Category: Glas žena

Pitali smo žene sa Kosova, različitih profesija i životne dobi, šta je njihova poruka drugim ženama povodom 8. marta. Evo šta su nam rekle:

8. mart, Medjunarodni dan zena, posvećen je svim ženama sveta. U ovom našem dobu, najvažniji poklon svim ženama treba biti priznanje za istorijski istrajnu, tešku i pravednu borbu koja još uvek traje, a na nama je da je nastavimo. Borba se ne sme zaustaviti svođenjem na Međunarodni dan žena, simbola izvojevanih ženskih ljudskih prava, na darivanju poklona bez čestitke za dosadašnji uspeh i pružanjem podrške za nastavak borbe u cilju poboljšanja ekonomske, političke i socijalne ravnopravnosti. Zahvaljujem se svim ženama sa čestitkom za dosadašnji uspeh i priznanjem velike hrabrosti koje žene vekovima pokazuju

Jamina Živković, predsednica Udruženja porodica nestalih lica u Štrpcu

Svaka žena u sebi nosi neverovatnu snagu. Kada to kažem ne mislim samo na fizičku snagu ili društvenu moć. Ta neverovatna snaga ogleda se u izuzetnoj emocionalnoj snazi, hrabrosti, inteligenciji… Želim vam da neprekidno ulažete vreme i energiju u lični razvoj što će nam otvoriti put da postanemo svesnije svojih vrlina i talenata. Bićemo snažnije jer ćemo prihvatiti sebe i pratiti svoje snove. Čestitam vam Međunarodni dan žena sa željom da svakog dana budete voljene i poštovane!

Jelena Marković, doktorantkinja na studijskom programu Mediji i društvo na Filozofskom fakultetu u Nišu

Budite svesne svojih prava svakog dana u godini, ne samo danas. Vaš Ženski info.

Piše: Teodora Kostić, dopisnica iz Beograda

Ja sam učenica srednje medicinske škole, smer ginekološko-akušerska sestra i danas sam prisustvovala protestu protiv akušerskog nasilja u Beogradu jer mi moramo da učinimo da ovaj poziv ponovo bude ono što u biti i jeste, human i čovekoljubiv!

Kao učenica srednje medicinske skole, smer ginekološko-akušerska sestra prisustvovala sam porođajima gde se ženama govorilo kako su razmažene i prekornim rečenicama su podsećane na „šta mislite kako su se vaše majke porađale“. Više puta sam ostala u šoku zbog rečenica koje sam čula, ali ja sam tamo ipak samo učenica na praksi, tamo sam da naučim nešto. Naučila sam kako ne treba da se ophodim prema trudnicama i kako da im pomognem i olakšam koliko je u mojoj moći.

Trudnice niko ne pita da li studenti fakulteta mogu da prisustvuju porođaju, oni su jednostavno tu i bez saglasnosti. Neke žene jedva čekaju da im dođemo mi iz srednje škole jer jedino mi sve vreme provodimo s njima a one se u tom prisustvu i razgovoru i malo opuste.

Mislila sam da je ovo jedan od najhumanijih poziva, ali izgleda da mnogo toga moramo da promenimo!

Marica Marković doživljavala je petnaestočasovni teror u Opštoj bolnici u Sremskoj Mitrovici. Nakon porođaja beba je umrla zbog posledica zadržavanja u porođajnom kanalu i nemogućnosti da udahne vazduh.

Doktor Marko Maksimović, koji ne zaslužuje da ga nazivaju doktorom, nije hteo da uradi neophodan carski rez, iako ga je Marica molila za to, ispričala je ova žena medijima. Kako je navela “doktor” je sve vreme vređao i pretio joj, iako su babice pokušale da zaustave to, bilo je bezuspešno.

Govorio mi je da će da mi razbije glavu, izbije zube, da ću da imam dve lobanje. Kada sam izgubila svest, beba se zaglavila u karlicu. Srce je stalo, došlo je do ošećenja na mozgu. Rođena je bez pulsa, uspeli su da je vrate u život malo, odvezli je u Novi Sad, odakle mi je i javljeno da je beba umrla sledećeg dana. Tačan uzrok smrti je nasilnički porođaj. Babice su ga molile, jedna mu je rekla – zar u ovakom trenuku vi nju da vređate. Udario me je i stiskao me za vilicu ,

rekla je Marica.

Tim povodom danas je ispred Ministarstva zdravlja u Beogradu održan protest pod nazivom “Porodilište, a ne klanice”, a prisutnima se obratila urednica portala zadovoljna.rs, Dragana Pandurević Jovović.

Ništa što smo doživele nije bilo normalno i nismo mi za to krive, nismo bile manje vredne, nismo bile razmažene, nismo bile bezobrazne, nismo bile nesaradljive, nismo bile neuračunljive, nismo bile lude! A oni koji jesu krivi moraju da plate!”

Kriv je sistem koji im je dozvolio da se tako ponašaju, koji ih ni jednog jedinog trenutka ne kažnjava pravično i pravedno za propuste i nasilje koji im je dao odrešene ruke i pustio ih da se ponašaju kako im dođe i nikom ništa.

U trenutku kada žena rađa, njoj mora da se da snaga i podrška i vođstvo kroz porođaj jer ona rađa dete. Ne babica, ne doktor, žena rađa!Ne smeju da vrše nad tobom zahvate, ako ti nisu tražili pristanak! Ne smeju da viču na tebe, da te vređaju, stežu, šamaraju, vezuju. Ne smeju da te seku bez preke potrebe, da gaze po tebi i bukvalno i metaforički.

rekla je ona okupljenima.

Građanke na protestu skandirale su: „Podrška za Maricu!“, „Maksimoviću robija!“, „Bolnice ne klanice!“, „Vežite Maksimovića!“, Žene besne, majke besne!“,“Nećemo da trpimo!“,“Pravda za žene!“.

Treba naglasiti da su na protestu bile uglavnom građanke, da nije bilo predstavnika Crkve, vlasti ili opozicije. Izgledalo je kao da se ovo pitanje ne tiče svih nas nego nekih tamo žena sa druge planete, te su se izgleda mnogi napravili ludi i slepi. Međutim u toku protesta MUP je saopštio da je Maksimović uhapšen zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teška dela protiv zdravlja ljudi.

Žene su uspele!

Akušersko nasilje

Akušersko nasilje, odnosno zlostavljanje tokom porođaja podrazumeva bilo koji vid ponašanja koji može da naškodi trudnici, što je ujedno kršenje prava žena i osnovnih ljudskih prava.

Žrtve akušerskog nasilja se osećaju posramljeno, nepoštovano, ignorisano ili doživljavaju čak i fizičko nasilje.

Žene o tome ćute prvenstveno jer misle da im niko neće verovati , ali i zbog straha koji je češći u manjim sredinama gde nema puno porodilišta i akušera.

