zajednice u XXI veku jeste Ženska solidarnost koja ne preza da izađe na ulicu, prisutni su u medijima i imaju odlične kampanje na društvenim mrežama.
Postpartum nije odmor kako se u našem društvu i dalje smatra. To je period velikih promena i prelaska iz jednog u potpuno drugačiji svet. “Stara ja” više ne postoji, zato je bitno razumeti i podržati mame i njihova osećanja i potrebe nakon porođaja, ističe Milena Kostić, majka šestoro dece poznatija kao Mama iz magareće klupe.
Foto: Spoma Avramov
Milena Kostić je majka tri devojčice uzrasta 5, 9 i 13 godina i trojice dečaka uzrasta 1 mesec, 7 i 11 godina. Živi i radi u Novom Sadu, bavi se edukacijom budućih i novopečenih roditelja. Ona je savetnice za dojenje i auto sedišta, za nošenje beba i dece, instruktorka je za masažu beba ali i joge smeha, porođajna je dula, trenerica Relax kids programa. U Novom Sadu već dve godine vodi savetodavno-edukativni centar. U online svetu poznata je kao Mama iz magareće klupe a to je ujedno i naziv njenog bloga.
Milena Kostić šesti put je postala mama aprila ove godine. Ova informacija zaista je razgalila srca njenih pratilaca na mrežama, ali kako zaista izgleda biti mama u Srbiji? Milena navodi da se mame sa više od troje dece susreću sa velikim predrasudama od strane okoline, slučajnih prolaznika ali i države.
“Država prepoznaje decu do četvrtog po redu rođenja, ostala su nevidljiva – i time ne mislim na neka finansijska davanja već na običnu papirologiju gde ćete se suočiti da imate da popunite do 4 linije za imena dece. Iako će određeni broj osoba uputiti i lepe reči na konto broja dece, najveći broj se ne usteže da vas pita da li dobijate nešto od države, kog pola su deca (da li ste „vijali muško“), da li ste planirali decu ili su se “desila“, koliko zarađujemo, da li su nam religija ili nacionalna pripadnost motiv itd.”
Foto: Spoma Avramov
Na svom Instagram profilu Milena je podsetila da je maj mesec mentalng zdravlja majki. Kako je i sama navela, društvo previše očekuje od mama, a ta očekivanja se vremenom samo povećavaju.
Retko koja mama dopusti sebi da prepozna svoje potrebe, a posebno još da ih i zadovoljava. Mediji u tome dosta kreiraju ta očekivanja jer nas bombarduju time kako neka poznata osoba izgleda posle porođaja (a ne kažu i da su fotografije obrađene), kako se neka mama posle dve nedelje vratila na posao, kako neka treća „sve postiže“ (što nije nikad istina). I onda ne samo da ne tražimo pomoć, no je ni ne prihvatamo kad je ponuđena, jer „šta će svet reći, da nisam dorasla tome da budem mama“.
Prve dve sedmice posle porođaja jedan je od najosetljivijih perioda kroz koji prolaze mame. Međutim na ovom prostoru se o tome gotovo i ne govori. Mentalno zdravlje majki uopšte nije prioritet, a postpartum se smatra odmorom i da će se kada “odmor” prođe sve vratiti na staro.
Akcenat vezano za postpartum je nekako ponajviše na fizičkom oporavku. A treba objasniti da se ne menjamo samo fizički, hormonski, već i mentalno, psihički, pa i duhovno. Stare nas nema. I ako smo upoznati sa tim, lakše ćemo otpustiti stare obrasce i očekivanja i celokupna adaptacija na novu životnu ulogu će ići lakše. I smatram da treba pričati o tome, zbog čega je jedan veliki deo mojih priprema za porođaj i postpartum posvećen baš toj temi. Inače, postoji nekoliko psihoterapeuta na našim prostorima koji se bave i ovom tranzicijom u majčinstvo.
Foto: Spoma Avramov
Zabluda je mnogo, a rešenja malo. Država se uglavnom bavi saniranjem posledica a ne preventivom. Tako je i u ovom slučaju. Majke su uglavnom prepuštene sebi. Kada dođu iz porodilištva sve oči uprte su u bebu, međutim mamama je neophodna pomoć, posebno u vidu razumevanja njihovih emocija, psihičkog stanja. Taj prelazak iz jedne “dimenzije” života u potpuno drugačiju potrebno je razumeti i pomoći. Hrana, san, odmor – to je neophodno, navodi Milena.
“Rekla bih da im je najvažnije da su im fizičke potrebe zadovoljene (da imaju dovoljno – bar minimalno, sna, da jedu redovno i bogato potrebnim nutrijentima, da se dovoljno hidriraju), da su se pre porađaja edukovale o promenama koje im slede i dobile smernice oko toga i da imaju fizičku pomoć. Sve ovo će učiniti da mnoge psihičke promene koje su neminovne usled suočavanja sa novim i nepoznatim okolnostima, a i smene hormona, ne budu dodatno uvećane ili pogoršane. Ići dan po dan, shvatiti da učimo nešto novo i da se „ne bičujemo“ već da budemo nežne prema sebi. I da je u redu i poželjno da tražimo stručnu pomoć kad god imamo potrebu – nema potrebe da mislimo da je glupo ili da će neko to pomisliti.”
Šta je sa “muškim roditeljem”, tačnije sa ocem? Kakva je njegova uloga u postpartum periodu?
