Category: Glas žena

Predsednica opštine Gračanica Ljiljana Šubarić podelila je danas ključeve dobitnicima stanova u Gračanici i Lapljem Selu, izgrađenih finansijama kosovskog sistema. Problem koji je nastao još prilikom objavljivanja dobitnika jeste nezadovoljstvo onih koji se nisu našli na toj listi. Njih 20-tak smatralo je tada da komisija nije uradila posao kako treba i protestovalo je u ovom mestu, a onda i podnelo žalbe Opštini Gračanica. Medju njima u oktobru prošle godine bila je i Suzana Kučaj, majka maloletne devojčice koja se nakon razvoda od bivšeg supruga vratila svojoj majci. 

O Suzani smo na Ženskom infou pisali još tada, kada je ona iznela zbog čega bi trebalo da je na listi dobitnika. U proteklih godinu dana ona se prvo žalila Opštini Gračanica odakle joj je stigao ovakav odgovor :

“Nadležno odeljenje Vas obaveštava da nije nadležno da razmatra žalbu i da će vaša žalba … biti prosleđena nadležnom ministarstvu na dalje razmatranje”, piše između ostalog u dokumentu koji joj je dostavljen iz lokalne samouprave, a koji možete videti na slici ispod.

“ Iskreno, od sve muke, na odgovor iz Opštine sam se nasmejala: služba za stanovanje kaže da nije nadležna da razmatra moju žalbu za stan”, kaže Suzana. 

Ona ipak i pored toga nije odustala, nastavila je dalje , i obratila se nadležnom ministarstvu u Prištini. Međutim:

“Kad sam nazvala Ministarstvo lično nisu imali ni blagu predstavu o žalbama, jer im nijedan papir nije stigao iz Gračanice i zamolili me da im prosledim na mail i žalbu i odgovor iz Opštine”, što je Suzana i uradila, ali odgovora ni odande nije bilo. Još nekoliko puta pokušala je da sazna šta se dešava sa njenom žalbom, međutim zbog neznanja albanskog jezika nije uspela da išta sazna.

Tu se put do pravde u kosovskom sistemu za nju zatvorio.

Nakon toga odlučila je da se obrati i srpskom sistemu. Uputila je molbu za pomoć kabinetu predsednika Srbije Aleksadra Vučića i Kancelariji za Kosovo i Metohiju. I odande stiže “dopis” Privremenom organu grada Prištine da se angažuje u pomoći Kučajevoj:

“Imajući u vidu navode i sadržinu molbe, istu vam u prilogu dostavljamo kako bi podnosioca molbe kontaktirali i obavestili o svim pravima i vrstama pomoći koje može da ostvari preko Vašeg organa”.

Ipak, od ovoga nije bilo previše zalaganja da se njena situacija reši. Naime ona nijednom nije ni kontaktirana od strane Privremenog organa.

U dopisu Kancelarije za KiM dalje se navodi:

“U vezi sa navedenim potrebno je da podnosioca molbe, između ostalog, bliže uputite o načinima i mogućnostima ostvarivanja prava na rešavanje stambenog pitanja, pre svega stanove koje Kancelarija za KiM gradi na teritoriji vaše opštine, kao i pomoć u građevinskom materijalu koju Kancelarija pruža socijalno ugroženom stanovništvu. Potrebno je da Kancelariju za KiM obavestite o načinu postupanja po ptredmetnom zahtevu.”

Do danas nije zaposlena, već je jedina ponuda koju je dobila da obavlja praksu u lokalnom vrtiću za naknadu od 24 000 dinara, a pozvana je od strane Biroa rada, kako kaže. Na šta je pristala. Ali to svakako nije rešilo njeno finansijsko i stambeno pitanje. Stalni posao za koji ima neophodne kvalifikacije i rešavanje stambenog pitanja, građevinski materijal ili bar savet kome da se obrati nije dobila za prethodnih godinu dana od Privremenog organa grada Prištine. 

“ Iskreno veoma sam zahvalna kabinetu predsednika i Kancelariji za KiM na izdvojenom vremenu i pozitivnom odgovoru. Ali sve sam sigurnija da je moje prezime pre svega problem na lokalu, ali i nedostatak veza i novca”, kaže Kučajeva. 

Još jedan je put za Suzanu Kučaj bio zatvoren, sada onaj po srpskom sistemu.

