Category: Glas žena

Žene za žene

“Dok se sve kolektivno ozbiljno ne naljutimo — ništa se neće promeniti”

Jagoda Jovanović, poznata stand-up komičarka iz Beograda za Ženski info daje svoje mišljenje o položaju žena u Srbiji, o tome koliko zapravo znamo jedne o drugima, o feminizmu i rodno osetljivom jeziku. Nezaobilazne teme razgovora sa Jagodom bile su i standap komedija, majčinstvo, studentski protesti, Epštajnovi fajlovi. Ali na samom početku, ko je Jagoda Jovanović?

“Jagoda je bivša diplomatkinja koja je: 1.Dala otkaz u državnoj firmi ;2. Bavi se standap-om. Trenutno piše knjigu Kako da sj…… svoj život u 2 jednostavna koraka. 

Živi u Beogradu sa dva psa, mužem Špancem, jednim sinom havajskog imena Kai i drugim koji se zove Nil. Ako mislite da je to neobično, čekajte da čujete kako se nesrećna deca prezivaju. Za neke je Jagoda sila prirode, a za neke budala. Istina je da Jagoda ni životu ni publici neće ostati dužna.”

Biografiju smo preuzeli sa njenog sajta (Jagoda Jovanović), gde se ujedno možete informisati o njenim nastupima. „Jagoda se stand-up-om bavi 7 godina, a svoj solo show KIDAŠ IRENA izvodi jednom mesečno u Beogradu i Novom Sadu. Redovno nastupa u Ben Akiba Comedy Club-u i u drugim gradovima u Srbiji. Nastupala je u Švajcarskoj, Španiji i regionu, a stand-up izvodi na tri jezika: srpskom, engleskom i španskom (Ima li neki na kom si smešna, dodaje muž, ali ne slušajte njega, on je subjektivan.)“ – navedeno je na sajtu.

Život majke koji svakako dolazi sa neplaćenim radom koji svaka od nas obavlja donosi i dodatne izazove u poslu kojim se Jagoda bavi. Sigurno je, kako navodi, da njene kolege dolaze na nastupe odmornije.

Izgleda tako da promenim 16 konteksta u jednom danu i da uveče, kada sam obično spremna za krevet, treba da se spremim i odem da zabavim ljude. Dobra stvar je što te adrenalin probudi, ali pre nego što dođe do toga, treba izdržati. Moje kolege stižu uvek dosta rasterećenije i odmornije.

Verujem da je život svake žene i majke ispunjen svakodnevnim izazovima jer je sav teret logistike i organizacije porodičnog života na nama — što je onaj čuveni neplaćeni rad. Ja se zezam da kad bi počeli da nas plaćaju za SVE što radimo, konačno bismo imale veće plate od muškaraca. Ako pored toga imaš i posao za koji te zapravo plaćaju, od tebe se očekuje da radiš kao da nemaš decu. Kao što se očekuje da o deci vodiš računa kao da nemaš plaćeni posao. To su nerealni standardi koje su izmislili muškarci. Iznenađenje.

Ono što ne iznenadjuje je svakako da je muškaraca više u komediji od žena, upravo zbog dvostrukih standarda i nemogućih očekivanja koje se gomilaju na ledjima žena.

Ako muškarac priča o seksu, to je u redu, ali ako ti kao žena pričaš o seksu, još uvek postoji puno ljudi koji će biti skandalizovani. Takođe, ljudi se osećaju slobodnije da vređaju žene koje su se izložile u javnosti nego muškarce. Uverenja o tome kako bi žena trebalo da se ponaša su još uvek prilično rasprostranjena. Na našu veliku sreću.

Predrasude dolaze od nesrećnih muškaraca zarobljenih u patrijarhatu, kao i od žena koje su mizoginiju uspešno, ali nesvesno internalizovale

Za Jagodu feminizam je „stvar zdravog razuma“, potreba i odbrana.

Nažalost, živimo u vremenu u kojem se tvrdnja da su i žene ljudska bića smatra radikalnom. Za sve što imamo danas, izborile su se neke hrabre žene pre nas. I važno je da shvatimo da se ništa od toga ne podrazumeva i da ga stalno moramo braniti. Svetom vladaju muškarci koji na privatnim ostrvima siluju devojčice bez ikakvih posledica — i to nikada ne smemo da zaboravimo.

Predrasude dolaze od nesrećnih muškaraca zarobljenih u patrijarhatu, kao i od žena koje su mizoginiju uspešno, ali nesvesno internalizovale — pa se u napadima ističu više od muškaraca. Jedini status koji je feminizmu potreban je solidarnost.

Patrijarhat se ne bi toliko bunio protiv rodne ravnopravnosti u jeziku da ne znaju koliko je ona uticajna.

Primenu rodno osetljivog jezika podržava, jer kako kaže, sve počinje u jeziku.

Veština pravilne upotrebe jezika i komunikacije neophodne su da bismo stvorile svet u kojem ima više razumevanja, a manje osuđivanja. Ako je jezik toliko važan u političkom kontekstu — jer nema nacije bez jezika — onda je logično da je od suštinske važnosti i za ravnopravnost. Uostalom, patrijarhat se ne bi toliko bunio protiv rodne ravnopravnosti u jeziku da ne znaju koliko je ona uticajna.

Meni je uvek bilo interesantno kako je sekretar ozbiljna pozicija na kojoj se donose odluke, a sekretarica kuva kafu, kopira fajlove i radi šta joj se kaže. Ista reč. Ženski rod. I odjednom smo u kuhinji.Pa onda dolaze oni kvazi-argumenti: šta fali da žena bude advokat ili profesor, to je uvek bilo tako, zašto smo zapele kad to nije bitno. Pa ako nije bitno — hajde da svi budemo advokatice i profesorke. Nisam primetila da za to postoji spremnost.

Jagoda Jovanović, privatna arhiva

Ne znam nikoga ko je opterećeniji od mama, i zato aktivno i svesno uključivanje tata u odgoj svoje dece može značajno da utiče na mentalno i emotivno zdravlje — pre svega majki, a prirodno i dece.

Mame i dalje trpe ogromne pritiske porodice, društva, očekivanja i nepriznavanja svega onoga što one jesu ili moraju biti zarad svoje dece? Kako prekinuti izrabljivanje mama u tom smislu? Odakle početi?

Gabor Mate piše o tome kako žene mnogo pre nego što zatrudne nemaju adekvatnu podršku sistema — a meni se čini da su kasniji pritisci samo prirodni nastavak tretiranja žena kao nižih, manje važnih bića koja su tu da produžavaju vrstu i puno ne talasaju. Teško je da sistem koji uređuju muškarci pokaže razumevanje za poziciju žena i majki. Znam, šokantno.

Naše umrežavanje i pritisci spolja i iznutra čine mi se kao jedini način da se taj sistem menja. Na ličnom nivou, mislim da je važno da kao majke ne zaboravimo ko smo kao ljudska bića, šta nas ispunjava i gde želimo da stignemo. I da jedne drugima u tome budemo podrška.

Kako izgleda biti mama dva dečaka? Da li je dodatna briga za mentalno i emotivno zdravlje dodatno opteretila mame?

Prilično intenzivno. Ja se zezam da najviše volim kad im dođu drugarice — pa ih usmere na konstruktivnije i kreativnije sadržaje. Kod dečaka je sve dosta fizički. A ja verujem da treba raditi i na ovom drugom aspektu — komuniciranju svojih osećanja i sposobnosti da budu osetljivi i empatični. To su veštine koje će im sutra omogućiti da žive ispunjeniji i smisleniji život.

Mi smo izrazito patrijarhalno društvo, pa već u vrtiću mogu da čuju šta je za dečake, a šta za devojčice. Naša je uloga da se protiv tih stereotipa borimo — pre svega primerom. Ja ne znam nikoga ko je opterećeniji od mama, i zato čvrsto verujem da aktivno i svesno uključivanje tata u odgoj svoje dece može značajno da utiče na mentalno i emotivno zdravlje — pre svega majki, a prirodno i dece.

6. Podržava li sistem ženu, mamu? Kako to izgleda u vašem okruženju?

Ne.  Ako hoćete duži odgovor: ne, ali uz dokumentaciju. Od pitanja na intervjuu za posao da li planiraš da imaš decu, preko neadekvatne podrške u trudnoći i prilikom porođaja — porođaj u Srbiji je stvar veze i sreće, a ne sistemske podrške ženama — do kasnijeg nerazumevanja da kao majka ne možeš da radiš na isti način kao pre toga. Žene moraju imati dovoljno vremena da se oporave i slobodu da po povratku na posao uzmu bolovanje uvek kada je to potrebno, a očevi obavezno odsustvo kako bi proveli vreme sa svojom decom. Vreme je da sistem prestanu da dizajniraju osobe koja nikada nisu morale da razmišljaju o tome ko će preuzeti dete sa treninga.

