Author: https://zenski.info/

Sajt namenjen ženama u cilju podizanja svesti o značaju ravnopravnosti i njenoj neophodnosti u društvu.

Tinejdžerke sa KiM: Više razmevanja, poštovanja i uvažavanja

Piše: Isidora Stojanović

Koliko ste puta do sada čuli rečenice:

„U moje vreme…“

„Dok si pod mojim krovom…“

„Ja sam te rodila i moraš da me poslušaš!“

„Otac sam ti, valjda ja znam šta je najbolje za tebe.“

Ako ste u teen periodu verovatno mnogo puta, a da vas obradujem slušaćete ih do kraja života. Neke od putokaza i  smernica koje nam roditelji daju umeju nekada da izgledaju grubo, potpuno neusklađeno sa vremenom u kojem odrastamo, nejasno, previše zahtevajuće. Ipak svaka od njih je dobronamerna, i to morate  da zapamtite. E sada ona „druga strana medalje“. Pre svega pitanje: Govorimo li mi tinejdžeri i naši roditelji različitim jezikom? Svaki će vam psiholog reći, da svakako. Ali nas zanima šta vi razumete od onoga što vam je rečeno. Zato smo pitali upravo mlade devojke sa centralnog Kosova šta ih najviše nervira kada im roditelji kažu i zašto?

Sedamnaestogodišnja Slobodanka Nićić razume svoje roditelje, ali smatra da bi i oni morali biti fleksibilniji.

Roditelji nam daju savete da bi nas zaštitili, da ne bi pravili iste greške kao i oni, ali mislim da su upravo greške potrebne da bi mi postali bolji i samostalniji jer nije dobro da nas čuvaju kao u staklenoj vazi. Mnoge od ovih rečenica čula sam bezbroj puta  i uvek sam im se opirala, ali s nekom dozom poštovanja jer sam znala da su iz dobre namere.   Živimo u maloj sredini i često čujemo od roditelja da moramo da pazimo sta radimo jer ” sta će ljudi reći” i onda se zapitamo zašto je to tako zar ne bi trebalo da živimo svoj zivot i da nas bas briga za mišljenje sredine. Ali ja bih citirala Bjelogrlića:” Da se tako stvara svet, na osnovu javnog mnjenja, mi ne bi verovatno imali nekog Van Goga ni Tomu Zdravkovića …jer su oni opstali uprkos pravilima…”

Slobodanka

Teodora Đorđević (16) bi ipak više slobode u odlučivanju.

Nervira me kad mi kažu da je nešto za moje dobro. Mislim, znam da jeste, ali kako ću protiv sebe?! Ja volim da živim život! Nervira me i kada pridikuju za stvari koje više nisu kao što su bile ranije. To što su stariji i imaju više iskustva ne mora da znači da se u sve razumeju.

Teodora

Za Marinu Milenković (16) “slušanje” bi moralo biti obostrano.

Nervira me to što mi nameću njihova mišljenja i stavove i što misle da je to okej zato što oni tako funkcionpšu i da je to najbolje za mene. A mene uglavnom to ne interesuje zato što moje mišljenje ne žele da saslušaju,  pa ako oni ne žele mene da saslušaju neću ni ja njih. Prosto i jednostavno nema tu ljutiš.

Marina

Anđela (16) zahteva poštovanje i pravo na mišljenje.

Ja sam te rodila, ja sam ti majka i ti ćeš mene da postuješ ne ja tebe, dosta toga me nervira što mi kaže, ali ta rečenica najviše. Zato što ja nisam birala ništa, kao prvo ni da li ću da se rodim ili ne. To je bila njena i tatina odluka, da li će oni mene da imaju ili ne. To da mi je majka i da treba ja nju da poštujem, stvarno pokušavam, ali nije okej kad ona ne poštuje mene. Razumem da je ona starija, ali poštovanje ide u oba pravca. Ako ja nju poštujem mislim da bi trebalo i ona mene, bar malo moje odluke i moje mišljenje. Dok pričam sa njom ja bukvalno ne smem da imam svoje mišljenje.

Anđela

Tinejdžerke sa kojima smo razgovarali imaju problema u izražavanju svog mišljenja i stavova. Bore se sa nerazumevanjem od strane roditelja, manjkom poštovanja i uvažavanja njihovih odluka. Vremena su se promenila, one žele da im se omogući pravo na slobodno izražavanje stavova. Roditelji, sa druge strane, vođeni vaspitanjem koje su usvojili od svojih roditelja i bojazni za dobrobit deteta isključivi su u ,,nametanju” svojih stečenih i iskustvenih moralnih normi. Ono na čemu i jedni i drugi mogu raditi je razumevanje, strpljenje, učenje i razgovor. Možda bi idealno bilo da roditelji malo više istraže moderne tokove novih generacija, njihova interesovanja i da ih bar češće pitaju šta je ono što oni žele.