Mama i tata su ravnopravni roditelji i to mislim da treba da imamo na umu, a u skladu sa tim i da delamo. Tata ne može da doji, ali može da mami doda vodu, čaj, sok, napravi joj jelo, izmasira ramena dok ona doji. Može da preuzme poslove po kući, organizaciju obroka, nabavku, kupanje i presvlačenje bebe. Da brine o bebi i omogući mami da ima svojih pola sata restarta. Da hrabri i bodri mamu u trenucima preplavljenosti, umora. I stoga je jako bitno, ukoliko je moguće, da pripremu za porođaj i postpartum partneri prolaze zajedno (ili ga bar mama upućuje).
Foto: Spoma Avramov
Društvo, posebno u seoskim sredinama, sa i dalje veoma jakim patrijarhalnim ubeđenjima ne veruje ženama da prolaze kroz veoma izazovan period u životu. Verujemo li kao društvo u termin “postporođajna depresija” ili je to i dalje “samo si razmažena”?!
“Podsetili ste me sad na jednu objavu tog tipa koju sam pre par godina videla na društvenim mrežama. I te objave su jako opasne. Smatra se da 1 od 5 žena ima postporođajnu depresiju, ali i da je stvari broj možda i do 4 puta veći – samo mame ne znaju simptome, ne traže pomoć, negiraju stanje ili jednostavno, ne pričaju o tome. Izjave ovog tipa samo još više stvaraju pritisak mamama da nisu dovoljno dobre, zbog čega povećavaju šanse za razvoj nekog od poremećaja u postpartumu. Takođe,smatra se da je 85% postporođajne depresije uzrokovane akušerskim nasiljem, što je još jedna alarmanta stvar koja bi trebalo da nas pokrene da menjamo pristup trudnoći, porođaju i postpartumu“, naglašava naša sagovornica.
Foto: Spoma Avramov
Prema Mileninim rečima, potrebno je da se odrede prioriteti. Nijedna mama ne može sve da stigne, i to je još jedna zabluda koju je nametnulo društvo a posebno mreže. Zato našim čitateljkama predstavlja jedan svoj dan.
“Ustajemo oko šest, budimo decu pola sata kasnije i nadgledamo spremanje. Dvoje je u vrtiću, školarci su međusobno u suprotnim smenama. Odvedem malce i vrtić i ispratim srednju ćerku u školu. Usput prošetam kuče. Vratim se i pripremim ili dovršim ručak i odem u svoje Savetovalište. Tu održavam uživo i onlajn edukacije i konsultacije. Dvoje najstarijih mogu sami da se pripreme za školu i da sebe zbrinu oko jela. Oko dva u povratku preuzmem decu iz vrtića, a školarci se smene sa odlascima i dolascima u školu. Popodne nadgledam domaći i onda kreću vannastavne aktivnosti (svaki dan se muž i ja smenjujemo ko taj deo radi, da ovaj drugi ima nešto odmora). Uveče, večera, spavanje za klince, a ja sednem da pripremam sadržaj za društvene mreže i pišem tekstove. I sad, da li se nekome zavrti u glavi od ovoga? Verujem da da. Da li ovo znači da sve stižem? Apsolutno,ne. Veš se pegla kako kome treba, a slaže u periodu dok pripremam obrok ili slušam neku edukaciju. A nekad će taj veš čekati slobodan luft par dana. I u miru sam sa tim.”
I upravo je to ono što je mamama potrebno da budu “u miru” i kada ništa ne stižu i kada većinu stignu.
Čuvajte svoje mentalno zdravlje i kako Milena kaže BUDITE NEŽNE PREMA SEBI.
Do ravnopravnosti kroz vaspitanje dece
Što se rodno osetljivog jezika tiče Milena navodi da sumnja da će njegovo uvođenje doneti boljitak.
“Zvučaću verovatno nepopularno kad ovo kažem, ali ne gledam na to kao nešto što će doneti boljitak ni na koji način. Poštujem uvide stručnjaka da je uvođenje toga u skladu sa našim jezikom. Ali, kao što rekoh, mislim da neće značiti neku razliku da imamo bolji položaj a kamoli ravnopravnost, da nam se prava poštuju, da se smanji nasilje koje mnoge žene na žalost, iskuse, iskoreni diskriminacija, smanji seksizmi, itd. Nadam se da nisam u pravu.”
“Ona da radja, on da brani”, ova stereotipna krilatica u Srbiji je ironično dobila oblik “Ona da radja, on da bije”. Koliko su majke danas zaštićene?
Mi živimo na prostorima gde se još uvek misli da ljubomora znači da je voli. Puno će vode još proteći pre no što shvatimo koliko pogrešnih uverenja postoji, kako smo odrastali i ipak nam nešto fali (iako mislimo da ne), da je retko ko naučio da se nosi sa svojim emocijama i da postoje dvostruki aršini u vaspitanjima devojčica i dečaka. Ono što je tužno jeste izostanak podrške tim mamama i od strane društva (koje često osuđuje žrtvu da provocira nekako), ali vrlo često i od strane primarnih porodica (jer „šta će komšije reći“). Zatim, žene su često finansijski zavisne od partnera i to dodatno stvara strah da se prekine krug i da odu. Mediji igraju veliku ulogu kako se sve te priče prenose. Tako da bih zaključila da majke i nisu često zaštićene. Kako to može da se ispravi, misleći na duže staze? Vaspitajući sopstvenu decu primerima dobre komunikacije sa sopstvenim partnerom. Verujem da kad deca vide da se roditelji uvažavaju, da komuniciraju sa poštovanjem, da se sve radi timski, da će to i usvojiti i odrasti u takve odrasle ljude.”