Jagoda na sebi svojstven, ironičan i autentičan način kritikujete aktuelna zbivanja na društveno-političkoj sceni Srbije.

Da li to predstavlja neki vid moralne obaveze, usprotiviti se onda kada nema pravde i slobode? I kako to izgleda kroz stend up komediju?

Kada pravda i sloboda počnu da se ukidaju, to nikada nije izolovan slučaj. Misliti da možemo da živimo svoje živote a da se “ne mešamo u politiku” — sumanuta je ideja u koju je nažalost mnogo ljudi poverovalo. Jer sve je politika: vazduh koji dišemo, voda koju pijemo, kako te tretiraju kao ženu, kako te leče — ili tačnije ne leče — u bolnicama, u kakve škole nam idu deca i koja prava imamo na poslu. [beat] To je sve politika koju osećamo svakodnevno. A stend ap je jedna od retkih formi gde nema cenzure — mada se i na tome radi. Ja verujem da ne samo mogu, nego da MORAM da kažem kako se osećam, jer je to način da se povežemo i ohrabrimo jedni druge da je pobuna jedina opcija kada ti ukidaju osnovna ljudska prava.

Bila je diplomatkinja, pa nas je zanimalo ima li sličnosti između stend upu i diplomatije ili je po sredi samo komedija 😊?

Naša diplomatija je definitivno komična — jer smo mi u međunarodnoj politici kao Valdo. Veći deo sveta ne zna ni da zapravo postojimo. A i kad nas nađu, ne znaju šta bi sa nama tačno radili. Solidarno. Odlika diplomatije je da se puno priča, ali da se ništa ne kaže. Odlika stend apa je da se malo priča, ali da se puno kaže. [deadpan] Ja sam vremenom shvatila da mi se druga opcija mnogo više dopada.

Meni se čini da su političari Kosovo pretvorili u jedan apstraktni simbol nacionalizma i da većina ljudi koji se busaju u grudi i o njemu govore nema ideju kako život tamo zapravo izgleda

Informacija o životu žena u srpskim sredinama na Kosovu gotovo i da nema, što je kako navodi, informacija sama po sebi.

Ponešto ispratim na mrežama, ali verujem da je to nedovoljno. Instinktivno znam da sigurno nije lak. Meni se čini da su političari Kosovo pretvorili u jedan apstraktni simbol nacionalizma i da većina ljudi koji se busaju u grudi i o njemu govore nema ideju kako život tamo zapravo izgleda.  Ono što mediji ne pokrivaju ne znači da se ne dešava — znači da nekome odgovara da ne znamo.

Medijima ne veruje, televiziju ne gleda, društvene mreže i provereni ljudi su za nju najbolji izvor informacija.

Zavisi šta mislite kad kažete mediji — jer u Srbiji nezavisnih medija već dugo nema. Televiziju ne gledam, tako da ono malo što stigne dolazi sa društvenih mreža. Trudim se da pratim one ljude za koje verujem da će se maksimalno potruditi da prenesu istinu. To je tužna rečenica. Ali tačna.

Ženama sa Kosova poručuje

Vaša borba nije lokalna. Vaša borba je i naša borba. I mi vas vidimo — čak i kada vas sistem čini nevidljivima.

Nasilje nad ženama, femicid, studentski protesi, Epštajn

Nasilje nad ženama još jedna je veoma važna tema kojom se bavimo, pa nam recite da li smatrate da se institucije dovoljno trude da pomognu ženama koje trpe i prijave nasilje?

Institucije bi za početak trebalo da postoje, a onda da rade svoj posao — a nijedno ni drugo u Srbiji nije slučaj. Mi imamo farsu koja postoji samo da bi zaštitila one koji su te institucije i uništili. Čak i institucije koje rade svoj posao — na nekom boljem mestu — još uvek ne uspevaju uvek da zaštite žene od nasilja. Jer žene su univerzalno uvek na poslednjem mestu.Za sada, žene se štite međusobno. Što je sramotno i lepo u isto vreme.

13. Femicid i dalje nije prepoznat kao posebno krivično delo, šta o tome mislite?

Tu se opet vraćamo na priču o jeziku. Mizogini deo populacije jako trigeruje da uopšte postoji reč kojom se definiše ubistvo žena i devojčica od strane muškaraca koje poznaju — jer, pobogu, ubistvo je ubistvo, zašto bismo mi bile posebne? A ako ne prihvatamo ni reč, kako ćemo ga prepoznati kao krivično delo? Kao što nije važno da ženu koja se bavi advokaturom zovemo advokaticom — tako nije važno ni da uvažimo činjenicu da skoro polovinu ubijenih žena ubije partner ili član porodice. Čak i ,,male” nepravde su grudve koje jako brzo prelaze u lavinu.

14. Žene i devojke su ponovo bile najviše na udaru i za vreme studentskih protesta. Šta mislite da je razlog?

Kukavice su uvek sklonije da se okome na slabijeg. Žene su uvek prve na udaru — na protestima, u sudnicama, u porodilištima, u kući. Poslednje kad treba da dobijemo prava. Samo su zaboravili jednu stvar — žene su mnogo hrabrije i izdržljivije nego što veruju. Mi smo navikle da funkcionišemo bez podrške sistema. To nas nije slomilo. To nas je naljutilo.

15. Seksualno uznemiravanje, ali i silovanje počelo je, istina kasno ali se otvorilo kao pitanje i otvara se sve više u javnom diskursu- ipak žrtve i dalje nailaze na osudu. Kakvo je vaše mišljenje o svemu ovome?

Silovanje i seksualno uznemiravanje su deo života žena hiljadama godina — razlika je što su žene nedavno počele o tome da govore. To je velika stvar, ali je tek početak. Jer je mnogo lakše osuditi žrtvu nego menjati sistem iz osnova. Solidarnost i podrška svim ženama koje su doživele nasilje su ključne — kako bi glasovi postajali snažniji, a pritisak na sistem veći.

16. Epstejnovi fajlovi izazvali su buru interesovanja, čini se da nas više zanima tuđe dvorište nego naše, jer na ovim prostorima postoje strašne optužbe koje nisu rasvetljene a optuženi čak i veličaju. Kako na ovo gledate? Može li ovoliki priliv užasnih informacija da „otupi” osećanja ljudi i svest uopšte o ovoj problematici? Da li se zapravo ka tome i ide?

Svetom vladaju nasilnici koji nikada nisu odgovarali za svoje postupke. Mada — deluje da su i oni svesni da su ovog puta baš preterali kada su spremni da pokrenu još jedan rat da sa toga skrenu pažnju. Naši rade samo ono što su videli da prolazi — jer kod nas odgovornost nikad nije bila u modi. A patrijarhat ih tapka po ramenu.

Moj osećaj je da nas svim tim užasnim dešavanjima svakoga dana sve više otupljuju — pokušavajući da nas skuvaju kao žabu koja nije ni primetila kada je postala ručak. Dok se sve kolektivno ozbiljno ne naljutimo — ništa se neće promeniti.

Ukoliko ste u mogućnosti preporučujemo vam da posetite jedan od Jagodininih nastupa, ukoliko vam je daleko jer ste sa Kosova, onda predložite onima koji su za to zaduženi da je ugoste u vašem kraju, a ako ništa od ovog ne uspe uvek je možete zapratiti na mrežama i ne samo se nasmejati već i mnogo toga osvestiti i naučiti.

“Feminizam iz teretane”: Od promocije fizičke aktivnosti do politički svesvnijeg sadržaja o životima žena

Intervju uredila: Milica Stojanović Kostić

“Feminizam iz teretane”, Instagram profil aktivistkinje, novinarke, sociološkinje Hristine Cvetičanin Knežević predstavlja još jedan vid online osvešćivanja, borbe i slobodne kritičke misli posebno u domenu prava žena. U opisu profila postavlja pitanje: Kome smetaju jake žene, pitam?, a odmah zatim i konstatuje:  “Osnaživanje ide iz glave, iz tela i iz tastature”. Pa na samom početku ko je i čime se bavi Hristina Cvetinčanin Knežević?

Kako objašnjava, u njenoj biografiji piše da je završila sociologiju, zatim master studije politikologije, i da već godinama pokušava da privede kraju doktorske studije kulture i medija.” Piše i da imam više od 15 godina iskustva u oblasti ljudskih prava, sa fokusom na prava žena i marginalizovanih grupa, uz intersekcionalni pristup, i da se, u praksi, njen rad nalazi na “preseku roda, medija, digitalnog aktivizma i istraživačkog novinarstva, sa posebnim interesovanjem za rodno zasnovano i digitalno nasilje, dezinformacije i neetičke medijske prakse.”

Ipak, kako navodi, ne veruje da nas biografije i titule zaista objašnjavaju. “Mnogo me više zanima kako sistemi proizvode strah i kako taj strah postaje normalizovano, svakodnevno i društveno poželjno iskustvo za žene.”

