Category: Glas žena

Žene za žene

Anđelka Ćup: Najteža uloga žene je da ostane svoja

Intervju uredila: Milica Stojanović Kostić

Patrijrhalno, stereotipima opterećeno kosovsko društvo iznedrilo je mnoge žene koje su uspele da se izbore za pravo glasa, slobodu i samostalnost. Naša sagovornica, novinarka Anđelka Ćup mišljenja je da upravo teži život u ruralnim okolnostima stvara žene borce i žene heroje. Ćup ističe da se žene na Kosovu mogu svrstati u dve kategorije: one koje su „mašine za rađanje“, za koje su šamari „njegovog veličanstva muža“ normalni, i one druge emancipovane žene koje imaju maksimalno poštovanje. Sa žaljenjem ocenjuje da je većina žena u politici ne samo kvota već i sredstvo za manipulaciju. Ali na samom početku, ko je Anđelka Ćup?

Anđelka Ćup rođena je 2.10.1960. godine u selu Jasikovica, opštini Trstenik, a udala se u Bosanskom Petrovcu. Majka je troje dece. 1998. godine kao samohrani roditelj se iz BiH seli se na Kosovo, na zaprepašćenje i policijskog službenika na prelazu kako se sama seća. Počinje da radi u ŽTP Beograd, u Kosovu Polju. Na Kosovu preživljava bombardovanje i sukobe,a onda i gubitak posla, zato se bavila i cvećarstvom koje i dalje jako voli.

Anđelka Ćup, privatna arhiva

Anđelka Ćup danas je urednica portala Gračanica Onlajn, direktorka istoimene produkcije i dopisnica Euronews Srbija sa Kosova. Produkcija je dopisništvo TV Prva, TV B92 i agencije i TV Tanjug. Dugogodišnja je novinarka, moderatorka preko 400 tv debata, urednica i autorka brojnih televizijskih emisija, preko 1.000 tv priloga, preko 30 kolumni i oko 1000 reportaža, ali i dokumentarnih filmova koji su nagrađivani na brojnim festivalima. O sebi, ipak najviše voli da kaže da je majka i baka, a ono što nerado ističe je da je podstanar već 23 godine.     

Kako je izgledao Vaš put do Gračanice?

Popločan trnjem i kada to kažem, nije floskula. Preživela sam rat u Bosni i na Kosovo sam došla sa troje tada male dece, 1998. godine, jer sam dobila posao u tadašnjem ŽTP Beograd, u Kosovu Polju. Sećam se čuđenja policajca na punktu, koji se tada nalazio u Podujevu. On me pitao gde idem sa punim gepekom nekih stvarčica i malom decom, a na moj odgovor da se selim na Kosovo, samo je odmahnuo glavom i rekao: „Bog neka vam je u pomoći“. Onda je usledio oružani sukob, bombardovanje, otmice komšija i poznanika posle povlačenja srpske vojske i policije. Navikla sam se kasnije i na nestanke struje u trajanju od po pet, šest sati, vode po dva ili tri dana. Kada sam na železnici ostala bez posla, ostala sam i bez osnovnih sredstava za život, pa sam počela da se bavim cvećarstvom. Bilo je situacija da sam pomerala kauč u dnevnoj sobi da proverim da i nije ispao neki dinar, kako bih mogla da kupim deci hleb. Ali, sve je prošlo i polako zaboravljam te teške trenutke.

Koja uloga ženi najteže pada?

Najteža uloga žene je da ostane svoja, da bude samostalna, kako u poslu, tako i u porodici. Teško je da u moru obaveza i nažalost, pritisaka, sačuva svoj stav i mišljenje.

Ostvarili ste veliki uspeh. Otvorili svoju produkciju, zapošljavate. Koliko je danas teško ženi da se probije u medijskom miljeu, jer ako pogledamo donosioci odluka u medijima i većim medijskim udruženjima uglavnom su muškarci? Kakav je bio taj put?