Dobra italijanska testenina da probudi uspavane i otupele nepce, pećine za molitvu i jogu u Indiji da osnaži zalutalu duhovnu moć i najnežnija zaljubljenost da reanimira izmučeno srce. To je u najkraćem recept Elizabet Gilbert za srećan i ispunjen život koji nam podrobnije predstavlja u knjizi “Jedi, moli, voli” .
Tmurni su dani ovog maja 2023. godine. Kao da nam kalendarski stiže zima a ne leto, jer ovo proleće sve više podseća na jesen. Ne sviđa mi se ideja da sedim pored prozora i “žalim svoju sudbinu” što nisam rođena na obali mora, negde tamo gde je uvek leto i gde uvek ima sunca, jer Sunce leči. Znate šta još leči, dobra knjiga.
“Jedi, moli, voli” bila je pravi izbor u ovim danima. Ni sama nisam to znala dok nisam završila sa čitanjem i shvatila na koliko me je nivoa zaštitila od turobnih misli kojima je ovaj period bio opterećen.
Elizabet Gilbert na veoma lep i pitak način prilazi čitaocu, nežno ga uvodi u svoju priču, od teškog razvoda, života koji je bio jedno udvoje, a postaje samo dvoje koje ne samo da odlaze jedno od drugog već to rade u mržnji, bolu i patnji. Potpuno skrhana Elizabet odlučuje da pronađe svoj mir. Ali ne spolja, njega nije ni bila željna, onaj unutra.
Foto: Italija
Odlazi na tri destinacije. Prva je Italija, tamo svojim čulima ukusa daje primat. Ne brine o kalorijama niti svojoj kilaži, zaista uživa u svakom zalogaju svega što proba.
Iz “carstva ukusa” odlazi u dom molitve, praktikujući jogu u Indiji. Dok na kraju svog puta isceljenja ne dođe do ostrva Bali, u Indoneziji.
Foto: Bali
Ova priča prožeta je životnim iskustvima, poučnim savetima, humanošću i ljubavlju, svime za čim savremeni čovek u svojoj usamljenoj svakodnevnici žudi.
I da se razumemo, ne morate u potrazi za svojim isceljenjem da odete bilo gde. Ako ste hrišanka ne morate, nužno, da praktikujete jogu (iako nije zabranjeno), molitvom se isto postiže. Potrebno je da samo zaista želite ono za čim tragate. I da, ne morate da odete na Bali da bi se zaljubile, Bali je samo ono što ćete napraviti u svojoj glavi kada završite sa svojim duhovnim isceljenjem.
Maj mesec ove godine poseban je i po svom 14. danu. Naime, to je Dan majki.
Dan majki se u različitim zemljama proslavlja različitih datuma, pa je jedan od njih i ovaj danas, tačnije druga nedelja maja. Proslavljanje ovog dana počelo je početkom 20. veka u Americi u znak ljubavi prema jednoj posebnoj majci, aktivistkinji. U drugim zemljama kao što je Francuska “majke” su posebno počele da se “slave” zbog pada nataliteta, a u cilju “promocije” rađanja. U toj zemlji “Dan majki” prošao je trnovit put dok nije postao zvanični praznik.
U ovom našem delu sveta retko ćete čuti za ovaj praznik, većina i ne zna kad je. U srpskoj tradiciji, bolje rečeno verskoj (pravoslavnoj) praksi najveći praznik majki i žena su “Materice” koje se proslavljaju pre Božića. Običaj je da deca majkama svežu noge, a da ih ona daruje poklonima kako bi je odvezala. Prema verovanju u domu gde se Materice proslavljaju trebalo bi da vlada ljubav, mir i sloga. Ovim običajem vezivanja potvrđuje se veza ljubavi kojom su svi ukućani povezani.
Fotografija preuzeta sa : detinjarije.com
Za razliku od Materica koji je univerzalni praznik ljubavi prema porodici i njeno proslavljanje, “Dan majki” je dan kada majke dele svoja iskustva kojima značajno pomažu drugim majkama u obavljanju jedne od najizazovnijih uloga u životu. A sva ta iskustva kada objedinimo u jednu opštu celinu imaju sledeće preporuke:
1. Nikada nisi spremna
Možda jedna od najvećih zabluda pre-majčinskog dela života, svakako je rečenica “kada budeš bila spremna”. Prosto je, ne možeš biti spremna na ono što ne znaš kako izgleda! To je jedina istina. I apsolutno je nevažno koliko ćete saveta da dobijete od drugih majki, vaše iskustvo će biti posebno i drugačije i za njega definitivno niste SPREMNE. Ono što je takođe važno, ne gledajte na majčinstvo kao na spremnost. Rađanje samo po sebi promeniće vas iz korena, zato se radujete svakoj promeni koju vam majčinstvo donosi.
2. Ne postoje “slatke muke”
Ne postoji stvar koja me više iritira od ovog spoja. Prvo slatko je, i verujte, mnooogo je slatko i mnogo puta i mnogo kao količina. Ali je i teško, opet mnogo puta. Ova dva osećanja su potpuno odvojena. Sigurno je da posle porođaja, izlaska iz porodoilišta sa jednim malim i tananim životićem za koji ste sada odgovorni, nespavanja, bola, bebinih grčeva i tako u nedogled, nećete tako slomljeni izaći iz kuće otpiti gutljaj još jedne (2825) kafe i sa osmehom i smirenošću reći “Eh, slatke muke”! E sigurno je da neće, nijedna, ikada. Zato, takođe, sigurno je nećete nazvati “mukom”, prvi osmeh, prvi korak, prvi kikot, prvo “mama”. To će biti slatko!