“Zato ako bih morala da sažmem čime se bavim, rekla bih da pokušavam da razumem i razgradim svet u kome se od devojčica, devojaka i žena očekuje da stalno budu na oprezu. Polazim od ideje da je strah od nasilja sam po sebi oblik nasilja i da bezbednost ne može da se svede na puko preživljavanje. Za mene je bezbednost pitanje dostojanstva, brige i prava na život koji ne zahteva stalno prilagođavanje opasnosti, bilo da ona dolazi iz intimnih odnosa, institucija, medija ili digitalnog prostora.”

Kada je ženi preživljavanje patrijarhata svakodnevni hobi

Hristina na pitanje ima li hobija navodi da joj je bez preterivanja, svakodnevni hobi preživljavanje patrijarhata. Ipak, kako dalje ističe i “humor je postao njen osnovni mehanizam preživljavanja, a vežbanje humora u patrijarhalnom kontekstu zapravo njen pravi hobi”.

Imam skoro 36 godina, nisam udata i nemam decu, a takođe postavljam pitanje ko ima pravo na brak i zašto ga i sama nemam u potpunosti. Pored toga, bavim se feminizmom, imenujem nasilje i nasilnike i smatram da feminizam nije ružna reč, već zdravorazumska pozicija. U ovom društvu to je prilično visoko adrenalinska kombinacija pa mi svakodnevica često liči na videoigricu koja nikako neće da sačuva tvoj napredak, jer imam osećaj da stalno idemo iz početka.

Navodi da voli savremenu umetnost i tišinu, voli da kroz umetnički izraz “čita društvene i političke tragove jednog vremena”. Voli svoj krug ljudi, da kuva, a pažljivo čuva i one retke trenutke mira.

Mnogo volim da čitam, i žao mi je što u poslednje vreme čitam manje. Postoje knjige koje su me trajno oblikovale a Pod staklenim zvonom Silvije Plat je jedna od njih i iz nje i potiče moj omiljeni citat, onaj o drvetu smokve, granama kao životnim putevima a zrelim smokvama kao nagradama, i nemogućnosti izbora između različitih grana, dok se zrele smokve suše i otpadaju. Taj osećaj paralize i pritiska dugo mi je bio vrlo ličan, a danas mislim da je mnogo univerzalniji nego što želimo da priznamo. Zato smatram da je ovo knjiga koju bi svaka žena trebalo da pročita, jer jasno pokazuje kako i koliko patrijarhat i društveni pritisci utiču na naše mentalno zdravlje i kako se ono para/patologizuje. Posebno mesto u mojoj glavi ima i Njena zemlja Šarlot Perkins Gilman, kao podsetnik da su drugačiji društveni odnosi mogući, čak i onda kada nam se čini da svet sve više liči na Sluškinjinu priču Margaret Atwood, moje omiljene spisateljice. Pored Njene zemlje, i Žuti tapet je tu kao preporuka, jer kao što rekoh, patrijarhat nam bukvalno radi i o glavi, ali i u glavi.

Hristinu pokreće, kako navodi, nešto vrlo uporno što je deo i porodične istorije i genetike.

Ali me snažno pokreće i lično iskustvo partnerskog nasilja i susreta sa institucijama koje sam takođe morala da preživim. Znam kako izgleda živeti u strahu i znam koliko je važno da on ne bude jedina konstanta. Najviše me, ipak, pokreće ideja da sve to iskustvo i znanje mogu makar jednoj devojčici, devojci ili ženi da olakšaju put. Ako neko prođe kroz život sa malo manje straha i sa više razumevanja onoga što joj se dešava jer sam ja nešto rekla ili uradila, onda sve ovo ima smisla.

Hristina Cvetinčanin Knežević, privatna arhiva
“Prikipelo je”

Instagram profil “Feminizam iz teretane” otvorila je na početku svojih tridesetih i menjao se kako kaže zajedno sa njom.

Kako ste došli na ideju da pokrenete “Feminizam iz teretane”?

Od intuitivnog prostora za promociju fizičke aktivnosti, Feminizam iz teretane je postao jasniji, precizniji i politički svesniji. Ideja je od početka bila da otvorim javni prostor za razgovor o životima žena, bez šaputanja i skrivanja, jer naši životi nisu tabu i ne treba da se ponašamo kao da jesu. Digitalni prostor mi je u tom trenutku bio najdostupniji, ali Feminizam iz teretane nikada nisam doživljavala samo kao Instagram nalog. To sam ja, ali su i sve one osobe koje su se makar na trenutak zapitale nad nekim sadržajem, znam da ja jesam u mnogim interakcijama sa pratiteljkama, što se neupitno preliva i na naše offline persone i zato mislim da kao zajednica ne osvajamo samo digitalni, već i stvarni, fizički prostor.

Teme bira na osnovu ličnog i političkog, prate aktuelna dešavanja , ali primarna svrha profila je, kako navodi, da doprinese promišljanju i razgovoru, a ne samo informisanju.

Ženski životi u patrijarhatu traju 24 sata dnevno, pa su i teme raznolike – od trendova na društvenim mrežama, preko medijskog izveštavanja o nasilju, do mentalnog zdravlja, koje je za mene duboko političko pitanje. Najčešći kriterijum za izbor teme je jednostavan jer pišem o onome o čemu razmišljam, što me muči, a ona svoju “muku” iznesem javno, i prebacim je i na druge.

Ako pogledate profil, a imate našu beskrajnu preporuku, možete da naiđete i na “Feminističku mesečnu retrospektivu” gde autorka donosi sve ono što je u datom mesecu doprinelo ili oduzeto u konteksu prava žena na globalnom nivou. Ali globalno se od lokalnog u kršenju  prava žena ne razlikuje previše, navodi ona.

Postaje jasno da Srbija nije nikakav izdvojeni slučaj niti izolovano ostrvo na kome u sred ničega lebdi Nebeski narod. Mehanizmi ugrožavanja prava žena, devojaka i devojčica svuda funkcionišu po istoj logici, razlikuju se konteksti i kulturni obrasci, ali je „algoritam sistema“ gotovo identičan. U osnovi tog sistema nalazi se težnja ka potčinjavanju i kontroli, kroz sistematsko urušavanje ljudskih prava određenih grupa, a razlozi na osnovu kojih se ljudi targetiraju, npr. pol, rod, seksualna orijentacija, boja kože, religija, nacionalnost, su u suštini arbitrarni i nebitni. Bitan je samo disbalans moći. U toj logici, žene su gotovo uvek prve na udaru, jer se percipiraju kao „najslabija karika“ i kao društvena grupa nad kojom je najlakše izvežbavati kontrolu.

Buđenje feminističke misli u ovom delu Evrope objašnjava time da je ženama dogorelo do noktiju.

Prikipelo je. Sve jasnije vidimo kako patrijarhat, u sprezi sa neokapitalizmom i novim oblicima kolonijalne moći, proizvodi iste obrasce nepravde, samo pod različitim imenima. Zato ovaj otpor ne dolazi iz teorije, već iz svakodnevnog iskustva, dolazi iz umora, besa i potrebe da se dalje više ne može ovako.

U jednoj od svojih objava pod nazivom “Kako bi pre živela da si žena sa sela” Hristina vrlo jasno opisuje život na selu, sa kojim mogu da se poistovete i starije žiteljke Gračanice. U tom kontekstu pitanje za nju bilo je koliko se zapravo poznajemo i koliko ona zna o životu Srpkinja na Kosovu.

Koliko znamo jedne o drugima? Iskreno, vrlo malo. Pišući post „Kako bi preživela da si žena sa sela“, postala sam svesna koliko je to iskustvo generalno nepoznato, iako ga zapravo deli većina žena u Srbiji. Još manje znamo o životima žena na Kosovu. Ne znamo kako žive Srpkinje na Kosovu, ali često ni kako žive druge žene, na primer, devojčice čije je “radno mesto” podzemni prolaz ispod našeg omiljenog kafića. Zato i ne čudi što su ženski životi su potisnuti i političkim narativima i medijskom selekcijom tema, kad ni same ne razmišljamo jedne o drugima. Žene su, kako je govorila Simon de Bovoar, rasute među muškarcima, a danas smo dodatno podeljene i identitetskim linijama koje proizvode sumnju, distancu i ravnodušnost. A i lakše nam je da mislimo „to nije moj problem“ ili “neće to mene” nego da se zapitamo kako druge žene zaista žive.

O ovdašnjem životu informacija je jako malo, te je neposredan kontak, slušanje i želja da se čuje i razume jedini način, navodi Hristina.

Mediji o životima žena generalno, uključujući i žene koje žive na Kosovu, izveštavaju malo i selektivno, jer su ljudski životi često najmanje važni u političkim konfliktima, a tek ženski, oni su besplatni…. Upravo zbog toga mi je važno da, koliko god mogu, slušam i učim direktno od žena koje imaju lično iskustvo jer bez toga svaka solidarnost ostaje samo prazna reč. I iskreno, mislim da je to jedino rešenje, da se slušamo, čujemo i razumemo.