Ne bih ja to nazvala prevelikim uspehom, već ogromnom voljom i željom da se dokažem, verom u sebe i ljude sa kojima sam počela da sarađujem i u one u kojima sam prepoznala talenat. Naravno, pokušaja sputavanja je bilo, ali uglavnom od ljudi kojima sam verovala, mnogo manje od nekih koje nisam poznavala. Krenula sam od nule, kako se to kaže i mnogo sam radila, kao i sada. Nemam radno  vreme i još uvek imam energije i volje da idem dalje i da se takmičim. Mislim i da nema mnogo razlike u današnjem društvu, kada se nažalost ne cene prave vrednosti, između puta ka uspehu između muškarca i žene.

Gde je danas žena na Kosovu? Srpkinja, ali i Albanka?

Žena je danas na Kosovu, negde još u prošlom veku, negde tu gde i treba da bude, sve zavisi od porodice u kojoj su vaspitane i gde su osnovale svoju novi dom. Imamo situacije gde su žene još uvek bez prava glasa i „mašine za rađanje“, za koje su šamari „njegovog veličanstva muža“ normalni i imamo emancipovane žene koje imaju maksimalno poštovanje, prvo od roditelja i braće, a onda i od drugova i muža. Nažalost, manjina je ovo drugo, što ne bi smelo da bude u 21. veku, ali naša realnost je takva. I same žene vrlo često prihvataju kao normalno ono što nije, nekada zbog neznanja, nekada zbog straha da će izgubiti porodicu i decu, rade, trpe i ćute. Centralne i lokalne vlasti, kao i pojedini aktivisti i aktivistkinje civilnog društva, o ženama, ali onima sa imenom i prezimenom, uglavnom govore 8. marta ili ako imaju neki projekat od međunarodnih organizacija. Kako stvarno žive žene u Žaču, Berevcu, Prilužju, Marevcu, Zrzu ili nekom drugom selu, ne verujem da znaju oni ili one koji se ili koje se zaklinju u ženska prava. 

Anđelka Ćup, privatna arhiva

Imaju li žene iste brige, strahove, nepravde?

Imaju, a da toga nisu ni svesne ili ne žele da to priznaju. Nažalost, Kosovo je podeljeno društvo, pa su i problemi srpskih i albanskih, ili romskih žena, posebno tretirani, što me užasava. A sve žene imaju problema dok dokažu da mogu u školu i na fakultet zajedno sa braćom, da su često bolje od njih, da zaslužuju rukovodeće mesto, nekada mnogo više od svojih muških kolega. Sve su unapred osuđene ako ne žele ili ne mogu da postanu majke, one su krive ukoliko dođe do razvoda, žene su isključivi krivci ukoliko im deca budu na bilo koji način problematična. Briga oko starih roditelja i braće, strah oko toga gde su deca i da li su ih dobro vaspitale, zajedničko je svim ženama, posebno na našem području gde je mentalitet, bez obzira na veru i naciju, sličan.

Koliko izgleda biti uspešna žena u ruralnoj sredini? Postoje li tu neke prepreke?

Uspešnih žena ima najviše u ruralnim sredinama, bilo da su ostale u njima ili potekle iz njih. Teži život i borba u težim okolnostima, u ruralnim sredinama stvara žene borce i žene heroje. Prepreka ima, spominjala sam ih već, roditelji, braća, muževi, komšije, kasnije deca, stereotipi, patrijarhalno vaspitanje, ali ponavljam nije uspešna žena samo ona koja završi fakultet ili ima sopstveni biznis. Uspešna je i ona koja je odgojila dvoje, troje ili više dece koji su postali uspešni, uspešna je i ona koja nema dece a opstala u patrijarhalnom društvu sa svojim mužem, uspešna je i ona koja stigne da posle teškog rada u njivi izađe na večeru ili na „živu muziku“ u neku kafanicu, uspešna je i ona koja pravi najlepše pite i za to dobije poljupce od svojih članova porodice. Uspešna je i ona koja u selu uspe da se oslobodi nasilnika, bilo da je on otac, brat ili muž, pa čak i sin i nastavi da živi samostalno.

Jesu li žene u politici danas samo kvota ili ima i onih koje to nisu?

Želela bih da mislim da većina nisu samo kvota, ali kada pogledam političku scenu, uz dužno poštovanje izuzecima, mislim da jesu. Nažalost, ne samo da su kvota, već i sredstvo za manipulaciju.

Na čemu bi ovdašnji donosioci odluka trebalo da rade više kada govorimo o rodnoj ravnopravnosti?