3. Ama baš ništa neće biti isto
I zaista nije niti će više ikada biti isto kao pre.
Ona “stara vi” ostaje negde daleko, tu je ali iz daljine posmatra ovu “novu vi” koja se svojski trudi da ponovo uspostavi kontakt sa svetom i ostane čvrsto na nogama. Taj proces nimalo nije lak, ali je potpuno okrepljujući, jer zaista je istina, žena se promeni na mnogo nivoa kada postane majka i to nimalo nije floskula.
4. Neka ti briga o domaćinstvu bude primarni nagon za odbranu svog novorođenčeta
Zaista je teško shvatiti da će ti se život nakon porođaja svesti na relaciju: beba-kuhinja-beba-kuhinja-beba-kuhinja-beba-kupatilo-beba-kuhinja i tako u krug. E kako bi smanjile dozu anksioznosti, tuge, depresije koja može logično da usledi, jedan od načina je da sebi taj zadatak predstavite kao krucijalan u odrastanju svog deteta. Poput “vučice” koja se brine o svom mladunčetu, šta god je neophodno, dok ne počne da lovi samo! Ukoliko su partnerski odnosi na normalnom, zdravom nivou, svakako će vam ova nova “kućna ruta” lakše pasti, i to mnooogo lakše. Zato dobro pazite kada birate partnera, ako vam je želja da postanete majka, treba da u njemu pronađete želju koja će odisati isto. Tako će promene u vašem životu biti mnogo lakše prevaziđene.
5. Zapamti, rastu baš baš brzo
Najslađe momente zabeleži, bar pokušaj, jer koliko sutra naučiće nešto novo. Bebe se tako brzo razvijaju i menjaju da je u celom haosu koje donosi majčinstvo najlepša stvar kada se dogode ti mali, jedinstveni mometi. Slavite svaki!
Svaka prva sreda u mesecu maju obeležava se kao Svetski dan mentalnog zdravlja majki.
Svaki je dan prilika da se zapitamo kako smo svojim majkama pomogle da se dobro osećaju. Jasno je da kada su deca manjeg uzrasta u pitanju nemaju svest o tome šta sve za njih majka čini i koliku žrtvu polaže kako bi im se posvetila. Ipak, kada odrastemo, a posebno kada postanemo roditelji zaista shvatamo šta znači odgajanje deteta.
O mentalnom zdravlju majki, posebno u ruralnoj sredini gotovo se i ne govori. A kada to i bude slučaj i neka se majka “požali” da joj je teško onda sledi: “Razmažena si”, “Šta si mislila?”, “Ajde nije to ništa”,”Izgleda ti imaš previše vremena da ti bude teško…” i još rečenica koje imaju za cilj da umanje značaj njenog mentalnog zdravlja.
Upravo iz tog razloga, a u cilju edukacije, Ženski info će u maju mesecu sa nekoliko…
Iako je Bog sveto, duhovno i nema rod, prihvatile smo da nam se predstavlja u muškom rodu. Neke od nas prihvatile su i tumačenje biblijskih priča o “lošoj prirodi žene” poput one o Adamu i Evi, pa čak i učenja patrijaraha srpskih o tome da žena “treba da bude poslušna kakav god da je muškarac” sve u cilju očuvanja braka. Međutim, mnoge od nas danas ne MORAJU da prihvate takva učenja i zato će MNOGE od nas danas reći DOSTA JE!
Patrijarh srpski Porfirija svojom izjavom o rodno osetljivom jeziku privukao je veliku pažnju javnosti prethodnih dana. Bura se dodatno podigla nakon emisije “Četvrtkom u 9” na RTS-u. Naime, patrijarh je u Uskršnjoj poslanici rekao:
“Apelujemo da se normira upotreba ćiriličnog pisma u javnom prostoru, kao i da se obustavi nasilje nad srpskim jezikom i ukinu odredbe zakonâ koji to nasilje nameću, naročito kroz protivustavni zakon koji nameće takozvani rodno osetljivi jezik iza koga se krije borba protiv braka i porodice kao bogoustanovljenih svetinja i prirodnih oblika čovekovog ličnog i sabornog života. Na jevanđelskim temeljima smo gradili i izgradili svoj način života, svoj etos, svoj sistem vrednosti, u kome su brak i porodica, zasnovani na ljubavi prema Bogu i na međusobnoj ljubavi, pretpostavka sklada u životu naroda, društva i države.”
Što se muško-ženskih odnosa tiče iako su mnogi očekivali, nije bilo ni reči u poslanici. Želele smo da od patrijarha čujemo osudu sve češćih ubistava žena u Srbiji, da se obrati svom “zalutalom muškom stadu” i nauči ih da Bog znači ljubav a ne nasilje nad ženom i decom, međutim od svega upućenog ženama i muškarcima kritika je pripala samo jeziku i to onom delu koji se zalaže za ravnopravnost.
Sa tugom smo slušale sve ovo, u danu kada su verovatno mnoge žene u Srbiji potlačene, tučene, obespravljene, uplašene zbog sistema koji ih ne štiti, a koje svake srede i petka poste, a u nedelju odlaze u crkvu da se pomole Bogu da ih nesrećnik kod kuće ne maltretira više, da ih “Bog pogleda”, da njega bar Bog urazumi.
Sa kakvim li su olakšanjem svi ti nasilnici gledali poslanicu patrijarha srpskog, jer u njihvom rezonu je :”Evo i patrijarh smatra da je to udar na brak i porodicu, i ja mislim isto?!”.