Dan žena ili sumrak ideje

Piše: Milica Stojanović Kostić

Šta smo uradile od 8.marta? Da, pitam sve nas, žene! Jesmo li uopšte naučile zašto ga “proslavljamo” ili nas je neko pogrešno posavetovao i održao kratku lekciju o tome da je cvet jednako poštovanje? Jesmo li možda bile previše potlačne i nesigurne da kažemo šta zaista mislimo ili smo sve prihvatile sa obrazloženjem “tako treba”. E ne treba i tačka.

Neću vam sada držati lekcije o tome kako je sve počelo, na kraju krajeva danas (i samo danas) novine i sajtovi biće preplavljeni tim informacijama. Klara će biti najpominjanije ime danas, ali samo danas. Nešto drugo mene zanima, sve ono što većina ne vidi, a to je šta je sa ostalih 364 dana u godini, kada već 9. marta nestane “tolika” solidarnost muškaraca prema ženskoj borbi za ravnopravnost, bolje rečeno za normalno ophođenje. A da, nije ni bilo te solidarnosti jer ono što se dešava 8. marta je parada bledih ženskih lica koje je muž odlučio da dva puta godišnje (drugi put je za godišnjicu braka) “izvede” na sok ili picu do obližnje birtije, kako bi se dobro ušljemao (napio), pa kada ga tako pijanog bude izuvala na vratima kuće, tog istog osmog marta možda će je odgurnuti nogom, možda i ošamariti ili još gore.

Sigurno je jedno da većina neće, iako svakako mizerno, ni tog osmog marta pokupiti svoje stvari sa poda sobe, oprati nagomilane sudove, usisati prašinu sa podova, nahraniti i smestiti decu u krevet. Neće ni skuvati ručak ili večeru. Pa i ako postoje primerci koji bi to uradili verovatno to neće ponoviti do sledećeg osmog marta, jer “to joj je poklon za praznik”. Ne pitajte me , ni sama ne znam šta mi je gadnije!

A žena koja svakodneno jedva balansira sa kućnim poslovima, vaspitanjem dece i poslom kojim se bavi, oberučke prihvata sve. Ona koja nikada ne dobija cveće, eto prilike “kupiti mir” pokornost bolje rečeno, “predah od svakodnevnog zvocanja” ( koliko je tek ta reč i pojam koji opisuje glupav i degradirajući). Pokloniš karanfil i završio si svoju obavezu.

A ima i onih koji ne pridaju nimalo značaja ovom datumu, ne iz viših podržavajućih razloga, nego baš suprotno. Ignorišu ga, jer ima i te kategorije, klasični “ženomrsci”. Šta se tu dešava na ovaj dan. Ove prve, koje “bar izvode negde” žale ove druge što ih ne izvode “bar negde”, pa se onda pojavio sve prisutnji sindrom da žene ženama poklanjaju “znakove pažnje” za osmi mart.

Uspeli su! Bravo za sve njih! Prvo da obesmisle ovaj datum i predstave ga kao praznik, potpuno i do srži, da nas ubede da treba da budemo zahvalne bar na tom jednom danu u godini i da najzad čak i sav teret gluposti praznovanja prebace na žene.

Kad ih pitam “šta slavite?”, pogledaju me popreko i kažu “opet ti sa tim tvojim pravima, stalno nešto komplikuješ” ili “pa šta baš je lepo da ti nešto muž kupi”, ili ono najgore “pa slobodu”. Dalje se ne raspravljam, jasno mi je. Znam da misli na slobodu izražavanja?A ne, to mu dodje “misli onako kako ti ja, tvoj muž, kažem”. Možda na slobodu u organizovanju svog vremena samo za sebe, a ne ne, “nema ona slobodno vreme” ubedio ju je da je to sebično, kada ona to radi, ali kad on, e onda je ok. Hm, možda je mislila na slobodu u tome da ne rađa i posveti se karijeri, neću se nasmejati bilo bi ružno. Mogla bih tako dugo, dugo da nabrajam sve (ne) slobode koje nije pomenula i na koje je mislila.

Neću biti zlurada, pa ću najzad pomenuti i one koji se i pored pogrešnog učenja, patrijarhalnog vaspitanja i posmatranja loših modela, trude da ipak samo budu ljudi iako su muškarci i da im kažem svaka čast! Ima i takvih i nadam se da će ih biti sve više. Kao što ima i nas koji nećemo da ćutimo i pravimo se da “veliki plavi slon” već uveliko ne igra valcer po našim pravima u novom nestajanju.