Donosioci odluka su se na ovi prostorima fokusirali na optužbe protiv političkih protivnika i sve što nije dobro u društvu, za njih je krivica nekih bivših vlasti. Njihova fotelja i aktuelni režimi su im najvažniji. Misle da je dovoljno ako neki pravnik napiše neku strategiju o rodnoj ravnopravnosti koja lepo zvuči. Međutim, potrebna je široka društvena akcija, potrebna je edukacija od detinjstva da nema razlike između devojčica i dečaka, potreban je „silazak“ među ljude, upoznavanje sa konkretnim problemima i naravno adekvatne kazne za nasilnike. Potrebno je pomoći ženama koje imaju problema, ali ne samo skrivanjem u sigurne kuće, nego omogućavanjem da se normalno kreću i da rade u bezbednom okruženju. Dakle, potrebno je aktiviranje, od pojedinca, preko organizacija civilnog društva, policije i sudstva, do ministara i vrha vlasti, kako bi se doneli adekvatni sprovodljivi programi. Mislim da bi trebalo i izbegavati kvote o kojima sam malopre govorila, jer i žena i muškarac bi trebalo da zauzimaju neku poziciju ako to zaslužuju znanjem, iskustvom i sposobnošću.

Femicid je u Srbiji ove godine u porastu. Ko najviše zakazuje u lancu odbrane protiv nasilnika?

Najviše zakazuju sudstvo i policija jer se nasilnici ne kažnjavaju na vreme i adekvatno, a krivicu snose i porodice koje uglavnom zbog navodne sramote, prikrivaju nasilnika. Nekada i same žrtve godinama trpe i ne prijavljuju nasilnike, zbog sramote, straha ili nečeg trećeg.

Koliko mediji rade na promociji prava žena i njihovih sloboda?

Mediji mogu mnogo da pomognu u promociji prava i slobode žena ali, medijima je danas najvažnija politika, a pre politike, crna hronika. Upravo vestima iz crne hronike, naše kolege i koleginice, možda ne iz loše namere već iz neznanja, često stigmatizuju žene, izveštavaju sa detaljima, često neproverenim, tako da mi se čini da ponekad podstiču nasilje. O pravima i slobodi žena, o uspešnim ženama, o domaćicama i poljoprivrednicama, koje su najuspešnije žene, jer najviše rade, a nemaju nadoknadu i niko se skoro i ne bavi njima i njihovim sudbinama, retko možete da vidite tv prilog ili tekst. Ponoviću, prava i sloboda žena je u medijima zastupljena u većini slučajeva kada je u pitanju neki projekat određenog medija.

Anđelka Ćup, privatna arhiva

Žena je ženi vuk ili…?

„Žena će oprostiti muškarcu i najteže poroke, ali žena ne prašta drugoj ženi ni njene najveće vrline“, napisao je pesnik Jovan Dučić. Ja ne mislim baš tako, ali jeste tačno da su žene pažljivije od muškaraca u odabiru prijatelja, odnosno prijateljice, u odabiru poslovnih saradnika ili saradnice, ali i da im je druga žena najveća inspiracija u postizanju nekog cilja. Možda je razlog jer su žene pronicljivije i suptilnije, senzitivnije i pronicljivije od muškaraca. Ne mislim ipak da je žena ženi vuk.

Vaša poruka devojkama i ženama u Gračanici i na Kosovu uopšte?

Ivo Andrić je napisao: „Svaka žena ima svoju unapred određenu dozu suza koju mora u toku svog života da isplače“. Moje iskustvo kaže da je to potpuno tačno, ali suze nas čine jačom i nisu odraz slabosti. Drugo, drage dame, radite na sebi, ali ne samo kod frizera i u kozmetičkom salonu, što nije nevažno, ali prvo posetite biblioteku i pozorište. I treće, budite hrabre, jake i uporne jer, kako je rekao Viktor Igo: „Kada ne bi bilo žena, dijamant bi bio samo običan kamenčić“.