Pita li se Patrijarh Porfirije koliko je i kakvog uticaja ovakva konstatacija mogla imati na “brak i porodicu zasnovanu na srpskom etosu”. I kakav je uopšte taj etos? Ljubav prema Bogu i međusobna ljubav? Da li se na ovaj način promoviše ljubav?
Poštovani poglavaru SPC u prošloj 2022.godini u porodičnom nasilju ubijeno je 26 žena, a u 2023. godini u ovom mesecu ubijena je deseta žena.
Zaprepašćena sam time da svoje obraćanje u poslanici počinjete “Radujemo se i proslavljamo zato što smo, kao nekada žene mironosice, čuli reči anđela: „Ne plašite se!“. Zapitajte se, jesu li od Vas na ovaj veliki praznik čule isto to?
Žene u Srbiji su apsolutno diskiminisane, posebno u ruralnim sredinama, a o ovom “svetom” Kosovu da i ne govorim. One se uzdaju u Boga, svoju pravoslavnu crkvu i njene arhijereje da im pomognu i zaštite ih kada nigde drugde pomoći nema. Jeste li?
Naravno da nije stvar u tome šta smo mi želele da čujemo, već u tome da smo Vam verovale da ćete na mestu na kojem se nalazite učiti svoje “zalutalo krdo” moralnim vrednostima koje nam iz Biblije dolaze.
A što se jezika tiče, naravno da nam je potrebna i psihološkinja i pesnikinja i dramaturškinja, hoće li se žene tako oslovljavati na kraju krajeva pustite njih da o tome odluče. Videle smo na RTS-u tri žene koje o tome raspravljuju, i bilo je fenomenalno slušati i gledati, jer konačno se o tome javno, potpuno otvoreno razgovara. Sa kojom ćemo se od njih tri složiti samo je naša lična stvar, ali je potpuno fenomenalno da žene govore o svojim pravima i o svojim zvanjima.
Za kraj citiraću upravo deo iz poslanice patrijarha Porfirija:
“Svi mi zajedno, i kada stradamo i kada se radujemo, draga braćo i sestre, nikada ne smemo da zaboravimo činjenicu da je konačni odgovor i ključ života u Hristovim rečima: „Ovo sam vam kazao da u meni mir imate. U svetu ćete imati žalost; ali ne bojte se, ja sam pobedio svet“ (Jn 16, 33).”
,, On je muško, normalno je da nema tako dobre ocene..”
,, Ćero, idi sredi sobu svog brata..”
,, Ne može on da usisava, sprema, on je dečak.”
Na pitanje kao što je:
,, Zašto ne mogu da imam momka? On je našao devojku pre mene”, najčešći odgovor je: ,, Još si mala, a on je muško!”
I mnoge, mnoge druge. Svi smo svesni da je diskriminacija žena, u društvu i porodici, kod nas i u svetu, svakodnevna pojava. Iako se mnogo toga vremenom nije promenilo, ima pomaka u odnosu na ranije godine, decenije, vekove, to nije nešto što je nestalo. Proverili smo kakvo iskustva imaju tinejdžerke sa KiM-a kada je u pitanju diskriminacija u porodici. Da li se one susreću sa time i, u slučaju da je diskriminacija prisutna, u kojim situacijama?
Jefimija Mitic (16) kaže da taj vid diskriminacije nije prisutan u njihovom domu.
,,Ne osećam se diskriminisano, ali postoje situacije u kojima se popušta muškim članovivma porodice kada su u pitanju kućni poslovi.”
Kod Nikoline Jovanović (16) slučaj je još bolji.
,, S obzirom da živim u porodici u kojoj ženski pol predstavlja većinu, ne osećam nikakav vid diskriminacije.”
Sa druge strane, probleme ima sedamnaestogodišnja Marijana Ćirković
,, Da, osećam se diskriminisano, ali ne od strane roditelja, već dede. Stalno se srećem sa patrijarhalnim shvatanjima. Moj deda, koji je starog kova, ne miri se sa činjenicom da se svet menja i da ne važe iste vrednosti, a ni pravila koja su nekada važila. Zato se susrećem sa kritikama po pitanju toga da ništa ne radim i ne pomažem mami, da ne znam da kuvam i stalno kuka ,, Teško nama kad odeš kod svekra i svekrve.”. Da se više ceni muško dete, o tome da i ne pričam. Činjenica da su finansijski više podržani, ali i da imaju veću slobodu za druženje i izlaske govori u prilog tome.”
Iako, posebno devojčice i devojke često ne žele da javno govore o neravnopravnosti koju trpe od najmlađih dana, jasno je da je ovaj poslednji odgovor ono protiv čega se moramo jasno i glasno boriti. Mislim da je obrazovni sistem odličan način da se svest o ravnopravnosti podigne na viši nivo u cilju boljeg i lepšeg sveta u kojem svi imaju jednake šanse nezavisno od pola kojem pripadaju.
Kada u malim i zatvorenim sredinama, kakva je Gračanica, ispred muškarca kažete feminizam bićete ili ismevane ili izopštene iz komunikacije, ukoliko istu reč pomenete u prisustvu žene tema će uglavnom biti promenjena na neku kojom je lakše baviti se. Ali, znate šta, nije svuda tako i veoma sam bila srećna kada sam među odgovorima naše nove sagovornice pročitala i to da je njen suprug feminizam objasnio kao normalnost, „ili si normalan ili nisi“. Put do poštovanja i razumevanja je dug ali mislim da je važno da se što više žena uključi i budeo deo pokreta koji će tako dobiti na snazi i važnosti. Čini mi se da je problem kod žena taj što nisu dovoljno osnažene zato i ovim intervjuom želimo da one vide drugačiju sliku od one na koju su navikle i kako su učene „da je ispravno“. Naša sagovornica otvoreno, jasno i glasno govori o pravdi i pravu, jer kaže ne može da trpi neslobodu i nepravdu. Ona je Branislava Antović Aleksić.