Ali, da li je ovo poslednji put da se dešava ovako nešto? Nažalost ne. Sve dok se bude ćutalo grozne stvari će se dešavati. Zato žene, majke, niste same i ne treba da trpite bilo kakvo nasilje. Prijavite. Pomozite i sebi i drugima, jer vaš glas mora da se čuje.

A što se nas, budućih babica tiče, ne smemo da posustanemo u ideji da promenimo ovaj loš sistem i da pomognemo drugim ženama da nikada ne dođu u ovakvu situaciju u kakvoj je bila Marica.

Da bi ste mogle da dođete do vrha u društvu u kojem je pravilo da vam je jedina obaveza “da rađate i čuvate potomke, prezimena i ostalo nasleđe muškarca”, morate da naučite određene veštine. Naša sagovornica je nesebično sa nama podelila koje su najneophodnije da znate, takođe nam je otkrila kako se u životu nosila sa različitim preprekama. “Radim u sektoru koj je, nažalost, i dalje oblikovan patrijarhalnim normama, što otežava ženama da postignu uspeh i da se istaknu. Borba protiv stereotipa koji sugerišu da žene ne mogu adekvatno nositi se s ozbiljnim temama, da im nedostaje kompetentnosti ili autoriteta, bila je ključna, “piše za Ženski info Jovana Radosavljević. A ko je Jovana?

Ovim intervjuom zatvaramo 2023. godinu, te smo Jovanu na početku zamolile da nam od 1 do 5 oceni 2023. na određenim poljima.

Koje su osnovne veštine koje bi žene morale da usavrše kako bi mogle da se izbore za jednak tretman u ovom duboko patrijarhalnom društvu?

Borba za jednak tretman žena u društvu zahteva određene ključne veštine, a lično bih želela da istaknem neke koje su mi se pokazale izuzetno korisnim. Prvo, obrazovanje, zajedno s kontinuiranim usavršavanjem, igra ključnu ulogu u izgradnji znanja i veština žena, pružajući im osnovu za samostalnost i jačanje samopouzdanja.Pored razvoja samopouzdanja, komunikacione veštine su od suštinskog značaja za efikasno izražavanje stavova, ideja i potreba.Dalje, formiranje razlličitih mreža podrške nije samo izvor ohrabrenja već i platforma za prevazilaženje različitih izazova. Važno je naglasiti da podrška od strane bliskih ljudi, bilo da se radi o porodici ili prijateljima, igra ključnu ulogu u stvaranju okruženja u kojem se žene osećaju podržano i sposobno da ostvare svoj puni potencijal.Kroz ove veštine i podršku zajednice, žene stvaraju put ka ostvarivanju ravnopravnosti u društvu, podstičući inkluzivnu kulturu koja poštuje i ceni doprinos svakog pojedinca, bez obzira na pol.

Da li su  na tvom putu ka uspehu muškarci bili ti koji nisu mogli da se pomire sa činjenicom da žena napreduje? Da li je bilo problema koji su postojali samo zato što si žena?

Imala sreću da odrastem u okruženju u kojem sam imala podršku za svoje životne odluke, posebno u okviru porodice, iako se neretko nisu slagali sa mojim izborima. Međutim, kad je reč o mom profesionalnom putu, suočila sam se s izazovima zbog toga što sam žena. Radim u sektoru koj je, nažalost, i dalje oblikovan patrijarhalnim normama, što otežava ženama da postignu uspeh i da se istaknu.

Borba protiv stereotipa koji sugerišu da žene ne mogu adekvatno nositi se s ozbiljnim temama, da im nedostaje kompetentnosti ili autoriteta, bila je ključna. Da bih dokazala svoje sposobnosti, bilo je potrebno uložiti dodatne napore i prevazići prepreke koje proizlaze iz predrasuda. U takvom okruženju, postizanje uspeha kao žena zahtevalo je više od samog profesionalnog znanja; zahtevalo je hrabrosti, istrajnosti i konstantnog dokazivanja svoje vrednosti.

Iako su se neki muškarci možda teško mirili s idejom da žena može napredovati na isti način kao i oni, osećam se privilegovano što imam podršku i odlučnost da se izborim protiv nejednakosti i doprinesem stvaranju inkluzivnijeg radnog okruženja.

Jesi li bila osuđivana za nešto što muškarac ne bi bio? Da li ti je “suđeno “ posebni kriterijumima samo jer si žena?

Da, tokom svog profesionalnog puta sam doživela osuđivanje i suočavala se s posebnim kriterijumima zato što sam žena. Očigledno je da su mi postavljani drugačiji standardi nego muškim kolegama u istim situacijama. Nažalost, stereotipi i predrasude prema ženama još uvek igraju značajnu ulogu u društvu i poslovnim okruženjima.

Primetila sam da su moji postupci i odluke pažljivije analizirani, a zahtevi su postavljani na višem nivou kritike nego što bi to bio slučaj da sam bila muškarac. Često sam se nalazila u situacijama gde je bilo potrebno dodatno dokazivanje svoje stručnosti i sposobnosti, dok bi muški kolege možda bile automatski prihvaćene.

Kako se nositi sa neravnopravnošću u društvu i biti uspešna?

“Ovakvi izazovi predstavljaju samo dodatni podstrek za moju odlučnost da postignem uspeh uprkos preprekama. Umesto da dozvolim da me obeshrabre, ovi izazovi su me podstakli da angažujem svoje resurse na inovativan način, osmišljam kreativna rešenja i neprestano se usavršavam kako bih prevazišla barijere koje proizlaze iz predrasuda prema mom polu.

Posebno ističem važnost izgradnje mreže podrške i okruživanje ljudima koji su igrali ulogu mentora u mom profesionalnom putu. To je bilo ključno u mom ličnom i profesionalnom rastu. Sada, kao odgovorna članica zajednice, aktivno radim na pružanju prilika za zaposlenje i usavršavanje mladim ljudima, a posebno mladim ženama. Nastojim im pomoći da ostvare svoj puni potencijal, prenoseći im podršku koju sam i sama dobila. Na taj način, postajem zagovaračica rodne ravnopravnosti u svakodnevnim situacijama, težim stvaranju inkluzivnog okruženja i aktivno doprinosim promenama koje su nužne za postizanje veće jednakosti u društvu.”

Nastavi rečenicu…

Feminizam je… “teži ostvarivanju ravnopravnosti polova kroz prepoznavanje, suočavanje i borbu protiv sistema nejednakosti i predrasuda koje žene doživljavaju u društvu. Feminizam je borba za mogućnost izbora.”

Žena ženi je…. “može biti i najveća podrška, ali i najveća prepreka.”

Prirodno je da žene zagovaraju rodnu ravnopravnost, ali…

Kao neko ko je dugi niz godina u NVO sektoru, kakva su tvoja iskustva o učešću žena u donošenju važnih odluka?