Zorana Mihajlović: Feminizam ne moramo nikome da pravdamo

Položaj žena na Kosovu je nepovoljan kao i u ostatku Srbije, ali je što se tiče Srpkinja on dodatno opterećen pitanjima bezbednosti, ističe za Ženski Info Zorana Mihajlović. Ona navodi da se žene stalno pitaju šta muškarci misle o nečemu, a ne moraju i ne treba. Mihajlovićeva poručuje onima koji se bore protiv rodno osetljivog jezika da energiju usmere ka borbi protiv femicida, a za naš portal govorila je i o ličnim borbama kroz koje je morala da prolazi samo zato što je žena. Ali na samom početku, ko je Zorana Mihajlović?

Prof. dr Zorana Z. Mihajlović je rođena 1970.godine u Tuzli (Federacija BiH). Osnovnu i srednju školu završila je u Beogradu, a diplomirala na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ocenom 10. Magistrirala je na istom fakultetu, a zatim i bila najmlađa doktorka nauka 2001. godine. Na istom Ekonomskom fakultetu svojim radom promovisana je u zvanje naučne saradnice, a zvanje docentkinje, potom vanredne profesorke ostvarila je na privatnom Univerzitetu „Džon Nezbit“, a zatim i bila imenovana za redovnu profesorku na ovom Univerzitetu.

Profesionalnu karijeru je započela u Prvoj ekonomskoj školi, a nastavila je u državnom preduzeću “Elektroprivreda Srbije”. U svojoj bogatoj karijeri bila je ministarka energetike i zaštite životne sredine, potom ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture da bi nakon toga bila imenovana za potpredsednicu Vlade i ministarku rudarstva i energetike. Autorka je i koautorka četiri knjige iz oblasti energetike i održivog razvoja. Svoje delovanje usmeravala je i na oblasti ljudskih prava pa tako i rodne ravnopravnosti. Posebno je, kako sama navodi, ponosna na Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost čije je formiranje inicirala 2014.godine. Posebno se bavila i stvarala uslove za bolji život žena na selu. Majka je jednog deteta.

Kada govori o pravima žena Zorana Mihajlović nas podseća da su to zapravo ljudska prava i da ovo društvo na to često zaboravlja. Ističe da su ona u Srbiji ugrožena, a pitanje je jako osetljivo i na globalnom planu.

“Ravnopravnosti nema ni u odrastanju, školovanju, niti tržištu rada, porodičnim i partnerskim odnosima. Žene u Srbiji, bez obzira gde bile, živele, radile, u gradu ili na selu nisu ravnopravne, i dalje potroše dva puta više vremena od muškaraca na neplaćene kućne poslove, često zlostavljane i ponižavane. Iako u većem broju upisuju i završavaju škole, fakultete i doktorate, teže se zapošljavaju i vrlo retko dolaze u situaciju da donose odluke, a plaćene su manje za isti posao u odnosu na muškarce, pa je posle penzioni jaz preko 50%. Stereotipi, seksizam, mizogenija, femicid jeste okruženje u kojem žive naše žene, u srpskom i dalje patrijarhalnom zatvoreno društvu blokirane komunikacije, sa visokim stepenom agresije u javnom govoru”, navodi Mihajlovićeva.

O položaju žena na Kosovu malo se zna, priznaje da je i sama ovo pitanje zapostavila dok je bila funkcionerka. Ipak smatra da ženama, a posebno Srpkinjama na Kosovu položaj dodatno opterećuju faktori koji su specifični samo za ovu sredinu.

Jednako nepovoljan kao i svih žena u Srbiji, i dodatno opterećen pitanjem bezbednosti i nesigurne budućnosti kada govorimo Kosovu i Metohiji. Najugroženije su žene na selu, žene sa invaliditetom i žene koje žive, na kriznim prostorima, kao što žive žene na KiM. Jedno je pitanje spoljnih faktora od bezbednosti do onih unutrašnjih – stereotipa i tradicionalnog razmišljanja. Žene su te koje najbolje znaju i osećaju i politiku države, i stanje u svojoj porodici. Stanje ženskih prava odslikava stanje u društvu.


Prema njenom mišljenju društvo i dalje ne shvata da time što će se poštovati prava žene neće umanjiti prava muškaraca, i tu je, kako navodi i najveći problem: shvatanje da je feminizam opasnost za muškarce.