Patrijarhat je vrlo kreativan kada mu „gori pod nogama“

Dotakla je i teme koje su možda i po prvi put otvorene – poput “Milenijalki”, “Da li si dovoljno besna”, “Kako se zove poremećaj kada žena više ne može da se pravi da je dobro” i mnoge druge. Zanimale su nas reakcije na ove objave, da li ima više onih koji “hejtuju” ili podržavaju.

Na sreću, ali i na žalost, reakcije su uglavnom pozitivne i podrška prednjači. Kažem na sreću zato što mi to potvrđuje da nisam sama i da nisam „luda“, već da većina žena prolazi kroz vrlo slična iskustva. To je i podsetnik da je lično zaista političko. Na žalost, ta podrška istovremeno govori i o razmeri problema. Bez obzira na pokušaje da nas podele po različitim identitetskim linijama, realnost je da žene dele jedno zajedničko iskustvo a to je život u stalnom osećaju straha od nasilja i sa samim nasiljem, samo zato što su žene. Kada bih danas morala da definišem šta znači biti žena, rekla bih da je to ljudsko biće čiju egzistenciju prati stalna izloženost kontroli, strahu i nasilju.

Naravno, postoji i osuda, ali ona uglavnom dolazi iz istih izvora tj iz potrebe da se ženski bes, umor i slobodna misao diskredituju ili patologizuju. Sa tim se nosim tako što me to zaista ne dotiče, jer moja ženska dužnost nije da se svima dopadnem.

Ipak sa pojavom feminističke misli i njenog rasta u Srbiji ne možemo a da ne primetimo da se tradicionalizam i patrijarhat u nastupima nekih muškaraca radikalizuje. Jedan od njih veoma je aktivan u promociji “onoga što žene zapravo žele, a ne žele feminizam”, kako je sam rekao. Kako se Hristina bori protiv toga?

Radikalizacija i retradicionalizacija patrijarhata kao odgovor na jačanje feminističke misli nije ništa novo. Taj backlash, odnosno mehanizam povratne sprege, istorijski je dobro dokumentovan i uvek se javlja u trenucima kada sistem više ne može da se prilagodi promenama. Drugim rečima, to su često poslednji trzaji sistema pred smrt, kada gubi kontrolu, a ne znak njegove snage. Za mene je to, iako paradoksalno, takođe i motivišuće.

Patrijarhat je, međutim, vrlo kreativan kada mu „gori pod nogama“, ali ne i bezgranično kreativan. Jedan od njegovih omiljenih mehanizama jeste pokušaj da se ženama objasni šta one „zapravo žele“, uz pretpostavku da smo svesne da smo nesposobne da same razumemo sopstvene potrebe i iskustva. Ta priča se ženama prodaje vekovima i uvek dolazi upakovana kao briga, tradicija ili „zdrav razum“, ali razlika je u tome što ženama danas zaista više ne prolaze stare fore.

Na koje sve načine, prema tvom mišljenju, represivni sistemi pokušavaju da disciplinuju žene ?

Represivni sistemi disciplinuju žene na iste različite načine – kroz normalizaciju nasilja, kontrolu tela i reprodukcije, ekonomsku zavisnost, patologizaciju ženskog besa i umora, ali i kroz pokušaje da se ženski glas diskredituje ili ućutka, često kroz uslovljavanje identitetskim razlikama. Kako se protiv toga boriti? Pre svega slušanjem i povezivanjem. Razgovor među ženama, međusobno razumevanje i solidarnost i dalje o(p)staju najjači alati otpora. Kada se zaista čujemo i razumemo, postaje jasno da problem nije individualan, već sistemski, a tada postaje i mnogo teže da nas ubede da smo same, da smo slabe ili da smo utripovale, da smo u krivu.

Feminizam je ljubav, zakoni nisu dovoljni, ne sumnjaj u sebe!

Šta za vas predstavlja feminizam?

Feminizam je za mene ljubav prema ženama na najdubljem, ali i najpolitičkijem nivou. Takođe je i dozvola da sebe prihvatim kao ženu i da se, kao žena, vidim kao potpuno i vredno ljudsko biće. Bez ali.

Zalažete li se za rodno osetljivi jezik?

Da. I ne samo da se zalažem, već sam i autorka priručnika za upotrebu rodno osetljivog jezika. Jezik ne samo da opisuje stvarnost, već je i proizvodi. Ako nas nema u jeziku, lakše nas nema ni u pravima.

Šta je potrebno uraditi kako bi se smanjio broj slučajeva nasilja, a posebno femicid?

Institucionalni okvir postoji, ali Zakon sam po sebi nije dovoljan. Potrebna je dosledna primena i jasna poruka da se rodno zasnovano nasilje sankcioniše uvek, bez izuzetaka i bez obzira na identitet nasilnika ili lična uverenja onih koji odlučuju.

Obljuba bez pristanka, šta uopšte to znači ?

Iskreno, dugo sam se i sama pitala. Danas mislim da je to pokušaj normalizacije seksualnog nasilja kroz birokratski i pravni jezik. Seks bez pristanka je silovanje, sve ostalo je opasno zamagljivanje granica odgovornosti i apologija nasilja.

Kako ocenjujete rad institucija u vezi sa rodnom ravnopravnošću i pravima žena u Srbiji?

Ne, ali imamo predstavnike seksizma, mizoginije i nasilja prema ženama gotovo u svakom. Ocena je minus beskonačno, vidimo se na avgustu.

U jeku studentskih protesta studentkinje su često bile meta nasilnika. Dakle, vaše mišljenje o onome što nam se dešava u zemlji?

Dešava se to da konačno javno vidimo realnost koju živimo više od decenije. Nasilje nad ženama koje gledamo zadnjih meseci u javnosti nije novo, novo je samo to što je sada vidljivo u javnosti. Psihološko, seksualno, fizičko i ekonomsko nasilje nad ženama deo su svakodnevice ove zemlje već jako dugo, a institucije su često saučesnice, samo sada to vidimo jasno.

Poruka ženama koje ovo čitaju?

Ne sumnjaj u sebe, ali preispituj svoja ubeđenja kroz razgovor sa drugim ženama. Pokušaj ne samo da slušaš, već i da čuješ i razumeš, posebno kada se tuđa iskustva razlikuju od tvojih. Ne budi tvrdoglava, u toj razmeni leži i snaga i sloboda.

Treći 8. mart na Ženskom infou: Žene se oslobađaju, revolucija je počela

Piše: Milica Stojanović Kostić

Ženski info danas obeležava treći rođendan, i dalje vođen snažnim entuzijazmom i verom da je promena moguća. Žene u srpskim sredinama na Kosovu postaju glasnije, hrabrije i otvorenije da govore o temama koje su do nedavno bile tabu.

Ako bismo se oslonili samo na statistiku i broj javnih istupa, možda se ne bi stekao utisak da se nešto značajno promenilo. Ali ono što se oseća jeste snažna, neprekidna i sada glasna borba žena u svim oblastima života i rada, posebno u malim, zatvorenim i izolovanim sredinama.

Tokom protekle godine žene su jasno pokazale da im je dosta lažnih obećanja i nerada onih na ključnim pozicijama. Pokazale su profesionalnost, znanje i istrajnost, svakodnevno se suprotstavljajući izazovima. Revolucija je počela – možda nije glavna vest u medijima, ali ona postoji, među nama je i oseća se u vazduhu.

Srpskinje na Kosovu suočavaju se sa dodatnim teretom: stalnom neizvesnošću zbog zatvaranja institucija, integracije školstva i zdravstva, kao i brigom za budućnost svojih porodica. Žena, kao stub društva, svakodnevno planira budućnost u okolnostima koje se menjaju iz dana u dan, dok politička prepucavanja ugrožavaju njen mir i sigurnost.

Ženski info je i sam prošao kroz izazovan period, jer iza njega stoji jedna mama – žena koja je dobila bebu i shvatila da je nemoguće sve postići bez podrške. To iskustvo pokazuje koliko je teško biti majka koja želi da brine o svojoj deci, a istovremeno i o društvu u kojem živi.

Zato ovog 8. marta treba odbiti isprazne poklone i započeti male revolucije u sopstvenim domovima. Treba se podsetiti svega što danas imamo, a što naše majke i bake nisu imale, i zapitati se šta nam sistem uskraćuje, a šta nam je patrijarhat nametnuo.

8.mart nije dan za slavlje dok god žene trpe nasilje, gube posao zbog trudnoće, bivaju seksualno uznemiravane, obavljaju neplaćene poslove na kojima počiva ekonomija, ili se i dalje osuđuju zbog izbora da zadrže svoje prezime. To je dan za podsećanje da borba traje i da revolucija počinje u svakom domu, u svakoj odluci žene da bude slobodna, glasna i podržana.