Nova društvena inicijativa, organizacija civilnog društva koju sam pokrenula i koju vodim, se ne bavi direktno rodnim pitanjima, ali kroz svoje delovanje utičemo na razbijanje rodnih stereotipa i podizanje svesti o položaju žena, posebno u procesima donošenja odluka. Kroz naš rad, uočili smo niz obrazaca koji ženama otežavaju da dođu do položaja donosioca odluka, posebno u politici. Žene nemaju iste uslove, a ovakvi pozivi zahtevaju veću žrtvu, ali i podršku kako bi one uspele u ovom sektoru.

Da li žene na pozicijma dovoljno rade kako bi promovisale i borile se za rodnu ravnopravnost? Da li bi prirodno bilo da je to tako?

“Nažalost, smatram da trenutno nije u dovoljnoj meri slučaj da žene na visokim pozicijama aktivno rade na promociji i borbi za rodnu ravnopravnost. Ova neaktivnost, posebno na političkom nivou, često proizlazi iz brojnih prepreka s kojima se žene suočavaju u našem regionu. Ove prepreke, koje uključuju patrijarhalne strukture, rodne stereotipe i ograničavajuće društvene norme, često čine izazovnim zagovaranje za rodnu ravnopravnost i jaču uključenost žena, posebno na pozicijama donošenja odluka.

Prirodno bi bilo da žene aktivno podržavaju i zastupaju rodnu ravnopravnost, no stvarnost pokazuje da je neophodno prevazići niz prepreka kako bi se postigao taj cilj. Ključno je osigurati da žene na pozicijama donošenja odluka dobiju podršku, stvorenu infrastrukturu i resurse kako bi efikasno radile na unapređenju rodne ravnopravnosti u društvu.”

Šta smo mogle bolje, a šta ćemo dalje?

Šta smo mogle bolje u prethodnoj godini na polju zalaganja za naša prava?

Ocenjujući proteklu godinu u kontekstu našeg zalaganja za ženska prava, uviđam da je uvek postojala mogućnost za poboljšanja. Godina koja je iza nas donela je značajne izazove srpskoj zajednici na Kosovu, naročito u političkom i bezbednosnom smislu, što je često zasenilo postojeće, ali  i novonastale probleme proistekle iz patrijarhalnog društva i slabih (ili čak nepostojećih) institucija.

Kada se osvrnem unazad, verujem da smo mogli biti bolje koordinisane, upornije i izraženije u zalaganju za ženska prava.

Šta , kao žene, moramo da uradimo u Novoj?

U narednoj godini, kao žene, važno je da aktivno radimo na jačanju solidarnosti i međusobne podrške. Potrebno je da se uključimo u dijaloge o rodnoj ravnopravnosti, radimo na sebi, te pružimo podršku ženama u različitim sektorima. Takođe, ključno je kontinuirano se boriti protiv predrasuda i rodno uslovljenih ograničenja, te sarađivati s muškarcima koji podržavaju rodnu ravnopravnost. Aktivno učešće u društvenim inicijativama i političkim procesima doprineće stvaranju inkluzivnijeg društva koje ceni doprinos svih njegovih članova, bez obzira na rod.

Šta bi promenila u Novoj godini kada bi jednim pokretom ruke to moglo da se reši?

“U narednoj godini, želim videti kraj političke nestabilnosti i nepravde, kao i eliminaciju selektivnog pristupa kosovske vlade vlastitom ustavu i zakonima, naročito kada je reč o pravima nevećinskih zajednica. Razumevanje da je teško postići napredak i raditi na unapređenju situacije kada su egzistencijalna pitanja i osnovna prava određene zajednice u opasnosti je ključno. Smatram da će stvaranje inkluzivnijeg okruženja za sve zajednice na Kosovu biti od suštinskog značaja za ostvarivanje napretka uopšte, kao i u polju rodne ravnopravnosti.”

Šta želiš da se nikada ne ponovi iz stare godine?

Ono što ne bih želela da se ponovi iz prošle godine je osećaj nemoći. Bez obzira na intenzivan napor koji smo, moje kolege iz Nove društvene inicijative, uložili, uključujući učešće na preko 160 sastanaka s visokim zvaničnicima iz međunarodne zajednice i davanje preko 300 izjava za medije o položaju srpske zajednice na Kosovu, krizi na severu Kosova, dijalogu u Briselu, i drugim važnim temama, imam utisak da nismo postigli dovoljno, bez obzira na platformu koju smo imali. Verujem da je bilo više sluha za potrebe i razloge za zabrinutost srpskog stanovništva na Kosovu, ne bi smo bili u situaciji u kojoj se nalazimo danas.

Podrži, osnaži, motiviši

Kako osnažiti žene da streme svojim ciljevima?

Ključno je pružiti ženama podršku kroz edukaciju, mentorstvo i stvaranje inkluzivnog okruženja. Ohrabrivanje žena da se angažuju u raznolikim sektorima, podsticanje samopouzdanja i promovisanje modela ženskih lidera igraju ključnu ulogu. Dodatno, važno je raditi na razbijanju rodnih stereotipa i stvaranju ravnoteže između poslovnog i privatnog života, kako bi žene mogle neometano težiti i postizati svoje ciljeve. Ipak, za ovo je neophodno ostvariti važne preduslove a to su osećaj bezbednosti i izvesnosti, kao i jake institucije koje rade svoj posao.

Kako ih podržati?

“Podrška ženama zahteva sveobuhvatan pristup koji uključuje edukaciju o rodnoj ravnopravnosti, stvaranje sigurnih i inkluzivnih radnih okruženja, promovisanje mentorstva i mreža podrške, kao i aktivno uklanjanje prepreka za napredak žena. Takođe je važno osnažiti žene kroz podsticanje njihovog aktivnog učešća u javnom životu, prepoznavanje njihovih dostignuća i priznavanje njihovih uloga u društvu, kako bi se postigla prava rodna ravnoteža.”

Tvoja poruka ženama?

Moja poruka ženama bi bila da ne dozvole da stereotipi i predrasude ograničavaju njihove ambicije. Samo zato što se nešto tradicionalno smatra muškim poslom ne znači da žene ne mogu biti uspešne u tome.

Tvoja motivaciona poruka za narednu godinu?

Naučite da postavite granice i odlučno kažete “ne” kada osećate da nešto ne želite ili kada to nije u skladu s vašim vrednostima i prioritetima.

Intervju uredila: Milica Stojanović Kostić

Ova godina, koju će kao i njene prethodnice ovih dana svi zvati “starom, lošom, i da se nikada ne ponovi”, za sobom je ostavila veliki trag na svim poljima, a posebno na polju Kosovu. Ova godina koja odlazi ostavila je i dubok trag na društvo u našoj maloj Gračanici jer je svest žena o potrebi za feminizomom počela da se budi.