“Mislim da mi nismo još uvek uspeli da sprskoj javnosti objasnimo da zalaganje za iste uslove, i ni manje ni više od toga, ne znači da nešto želimo da otmemo od muškaraca, niti znači da će muškarci imati manje prava, nego da će uslovi da se žene uključuju u društveni, politički, kulturni život biti jednaki. Ono što je tradicija, običaji i patrijarhat ne mogu se promeniti preko noći, već te promene jesu jedan dug proces. Možda najvažnije je da razumemo da to nije pitanje ni jedne vlade, nekog ministra, insitucije, to je pitanje svih nas, zajedničkog rada, od rođenja do smrti, od jaslica do posla i porodice.”

Feminizam nije psovka, kako mnogi tu reč doživljavaju u srpskom društvu naglašava Mihajlovićeva.

Prvo mislim da ljudi i ne znaju šta znači feminizam, već feministikinje zamišljaju kao neke žene koje vitlaju rukama i metlama, i mrze muškarce, što je potpuno pogrešno. Ima mnogo žena koje ne razumeju, a mušakraca koji se boje jer misle kako će im žene nešto uzeti. Ljudska prava, ako težimo slobodnom društvu moraju biti jednaka za sve članove i članice zajednice, i za nju i za njega. To danas nije slučaj, u Ustavu da, ali u realnom životu smo daleko od toga. Takođe ne treba uopšte da se obaziremo na to šta muškarci misle o ženama i o feminizmu. Jer nekako žene se stalno osećaju krive. Krive što su uspešne, krive što nisu. Krive što su privlačne, krive što nisu. Krive što su pričljive, krive što su ćutljive. Krive što su majke, krive što nisu. Žena je rođena slobodna i ima ista prava kao i muškarac.

Otpor prema rodno osetljivom jeziku koji se može čuti ne samo od muškaraca, patrijarha lično nego i od žena koji isti opravdavaju “čuvanjem jezika” Mihajlovićeva objašnjava kao duboko ukorenjeni patrijarhat i nazadnost bez shvatanja da je jezik “živ” i da podleže promenama kako bi išao u korak sa vremenom.

Zanimljivo je da nikom ne smeta da se kaže kasirka, kuvarica, spremačica, učiteljica, ali im jako smeta da se kaže predsednica, naučnica, profesorka. Rodno senzitivnim jezikom otvara se čitavo polje ukazivanja na mogućnosti koje mogu da pospeše dostizanje jednakih uslova za sve. I dok još nije bio donet zakon,koristila sam rodno senzitivni jezik, jer je to i način da se ukaže da postoji i drugi rod, ženski. A onima koji se sa toliko energije bore protiv rodno senzitivnog jezika je poruka, da kada bi bar pola te energije usmerili na borbu protiv nasilja nad decom i ženama, ne bi bilo mrtvih žena.

Pitanje rodne ravnopravnosti nije samo stvar sistema, države, ali i tu nedostaje volja od ministarstava do drugih institucija da se posvete pitanju stvaranja jednakih uslova i za žene i za muškarce, ističe Mihajlovićeva.

“Jer nije rodna ravnopravnost ako imate određeni broj žena u vladi, i onda to markentiški koristite da pokažete kako ste eto rodno odgovorni. Ne, rodna ravnopravnost je kada te žene koje su na primer u vladi imaju mogućnost donošenja odluka, i kada mogu da istinski utiču na posao koji rade, .. i ovo se odnosi na bilo koji segment društva. Danas to, čast izuzetcima, nije slučaj. Dodatno pitanje rodne ravnopravnosti se eksploatiše u političkim partijama, kao i državi, gde sa jedne strane imate političare kojima su puna usta priče o ženskim pravima, a onda na drugoj strani te političke partije ne sankcinišu čak ni svoje članove koji vrše nasilje nad ženama, primer je upravo SNS. Rodna ravnopravnost je zaista slika bez tona u političkom životu Srbije, medijski svima lepo, a suštinski niko se tome nije posvetio. Sve velike i važne društvene teme traže političku volju. Ovde je nema.”