Na Kosovu zabeležan jedan femicid. Prijavljeno 2152 slučaja nasilja u porodici

Prema zvaničnim podacima sa sajta Ministarstva pravde Kosova od januara do septembra ove godine ubijena je jedna žena, a Kosovskoj policiji prijavljeno je ukupno 2152 slučaja nasilja u porodici.

Prema podacima dostupnim javnosti na ovom sajtu, nalazi se i to da je do septembra zabeležena “jedna žrtva u porodičnom nasilju” – žena.

Žrtva nasilja u porodici – md.rks-gov.net

Prema podacima objavljenim na ovom sajtu najveći broj slučajeva nasilja u porodici njih 729 prijavljeno je u regionu Priština.

U Peći je prijavljeno 275, Prizrenu 262, Gnjilanu 244, Mitrovici 227, Đakovici 217 i u Uroševcu 198 slučajeva porodičnog nasilja.

Broj prijavljenih slučajeva nasilja na Kosovu po regionima – izvor md.rks-gov.net

Od ukupnog broja prijavljenih slučajeva, policiji se obratilo 1570 žena. Na statističkom prikazu možete pogledati i kako je ovaj broj raspoređen po regionima na Kosovu.

Žrtve nasilja kategorizovane prema polu – izvor md.rks-gov.net

Počinitelji su u 1983 slučaja bili muškarci.

Broj počinitelja prema polu – izvor md.rks-gov.net

Počinitelji porodičnog nasilja su u većem broju slučajeva bili starosne dobi od 20 d0 50 godina, detaljnije pogledajte na statističkom prikazu.

Počinioci porodičnog nasilja prema starosnoj dobi – izvor md.rks-gov.net

Što se etničke pripadnosti tiče najveći broj slučajeva prijavljen je od strane albanske zajednice, njih 1828. Dok je u srpskoj zajednici bio 71 slučaj prijavljen policiji.

Žrtve porodičnog nasilja po nacionalnosti – izvor md.rks-gov.net

Najveći broj žrtava porodičnog nasilja kategorizovanog prema starosnoj dobi bilo je u populaciji u rasponu od 20 do 40 godina.

Žrtve porodičnog nasilja prema starosnoj dobi – izvor md.rks-gov.net

Hitne privremene mere za zaštitu žrtava izrečene su u najvećem broju u regionu Mitrovica, njih 45 od ukupno 227 prijavljenih slučajeva. Dok je u regionu Priština izrečeno svega 7, od ukupno prijavljenih 729 slučajeva nasilja.

Broj izrečenih mera za hitnu privremenu zaštitu – izvor md.rks-gov.net

U skloništima za žrtve nasilja 110 žena i 139 dece

Prema podacima koji se takođe mogu naći na sajtu Ministarstva u skloništima za žene i decu žrtve nasilja (poznatije kao Sigurne kuće) na Kosovu od početka godine do septembra boravilo je ili boravi 110 žena i 139 dece.

Najveći broj dece boravi u Skloništu u Prizrenu, a najveći broj žena u Prištini.

Broj žena i dece u skloništima na Kosovu – izvor md.rks-gov.net

Trenutno se u Skloništu za žene i decu žrtve nasilja u Novom Brdu nalazi ukupno 15 osoba od čega šest žena i devetoro dece. Od ovog broja tek sedmoro je iz policijske evidencije, dok su ostale osobe samoinicijativno ili na nečiju preporuku došle u Sklonište , saopšteno nam je iz ovog Skloništa nakon poslatog upita.

NVO Pravo na pravo neće imati aktivnosti do završetka izbornog procesa

Direktorka NVO Pravo na pravo Milica Stojanović Kostić u javnoj izjavi o transparentnosti navodi da će ova organizacija za vreme tranjaja izbornog procesa privremeno obustaviti sve aktivnosti. Izjavu prenosimo u celosti:

Javna izjava o transparentnosti i razdvajanju uloga

Kao direktorka nevladine organizacije posvećene unapređenju prava žena i kandidatkinja za odbornicu u lokalnoj skupštini Gračanice, želim da javno i odgovorno podelim sledeće:

Milica Stojanović Kostić

Moja kandidatura je lična odluka, proistekla iz prethodnog rada sa ženama, majkama i građanima koji žele konkretnu promenu. Ne predstavlja stav ili aktivnost organizacije koju vodim.

Tokom trajanja izbornog procesa, organizacija će privremeno obustaviti sve javne aktivnosti, kako bi se očuvala njena neutralnost i integritet.

 Ukoliko budem izabrana za odbornicu, Skupština NVO Pravo na pravo izabraće novu direktorku organizacije, koja će preuzeti vođenje u skladu sa statutom i vrednostima koje organizacija zastupa. Time želim da obezbedim jasno razdvajanje između javne funkcije i civilnog sektora.

 Moja vizija odbornice temelji se na vrednostima koje već živim — etičko liderstvo, podrška ženama, inkluzivnost i odgovornost prema zajednici. Ako budem izabrana, nastaviću da se zalažem za sistemske promene koje će poboljšati život svih građana, posebno žena, majki i porodica.

Ova izjava je moj lični zalog javnosti — da politika može biti čista, iskrena i vođena iskustvom iz stvarnog života.

Milica Stojanović Kostić
Kandidatkinja za odbornicu u lokalnoj skupštini Gračanice
Direktorka NVO Pravo na pravo

Nevidljivi poslovi žena: Koliko to sve košta?

Piše: Milica Stojanović Kostić

U tradicionalno patrijarhalnim porodicama žene obavljaju gotovo sve poslove u kući, ali i van nje. Primese moderne porodice donele su joj nove uloge, obaveze i očekivanja, a tradicionalne uloge su se zadržale, te je tranzitni period dodatno opteretio savremene žene.

Nevidljivi i neplaćeni poslovi koje žena svakodnevno obavlja, predstavljaju nešto što se podrazumeva, bez čega se ne može održati domaćinstvo a opet počiva u većini slučajeva, čak i danas, na ledjima isključivo žena. Potpuno licemerno, ali i kao utešno provlačilo se vekovima da žena , majka to treba da radi jer “voli svoju porodicu”, a za uzvrat ne treba da traži ništa sem zdravlja i dobrostanja svojih najbližih. Ovaj koncept duboko je pogrešan, jer opterećenje koja žena nosi na svim nivoima godinama se samo uvećavalo. Postavlja se logično pitanje: gde je tu ona! To pitanje u patrijarhalnim porodicama predstavljalo se kao sebično i “grešno”, ali nije važilo za ostalo članove domaćinstva.

Koncept uloga koji i danas postoji zasniva se na svemu onome što je ženama nametnuto kao obaveza iako mnoge od tih uloga jednako dobro mogu da obavljaju i muškarci. Ipak, retki su primeri kada porodice funkcionišu kao tim, a ne kao pružaoci usluga i “svi drugi”.

Ako samo postavimo stvari drugačije, te zamislimo da je na pozicijama moći jednako bila i žena u istoriji sveta, verovatno bi sve bilo oblikovano uključujući i njene potrebe, te hajde da vidimo kako bi izgledao život žene, majke u domaćinstvu da se njen trud i rad jednako ceni kao da je muški.

Koji su poslovi koje žena svakodnevno obavlja i koliko bi koštalo da je sistem napravljen da ceni i vrednuje njihov rad u domaćinstvu:

Čišćenje i održavanje kuće

Uključuje: usisavanje, brisanje, pranje podova, kupatila, kuhinje, prozora, veš, peglanje.

  • Prosečna cena po satu (agencijski rad): 3,3 € – 5 €
  • Prosečno vreme dnevno: 3 sata
  • Mesečno (30 dana): 90 sati
  • Vrednost mesečno:
  • Niže: 297 €
    • Srednje: 450 €

Priprema obroka

Uključuje: kuvanje 2–3 obroka dnevno, serviranje, planiranje ishrane, nabavka.

  • Cena usluge kuvarice ili keteringa po satu: 5 € – 7 €
  • Vreme dnevno: 2 sata
  • Mesečno: 60 sati
  • Vrednost mesečno:
    • Niže: 300 €
    • Više: 420 €

Briga o deci (0–7 godina)

Uključuje: hranjenje, presvlačenje, uspavljivanje, igranje, obrazovno vođenje, lekarske kontrole itd.

  • Cena dadilje po satu u Prištini (prosek): 3 € – 6 €
  • Vreme dnevno: 4 sata (mada realno ide i do 6+)
  • Mesečno: 120 sati
  • Vrednost mesečno:
    • Niže: 360 €
    • Više: 720 €

Kupovina, logistika, administracija

Uključuje: odlazak u prodavnicu, apoteku, plaćanje računa, komunikacija sa institucijama, zakazivanja, pisma, dokumenti.

  • Cena asistentskih usluga ili „personal assistant“: ~5 € – 10 €/h
  • Vreme dnevno: 1 sat
  • Mesečno: 30 sati
  • Vrednost mesečno:
    • Niže: 150 €
    • Više: 300 €

Emocionalni rad i porodična podrška

Uključuje: posredovanje u konfliktima, slušanje, briga o raspoloženju članova porodice, vođenje porodičnih odnosa.