Ova 2023.godina počela je optimistično, društveno odgovorno, obećavajuće, jer smo već u martu, tačnije na Dan žena, ženama poklonile Ženski info. Mesto na kojem mogu da kažu baš sve što su godinama želele, mesto na kojem mogu da podele brige i nedoumice, da podele srećne trenutke i uspehe. Da budu dostojanstvene i svoje. Možda bi bilo prihvatljivije kada bih napisala da je bilo “teško, kao svaki početak”, ali ne bilo je lepo i nimalo teško. Bilo je zadovoljstvo i ispunjenje krenuti u ovakav poduhvat.

Veliku zahvalnost dugujemo Brani Antović, ženi koja nas je svesrdno podržala, i pozvala svoje pratioce da nam pruže vetar u leđa. Hvala ti, Brano!

U ovoj godini smo započinjali važne teme, otvarali debate o tabuima, rušile barijere, a što je najvažnije o nama se govori svuda. Tema smo svakakvih okupljanja, bilo porodičnih ili društvenih uopšte. Ljudi reaguju na naše priče, čitaju nas i žene ali i muškarci. Oni se uglavnom bune, protive stavovima koje zastupamo, ali sve to znači da smo uspele u misiji koju imamo, tačnije u njenom prvom koraku, da utičemo!

U ovoj godini podsećali smo one čiji je posao da rade, da nije vreme da odmaraju, a one koje previše rade da malo i odmore. Sve ovo vreme borimo se za bolje uslove rada, za ravnopravni tretman, za jednakost u kućnim poslovima.

Nije lako voditi ovu borbu bez podrške političkih predstavnika, nije lako kada se lokalna samouprava ismejava žrtvama time što na Dan borbe protiv nasilja nad ženama upravo žene vodi u lečičišta, a da gradonačelnica nijednom rečju ne osudi ovu društvenu anomaliju. Mi smo ipak i pored ovakvih prepreka uspele da edukacijom o tome šta je sve nasilje ohrabrimo dobar deo žena da ne trpi nasilje i da prijavi isto.

Borile smo se i protiv nejednakih plata a istog radnog mesta, protiv patrijarhata i negativnih učenja. Ali smo u isto vreme pozivale na razumevanje, toleranciju i suživot. Nagrađene smo već u devetom mesecu svog postojanja.

Hvala vam na poverenju i podršci! 2024. će biti još važnija za sve nas!

Piše: Milica Stojanović Kostić

Zamenica premijera Kosova Emilija Redžepi i Sanija Murati ispred NVO “Lady” dodelile su priznanje “Zlatna žena Kosova – Kruna uspeha” urednici portala Ženski info Milici Stojanović Kostić za poseban doprinos u oblasti promovisanja rodne ravnopravnosti, feminizma i zalaganja na polju borbe za prava žena.

Ceremonija dodele organizovana je u Kljan Areni, a prisustvovao je veliki broj žena. Ova tradicija nastavlja se i ove godine, a kako je rečeno, sve u cilju osnaživanja žena i afirmaciji u borbi za jednak tretman.

“Naša žena je jaka, hrabra, uspravna. Predstavlja stub svake naše porodice, stiže i postiže sve da ostvari tokom 24 sata – da ide na posao, da pospremi kuću, da kuva, da odgaja decu, da vodi računa o supružniku, ali i  da vodi računa o užoj i široj rodbini. Naša žena je jednostavno stub i toplina svakog našeg doma”, navela je u obraćanju Emilija Redžepi.

View this post on Instagram

A post shared by Milica Stojanovic (@lady_stojanovic_kostic)

Urednica našeg portala ističe da je veoma važno da se prepozna zalaganje aktivistkinja za prava žena, jer se većina tradicionalno opredeljenih institucija ponaša kao da one uopšte i ne postoje i umesto da ih institucije podržavaju, one čak i ne dozvoljavaju ženama da se izbore za svoja prava.

“Važno je da žene osnažimo da pre svega zahtevaju poštovanje prava koja su im garantovana najvišim pravnim aktima, a onda da tako osnažene mogu da rade sa drugim ženama. Važno je da se trudimo da svaki dan ukazujemo na to da se žene ubijaju samo zbog pola, i da je nasilje nad ženama prisutno u velikoj meri, ali da žene žive u strahu da to nasilje prijave. Moramo svakodnevno da podsećamo institucije da moraju da nas zaštite onako kako je to već predviđeno zakonom. Žene moraju da se oslobode okova patrijarhata i slobodno misle, govore i žive”, ističe Stojanović Kostić.

Fotografija preuzeta sa sajta Medija Centar Čaglavica

Na značaj dojenja sve nas češće podsećaju stručnjaci,ali prekid dojenja je i dalje tema koja spada u domen „ženskih saveta“ koji se prenose s kolena na koleno. Međutim, kao i svaki drugi proces kroz koji žena prolazi prekid dojenja predstavlja veliki izazov za majku i bebu, te ukoliko mu se ne da dovoljno vremena može imati posledice po oboje. Mnoge mlade mame nalaze se pred ovakvim izazovom a jedna sa kojom smo mi razgovarali dojila je bebu više od dve godine kada je odlučila da je vreme da prestane. Ona je na Instagramu poznata kao Fotkalica, a u stvarnom životu je Milica Karan.

Paralelno sa radom u filmskoj industriji, od 2016. je i preduzetnica u oblasti produkcije audio-vizuelnog sadržaja, sa fokusom na sadržaj za digitalne medije. Posle 10 godina rada na filmu ostvarila se i kao majka, što je bio jedan od razloga da se povuče iz filmskog sveta. Danas se, nakon porodiljskog odustva, vraća kreativnom radu kroz sopstvenu produkciju, nudeći podršku ženama preduzetnicima da u snimanju video kurseva i online edukacija uživaju, budu efikasne, opuštene pred kamerom, izgledaju autentično, samouvereno i stručno na video snimcima kakve i jesu uživo u direktnom kontaktu sa klijentima.

Milice, dojenje je izazovno samo po sebi, ali šta je sa prekidom dojenja, koliko je ova tema zastupljena?

Rekla bih, makar u mom okruženju, da se o prekidu dojenja ne govori dovoljno niti u velikoj meri kao o uspostavljanju laktacije, edukaciji o pravilnom dojenju, dojenju u javnosti i dr. O prekidu dojenja se najčešće govori u kontekstu ‘’Dojenje traje dok mami i bebi to prija.’’ i ‘’Kad misliš da prekineš dojenje? On je već veliki’’. Jedni ti ‘’daju blagoslov’’ majkama da to traje dokle god, dok drugi stavljaju pritisak na majku da je već kriva jer odavno je trebalo da prekine. Niko skoro ne stavlja fokus na to kako prekid dojenja izgleda, na to da nije reč o jednoj tački u vremenu nego o procesu koji traje neko vreme, ima uspone, padove, emotivne i fizičke izazove, pomešana osećanja, suprotne i suprostavljene potrebe.

Čemu nas uče, ko nas uči, koliko je to ispravno i u skladu sa našom majčinskom prirodom?