Srpska napredna stranka, čiji je član bila i Mihajlovićeva, ima i svoje istaknute članove sa Kosova, a među njima ima i žena. Zanimalo nas je da li je iko ikada izvestio ovu stranku o položaju žena na Kosovu, da li je pomenuto stanje u porodilištu ili drugim mestima koja su “ženski problem” iako ne bi smelo da bude tako. Mihajlovićeva kaže:

“Tu smo ponovo na polju manipulacija i korišćenja naših ljudi koji žive na KiM. Nikoga nije zanimalo u samom SNS da se time bavi, niti je o tome bilo ikad reči. Iako sam bila u SNS, nisam bila partijski toliko aktivna jer sam bila u Vladi, i dugi niz godina sam vodila Koordinaciono telo za rodnu ravnoopravnost Vlade Srbije, i nikada se niko nije obratio. Međutim za tango je potrebno dvoje, i iskreno smatram to svojom greškom , jer sam morala da povedem računa o stanju prava žena na KiM,  uopšte problemima sa kojima se suočavate.”

Na čelu opštine Gračanica je žena, što bi u smislu borbe za ženska prava trebalo da bude pozitivna stvar. Međutim to nije slučaj jer na temu rodne ravnopravnosti ni mi kao medij ne dobijamo odgovore. Šta o tome misli Mihajlovićeva koja je bila ministarka u više navrata? Zašto žene i pored toga što su na tako važnim funkcijama ćute?

Upravo ono što sam rekla, jer je slika bez tona, jer je postavljena ona ili bilo koja druga, koja je tu zbog nekog broja a ne da zaista uradi najbolje za društvo, grad i žene . Sa druge strane to je i problem, jer će svakoj narednoj ženi biti jako teško da dođe na istu poziciju, jer već postoji percepcija da dolazi opet žena koja ništa neće uraditi. Budućnost neće doći sama od sebe i mimo nas, već kroz zadatak na kome moramo da radimo. Ona mora biti ostvarena naporima svakog pojedinca.

Ipak, žene od integriteta veoma su važne za političke procese, među kojima je i onaj u Briselu. Žena ipak tu nema.

“Ako bismo gledali istraživanja, onda bismo videli da su žene posebno i mnogo sposobnije od muškaraca upravo po pitanju rešavanja konflikata i kriza, u celom svetu pa i kod nas. Ako gledamo sve što živimo, i znamo koliko je snage u svakoj ženi, onda ne treba ni da razmišljamo, žene od integriteta treba da uključimo u sve procese, posebno pocese od kojih zavisi budućnost i život svih ljudi na KiM. Jer ako smo vezani i za prošlost, i duboko volimo naše pretke, dužni smo, ne da čuvamo nepromenjenima one stare forme života, već da menjamo na bolje.”

“Jedino sredstvo služenja našim pretcima jeste stalni progres, napredak, razvoj. Kada govorim o KiM i želji da svima bude dobro na ovoj teritoriji, i Srbima i Albancima,  i kad me zbog toga napadaju, imam samo jedan odgovor: istinska vera obavezuje, na promenu pravila života, svog i opšteg, u skladu sa budućnošću opstanka.”

Mihajlovićeva o pokušajima omalovažavanja, medijskim napisima, udaru na lično dostojanstvo

Kao ministarka u Vladi, ali i potpredsednica iste, tačnije kao političarka u Srbiji često je bila meta seksističkih komentara ali i medijskih članaka koji su bili usmereni na komentarisanje njenog ličnog života, izgleda, što se retko ili gotovo uopšte ne dešava političarima u ovoj zemlji.

“Uvek se setim 2004 gidine kada sam bila jedina žena u UO EPS-a, jer se u Srbiji i dalje poslovi dele na muške i ženske, gde sam doživljavala razne omalovažavajuće komentare. Slično je bilo i u vladi dugi niz godina, žene su tu ali dodatno moraju da se bore da im se čuje glas, da se njihove odluke razumeju i prihvate, mi se ustvari svaki dan dokazujemo, i to je za naše društvo više od poraznog.”