“Pokušala sam da u oba sistema pronađem pravdu i pomoć, u tome nisam uspela. Sa svojim detetom ću posle deobe očeve kuće verovatno ostati na ulici, jer je toliko mala da mi neće pripasti ni toliko da imam sobu”, priča kroz suze ova majka, koja dodaje “Možda je i najbolja opcija da odemo, odeslimo se, pa da možda pronađemo pravdu negde drugde”.

Kažu da je trudnoća, ukoliko je bez komplikacija, zapravo jedno od najlepših iskustava koje žena može da doživi. Stručnjaci nam preporučuju da se ne izlažemo stresu kada smo u “drugom stanju”, već da uživamo u ovom posebnom i važnom periodu. Međutim, ako ste u ovom trenutku trudnica ili porodilja na Kosovu brinete i o onome što bi sistem sam po sebi trebalo da reši, a ovdašnji isključivo komplikuje.

Ne znam da li ste upoznate ali porodilje u srpskim sredinama na Kosovu decu na svet u većini slučajeva donose u Kliničko- bolničkim centrima odnosno porodilištima koja funkcionišu u sistemu Republike Srbije i nalaze se u Gračanici, Pasjanu i Severnoj Mitrovici. Nakon zatvaranja pojedinih institucija na severu Kosova, prijava novorođene dece postaje komplikovana procedura, koja će se vršiti van Kosova, tačnije u najbližem gradu centralne Srbije, kako bi dete dobilo srpsko državljanstvo i ostvarilo dalja prava koje kao takvo ima.

Ono što je još jedna veoma komplikovana situacija, a za koju sam čula od naših sunarodnika sa severa, jeste da osim što ne mogu normalno da prijave dete u svojoj opštini, takođe ga ne mogu, gle čuda, prijaviti ni u kosovski sistem. Pitate se kako? Kako mi je objašnjeno ukoliko želite da prijavite dete u taj sistem morate na uvid da donesete “srpski” izvod, koji ne možete da izvadite jer više nema Privremenog organa (opštine po srpskom sistemu). Tako da vam dete ostaje van sistema dok god traju nepotrebni i komplikovani procesi, koje vlasti u Prištini ne prepoznaju, kao što ne vide ni Srbe ovde, a vlasti u Beogradu ostaju uzdržane i nedorečene.

Kod nas, na jugu, u Gračanici za sada nema tih problema, jer Privremeni organ Priština i dalje funkcioniše, ako tako možemo uopšte da kažemo. Ali nećemo sada ulaziti u njihov rad ili nerad, nego pre svega u trenutne okolnosti. Zbog toga je novorođenčad lakše prijaviti odmah u ovoj Opštini. Međutim, ukoliko se dogodi da i on bude zatvoren, po izvode i matične brojeve moraćemo, pretpostavljam kao i za sve ostalo ovih više od 25 godina do Niške Banje.

Ovde ipak postoji još jedna, veća opasnost. Kliničko – bolnički centar Priština koji funkcioniše u Gračanici u srpskom sistemu, ima neki vid saradnje sa KBC-om Priština koji funkcioniše u kosovskom sistemu, te pacijente koje ne mogu da zbrinu jedni šalju kod ovih drugih. Ova saradnja apsolutno je za pohvalu, ali! Ukoliko vas kao porodilju hitno pošalju za Prištinu, tamo se porodite, sve prođe kako treba, dobijate otpusnu listu Kosova, koju srpski sistem opet ne prepoznaje. Dakle, možete se uzdati samo u Boga ili višu silu, univerzum ili šta god drugo u šta verujete da za tim neće biti potrebe. Na taj način vaše dete ne dobija pravo da bude državljanka ili državljanin Srbije, iako je deklarativno za srpske vlasti “Kosovo deo Srbije” a tako je i po Ustavu . Dete rođeno u Prištini, sa kosovskom otpusnom listom nekim čudnim spletnom okolnosti i kosovske stvarnosti, to nije!

Sličan problem imaju i mame koje odluče da se porode u stranim bolnicama na Kosovu, sa boljim uslovima i tretmanom, ali i osiguranjem koje im pružaju medjunarodne institucije za koje rade. I u tom slučaju otpusna lista pred srpskim institucijama ne važi.

A sada praktično možete da uvidite na šta liči život jedne trudnice, porodilje, majke na Kosovu. O njima iskreno ne brine nijedan sistem. Mislim da bi prilikom sledeće posete ili sastanka sa “čelnicima Srba” vlasti u Beogradu trebalo da reše ovu situaciju, što je pre moguće, te objasne dok se slikaju sa “srpskim bebama” u porodilištima, kako to odjednom nisu deca koja imaju pravo na srpsko državljanstvno i to ne svojom krivicom.