Mene odavno niko ne uči. Odgovornost da nešto naučim je na meni, kao i
odgovornost čije znanje, savete i sugestije slušam. Ja sam ta koja uči od ljudi koje odaberem. Ono što sve vreme radim, jeste da osluškujem sebe, svoje telo, proveravam kako reagujem na svaku informaciju koja do mene dođe, proveravam kako moje dete reaguje. Mislim i da nismo svi na istom stepenu bliskosti sa majčinskom prirodom. Ja sam na nivou koji mi nalaže da slušam svoje telo i telo mog deteta ispred svake tehnike, metode i alata. Ne verujem u univerzalna rešenja. Ne verujem u postojanje jednog načina koji odgovara svima kao najbolji način. Npr. ako postoji nekoliko načina da se prekine dojenje, za mene su to samo smernice, putokazi, ka čemu krenuti prvo, na šta obratiti pažnju, ali u svemu tome imam potrebu da pronađem svoj način,
naš način, ono što za mene i moje dete najbolje radi. I to najbolje radi svako za sebe treba da definiše. Za nekoga je najbolje ono što je najbrže, za nekoga ono sa najmanje plakanja, za nekoga nešto treće.

Koliko je podrška partnera važna i šta ako partner nije prisutan? Na koliko je to dodatnih nivoa teže?

Podrška je u životu jako važna, za bilo šta što radimo. U vremenu u kome su razvodi tretiraju kao normalna društvena pojava koliko i samo sklapanje braka, možemo se praviti da je biti samohrani roditelj nešto što funkcioniše, ali ne možemo da se ne zapitamo kako funkcioniše. Nemati partnersku podršku je na svim nivoima teže, od toga kad treba iz auta do stana izneti 3 pune kese namirnica i dete bez lifta, pa do prekida dojenja, ako se držimo te teme. Takođe, prisustvo partnera ne garantuje nam i prisustvo partnerske podrške. Postoji ta siva zona u kojoj su vidim mnoge mame u mom okruženju. Imati partnera formalno ne znači imati podršku, kao i što ne znači da je podrška koju nam partner pruža upravo ona koja nam je potrebna. Konkretno, kod prekida dojenja, za neku mamu je podrška da njen partner uveče uspava dete umesto nje
kako bi se ukinuo noćni podoj, dok za drugu mamu u istoj situaciji dok ona mazi dete u krevetu, ne daje dojku, nudi detetu drugu vrstu nežnosti i razmene koja će postati njihov nov način uspavljivanja, podrška može biti da partner leži tu u mraku sa njima i mazi nju po leđima, grli je, drži za ruku i bude tu za nju, dok je ona tu za dete.

Šta je sa ženom u mami?

Kako pomiriti u sebi mamu, preduzetnicu i maštalicu? Da li se snovi prekidaju radjanjem ili postoji ponovno radjanje žene nakon što postane majka? Da li je to neka nova snaga?

Rađanjem se nije rodila nova žena. Rodila se majka. Majka, to je samo jedna od uloga koje u meni žive. Kad kažem uloga, ne mislim da se pretvaram da sam nešto. Svi mi u sebi imamo svoje uloge, svoje identitete koje puštamo da žive svaki u svom okruženju, situaciji, životnoj dobi i dr. Moj identitet
majke je od mene zahtevao da ga negujem, osluškujem, gradim baš kao i moju bebu. To je značilo da moji drugi identiteti idu na malu pauzu, da im neću svima biti posvećena svakodnevno, da nekima možda neću moći da se posvetim ni jednom mesečno, ni jednom u prvih 6 meseci ili ni jednom dok moje dete ne krene u vrtić. Identitet majke sa sobom nosi i novu dimenziju umora (fizičkog, psihičkog, emotivnog) i novu dimenziju snage. Kako je to rekla Nataša Kovačević (Njezvanova) ‘Gde se puniš i prazniš na istu utičnicu – to je majka’. Kako dete raste, postaje samostalnije, tako i moj identitet majke raste, sazreva, manje se prazni, više se puni, drugačije balansira energiju, menjaju se prioriteti i gle čuda: otvaraju se vrata i za one druge identitete, snove, maštanja. Preduzetnica može da se vrati, lagano, svojim tempom. Ima mesta i za malu Milicu koja voli da slika, radi DIY projekte. Eto i one mene koja voli folklor, način da se uposle um i telo, a da sve ostane zabavno.

U kom smeru će vaš profil ići? Čime ste se do sad bavili a šta ćete dalje?

Fokus stavljam na podršku preduzetnicama priliko kreiranja video kurseva i edukacija. Cilj mi je da im olakšam prezentovanje pred kamerom i pomognem im da na svim svojim snimacima izgledaju autentično, opušteno, sigurne u sebe i to što rade, što najčešće jeste slučaj kada sa njima imam kontakt uživo, ali ne i prilikom gledanja njihovog digitalnog proizvoda. Za sada ne planiram da se vratim radu u filmskoj industriji gde sam provela 10 godina, radeći u sektoru kamere. To više nije radno okruženje koje mi prija, koje me hrani, gde cvetam, a i time što sam postala majka jasno mi je da moji kapaciteti nisu takvi da mogu da radim na filmu i da ujedno budem majka na način koji to od sebe očekujem i smatram da je mom detetu potreban. Sa filmskom scenom ću ostati u kontaktu kroz moj podcast Ne tako crveni tepih, koji će krenuti da se emituje u januaru 2024. na mom youtube kanalu i audio podcast platformama. Za početak, kroz dve epizode nedeljno, publici ću kroz priče iz svog iskustva da približim kako zaista izgleda raditi u filmskoj industriji, šta sve prethodi toj šetnji po crvenom tepihu i zašto je taj svet mnogo više (i mnogo teže) od glamura koji ljudi vide u medijima. Publici je crveni tepih plasiran kao simbol slave, a ja ću kroz ovaj
podcast da donesem sve ono što se ispod tog tepiha nalazi.

Biti preduzetnica u Srbiji veoma je izazovan posao, šta je neophodno na samom
početku?

Neophodna je svest o tome da je to posao, a ne hobi. U drugom slučaju, svest i spremnost da se ima skup hobi. Jedan od glavnih potrepština je rezilijentnost na neuspeh. Pored toga, dobro je znati pre samog početka koje je tvoje ZAŠTO? Zašto to hoćeš da radiš, zašto ti je to važno, šta ti to donosi, koliko to tebi vredi? Na početku preduzetništva je važno da je žena spremna da bude svoj direktor i svoj zaposleni, najčešće na nekoliko pozicija. Važna je edukacija i/ili mentor koji će te pratiti na tvom putu, ukazati ti unapred na moguće greške, uštedeti ti vreme i novac da savladaš lekciju koji bi naučila tom prvom ili nekoliko puta
ponovljenom greškom.

Intervju radila: Milica Stojanović Kostić

“Bila sam žrtva fizičkog, psihičkog i ekonomskog nasilja i to sam uspela da prebrodim onda kada sam shvatila da će moja deca ispaštati, a da se nisam odvažila ne bi me bilo ni među živima”, ističe Gordana Đorić. Za naš sajt govori o svim izazovima kroz koje je prolazila dok je pokušavala da ode od nasilnika ali i o onim koji su usledili nakon razvoda. Ali na samom početku, ko je Gordana Đorić?