Što se neprimerenih tekstova u medijima tiče naša sagovornica kaže:

“Ništa tu nije bilo slučajno. Iza mene stoji moje obrazovanje, znanje, iskustvo i rezultati. Godine kada sam doktorirala na Beogradskom Univerzitetu, bila sam najmlađa doktorka nauka. Dok sam vršila javne funkcije, svi napadi koji su dolazili od pro vladinih medija na mene, bili su onda kada nisu mogli da me slome, i promene moje mišljenje, ne protiv argumentima jer ih nisu imali, već najgorim mogućim napadima na mene, porodicu, dostojanstvo. Onda su se bavili zavirivanjem u moje čarape, dekoltee, tašne, iako sam ja ušla u SNS sa 18 godna radnog staža, kao već vanredna profesorka, potpuno materijalno obezbeđena.. ali taj pokušaj degradacije, od toga da li sam našminkana ili nisam, debela ili ne, bio je način da se skrene sa teme problema u energetici, saobraćaju, evropskim integracijama .. to se dešava i danas, na društvenim mrežama. Ali sve dok radite, to vas prati ako ste žena, ali je to znak da dobro radite. Možda bih čak mogla reći i da sam im svima zahvalna, narpavili su samo jaču i snažniju osobu od mene, tek sad nepokolebljivu.”

Ženama zato poručuje da se nikada ne sklanjaju!

“Ne dajte na sebe, znajte koliko god svaka od nas učini na polju stvaranja jednakih uslova ne samo da će celom društvu biti bolje, nego smo sigurno napavile korak da bude bolje i lakše devojčicama koje dolaze”, zaključuje Mihajlovićeva.

Heroina Ketrin Švicer

Mesto radnje Boston, vreme 1967. godina, glavna junakinja Ketrin Švicer.

Ketrin Švicer, tada studentkinja novinarstva, ušetala je ili bolje rečeno utrčala na Bostonski maraton i pored zabrane koja nije dozvoljavala ženama da budu deo ove trke.

Na četvrtom kilometru trke Ketrin je bila primećena te je direktor maratona izašao sa svog mesta u publici, otrčao do nje i gurao je vičući: “Izađi dođavola sa moje trke!” Kanije je Švicerova u svojim izjavama potvrdila da je sa tim čovekom, po imenu Đžek Sempl postala prijatelj.

“To je čovek koji je, bez obzira na to kako gledate, promenio moj život. Kada sada pogledate, promenio ga je na bolje. Tada, pre 50 godina, bilo je to neprijatno za mene, ali sada kada se osvrnem na taj događaj – to je bilo nešto najbolje što je moglo da mi se dogodi.”

Ketrin je i pored ovakvog incidenta nastavila dalje sa trkom, a usled te pometnje nastala je i fotografija koja je jedna vrsta ikone za pokrete koji se bave pravima žena.

Bostonu je trebalo još pet godina da dozvoli ženama da budu deo maratona, pa ih je tako 1972. bilo svega 9 u trci, a muškaraca je tada bilo 1210. Ipak, Ketrin Švicer postala i simbol ženske snage u sportu.

Foto: Kevin Winter/Getty Images for The Billies

Pola veka kasnije, 2017.godine Ketrin Švicer ponovo se pojavila na Bostonskom maratonu i tom prilikom za CBS izjavila:

„Završila sam trku, kao i pre 50 godina. Mi smo ovde da promenimo položaj žena u društvu. Zamislite šta bi moglo da se dogodi u narednih 50 godina.“

Ova priča samo je potvrda dugotrajne borbe za prava koja ženama isključivo osporava “muško društvo”. Setimo se samo da je Bečka filharmonija tek 1997. godine prihvatila prvog ženskog člana orkestra.

Čemu nas uči Švicerova: Nikada ne odustajte od “trke” samo zato što vam muškarci kažu da “ne možete”! I neka vam onaj koji vas “gura” sa trke postane prijatelj jer bez njega ne biste pronašle prirodnu snagu koju posedujete a koju je bilo potrebno probuditi!

I zamislite šta možemo da učinimo za 50 godina!

Tatjana Macura: Žene trpe užasan pritisak

Intervju radila: Milica Stojanović Kostić

Novim izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom preduzetnice će moći nakon trećeg meseca bebinog života da prenesu odsustvo sa posla na svoje partnere, zbog čega će moći da se vrate poslu koji vode. Ova vest obradovala je mnoge mame preduzetnice u Srbiji zahvaljujući inicijativi i dugoj borbi Udruženja “Mame su zakon” i njene predsednice Tatjane Macure. Macura za portal Ženski info navodi da žene danas, bez obzira da li su majke ili to nisu, trpe užasan pritisak da u svemu što rade moraju biti savršene. Ona ističe da žene sebe lišavaju odmora da bi sve postigle što se odražava na njihovo mentalno zdravlje. “Moramo se baviti promenom kulture koja će aktivno zagovarati podelu obaveza tako da jedan član domaćinstva ne izgara do krajnjih granica i ne puca po šavovima”, ističe ona. A ko je Tatjana Macura?