U Gračanici je danas održan sastanak predsednice NVO Pravo na pravo Milice Stojanović Kostić sa komandirom policijske stanice u ovom mestu Bratislavom Trajkovićem.

Povod za sastanak bili su zahtevi koje je ova organizacija predala policiji nakon protesta “Za zdravu porodicu bez nasilja” koji je održan 9.avgusta u Gračanici. 

Stojanović Kostić je na ovom sastanku posebno istakla potrebu da policijski službenici u domenu svog delovanja pokažu dodatnu spremnost i profesionalnost u slučajevima nasilja nad ženama. 

“Policija je u pogledu borbe protiv nasilja nad ženama veoma važan faktor, posebno u trenutku kada se nasilje prijavi, zato nam je važno da imamo spremne, edukovane i profesionalne policajce koji će reagovati u skladu sa pravilnicima koji već postoje”, navela je ona.

Komandir Bratislav Trajković je rekao da je policija spremna da reaguje u svakom od prijavljenih slučajeva i ohrabruje žene da ne trpe nasilje već da isto prijave. 

“Apelujem na građane da prijavljuju slučajeve nasilja ali da i ukoliko žrtve nasilja smatraju da se policijski službenici nisu pravilno ophodili prema njima, takođe i to prijave Policijskom inspektoratu ili policijskoj stanici”, naveo je on.

Trajković je pokazao spremnost za saradnju sa predstavnicima organizacija i institucija u borbi sa ovim velikim problemom.

Nakon ubistva Marije Živković iz Donje Gušterice , NVO Pravo na pravo organizovala je protest ispred policijske stanice u Gračanici. Tom prilikom su pročitani, ali i predati zahtevi policiji i lokalnoj samoupravi.

Sa protesta „Za zdravu porodicu bez nasilja“ policijskoj stanici u Gračanici podneti su sledeći zahtevi:

• Da se ozbiljnije i podrobnije pozabave slučajevima porodičnog nasilja.
• Da organizuju i učestvuju na edukativnim sesijama u vezi sa ovom temu u cilju prevencije nasilja.
• Da se više radi na zaštiti žena nakon prijave nasilja, posebno nakon što se nasilnik posle 24h ili 48h oslobodi iz pritvora. Neophodno je omogućiti policijsku zaštitu ženama nakon puštanja nasilnika, jer smo utvrdili da je najveći strah žena da prijave nasilje upravo leži u neizvesnosti :šta će isti uraditi nakon puštanja iz pritvora.
• Da se svi policijski službenici žrtvama nasilja obraćaju sa dignitetom i uvažavajući dostojanstvo osobe jer pitanja: „da li si ga provocirala“ ili „zašto te je tukao“ ne smeju biti postavljana ženama – jer nasilje nema opravdanja.
• Da se ukoliko je neophodno vrši edukcija policijskih službenika u vezi sa delovanjem u situacijama nasilja nad ženama, porodičnog nasilja.

Takođe, zahtevi sa protesta podneti su i Opštini Gračanica:

Mi ovde prisutne građanke i građani, nakon eskalacije porodičnog nasilja i nasilja nad ženama poslednjim slučajem ubistva naše sugrađanke zahtevamo od Opštine Gračanica:

• DA PROGLASI DAN ŽALOSTI NA TERITORIJI OPŠTINE!
• Da se ne samo deklarativno već i faktički uključi u sprečavanje nasilja nad ženama u našoj opštini. Što znači da direktno pomaže onim ženama koje su do sada prijavile nasilje i dobile sudske sporove tako što će JAVNO stati uz njih a onda im pružiti svaki vid pomoći koji je u domenu lokalne samouprave.
• Da opštinske strukture istrajnije i podrobnije uključe u praćenje prijavljenih slučajeva nasilja nad ženama
• Da Kancelarija za rodnu ravnopravnost pri opštini Gračanica radi ono što joj je propisano Zakonima a što se ne odnosi isključivo na „beleženje“ slučajeva nasilja već i faktičke pomoći žrtvama.
• Zahtevamo da se što hitnije razmotri budžet ove Kancelarije kojim je nemoguće finansijski pomoći žene u njihovom daljem životu nakon prijave nasilja.
• Da se opština uključe u rešavanje egzistencionalnih problema žena žrtava nasilja.
• Da se radi na edukaciji stanovništva o prevenciji nasilja u porodici i nasilja uopšte.
• Omogući ženama žrtvama nasilja besplatnu pravnu i psoihološku pomoć.
• Razmotri članove opštinskog odbora za bezbednost i uključiti organizacije koje se bave pravima žena i rodnom ravnopravnošću.