Rođena je 1987. godine u Aleksincu, gde je živela do osamnaeste godine. Posle završene osnovne škole upisala je Aleksinačku Gimnaziju za koju sama kaže da joj je bila „škola za život“. Diplomirala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, za nju je taj izbor bio jasan još od pete godine, kada se „pravila da vodi političku emisiju“. U oktobru 2010. započela je svoj modni blog koji je tri godine kasnije nagrađen za jedan od 5 najboljih u Srbiji. Branislava (Brana) Antović osnivačica je i urednica sajta Brana’s divine world (https://branasdivineworld.com/) vlasnica istoimene agencije, kolumnistkinja.
Jeste li do sada bili u situaciji da budete meta muškim članovima društva samo zato što zastupate ravnopravnost? Kako ste se nosili sa tom situacijom?
Osim nekoliko uvredljivih komentara sa lažnih profila nisam imala većih neprijatnosti. Komentari su uglavnom pisani od strane mlađih muškaraca koji bi se brzo povukli kada biste im ukazali na problem njihovog pristupa.
I mada ni taj tip komentara nije prijatan, zaista nije nešto sa čime je posebno teško nositi se. Ali to nikako ne znači da takve stvari treba tolerisati. Svako može iskazati svoje mišljenje i stav, ali uvek moramo voditi računa o načinu na koji ćemo to da učinimo.
Možda je najveći problem mladih žena da se odvaže. Šta je Vaš motiv da se borite?
Mislim da nije reč o nekom posebnom motivu, već o tipu ličnosti. Jednostavno, ja sam oduvek bila neko ko se teško mirio sa nepravdom i nisam imala problem da u vezi sa njom javno progovorim. I tako je od kada znam za sebe. Teže mi je da ćutim i okrenem glavu, no da progovorim i ukažem na problem. Nismo svi isti i imam razvumevanja za one koji ovaj poriv u sebi ne osećaju, ali kada živite u zemlji u kojoj je pritisak javnosti jedini mehanizam koji iole funkcioniše, onda je to negde i stvar građanske dužnosti. Iskreno se nadam da će sve veći broj ljudi to shvatiti i da će razumeti da je moć u njihovim rukama. Jer, zaista jeste. Nije to neka prazna floskula. Ta moć možda nije izražena u novcu, položaju, spregama sa uticajnim ličnostima, ali u sebi ima čistu ljudsku želju za pravdom i slobodom, a istorija je pokazala da je ona uvek bila jača od ovih prvih stavki.
Da li se zbog svojih stavova osećate prihvaćeno ili odbačeno u društvu? Kako to objašnjavate?
U krugovima u kojima se ja krećem, nikako se ne osećam odbačeno. Naprotiv, osećala sam uvek podršku da nastavim da svoje kanale i glas koristim na način na koji sam to činila do sada. U nekim drugim krugovima sigurno ne bi bilo tako, ali mene oni zaista ne zanimaju. Ja znam da u svom mikro-svetu, koji čine ljudi koji veruju u poštenje, pravdu i slobodu, ja imam podršku i to mi je od svega najvažnije.
Šta je za Vas feminizam, a kako mislite da se tumači u društvu (patrijrhalno-zatvorenom kakvo je i dalje balkansko)?
Skoro sam pročitala suprugu tekst koji sam napisala, a odnosio na to kako su neke generacije spoznale feminizam ranije, a neke kasnije u životu, i on mi je na to odgovorio: “Sa time se rodiš ili ne, jer je feminizam zapravo normalnost. Ili si normalan ili nisi”. Mislim da bolju definiciju feminizma ni ja ne bih dala. On je istakao suštinu. Feminizam je borba za pravdu, za ravnopravnost, za svet u kojem će se podjednako glasno čuti svačiji glas i podjednako pažljivo tretirati problem svakog pola. Feminizam je najispravnija verzija sveta. To kako je drugi tumače jeste samo posledica neznanja, manjka edukacije, viška negativne medijske reprezentacije feminizma i naravno, jak pritisak patrijarhata da zadrži svoju dominaciju.
Podržavate li rodno osetljivi jezik ili smatrate da poštovanje istog nije neophodno na putu borbe za jednaka prava? Zašto, u oba slučaja?
Aposlutno podržavam jer je važno da na svaki način implementiramo ravnopravnost u svakodnevnicu. Kako smo se navikli da kažemo spremačica, frizerka, doktorka, tako ćemo se navići da kažemo i psihološkinja, arhitektica, inženjerka. Ne postoji niti jedan razlog da se ne držimo te prakse, a u kontekstu savremenog trenutka bilo bi zapravo uvredljivo da to ne činimo.
Društvene mreže i žene. Kako su žene predstavljene u sajber prostoru? Ima li razlike u odnosu na „realni“, medije?
Najbolja stvar u vezi sa društvenim mrežama jeste upravo to što su dale glas onima kojima je ranije taj glas bio uskraćen. Žene su svakako bile u toj grupi. Klasični mediji su ih prikazivali na stereotipne načine, poštujući patrijarhalnu agendu, a bez imalo sluha za istinske probleme žene. Tek kada su društvene mreže te probleme stavile u prvi plan, klasični mediji su počeli da obraćaju pažnju na njih, ali i dalje na jedan suzdržan i neefikasan način.