Gordana Đorić trpela je, kako kaže, sve vidove nasilja od bivšeg supruga, ali je uspela da se izbori sa ovom situacijom i svoj životni put preokrene. Kako govori za sajt Ženski info, da nije otišla tada danas ne bi bila živa.

“Ja sam bila žrtva fizičkog, psihičkog, ekonomskog nasilja i to sam uspela da prebrodim onda kada sam shvatila da će moja deca ispaštati, jer će na njih takav odnos ostaviti trajne posledice. Meni je bilo najteže tog dana kada sam iselila stvari, jer ipak se raspada jedna porodica. Malo je trebalo da budemo srećni, ali on nije shvatao.”

Gordana objašnjava sa kakvim se problemima suočavala u ovakvom braku.

On je čovek koji je ženu gleda kao stvar, ako nije po njegovim merilima, koja ne možete često da prokljuvite, nastaje problem. Koliko god da sam želela da uradim stvari koje bi bile dobre i za porodicu i društvo ili okruženje, ako je on smatrao da ne treba zbog njegove sujete i kompleksa jednostavno je to meni uskraćeno. Mnogo sam trpela zbog porodice i ljudi koji su radili u mojoj firmi, ali kada moj organizam više nije mogao da podnese to rekla sam DOSTA JE i krenula svojim putem od nule!

Kada se odvažila da napusti nasilnika bila je potrebna hrabrost i istrajnost kako bi samostalno uspela.

Nije bilo bitno hoću li imati da jedem i da li će moja deca da čekaju u redu za humanitarnu pomoć da preživimo taj period, ali vrlo brzo sam se izdigla i ponovo došla u situaciju da mnogo toga mogu da uradim za svoju decu, ali i da pokrećem poslove i društveni život i što je najvažnije da se osećam zadovoljno. Da se nisam odvažila i da sam ostala u takvom braku ne bi me bilo ni među živima, to sam sigurna.

Kako dalje navodi, iako nije lako javno govoriti o ovome, posebno u patrijarhalnom društvu kakvo je ovdašnje, to radi pre svega zbog mladih žena kojima svojim primerom želi da pokaže da je bitno da ne trpe nasilje.

Jedan je život i gledaj da ga proživiš na način kako misliš da treba, pre svega kreni od duševnog mira pa do svega ostalog. A ne da provedeš ceo život trpeći nasilnika. I kada odeš moraš da zapamtiš da je ceo život borba. Moraš da se izboriš za sve svoje slobode. Tako vremenom naučiš da budeš borac, a ne da odustaneš i ako istraješ u toj borbi garantujem da će uspeh doći. A ako odustaneš nisi ni pružila priliku samoj sebi  da možeš nešto da promeniš u svom životu.

Na putu shvatanja da je odlazak od nasilnika jedina ispravna stvar veliki problem su, primećuje Gordana, druge žene koje u mnogo slučajeva odgovaraju žrtvu da prijavi nasilje.

Veliki su problem u smislu trpljenja nasilja upravo žene, odnosno veliko je pitanje kako svekrvama ili majkama  promeniti svest da one treba da podrže ćerke ili snaje, i da ne dozvole sinu, mužu, bratu da vrše nasilje. One uglavnom govore „i ja sam trpela više, šta ima veze da istrpiš koji šamar“. Ili recimo rečenice kao: „Bio je sa društvom , neko ga je iznervirao, pa te udario da bi se ispraznio. Pa kući će da se isprazni gde će drugo“, čime opravdavaju nasilje. I na kraju one, mlade žene shvate da su samo trpni pridev i da je trpeti normalno.

Bitan faktor u ženinoj odluci da ode od nasilnika je i ekonomska nezavisnost, na čemu Gordana veoima insistira.

Ako je ekonomski osnažena i jaka i nezavisna mnogo su manje šanse da će trpeti bilo kakvo nasilje.

Upravo u tom pogledu Gordana se bavi osnaživanjem žena u okviru svog Udruženja poslovnih žena “Avenija”.

Udruženje nastoji da stvori jedan društveni i preduzetnički ambijent povoljan za razvoj preduzetničkih veština ženske populacije, ostvarivanje njihovog ekonomskog blagostanja i njihovo potvrđivanje kao ravnopravnih članova u društvu i poslovnom svetu, sa naglaskom na profesionalno obrazovanje i usavršavanje.

A upravo u poslovnom svetu, otkriva nam Gordana, veoma je važno da žena od samog početka zauzme jasan i nepokolebljiv stav o svom integritetu i granicama do kojih se sme ići. A u radu sa ženama ima posebno dobra isustva.

Moraš da zauzmeš stav i posle toga nema problema. Ukoliko te muškarac prihvati kao osobu od reči, stručnu , disciplinovanu imaćeš maksimalno poštovanje i ja stvarno imam pozitivna iskustva u radu sa muškarcima. Takođe, rad sa ženama je fenomenalan čak je u poslovnom smislu i mnogo bolji jer su žene odgovornije, disciplinovanije, kako se dogovorimo tako se ispoštuje, zato je uspeh i malo lakši kada saradjujete sa takvim ženama.

Na pitanje : “ima li uopšte smisla obeležavati 25. novembar, u trenutku kada smo nabrojali 27. ubijenu ženu u Srbiji, u trenutku kada žene ne smeju da istupe i prijave nasilje na Kosovu?”, Gordana kaže:

Nema uopšte smisla jer se nasilje svakodnevno dešava, tako da bi i mi svakodnevno trebalo da iznosimo takve slučajeve i utičemo na institucije koje treba da pomognu i spreče nasilje ali i da edukujemo mlade , od škole do fakulteta, da znaju šta znači nasilje, koliko ono utiče loše na kvalitet života porodice, dece i samog društva.

U tom smislu najviše zakazuju institucije, tačnije, nesprovodjenje zakona.

Vladavina prava ne fuinkcioniše kako treba, jer kada bi zaživelo žena bi bila zaštićena onako kako i treba da bude. Ali nažalost zakoni se ne sprovode i oni koji vrše nasilje su kažnjeni blažim kaznama, predmeti se odugovlače, a često se utiče i na žrtvu da povuče prijavu.

• Institucije ne rade svoj posao u onoj meri kako bi trebalo. Dakle, osim adekvatnog reagovanja na nasilje potrebno je da žena bude zbrinuta, da ima prioritet i mogućnost prekvalifikacije, da se zaposli u svojoj struci, da bi mogla da samostalno izdržava porodicu, da bude ekonomski nezavisna i da se nasilniku ne vraća.

Danas je Svetski dan borbe protiv nasilja nad ženama.

NE TRPI NASIJE, PRIJAVI NASILNIKA!