Ovaj protest organizovala je NVO Pravo na pravo a prisustovalo je nekoliko desetina građanki i građana Gračanice.

I pored toga što su na protest pozvani bili i direktori obrazovnih ustanova, nijedan se od njih nije pojavio. Takođe, sem pojedinih direktorica odeljenja opštine, protestu nije prisustvovala gradonačelnica Ljiljana Šubarić, kao ni predsednik Privremenog organa opštine Priština Novak Živić. Među prisutnima bilo je radnica Doma zdravlja, ali ne i direktorke Mirjane Dimitrijević, a iako pozvan protestu se nije odazvao ni direktor KBC-a Bratislav Lazić, inače poslodavac ubijene Marije.

Iako se ovi funkcioneri ni direktori različitih ustanova nisu pojavili na samom protestu, iz NVO Pravo na pravo zahvaljuju svima onima koji su došli da pokažu da Marija nije zaboravljena, i da je neophodno uraditi sve što je moguće da se ovo više nikada ne ponovi.

NVO Pravo na pravo nastaviće da insistira da se zahtevi upućeni lokalnoj samoupravi i policiji ispune, što su naredni koraci u cilju povećanja bezbednosti žena, ali i ostvarivanja njihovog prava na dostojanstven život bez nasilja.

Piše: Milica Stojanović Kostić

Marija, žena, majka troje dece, zaposlena u Kliničko – bolničkom centru Priština-Gračanica, gušterčanka, gračaničanka, supruga. Tačka. Sve je to bila, ali koliko smo još znali o njoj?

Ko je bila Marija? Šta je volela? Da li je svaki dan strahovala za svoj život? Da li je svakodnevno bila maltretirana, tučena, ponižavana? Da li je doživljavala psihičko nasilje? I ono što je veoma bitno, da li su komšije, prijatelji, rodjaci znali da se to dešava? Da li su njene koleginice i kolege bile upućene? Na ta pitanja nikada nećemo znati tačan odgovor a i da znamo, sada je kasno!

Sramota me je što živim u opštini u kojoj nakon ubistva niko ne progovara. Što ćuti prva među nama koja bi trebalo da izađe i osudi ovo ubistvo i uradi sve što je moguće, kad već dosad nije. Ćuti poslodavac kao da nije vredna ni pomena, ćuti privremeni organ, ćute svi! Ama baš svi koji imaju odgovornost, koji su morali više da rade. A tim ćutanjem poručuju ženama:”bolje vam je da trpite i stradate nego da progovorite o nasilju, jer nas ne zanimate”!

A žene, obične žene, devojke, majke, savesni muškarci, oni su tu. Oni žele da protestujemo, žele da se podigne glas protiv nasilja, da se ovo ne zaboravi tako lako. Ali se i boje, posledica koje ovakav sistem i ovakvi ljudi na funkcijama mogu da proizvedu. Boje se žene da će nasilje kulminirati jer zvanično niko ne staje u njihovu odbranu, boje se jer se po kuloarima nasilnik pravda, kažu: “nije hteo, nije imao nameru, samo ju je odgurnuo”. I dalje vlada učenje da žena proizvodi nasilje, a ne da je nasilje i ubistvo čin koji sprovodi mentalno obolela osoba.

Upozoravali smo opštinu da se na dan borbe protiv nasilja nad ženama, žene ne šalju u banjska lečilišta jer kakva je ta poruka? Nisu nas slušali! Pozivali smo institucije da rade na sprečavanju nasilja, nije ih zanimalo.Zato je ovo pre svega odraz vaše nezainteresovanosti, nadmenosti i bezobrazluka,a Marija ona je daleko, tamo gde joj više ne možete ništa!

Ćuti Vlada Srbije, ministri i minstarke, ćuti i većina medija. Poručuju nam : Vaše pravo je da ne znate ništa!

Ove posledice nećete moći da sanirate, ovakve posledice nemaju lek, možete da pognute glave, tako osramoćeni svi vi “veliki” da se zatvorite u svoje nedostupne kancelarije i da čekate da primite još jednu platu i pobegnete glavom bez obzira. Ali zapamtite, od svoje savesti nemate gde.