Ovo tržište uglavnom ne prepoznaje direktno, ali po analogiji sa psihoterapeutima / savetnicima (40 € – 80 €/h), ovaj rad bi bio najskuplji da se naplaćuje.

  • Vrednovanje simbolično: 1 sat dnevno × 30 dana = 30 sati
  • Mesečna vrednost (ako se simbolično uzme 10 €/h): 300 €

Uzimajući u obzir samo ove parametre, a na osnovu cena koje se mogu naći na tržištu, tačnije vodjeni cenama za usluge u Prištini dolazimo do sledeće računice:

Godišnje:

  • Niža procena: ~16.884 €
  • Viša procena: ~26.280 €

ŠTA NAM OVO GOVORI

Iako mnogo poslova nije uzeto u obzir, posebno ukoliko se žena brine i o starijim članovima porodice, zdravstvene usluge koje pruža svojoj deci i ostalima kada o njima brine kada su trenutno ili trajno bolesni, ukoliko doji, ali i radi van kuće, u bašti, polju ako je u pitanju žena sa sela, priprema zimnice, i još nebrojeno puno poslova, ovo nam pokazuje koliko se sav teret koji žena u domaćinstvu nosi, ne ceni.

Primarni cilj ove računice je da bude upozorenje muškarcima, da prvo: većina njih ne bi mogla da plati za ovaj dobrotvorni rad koji žena obavlja u kući, a drugo većina njih zaradjuje duplo ili mnogo manje na poslu kojim se bavi.

Zato je jako važno osvestiti koliko je velika i značajna uloga žena u društvu, a koliko je malo društvo ceni, pa čak i kada obavlja “samo” kućne poslove.

Ukoliko na sve to dodamo da žena ima i posao van kuće jasno je da žena svojim finansijskim doprinosom nadmašuje svakog prosečnog muškarca posebno u ovom delu Balkana.

TIMSKI RAD

Koncept savremene porodice protiv kojeg se najviše bore oni koji ga verovatno najmanje razumeju ili se boje odgovornosti, zasniva se na timskom radu. To podrazumeva da svi članovi porodice jednako gledaju na domaćinstvo, te jednako obavljaju kućne poslove. Taj koncept pre svega podrazumeva da je svim članovima porodice jednako stalo da oni drugi budu dobro, a ne kao ranije da svi budu dobro sem NJE.

Drage žene, sledeći put kad se neko usudi da umanjuje vaš doprinos društvu, a posebno ako se radi o suprugu, dostavi te mu račun za obavljene poslova u kući, koje bi, da nije vas, ili morao da plati ili da sam uradi. Javite mi reakcije!

Udruženi u sprečavanju femicida

Iako svakih deset minuta u svetu biva ubijena jedna žena ili devojčica mnogi sistemi, pa tako i kosovski i dalje ne prepoznaje femicid kao posebno krivično kažnjivu kategoriju. Dok čekamo najvaljivani Nacrt zakona o femicidu , Srpkinje i Albanke iz civilnog sektora su uz podršku NVO Casa, na dva Foruma održana u Barabar centru u Prištini, došle do zajeničkih preporuka institucijam u cilju sprečavanja femicida.

Svaka se ženska osoba svuda na svetu i dalje rađa sa jednim jedinim identitetom, nezavisno od toga kako se zove i preziva, da li se krsti, klanja ili je ateista, kojim jezikom govori i kako god da je opredeljena. Taj identitet i dalje je najviše određuje, a to je pol, ženski pol. Zato ovo pitanje, kao i sva druga vezana za prava žena jednako dotiču pripadnice svih naroda i konfesija. Čini se i da se upravo zbog toga veliki broj žena i odazvao pozivu za učešće na Forumu o mehanizmima u sprečavanju femicida.

Prvi Forum održan je 20.marta, a prisustvovalo mu je oko 30 predstavnica i predstavnika nevladinih organizacija, ali i institucija. Cilj je bio prepoznati i predstaviti sve insitucijalne i društvene poteškoće u sprečavanju femicida. Nakon dvočasovnog razgovora, prestavljanja problema, prepreka, traženja rešenja, atmosfera na Forumu odisala je potrebom da se stvari menjaju na bolje, i da se udruženo deluje. Snaga prisutnih žena ogledala se u njihovoj ozbiljnosti, podrobnosti i preciznosti sa kojom su iznosile konkretne probleme prilikom prijave nasilja, do najgorih ishoda.

Sa prvog Foruma o mehanizmima u sprečavanju femicida / Foto NVO Casa

Nakon Foruma, pristupilo se pisanju preporuka, na osnovu prethodno dobijenih informacija i mišljenja. Harmonizovani set preporuka predstavljen je na srpkom i albanskom jeziku, a dostupan je i na engleskom jeziku.

Ključne preporuke

1. Obrazovanje žena – Pravno osnaživanje

Na forumu je posebno istaknuta potreba za obrazovanjem žena, naročito žena iz srpske zajednice, o pravima koja im zakonski pripadaju. Mnoge žene se suočavaju sa teškoćama u razumevanju zakonskih odredbi, budući da su zakoni često loše prevedeni, a javni mediji retko, ako ikada, pružaju informacije o njihovim pravima na jeziku koji razumeju. Zbog toga je neophodno uložiti dodatne napore u organizovanje edukativnih programa na terenu u svim opštinama. Direktan pristup ženama predstavlja jedini način za postizanje opipljivih rezultata i stvaranje sigurnijeg društva za njih.Pravno osnaživanje žena mora biti prioritet kako za centralne, tako i za lokalne institucije i mora biti obavezno predviđeno u njihovim budžetima.

2. Objavljivanje presuda i transparentna suđenja

Za javnost je od ključne važnosti da ima uvid u tok i ishod sudskih postupaka u slučajevima femicida. Takva praksa prvenstveno pokazuje posvećenost sudova obezbeđivanju pravde, a istovremeno omogućava medijima da prate slučajeve, što značajno utiče na podizanje kolektivne svesti u društvu.

3. Obuka policijskih službenika

Na forumu su izneti različiti stavovi u vezi sa postupanjem policijskih službenika u slučajevima porodičnog i rodno zasnovanog nasilja. Iako se može reći da policijski službenici postupaju u skladu sa Zakonom o policiji, Ministarstvo unutrašnjih poslova trebalo bi da uloži dodatne napore u organizovanje obuka o pravilnom postupanju sa žrtvama nasilja.

4. Veće uključivanje centara za socijalni rad

Neophodno je obezbediti veće uključivanje centara za socijalni rad, kako bi se obavezno sprovodili razgovori sa žrtvama nasilja u prostorijama policije odmah nakon prijavljivanja incidenta.

5. Lokalne kancelarije unutar opština

Koordinaciona tela pri opštinama treba da donose jasne odluke i razmatraju konkretne slučajeve, uz obavezno vođenje zapisnika sa sednica i evidentiranje prisutnih potpisima nakon svakog sastanka. Ova tela ne bi trebalo da se zadrže samo na identifikovanju problema, već moraju preduzimati i konkretne mere. Povećanje budžeta ovih kancelarija neophodno je kako bi mogle efikasno da reaguju i pruže podršku žrtvama nasilja. Veće angažovanje, bolji nadzor rada i dodatna finansijska podrška ključni su za njihovo uspešno funkcionisanje.

6. Opštinski odbori za bezbednost – Uključivanje aktivista i nevladinih organizacija

Ovo pitanje može biti rešeno donošenjem propisa koji uspostavljaju pravni osnov za njihovo uključivanje, ali je takođe moguće omogućiti njihovo učešće prostom većinom glasova postojećih članova opštinskog odbora za bezbednost.

7. Ekonomsko osnaživanje žena

Finansijska nezavisnost žena je od ključne važnosti, posebno u uslovima u kojima i dalje postoje izražene rodne nejednakosti na tržištu rada. Programi koji se fokusiraju na ekonomsko osnaživanje žena kroz obrazovanje, preduzetništvo i pristup mogućnostima zapošljavanja mogu pomoći ženama da izađu iz zavisničkih odnosa sa muškim partnerima, što ih često zadržava u nasilnim vezama. Podrška ženskom preduzetništvu i inicijativama koje promovišu finansijsku pismenost i pristup kreditima biće od suštinskog značaja za prekidanje ciklusa ekonomske zavisnosti i jačanje autonomije žena.

8. Promovisanje prava žena na nasledstvo

Na Kosovu se prava žena na nasledstvo često zanemaruju, posebno u ruralnim sredinama gde i dalje preovlađuju tradicionalne rodne uloge. Jačanje zakona koji garantuju pravo žena na nasleđivanje imovine, zemljišta i drugih dobara od suštinskog je značaja za postizanje rodne ravnopravnosti. To se može postići sprovođenjem kampanja za podizanje pravne svesti i pružanjem pravne pomoći ženama u ostvarivanju njihovih naslednih prava. Osnaživanje žena kroz ostvarivanje prava na vlasništvo predstavlja ključni korak ka njihovoj finansijskoj nezavisnosti i većoj sigurnosti.