Intervju radila: Milica Stojanović Kostić

Danas je Sveta Petka, jedna od svetiteljki Srpske pravoslavne crkve koja je, kako kaže predanje, pomagala siromašnima i bolesnima, u narodu je poznata i kao zaštitnica žena. Ali, koje još srpske pravoslavne svetiteljke slavimo, kakvi su bili njihovi životi, šta o njima znamo i koliko ih poznajemo?

Nakon smrti svojih roditelja, željna podvižničkog života, ona je otišla u Carigrad gde se zamonašila u crkvi Svete Sofije i dobila ime “Paraskeva”,a zatim se zaputila u Jordansku pustinju gde je živela strogim asketskim životom. U doba pozne starosti vratila se u svoj rodni grad. Vernici su je sahranili po hrišćanskim običajima, ali ne na gradskom groblju već izdvojeno od drugih.

Kneginja Milica se bavila i diplomatskom delatnošću, 1398. išla je kod sultana Bajazita da zastupa interese svoga sina Stefana. Tom prilikom je, uz pomoć tada već uticajne ćerke, Bajazitove supruge Olivere izdejstvovala prenos moštiju Svete Petke iz Vidina u Beograd. Bavila se i književnošću, poznata su njena dela „Molitva matere” i „Udovstvu mojemu ženik”. Smatra se da su književni dar od nje nasledili ćerka Jelena Balšić i sin despot Stefan. Kada je njen stariji sin Stefan odrastao, postao je vladar, a ona je otišla u manastir Ljubostinju, koji je sama osnovala i u njemu se zamonašila i dobila ime Evgenija. Pred smrt primila je monaški zavet velike shime i dobila novo ime Efrosinija. U manastiru Ljubostinji provela je svoje poslednje dane, tu je preminula 11. novembra 1405. godine. U tom manastiru je i sahranjena.

Ana se, kada je imala 71. godinu, zamonašila i povukla u manastir Presvete Bogorodice u Kuršumliji. Umrla je 22. juna 1200. godine, a sahranjena je u priprati manastira Studenice, gde njene mošti počivaju i danas.

U Metohiji se nalazi jedna njena zadužbina, manastir Budisavci (kod Kline), koji je građen kad i manastir Dečani, samo je znatno manji. Manastir je metoh Pećke Patrijaršije i preživeo je uništavanje po okončanju rata. U Budisavcima Patrijaršija još uvek ima znatno imanje.

Jelena Anđel bila je srpska kraljica u narodu poznata pod imenom Jelena Anžujska.. Osnovala je prvu žensku školu u tadašnjoj Srbiji.

Organizovala je prepisivanje knjiga na dvoru i tako proizvedene knjige je kasnije poklanjala. Takođe, u svom dvoru je imala i čuveno knjigohranilište, to jest biblioteku. Korice su izrađivane kod zlatara u Kotoru. Njen dvor nalazio se u mestu Brnjaci, na severnoj strani planine Mokra gora, četiri kilometra uz Brnjačku reku (oblast gornji Ibar). Tu se nalazila njena čuvena škola gde su siromašnije devojke učile vez i ostale poslove, ali i pismenost i muziku.

Osim dvorca u Brnjaku, Jelena Anžujska imala je i grad Jelač na Rogozni. Kao i drugi Nemanjići zidala je zadužbine. Najpoznatija njena zadužbina je manastir Gradac gde je i sahranjena, kao i crkva svetog Nikole u Skadru gde je zamonašena. Obnavljala je veliki broj svetinja, među njima i manastir Svetih Sergija i Vaha na obalama reke Bojane kod Skadra. Pomagala je puno i katoličke svetinje. (Izvor Wikipedia)

Svoje sinove Maksima i Jovana vaspitala je u hrišćanskom duhu. Kada joj se muž upokojio, zamonašila se i posvetila molitvi i delima milosrđa, te opravljanju i zidanju crkava i manastira. Narod je naziva “Majka Angelina“. Njene čudotvorne mošti počivaju sa moštima pravednog joj muža Stefana i posvećenih sinova Maksima i Jovana u manastiru Krušedolu. Sveta mati Angelina predala je svoju dušu Gospodu početkom XVI veka.

Tekst preuzet sa sajta Wikipedia, delimično je preuređen.

Ako na ulici upitate bilo koga da li podržava nasilje nad ženama, svako će reći “naravno da ne”, ali će zato čim okrenete leđa uslediti: „ali ponekad treba da se istrpi“. Žene koje su odlučile da kažu “ne, dosta je, ovo više ne funkcioniše , ja ne želim do kraja života da bude sa osobom koja me ne voli” su sada razvedene žene i jedna su od najugroženijih kategorija društva. One su uvek na samoj margini, na udaru su osuda i omalovažavanja jer :“ko je terao“, „što nije čuvala brak“, „sebična je“. Ipak, niko ne zna kako je njima zaista, jer ih niko i ne pita. Mi smo pitali dve žene, koje su želele da ostanu anonimne (verovatno vam i to dovoljno govori o tome koliko su diskriminisane), jednu sa centralnog Kosova-iz Gračanice, a drugu iz Beograda – kako izgleda biti razvedena žena sa decom u ovim sredinama.

Biti razvedena žena na Kosovu, u srpskim seoskim sredinama, danas je jako teško, kaže jedna od naših sagovornica.

“Sam čin odvažiti se na to i krenuti tim putem, znači biti sam. Prvo se javlja onaj strah, kako ću sada sama, kuda sad???? Jako mi je interesantna promena u ponašanju ljudi u zavisnosti od bračnog statusa. Parovi imaju prijatelje, porodična druženja, proslave, sve se nekako podrazumeva. I kada je pakao u braku, i kada su svađe, sve se to sakrije velom tišine, scenskom šminkom i druženja se odvijaju, nezavisno od (ne)zadovoljstva učesnika. Tu su svi i za dobro i za loše, ponajviše za izvrtanje prljavog veša. E, kada se jedan brak okonča, uvek se biraju strane. Muškarci mahom prolaze bez većih posledica (u smislu etiketiranja) kakva god bila njihova uloga(zlikovca ili žrtve)”, navodi naša sagovornica iz Gračanice.

Kako dalje objašnjava nakon razvoda u težem položaju su žene u odnosu na razvedene muškarce jer one postaju “knedla u grlu koja svima smeta”.

” Žene ih doživljavaju kao pretnju jer sada je slobodna, oteće mi muža, muškarci kao opasnost jer podstaknuće i moju ženu da ne trpi i razvede se, bliski prijatelji kao teret jer tražiće pomoć, ne može sama, ali možda je najmizernije što pojedinci daju sebi za pravo i da se nepristojno nude, jer- ona nema izbora”.

Što se Beograda tiče situacija je malo drugačija. Biti razvedena žena u ovom gradu nije toliko izazovno u smislu osude sredine ali je svakako teško po pitanju obaveza prema detetu, ističe naša druga sagovornica.