Ovim tekstom želim da vam poručim par stvari:

NEĆEMO DOZVOLITI DA MARIJU ZABORAVE, ona će biti simbol naše dalje borbe za normalna i dostojansten život žena.

NASILJE NIJE PRIVATNA STVAR, prijavite nasilnike jer tako možete da sprečite najstrašnije ishode.

ORGANIZOVANO ĆEMO PODSETITI INSTITUCIJE NA NJIHOVE OBEVEZE.

MEDIJI KOJI SU SE BAVILI OVOM TEMOM

Gračanica: Žena pretučena od strane supruga, u teškom stanju prebačena u UKC Priština na dalje lečenje

 M.Ž. iz Donje Gušetice preminula od posledica povreda 

Preminula žena iz Gračanice od povreda koje joj je naneo suprug

Преминула жена из Доње Гуштерице коју је претукао супруг

M.Ž. iz Donje Gušterice preminula od posledica povreda

TRAGEDIJA KOD GRAČANICE Muž pretukao ženu, ona preminula u bolnici od povreda

Preminula žena iz Donje Gušterice koju je pretukao suprug

Preminula žena koju je muž PRETUKAO kod Gračanice: Dva dana se borila, ali podlegla povredama – Nasilnik iza REŠETAKA!

Tužilaštvo porodično nasilje u Gračanici prekvalifikovalo u teško ubistvo; Izdata naredba za obdukciju

Nasilje u porodici tužilaštvo prekvalifikovalo u teško ubistvo

Ministarka pravde o ubistvu žene iz Donje Gušterice: Duboko sam šokirana tragedijom – za ubice maksimalna kazna

Saopštenje Mreže žena Kosova povodom smrti žene iz Donje Gušterice usled porodičnog nasilja

Osmani povodom ubista M.Ž. iz D.Gušterice: Svi moramo biti jedno, dok se nijedna žena ne bude plašila za svoj život

Osmani posle ubistva žene u D.Gušterici: Jedna žena manje, jedan ubica više

NVO “Pravo na pravo” pokreće inicijativu o postavljanju spomenika zaslužnim Srpkinjama u Gračanici.

U centru Gračanice je na Vidovdan ove godine otkrivena bista naučnika i pronalazača  Nikole Tesle, poslednje delo vajara i akademika Svetislava Arsića Basare.

“Postavljanje ove biste navelo nas je na razmišljanje o tome koga cene i veličaju naši sugrađani, a posebno da li uopšte ima spomenika znamenitim Srpkinjama u našoj opštini,odnosno u samoj Gračanici”, navela je direktorka NVO “Pravo na pravo” Milica Stojanović Kostić.

U samoj Gračanici postavljeni su spomenici Kralju Milutinu u dvorištu OŠ Kralj Milutin, Milošu Obiliću koji je premešten nakon sukoba iz Obilića u ovo mesto, spomenik Janićiju Popoviću u dvorištu Doma kulture. Jedina žena kojoj je do sada podignut spomenik u Gračanici je kraljica Simonida i nalazi se u atrijumu škole.

“NVO “Pravo na pravo” je pre svega uzelo u obzir činjenicu da se na osnovu uvida u broj spomenika i tome da je samo jedan posvećen ženi, znamenite Srpkinje ne poštuju dovoljno i da je neophodno pokrenitu ovu inicijativu kroz peticiju koju ćemo kasnije predati Opštini Gračanica i zahtevati od iste da ispuni naš zahtev”, navodi Stojanović Kostić.

Nepravedno zapostavljene Srpkinje

Veliki je broj Srpkinja koje zaslužuju da se njihov lik i delo ovekoveči u vidu postavljanja biste ili spomenika u Gračanici. Istraživanjem javnog mnjenja došli smo do sledećih predloga koji su nam slale sugrađanjke i sugrađani:

1. Kosovka devojka – neznana junakinja
2. Milunka Savić
3. Desanka Maksimović
4. Nadežda Petrović
5. Mira Alečković
6. Milica Stojadinović Srpkinja

Nvo “Pravo na pravo” poziva sve relevantne institucije i organizacije kao i sugrađanke i sugrađane da daju svoj doprinos u odluci o tome koji će predlog biti usvojen. U narednih 10 dana NVO “Pravo na pravo” nastaviće da ispituje javno mnjenje nakon čega će biti doneta odluka o ličnosti čiji će spomenik biti zahtevan kroz peticiju.