9. Intenziviranje dijaloga između žena i bezbednosnih institucija

Ovaj dijalog je ključan za kreiranje mera bezbednosti koje zaista odgovaraju potrebama žena i obezbeđuju njihovu zaštitu od nasilja. Izgradnja poverenja i dijaloga između žena i bezbednosnih institucija, kao što su policija, tužilaštvo i sudstvo, od suštinskog je značaja.

10. Proaktivan pristup bezbednosnih institucija zajednici u oblasti rodno zasnovanog nasilja

Bezbednosne institucije moraju uspostaviti proaktivniji pristup u radu sa zajednicama kako bi se rodno zasnovano nasilje pravovremeno prepoznavalo, prijavljivalo i efikasno procesuiralo. Ovo može uključivati strategije policijskog delovanja u zajednici, programe terenskog rada i partnerstva sa lokalnim nevladinim organizacijama radi edukacije građana o rodno zasnovanom nasilju i dostupnim mehanizmima podrške za preživele.

11. Promovisanje Zakona o prevenciji i zaštiti od porodičnog nasilja, nasilja nad ženama i rodno zasnovanog nasilja

Kosovo je nedavno usvojilo novi Zakon o rodno zasnovanom nasilju, ali je neophodno uložiti dodatne napore kako bi ovaj zakon postao vidljiviji i kako bi ga bolje razumeli kako predstavnici institucija, tako i građani. Sprovođenje kampanja podizanja svesti, usmerenih na urbana i ruralna područja, doprinelo bi tome da zakon bude poznat i dostupan svim sektorima društva, a naročito preživelima nasilja koji često nisu informisani o svojim pravima.

12. Rodna i međuetnička solidarnost

Rodno zasnovano nasilje na Kosovu pogađa sve žene, bez obzira na njihovu etničku pripadnost, ali međuetnička solidarnost može igrati ključnu ulogu u izgradnji ujedinjenog fronta protiv nasilja. Žene iz različitih etničkih zajednica, među kojima su Albanke, Srpkinje, Romkinje, Egipćanke, Bošnjakinje i druge, moraju se udružiti u zajedničkoj borbi za pravdu i jednakost. Izgradnja solidarnosti među ženama različitih etničkih pripadnosti doprineće stvaranju snažnijeg i ujedinjenijeg pokreta protiv rodno zasnovanog nasilja i podstaći miran suživot i međusobnu podršku.

Ovih 12 preporuka predstavljeno je na drugom Forumu koji je 17. juna održan u Barabar centru u Prištini. Ovog puta osim predstavnica nevladinog sektora i novinarki, bile su pristune i predstavnice tehničke Vlade, kao i Opština Severne Mitrovice i Gračanice, predstavnici policije.

Svi prisutni su se složili da su preporuke jasne i suštinski veoma važne i da će svako u okviru svog delovanja učiniti koliko može kako bi se iste implementirale, a u cilju zaštite žena na Kosovu.

Sa drugog Foruma prilikom predstavljanja preporuka / Foto NVO Casa

Dve godine rada Ženskog infoa

Ženski info danas obeležava dve godine od početka rada. Podizanje svesti javnosti o problemima sa kojima se žene suočavaju ne sme da prestane.

Pre dve godine nekoliko entuzijastkinja iz Gračanice i okoline počele su da potpuno volonterski, kako je i pune dve godine, pišu za sajt Ženski info. Ovaj sajt nastao je kao svojevrsno “sigurno mesto” za sve one priče o ženama koje ne mogu da pronađu put do drugih medija koji su duboko opterećeni svim ostalim dnevno-političkim događajima na Kosovu.

Kao jedini sajt na srpskom jeziku na Kosovu koji se isključivo bavi rodnom ravnopravnošću i pravima žena Ženski info predstavlja veoma važan segment borbe za kojom žene u zatvorenim i strogo patrijarhalnim srpskim sredinama u ovom delu sveta vape. Tako da je Ženski info nastao pre svega iz potrebe da se glas žena čuje jasnije, preciznije i češće.

Započele smo u prethodne dve godine važne teme. Tekstovi o nasilju u porodicu, femicidu, akušerskom nasilju, lošim vaspitnim modelima koje od devojčica stvaraju “idealnu žrtvu” manipulatora i nasilnika, bili su prekretnica u rušenju tabua koji je vođen onom najgorom porukom patrijarhata: “ćuti i trpi”.

Pričama u uspešnim ženama, lokalnim preduzetnicama, solidarnosti i humanosti prikazivale smo i onaj drugi deo realnosti koji želimo da preuzme primat i bude zastupljeniji umesto crnih statistika i loše nasilničke prakse.

Posebnu pažnju posvećujemo mladim ženama, devojkama u jednom od najosetljivijih dobi, teen, gde otkrivamo kako odrastanje u zatvorenim sredinama utiče na tinejdžerke i njihov razvoj.

Zdravlje žena nam je posebno važno te u ovom delu pišemo o svim, nepravedno, zapostavljenim temama koje mogu da pomognu ženama da očuvaju svoje zdravlje.

Veoma nam je važna rubrika “Čitamo ženski” jer promovišemo štivo koje će ženama pomoći da se oslobode, ali i prošire svoje vidike kako bi mogle kvalitetnije i bolje da žive.

Sa velikim ponosom ističemo da su devojke koje pišu za sajt Ženski info vođene isključivo željom da zajedno promenimo bar mali deo sveta čiji smo deo i učinimo da nijedna žena nikada ne bude potlačena, ponižena i zapostavljena samo zato što je žena.

Duboko verujemo da ćemo i u narednoj godini nastaviti da odgovorno, profesionalno i sa velikim zalaganjem prenosimo priče koje su važne za sve nas. To je naš poklon čovečanstvu.

Danas je 8.mart – obeležimo ga dostojanstveno, sa željom da svaki dan u godini slobodno govorimo o onome što ne valja, ali i da imamo dovoljno prostora da čujemo i nadahnjujuće priče o ženama i devojčicama.

Piše: Milica Stojanović Kostić, osnivačica i urednica sajta

Vesna Stajić: Srpska žena živi od danas do sutra. Izbledele smo. Nema nas

Intervju radila: Milica Stojanović Kostić

Za 5 godina postojanja  i rada  184  osobe, uglavnom žene i deca žrtve nasilja u porodici, dobile su bezbedan smeštaj u Prihvatilištu Ženski inkluzivni centar u Novom Brdu (u narodu poznatije kao „sigurna kuća“). Tužna statistika pokazuje da se čak 99 posto žrtava vratila nasilniku, kaže u intervjuu za Ženski info direktorka ovog prihvatilišta Vesna Stajić.

Prihvatilište Ženski inkluzivni Centar registrovano je kao udruženje januara 2019, a licencirano za pružanje socijalnih usluga godinu dana kasnije. Od tada do danas suočavaju se sa velikim brojem problema od tehničkih do društvenih.

“Prvi problem se pojavio odmah na početku rada pri licenciranju pojedinaca, jer se na osnovu njihovih dozvola za rad licencira i samo Udruženje za pružanje usluga. Zahvaljujući podršci koleginica sa celog Kosova uspele smo da obezbedimo dovoljan broj licenci, odnosno da se dovoljan broj osoba sa potrebnim kvalifikacijama licencira i da tako dobijemo dozvolu za rad Udruženja”, objašnjava Stajićeva.

Vesna Stajić (privatna arhiva)

Ona navodi da postoji i drugi aspekt problema, a to je zapravo predrasuda da je “prihvatilište mesto kažnjavanja celih porodica, a ne zbrinjavanja žrtava”.

“Mišljenja se teško menjaju, a trenutna globalna kriza postavlja druge prioritete, što ne znači da treba da odustanemo od menjanja negativnog narativa, već da se moramo prilagoditi aktuelnim temama i uvek i svugde potencirati da problem postoji i da je sve veći i veći i argumentovano  ukazivati na njegov štetan efekat na sve planirane promene.”

Trenutno se suočavaju i sa problemom smanjenog upućivanja žrtava nasilja na bezbedan smeštaj, ali i sa veoma lošim predstavljanjem uslova i usluga prihvatilišta ženama žrtvama nasilja te one odbijaju da tamo odu. Problem je i ograničen broj donatora koji bi podržali renoviranje objekta prema standardima i preporukama Istanbulske Konvencije i Standardnih Operativnih procedura(SOP) za prihvatilišta.

Glavni donator Prihvatilišta je kosovsko Ministarstvo pravde, a kako Stajićeva navodi imali su podršku od UNMIK-a, Austrijske Ambasade, Save the Children Kosovo, Mreže žena Kosova, Opštine Novo Brdo, Ambasade SAD-a na Kosovu.