“Biti samohrana majka je teško, u smislu da ne možeš u svakom trenutku odraditi neke najosnovnije stvari, npr. odlazak u radnju jer to zahteva vođenje deteta takođe. Moraš da obučeš dete i vodiš sa sobom i sve traje duže. Nisam videla diskriminaciju, kao što je bio slučaj pre dvadesetak godina kada su samohrane majke/očeve gledali kao neostvarene, jadne ljude koji su ne znam ni ja šta napravili”, priča naša sagovornica iz Beograda i dodaje:

Uglavnom se susrećem sa podrškom ljudi, pogotovo majki koje su u brakovima i koje se na neki način dive jer sve vezano za dete radim sama, od vođenja na treninge, u vrtić, do lekara, zubara.”

Ipak bilo je situacija kada kolege sa posla nisu imale razumevanja za ovu mamu iz Beogarda.

“Jednom prilikom sam, u koroni, svom šefu rekla da ne mogu da odradim neki tekst odmah jer je dete od 3 godine sa mnom i ne mogu da se fokusiram, na šta mi je on odgovorio da ga to ne zanima i da svi imaju nekog pored sebe (inače, on nije roditelj) pa rade. U tom trenutku, još troje slobodnih kolega bilo je u mogućnosti da napiše isti tekst, ali je tog dana on izabrao da maltretira mene”, priča nam ona.

Razvedene žene sa decom svojim partnerima češće zameraju to što ne provode dovoljno vremena sa decom nego to što neisplaćuju alimentaciju. To je slučaj i sa našim sagovornicama. Mama sa Kosova dobija 70 evra, a naša sagovornica iz Beograda se sa bivšim partnerom oko novčane naknade dogovara se pod parolom ‘daj koliko daš’.

“Novčana nadoknada meni nije toliko važna koliko bih volela da se otac više fizički angažuje, a iz svog i iskustva mojih prijateljica, očevi uglavnom ‘žive svoj život’ i decu viđaju onoliko koliko moraju. Svaka čast izuzecima”, navodi mama iz Beograda.

Sličan je slušaj i sa našom sagovornicom sa Kosova, koja navodi da očevi ne samo da bi morali da se više angažuju, već i da više poštuju angažovanje majke.

“U suštini to je samo odlazak na par dana kod njega i tu je sva briga oko deteta. To kad je bolesno,i ako dođe vreme za odlazak kod njega uvek bude “ozdravi pa se vidimo”. Da se razumemo meni je svakako bolje da je tu kraj mene, nego da razmišljam kako je ima li veću temperaturu. Ali ne postoji ni ponuda da zajendo podelimo brigu o prehlađenom detetu. O ostalom da ne pričam, rad oko domaćeg, odlazak na druge aktivnosti. Ja”, kaže naša sagovornica sa centralnog Kosova i dodaje:

“Briga o detetu nije samo kupiti mu patike, igračke. Ljubav ne možeš kupiti. Briga o deci je mnogo veća jer ono će igračke i patike prerasti, ali će uvek pamtiti ono sakriveno blago koje tražite nedeljom popodne, ona čudovišta koja terate samo vama poznatom tehnikom u vidu nekog indijanskog poglavice, e taj osmeh na njihovom licu- to nema cenu. Ili ona pitanja zašto neko drvo ima bodlje? Pamtiće one kreativne doručke kada neće da pojede jaja, pa mu vi od istog napravite sunce i taj osmeh ogreje vas. Sa decom treba raditi, pričati, jer ono što im sada usadimo u te male glave, to će pamtiti.

Na pitanje kada im je bilo najteže naše sagovornice kažu:

“Emotivno mi je bilo najteže kada smo na nekom događaju gde su mama i tata zajedno sa decom, a ja sama, mada sam to prevazišla i sada to smatram svojim plusom”, navodi mama iz Beograda i dodaje:

Mislila sam da neću imati boljeg od njega, da ću biti sama, samopouzdanje mi je bilo potpuno poljuljano. Međutim sada sam naučila da živim sa tom samoćom i pronašla sam sreću u tome. Samopouzdanje je došlo samo od sebe posle samoprihvatanja i sada mogu da kažem da sam istinski srećna, zdrava žena sa istinski srećnim, zdravim detetom.

“Kod mene je to bio strah.  Strah kako će dete prihvatiti novonastalu situaciju i kako objasniti šta se desilo i sačuvati tu malu glavicu od svega. Ali ako je dete svesno nekih stvari koje je čulo i videlo onda lakše prebrodite. Teško je bilo i neprihvatanje najbližih”, navodi sagovornica sa centralnog Kosova.

Naše sagovornice vam poručuju:

“Ne čekajte da se stvari poprave, jer neće. Pričam o krupnim stvarima, ne o tome zašto je neko danas zaboravio da kupi jogurt. I učite decu, pogotovu ćerke da ne trpe ništa i da uvek imaju gde da se vrate. Ta sigurnost kada ti neko kaže TU SAM UVEK ZA TEBE I UVEK MOŽEŠ DA RAČUNAŠ NA MENE mnogo znači i samim tim stvara sigurnost kod deteta da sutra ima oslonac i podršku DA NIŠTA NE TOLERIŠE! Isto važi i za muškarce i oni će sutra imati žensko dete, pa neka se ophode onako kako bi voleli da se neko ophodi prema njihovoj ćerki.”

Ne zavaravajte se da je bolje ostati zbog dece. Kad se na decu odrazi, kasno je.

poruka je naše sagovornice iz Gračanice.

“Kad sam ostavljala supruga, bila sam nesigurna, uplašena, mislila sam da neću moći finansijski da izdržim samostalan život sa detetom, mislila sam da nemam kud. Možda sam imala tu sreću u vidu prijatelja koji su mi se na početku našli u svakom smislu. I evo sada, 5 godina kasnije mogu da kažem da je to je bila najbolja odluka koju sam donela u životu. Sada sam samostalna, radim za duplo veću platu, dete ima sve što mu je potrebno, a najbitnije je što ima srećnu majku pored sebe.”

Poruka svim ženama, a i muškarcima je da ne ostaju u toksičnim odnosima ukoliko nisu srećni. Sačuvana porodica bez sreće i poverenja, uz konstantne svađe, varanja i tome slično, nije sačuvana porodica i pogubna je za decu. Nemojte se voditi ni sa time ‘Šta će reći ljudi’! Neka kažu šta hoće, ionako ne živite od njihovih reči, jurite svoj mir i sreću koja vas možda čeka pred vratima, a vi ne vidite zbog odnosa u kojem tonete.

poručuje vam naša sagovornica iz Beograda.

Ako išta treba dodati ovom tekstu je prosta rečenica sa mnogo značenja da zapravo razvedene žene sa decom ovom dvoličnom, patrijarhalnom društvu najviše smetaju jer mogu sve same i za to imaju neophodnu snagu i volju. Druge žene su, nažalost, ljubomorne jer one nemaju tu snagu, a muškarci su njome zastrašeni.