Na ovom linku se možete izjasniti.

ANKETA O SPOMENIKU SRPKINJI

Intervju radila: Milica Stojanović Kostić

Privatno preduzetništvo u srpskim sredinama na Kosovu nije na zavidnom nivou, različiti su problemi koje ovdašnje preduzetnice i preduzetnike muče a koji nisu vezani samo za posao koji obavljaju. Međutim, svojom istrajnošću i posvećenošću mnogi su uspeli da se izbore i opstanu. Jedna od njih je i Jovana Mitić, rtidesetdvogodišnjakinja iz Gračanice.

Ko je Jovana Mitić?

Cvećaru „Orhideja“ otvorila je pre 10 godina. Počeci nimalo nisu bili laki, ali njena želja i istrajnost pobedili su sve prepreke na koje je nailazila.  Svoj posao je dve godine kasnije proširila. Te se osim proizvodnje, prodaje i arnažiranja cveća počela baviti dekorisanjem prostora za različite proslave.

Tada devojka od 22 godine, sanjala je snove koji su u sredini kao što je Gračanica gotovo nepojmljivi, međutim najvažnija stvar bila je upornost, koja joj i danas donosi mušterije, a na kraju zadovoljne sugrađane koji koriste njene usluge.

1. Kako izgleda biti preduzetnica u Gračanici? Ima li tu više problema ili zadovoljstva?

„To kako izgleda ili kako bi trebalo da izgleda biti preduzetnica je individualna stvar, ne mogu sebe da stavim u kalup preduzetnice, jer u svom poslu imam puno slobode, imam svoje radno vreme, ima dosta i problema, ali mi žene kao i u svemu, gledamo samo benefite, probleme rešavamo u hodu, naviknute smo na konstantnu borbu, bilo u poslu ili životu.”

• Imate li podršku sugrađana i sugrađanki?

„ Što se podrške tiče, moram da istaknem posebnu zahvalnost skoro svim svojim sugrađanima, sugračankama, mojim dragim mušterijama. Podrške i lepih komentara je pregršt, što naravno opravdavam uvek svojim radom i idejama.”

• Šta mislite o poštovanju prava žena, koliko je to danas zastupljeno u Gračanici?

„U Gračanici se može u svakoj prilici videti kolko se ne poštuju prava žena, ali opet upoređujući sa nekim prošlim vremenima i situacijama, sada je za nijansu bolja.”

• Osećate li se ravnopravno u svojoj kući, porodici, društvu?

„Živim u zdravoj porodici, gde smo ja i suprug pre svega partneri, gde je poštovanje obostrano u apsolutno svakom segmentu našeg života. Što se društva tiče ne mogu da kažem da se uvek osećam ravnopravno, jer položaj žena generalno u društvu uvek treba negovati i radaiti na tome da bude što bolji.”

• Šta znači biti žena na Kosovu? Možemo li da dosegnemo standarde koji su nam postavljeni?

“Standardi koji su postavljeni, koji mene zanimaju su samo moji standardi, kada sam ja zadovoljna i kada sebi ispunjavam svoje standarde, onda koračam sa velikim samopuzdanjem, i uopšte ne razmišljam o tome da li se uklapam u standarde društva koje samo društvo postavlja, a niko se ne pita na osnovu čega.”

• Može i žena baš sve da postigne? Mama, supruga, kuvarica, spremačica, poslovna žena, preduzetnica. Kako izgleda jedan tvoj dan?

“Moj je cilj pre svega da budem dobra mama, dobra supruga, dobra sebi i svom okruženju, tako se moje zadovoljstvo oslikava i na moj poslovni život. Kao preduzetnici nije mi lako da sve postignem jer se suočavam sa izazovima koji su realni i rešivi, ali nekada i potpuno nerealni. Ali kada se odlučite na taj korak, onda se svakodnevno boriti za posao u kojem ste.”

• Nailje nad ženama ne jenjava, šta mislite šta je razlog što žene trpe nasilje i ne prijavljuju ga?

“Žene trpe, po mom mišljenju, jer su najčešće ekonomski zavisne, drugi je razlog jer se plaše osude društva, a najgora stvar tiče se toga što nemaju podršku porodice i svojih bližnjih, a veoma je važno naglasiti da postoji I strah od samog partnera. Ali kada je žena ekonomski nezavisna, lakšće će se izboriti sa većinom problema.”

• Ima li to veze sa nepoverenjem u institucije?