“Za 5 godina postojanja i rada  184  osobe su  dobile bezbedan smeštaj u našem prihvatilištu (različitih nacionalnosti , sa celog Kosova i iz inostranstva). Volela bih da se osamostale i nađu svoj put bez nasilja, zato smo i počele ovu priču sa prihvatilištem, nažalost, realnost je sasvim drugačija: 99% žrtava se vraća nasilniku.  “

Sa predstavnicima Euleksa (Foto Euleks)

U julu 2019. godine potpisani su Memorandumi o saradnji i finansijskoj pomoći sa opštinama na Kosovu, među njima i sa onima sa srpskom većinom. Međutim do danas jedino je Opština Novo Brdo u dva navrata uplatila finansijska sredstva, te jednom i Opština Kamenica. Iako je potpisnica, Opština Gračanica kao nijedna druga lokalna samouprava sa srpskom većinom (sem gore navedene) nije ispoštovala potpisani Memorandum. Na inicijativu upravo i Opštine Gračanica Memorandum o saradnji uskoro će dobiti Aneks.

“Radimo na definisanju Aneksa koji će promeniti neke članove u prvobitnom MRS na inicijativu Opština potpisnica, a uz podršku regionalnih kancelarija OEBS  iz Prištine i Gnjilana”, navodi Stajićeva.

Šta prihvatilište nudi žrtvama nasilja?

Osim bezbednog smeštaja, hrane, odeće i lekova u Prihvatilištu funkcioniše i savetovalište ( psihosocijalno, pravno, medicinsko, poslovno/karijerno),dostupna je i besplatna psihoterapija sa diplomiranom psihološkinjom, radi se i na reintegraciji žrtava, kao i monitoring nakon izlaska iz Prihvatilišta.

Sve ove, ali i detaljnije informacije svi zainteresovani moćiće da pronađu na web sajtu Ženski inkluzivni centar koji će uskoro početi sa radom.

“Cilj nam je da pružimo prave informacije o prevenciji svih oblika nasilja za sve uzraste i oba pola, o našim uslugama, o mehanizmima i alatima koje postoje na lokalnom i centralnom nivou za prevenciju i borbu protiv nasilja u porodici, rodno zasnovanog i seksualnog nasilja, vršnjačkog, digitalnog, ekonomskog , institucionalnog, psihičkog i drugih oblika nasilja”, kaže Stajićeva.

Vesna Stajić i šefica Misije Unmik Karolin Zijade (Foto Unmik)

Srpkinje na Kosovu izbledele

Vesna Stajić na pitanje kako ocenjuje položaj žena na Kosovu kaže:

“Nismo dobro! Živimo od danas do sutra, za svoju decu i porodicu, za svoju ulicu ili selo. Nigde nas nema, izgubile smo se, izbledele, ostale su samo ruke koje mese, spremaju, peru, oblače, čiste, ali i mali osmeh reda radi da zamaskira kolektivnu depresiju. Srpska žena se resetovala na početna podešavanja, nadogradnju nam je pojeo virus, svako naše godišnje doba ima ustaljenu temu kojih se nisu držale ni naše majke(partizanke), za bake(plemkinje)  da ne pričam.”

Protiv ovakvih tendencija moramo se boriti obrazovanjem, kaže ona, jer će time biti obezbeđena ekonomska nezavisnost žena.

“Pored težnje da ostvarimo svoja prava, da shvatimo da uživanje prava nosi i obaveze i odgovornosti. Ovde ne mislim na tradicionalne obaveze žene u kući, već na suštinsku ravnopravnost koja podrazumeva podjednak nivo odgovornosti i prava oba pola, u porodici, u kući, u društvu. Sa tim viđenjem ravnopravnosti, prava i sloboda treba vaspitavati svoju decu, uvažavajući njihove različitosti i podstičući razvoj i usvajanje  ljudskih vrednosti.”

Od donosioca odluka ne očekuje mnogo, jer je kako kaže jednom dobila odgovor koji ju je ostavio bez teksta.

“Više od 5 godina pričam donosiocima odluka  zašto je važno podržati rad prihvatilišta, jedini komentar koji je bio iskren je ,,da ne žele da rasturaju porodice,,. Trenutno ja nemam poruka za donosioce odluka! Poruku im je poslala Marija!”, kaže Stajićeva aludirajući na poslednji slučaj femicida u Opštini Gračanica kada je stradala Marija Živković.

Ženama koje trenutno trpe neki vid nasilja poručuje:

“Veoma dobro razumem razloge žena našeg podneblja da trpe i ćute, potrebna je velika hrabrost javno izložiti život svoje porodice  zlonamernim komentarima. Najbolnije je što će biti  najviše osuđene od strane žena koje trpe isto, možda i više i duže.  Molim vas, drage moje, dobro razmislite koliko vredi  vaš život u nasilju i koga i šta  branite ćutanjem,  da li ćete i vi sutra biti Marija!”

Prethodne godine na Kosovu zabeležena su tri femicida, Vesnu Stajić pitali smo kako ovakve zločine nad ženama suzbiti I sprečiti.

“Reagovati na vreme, što znači, da svaka institucija, svaki službenik radi svoj posao odgovorno, da svoje lično mišljenje ostavi kod kuće, a posao obavlja po zakonu i po opisu radnog mesta.  Da se svako  neodgovorno i nezakonsko ponašanje službenika kazni i sankcioniše, odmah, bez mogućnosti žalbe!”

Gračanica: Political-Propaganda Violence on the Day for the Elimination of Violence Against Women

Milica Stojanović Kostić

I still cannot reconcile with everything that happened today. The words of Mayor Ljiljana Šubarić still ring in my ears—unclear at times, especially when she forgets to use the feminine instead of the masculine form. Yet, her words resonate as if today were the happiest day of the year, not one of the saddest for women—the International Day for the Elimination of Violence Against Women. In Gračanica, a political party founded a Women’s Union today. The president of this union arrived at the Cultural Center with an entourage of male decision-makers to tell me that I am very important to them as a woman, mother, and guardian of Kosovo.

A certain Mrs. Rašić spoke about preserving Obilić and Gračanica. Fine, the narrative was clearly political and nationalistic, but let’s be honest—others, including men, also contribute to preserving these things. What she should have said, considering today’s emphasis on glorifying women like never before, is this: Where do we raise these ‘guardians’? How do we feed them? Who heals them, and with what resources? But no, the narrative lacked substance regarding real problems women face. Instead, it was reduced to shallow interethnic squabbling, where once again Albanians were blamed for everything. Serbian women in Kosovo, according to this narrative, are primarily harassed by Albanians, while Serbian men are portrayed as a celestial people who deeply respect their wives and mothers.

This would all be lovely—if it were true. I would be the proudest. But the mayor’s speech conveniently omitted the fact that Marija from Gušterica was killed in her own home this August by her husband—a Serbian man. She also failed to mention the near-daily reports to police stations from women being abused and beaten by their Serbian husbands. Of course, these things couldn’t be mentioned because they don’t fit into the framework of political propaganda. It is undeniable that our compatriots in the north face challenges with Albanians, police, and negligent officials. But, you know what? We’ve been dealing with problems here in central Kosovo since the war ended, yet you never thought to address them publicly until now.

Why didn’t you mention workplace harassment or bullying, issues women face constantly? Oh, right, that doesn’t suit your narrative, as your party oversees many of these institutions.

Why not discuss how there are municipal mechanisms for protecting women but they remain underfunded and underutilized because, as one commission member put it, it’s not important? Of course, this doesn’t align with your political campaign goals.

Lastly, why not openly admit that quotas and numbers mean nothing if women are not truly making decisions themselves but are instead dependent on a male-dominated political elite that stamps decisions on their behalf?

Today, Elek also addressed me. He said Kosovo cannot survive without me. Well, he addressed all women and mothers of Kosovo, so maybe I was inadvertently included.

Thank you, Elek.

Like every woman in Kosovo, regardless of faith, ethnicity, or orientation, I already know we are important. I know your male-dominated world wouldn’t even exist without us. You wouldn’t have careers if we didn’t raise your children, maintain your homes, and make sure you are fed and presentable. But the story of women doesn’t end there; it begins there.

Elek, educate your voter base to understand that women are more than housekeepers, caretakers, or targets for abuse and ridicule. Women are equal members of society, deserving of respect and appreciation in all spheres—not just when you need a political point or two before elections.

And the most important thing: today is the International Day for the Elimination of Violence Against Women, yet after this event in Gračanica, I feel worse than I ever imagined possible. Once again, a group of men used this day to mock the victims of violence—on this very day.

I had hoped for something entirely different today, perhaps an event to honor Marija from Gušterica and others like her. Instead, what we got was a slap in the face, a mockery from the front rows of the Cultural Center.

Oh, Marija, if there were justice, you would be here with us in Gračanica today, happy and smiling. Perhaps then this day would have more meaning. But as it stands, because of all the Marijas who were murdered, beaten, and abused, this day remains one of the saddest in Gračanica. At least for those of us who still have some dignity.