Jesmo li se pomakle (mi, žene na Balkanu) u pogledu svojih prava ili se samo bolje šminkamo ili nas šminkaju?
Pomakle smo se, apsolutno. Posebno kada je reč o jačanju svesti u vezi sa važnošću borbe za ta prava. A i konkretni pomaci su vidljivi. Setite se da do pre 20 godina zakon nije prepoznavao porodično nasilje, da se do pre par godina ni proganjanje nije smatralo kršenjem zakona. Pogledajte samo koliko je organizacija koje se bave ovim pitanjima i koliko su vidljivije i prisutnije. Pogledajte koliko se pojedinaca zalaže za ove teme i želi da da svoj doprinos. Ja imam dovoljno godina da pamtim i neka potpuno drugačija vremena u kojima svega toga nije bilo ni na vidiku. I zato, da, ima pomaka i tek će ga biti.
Šta je za Vas danas žena na Balkanu?
Ono što je uvek i bila – izuzetno snažna osoba koja na svojim plećima mora da nosi ogroman teret očekivanja i obaveza od društva i okoline, ali i svojih najbližih. Samo, za razliku od svojih pretkinja, današnje žene na Balkanu su spremnije za borbu, za dizanje glasa i ukazivanje na probleme koji je muče. Ne zato što su naše pretkinje bile slabije, to nikako, već zato što su se okolnosti dovoljno promenile da se sada borimo i za svoje dobro, a ne samo dobro onih oko nas.
Šta je neophodno hitno uraditi kako bi se podigla svest javnosti o značaju ravnopravnog položaja polova? A šta bi bio predlog za dugoročni rad?
Mislim da bi se hitno moralo naći neko rešenje ili nešto što će makar malo obuzdati zaista ogroman problem velikog broja femicida u Srbiji. Čak 10 žena je već ubijeno u 2023. godini i ako o nečemu moramo hitno razgovarati i ako na nešto moramo reagovati, onda je to upravo ovaj problem. Lako ćemo se baviti drugim stvarima kada žene prestanu da stradaju u svojim domovima.
Da li se informišete o životu žena na Kosovu? Da li se uopšte o tome govori u medijima i na mrežama? Šta možete saznati? Ako ne, zašto je tako?
Osim dopisivanja sa mojim čitateljkama koje žive na KiM, nemam mnogo načina da se informišem o životu žena u srpskim enklavama. Ali ono što zasigurno znam jeste to da Srbi i Srpkinje na Kosovu žive u izuzetno teškim uslovima i bez osnovnih ljudskih prava. Nažalost, to je jedan od onih problema čija kompleksnost ubija svaku nadu da se išta može promeniti lako i brzo, ali se iskreno nadam da će nas vreme demantovati. Jako, jako važno da čujemo češće glas samih srpskih građana na KiM i beskrajno me raduje činjenica da je i jedan ovakav portal pokrenut jer su to upravo načini da se bolje informišemo o životu svojih sunarodnika i da im pružimo i podršku i pomoć.
Našu “žensku priču” na ovom sajtu započinjemo u malom mestu, selu, Gračanica. Koliko je danas „lakše“ biti žena u gradu u odnosu na seoske sredine?
I te kako je lakše. I uvek je bilo. Privilegija koju imamo zbog života u gradu, zbog dostupnosti resursa, zbog mogućnosti koje grad pruža su aposlutno evidentne i zato je važno da u našim razgovorima posebno ističemo grupe žena koje nemaju tu privilegiju, ali i svaku drugu.
Kako obrazovni sistem može da utiče na bolji položaj žene u društvu?
Toliko je načina, ali mislim da bi svakako trebalo početi od uvrštavanja priča o velikim ženama u standardno gradivo. Tokom 12 godina osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja učili smo o tako malom broju žena i to su uglavnom bile žene koje su u istoriji ostale zapisane zbog svoje korelacije sa muškarcima. Supruge, sestre, majke. Verujem da se situacija promenila, ali ne dovoljno i zato se iskreno nadam da će budući osnovci i srednjoškolci u svojim lekcijama učiti i o Dragoj Ljočić, Jelisaveti Načić, Magi Magazinović, Milici Stojadinović Srpkinji i mnogim drugim ženama koje su nas svojim radom, talentom i dostignućima zadužile.
Šta je prioritet : edukacija, ekonomsko osnaživanje ili zaštita žena u sredini u kojoj živite i radite?
Sva tri su podjednako važni prioriteti s tim da momenat nasilja prema ženama zaista predstavlja gorući problem i ako bih mogla da biram šta prvo treba rešiti, to bi aposlutno bio taj problem.
Vaša poruka ženama.
Svemoćne ste, samo to sebi treba da dopustite, a uspećete u tome ako se izborite sa stegama koje vam je patrijarhat stavio. Nije lako, neretko je i bolno, ali vredi svaku suzu i svaku kapljicu znoja.
Kaži mi kako se prezivaš i rećiću ti šta znam o tebi. Ovako se u manjim sredinama, gde se gotovo svi međusobno poznaju stariji obraćaju mlađima. Ali, nešto mi je drugo na umu.