“Mislim da je to pre svega najveća prepreka, usko povezana sa nepoverenjem u institucije.”

• Vaša poruka ženama koje žele da započnu svoj biznis?

“Da veruju u sebe, svoje ideje, lepo je da imaju  podršku porodice, ali i kada je nemaju želja za onim u šta veruju treba da ih vodi da postignu ono o čemu sanjaju da rade. Nije uvek lako, ali je veoma lepo biti preduzetnica, trebaće mnogo vremena da to i same osete, ali kada dođu do tog stadijuma shvate da je ceo put koji je do toga vodio, bio samo jedno iskustvo koje samo ojača i na kraju dana donese ono što su želele.”

Ukoliko do sad niste, a želite da podržite rad Jovane Mitić iz Gračanice, možete je naći i bolje se upoznati sa njenim radom i na Instagram profilu cvećare Orhideja.

Piše: Milica Stojanović Kostić

Novinarstvo ili „brza književnost“ kako ga teoretičari opisuju u osnovi ima veoma humanu namenu, međutim kao i u sva ostala zanimanjima i ovo zavisi od „učesnika“, odnosno novinarki i novinara. Iako je danas teško pronaći one koji pored izazova sa kojima se nezavisno novinarstvo suočava, rade ovaj posao bez „agende“, posebno je zabrinjavajuće kako su novinarke tretirane dok obavljaju svoj posao.

Kao i u ostalim sferama društva, tako  i u novinarstvu, žene i dalje nisu jednako tretirane. Na terenu se novinarke suočavaju sa različitim problemima.

Jedan od poslednjih primera lošeg ophođenja prema novinarki dogodio se u predsedništvu Kosova, kada je službenik prstom „isterivao“ ekipu Medija centra Čaglavica. Novinarka Sanja Đokić u pisanoj izjavi za naš sajt navodi da se u trenutku kada joj se službenik u predsedništvu obraćao na ovaj način, osećala diskriminisano, ali i poniženo.

„Htela sam takođe da ga pitam kako je kolega Albanac ušao sa karticom na kojoj piše “vizitor”, i kako je njemu omogućeno da prati sastanak i konferenciju. Međutim on je samo ponavljao na albanskom jeziku akreditimi i pokazivao prstom da napustimo zgradu, što smo i uradili“, objašnjava Đokićeva.

Nakon što su mediji, Udruženja i organizacije reagovale na ovakvo veoma loše postupanje prema ekipi ovog medija, Sanja Đokić je sutradan otišla po akreditacije, ali naišli su na drugačije ponašanje istog službenika.

„Sutradan smo moj kolega i ja ponovo otišli do zgrade predsedništva kako bi smo podigli akreditacije i moram da kažem da sam našila na potpuno drugačiju situaciju. Službenik koji mi je samo dan ranije pokazao prstom ka vratima bio je veoma ljubazan i preuzeli smo akreditacije, na kojima ovaj put ime naše medijske kuće piše samo na albanskom jeziku“, navodi ona.

Ipak, to ne pobija činjenicu da se Sanja u trenutku kada joj je službenik pokazivao prstom da napusti predsedništvo, osećala poniženo.

„Tog trenutka sam se osećala diskriminisano, malo i poniženo, ali ono što je opasno je pitanje da ako takvo jedno ponašanje mogu da doživim u predsedništvu Kosova, instituciji koja treba da bude primer demokratskih vrednosti i tolerancije,  ne znam šta mogu da doživim od strane nekih nižih slojeva ovog društva. Međutim ono što je važno je da smo kolega i ja dobili podršku pre svega naše medijske kuće, naših kolega, strukovnog udruženja, Vas kao nekog ko se zalaže za prava i bolji položaj žena i mnogih drugih ljudi koji su me zvali tog dana i pružili mi podršku“, zaključuje Sanja Đokić, novinarka Medija centra Čaglavica.

Nije redak slučaj da se novinarke na terenu suočavaju sa velikim problemima samo zato što su „drugog pola“, međutim novinarke ne prijavlju seksističke komentare koji im se upućuju, bar do sada sličan primer nisu mogli da nam potvrde iz Udruženja novinara Srbije, tačnije njihovog ogranka na Kosovu.

„Iako u našoj bazi nemamo prijavljene i evidentirane slučajeve u kojima koleginice prijavljuju nedolično ili uvredljivo ponašanje prema njima, u slučajevima koje beležimo i analiziramo, uviđamo da im se ipak događaju neprijatnosti za vreme izveštavanja sa terena“, ističe Jelena Marković iz ovog Udruženja.