“Trend”, kako ga nazivaju na pojedinim sajtovima, da žena svom prezimenu doda i muževljevo udvostručio se 2012. godine. Od tada je svaka druga žena sa dva prezimena. Umesto reči trend, ja bih rekla svest. Ta svest postoji i kod onih koje su (neću reći odlučile, nego bile naučene ili primorane) zamenile svoje muževljevim, a tome u prilog svedoče nove tehnologije tj.društvene mreže. Žene koje nisu dodale muževljevo ili zadržale svoje prezime na venčanju na svojim privatnim profilma na društvenim mrežama jesu. To će retko koja promeniti u ono kako zaista jeste u realnom životu. Poćiću i od sebe, ja sam na Facebook-u i dalje samo Stojanović. Ali zašto je to tako?
Kada govore o ovoj nimalo lako prihvatljivoj pojavi patrijrhata, neke od žena sa kojima govorim kažu: lakše je da ljudi znaju ko sam, da me ne mešaju sa nekim. Jasno, identitet. Žena promenom svog prezimena gubi deo svog identiteta, kao što bi i muškarac da je na to primoran. Druge kažu: eh, kada nisam mogla u realnosti evo bar ću ovde, jer partnerima “starog kova” i nije toliko važno kako će se ona prezivati na mrežama, svekar i svekrva i nemaju mreže, neće im niko zameriti. Pa kako uopšte dolaze do ovoga?
Tradicionalni aplauz koji mladenci dobiju kada kažu da, jednako je “važan” kao kada žena kaže “uzimam muževljevo”! Odurno i besmisleno navijanje, oduševljene i sreća zvanica, kao da su “zabili gol” u poslednjem minutu! Isto tako, ukoliko se dogodi drugačije, kiseli osmesi, začuđenost i negodovanje kao da se nebo srušilo na svadbeni barjak. Podsmešljivi i ponižavajući komentari upućuju se mladoženji: “da to (kao da je žena stvar) nije dovoljno pritegao (kao zavoj na šrafu). Mladoženja uglavnom “ponižen” spušta glavu “u pesak” i ćuti dok prođe oluja. Od najmlađih dana devojčice prisustvuju venčanjima, tradicionalnim, gledaju i slušaju sve ovo i logično stvaraju slike u glavi kako će NJIHOV dan izgledati. Nijedna od njih ne želi da gleda neprijatnost na licu čoveka kojeg voli, iako već tada treba da se zapita kakav je taj čovek ako ovakvi oko njega mogu da mu stvore neprijatnost. Elem, u želji da mladoženji “ne kvari sreću” glumeći mu majku već na venčanju, pristaje iako bezvoljno da promeni prezime. A onda gubi sebe!
Savremena varijanta kompromisa je dodavanje prezimena. U mom slučaju to je izgledalo ok. Rado izgovaram oba, svoje naravno radije. Pre par dana morali smo kod lekara, porodično. Sa vrata vas dočekuje “ooo Kostići, izvolite”. Rekoh “ima i Stojanovića, doktore”, a on će na to “sin ti je Kostić, ko ga je onda rodio?” Donela ga roda, najverovatnije, mislim se u sebi, i kažem “svest, doktor, svest treba menjati”. Ne znam da li sam mu bila jasna ili ne, ali kada bi deca nosila prezimena oba roditelja verovatno bi se generacijama to nakupilo. Da živimo u drugačijem društvu administracija bi mogla da se završi i sa prezimenima žena, ali za to treba mnogo truda i vremena. Da bar u jednom veku zamenimo uloge, u ovom pogledu, volela bih da to “od gore” vidim.
Mnogo je razloga što ne volim većinu stvari iz naše tradicije, ona je zasnovana na rodnoj podeljenosti, na pravilima koje je nametnuo muškarac, a (ne) pravo na lični identitet je jedno od njih. Žena promenom prezimena, kako se u tradiciji smatra, ne ostaje ista jer odricanjem od “devojačkog” prezimena odriče se svega onoga što je bila pre toga – muškarac se ne odriče jer je “savršen”! Žena, po istoj toj tradiciji više nije “tvorevina” svojih roditelja, nego postaje muževljevo vlasništvo, jer “ne bi on svoje značajno prezime dao baš svakoj”! Ona treba da je počastvovana jer je “odabrana” da nosi tu titulu od njegovog prezimena i da ga čuva, nikako da ga se odriče kao što se odrekla svog. Jer njeno i nije tako važno, ovo je ipak važnije za mnoogo više nivoa!
Zato se ovim tekstom obraćam ne nama koje smo već odabrale, nego vama koje ste tek na tom putu, ne dozvolite da zbog bilo koga izgubite ni gram svog identiteta. Niste se rodile, odrasle, školovale, doživljavale sreću i tugu u nekoj drugoj porodici, nego u svojoj, primarnoj. Imate pravo da zadržite svoje prezime, ukoliko je to nešto što vam znači. A znam da znači. Ne mogu ni da zamislim da me neko sad oslovljava sa Milica Kostić, pitala bih se svaki dan ko je uopšte ta žena!?
Majke ne učite devojke da je to “normalno” i da će vas “poniziti” ako odluči da zadrži svoje prezime, ako malo izađete iz okova tradicije u koje vas je smestio neki muškarac, shvatićete da biste i vi to volele ali tada niste smele ni da pomislite a kamo li kažete na glas! One sada mogu, smeju i moraju zbog svih onih devojčica koje nam dolaze na svet i koje će jednog dana vaspitavati i devojčice i dečake, kako da pre svega budu dobri ljudi i poštuju slobodu onog drugog bez obzira kog je pola, nacije, vere, boje kože. Tamo gde se represija vrši nad ženama tu se neizostavno vrši nad svima koji su drugačiji.
ŽENSKI INFO 