Kako ona dalje navodi u 2023.godini zabeležen je 21 slučaj ugrožavanja novinarskih sloboda, a njih 11 odnosi se na onemogućavanje rada novinara i medijskih radnika.

„Tako se u protekloj godini dešavalo da za vreme obavljanja svojih radnih zadataka na terenu (novinarke) dobijaju pretnje, budu vređane i onemogućavane da obavljaju svoj posao“, objašnjava Markovićeva.

Jedna od njih je i Ana Ćup, novinarka iz Gračanice koja je doživela je veoma neprijatnu situaciju dok je izveštavala sa severa Kosova, kada su je vređala trojica muškaraca.

„Najneprijatnija situacija je bila kada su me tri muškarca vređala u Severnoj Mitrovici. Jedan od njih je imao blizu 70 godina, što je za mene u tom trenutku bilo šokantno. Uznemiravanje je prvo krenulo u pokušaju da me spreče da se uključim uživo za televiziju za koju izveštavam, a onda u nastavku verbalnog sukoba doživela sam strašne uvrede. Srećom kratko je trajalo“, navodi Ana Čup u izjavi za naš sajt.

U trenucima kada vas neko vređa, neophodno je, navodi Ćup, da ipak ostanete profesionalni, jer vam to nalaže etika, ali osećanje koje ostaje je strašno.

„Jednom rečju užasno. Kada vas neko uvredi, zbog toga što mu se ne sviđa na koji način radite, ali kada vas neko poistoveti sa određenim političkim subjektima i to bez osnova, a zatim uvredi samo zato što ste žena, onda osećaj svakako nije prijatan. U tim trenucima je jako bitno ostati do kraja profesionalan i ne ulaziti u dalji sukob. Iskreno, u jednom trenutku sam pomislila da će i fizički nasrnuti na mene, pa sam pokušala što pre da se sklonim. Kada sam se sklonila, oni su me pratili i nastavili sa vređanjem. Toga dana morala sam da promenim dve lokacije i tek na trećoj sam uspela da završim svoj posao„, navodi Ana Ćup.

Žene u novinarstvu često su meta seksističkih izjava koje se odnose na provokacije, komentarisanje izgleda, odeće, kose, ili delova tela. Ovo nisu retki slučajevi, ali novinarke retko o ovome govore.

Zorica Vorugučić, urednica KIM Radija u Čaglavici kaže da u neformalnim razgovorima među kolegama često mogu da se čuju takvi komentari o drugim koleginicama, ali do sada se njoj direktno niko tako nije obratio. Kako dalje ističe, dvadeset godina u novinarstvu donelo je različite neprijatnosti.

“To su uglavnom dobacivanja koja uključuju psovke, targetiranje “izdajnici”, te pitanja “za koga radite?” itd. Tokom izveštavanja o majskim događajima u Zvečanu je takođe bilo neprijatnosti na terenu, vređanja od strane demonstranata i optužbe da sam “ja tu došla da stvaram kavgu”, ali je bilo fizički nebezbedno kao i za sve kolege koje su izveštavale o sukobima 29. maja prošle godine. Bacale su se kamenice, šok bombe, suzavac… Vrlo neprijatna atmosfera za izveštavanje”, objašnjava ona.

Vorgučićeva takođe navodi da ju je takvo ponašanje ranije uznemiravalo, ali da je vremenom stekla strpljenje, ali i hrabrost da na takve prozivke odgovori i suprotstavi im se.

“Na teren odem iz najbolje namere, da informišem javnost o nekom događaju, i nemam nameru da se bilo kome pravdam za posao koji obavljam, niti da se zbog toga ustručavam”, naglašava ona.

Naše sagovornice se slažu da je novinarstvo u ovom delu Balkana definitvno dominantno „ženska“ profesija, ali i da je sve više žena koje su na vodećim pozicijama, urednice ili vlasnice medija.

Ipak, potrebno je više raditi na polju odbrane prava novinarki te osloboditi iste od patrijarhalne „kulture ćutanja“ kako ne bi dolazile u situaciju da trpe različite pritiske samo zato što su žene. Zato ohrabrujemo sve koleginice da se jave relevantnim novnarskim  udruženjima i prijave bilo kakav vid diskriminacije, vređanja ili ponižavanja za vreme obavljanja svog posla .