Tatjana Macura

Tatjana Macura rođena je u Beogradu 1981. godine, živi u Zemunu, udata je i majka dvoje dece. Strukovna je ekonomistkinja, a u periodu od 2016. do 2020. bila je i narodna poslanica. Članica više skupštinskih odbora,a radila je na izmenama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, tzv. Zakona o nestalim bebama, Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, Zakona o radu, kao i na drugim zakonima koji se odnose na položaj trudnica i porodilja preduzetnica.  Inicijativu Mame su zakon pokrenula u decembru 2017. godine. Predsednica udruženja Mame su zakon od 2019. godine.

Udruženje “Mame su zakon” izvojevalo je veoma značajnu pobedu novim izmenama i dopunama Zakona. Ove izmene pre svega omogućavaju da partneri preduzetnica mogu da, kao i ostali, na sebe preuzmu odgovornost nege deteta nakon što beba navrši 3 meseca života. Na taj način, mame preduzetnice ne moraju da odustaju od svog biznisa, da odbijaju ili gube klijente, i da smanjuju poslovanje. Na ovaj način država im daje mogućnost da nastave sa poslom kojim se bave ali i da planiraju proširenje porodice. Kako navodi Macura, ženama koje vode privatne biznise važno je i da biznis opstane u trenutku kada se odlučuju za to da postanu majke.

“Takođe, ukoliko rode treće i svako sledeće dete moći će da računaju na naknade i odsustvo sa posla u trajanju od 2 godine, što je pravo koje inače imaju žene koje imaju ugovor o radu potpisan sa poslodavcem. Ova se odluka odnosi i na žene koje su angažovane na privremenim i povremenim poslovima, a ne samo preduzetnice. Pored ovih dobrih vesti, mi ne odustajemo od još jednog zahteva i želimo da podstaknemo izmenu Zakona o zdravstvenom osiguranju koja bi trudnicama preduzetnicama omogućila da dobiju punu nadoknadu, a ne samo 50 odsto kao sad ukoliko moraju da održavaju trudnoću, a žele da posao ostane aktivan.”

Očevima u Srbiji Zakonom je garantovano da mogu da koriste odsustvo , ali se to odnosilo samo na mame koje su radnom odnosu. Međutim , kako navodi Macura, ovo pravo u konzervativnom društvu kakvo je ovdašnje koristilo je svega 350 očeva godišnje. Ni sada, kako kaže, ne očekuje “vrtoglavi skok” međutim “ovo otvara prostor preduzetnicama da u dogovoru sa svojim partnerom iskoriste priliku da im biznis ostane aktivan i da prošire porodicu”.

Živimo u društvu koje deklarativno “neguje porodične vrednosti”, duboko poštuje “ulogu majke”, ali kako to zaista izgleda u praksi?

Mnogi koji zaista prate naš rad znaju da Mame su zakon čini jedan skromni, vredan i, veoma je važno istaći, volonterski tim izuzetno posvećen temama koje obrađujemo. Izazovi nisu mali jer nam je vidljivost velika upravo zbog činjenice da neposredno komuniciramo sa građankama i građanima, ali i zbog velikog broja uspešno realizovanih kampanja. Od prvog trenutka smo visoko transparentni u našem radu, te upravo na taj način svako ko to želi može da se upozna sa tim kako u praksi izgleda usklađivanje očekivanja i mogućnosti. Naša misija je da odgovorima potrebama porodice koja živi sada i ovde i razmišlja o budućnosti. Sam pojma “tradicionalnog” toliko je danas nejasan, pa i neutemeljen jer gotovo svako ko ovaj termin upotrebljava nažalost ne objasni da li misli na porodicu iz doba Nemanjića, porodicu iz XX veka, kominizma, itd. Jasno je da mi ne možemo da gradimo budućnost, modernu porodicu i razvijamo se kao društvo ukoliko smo stalno zarobljeni u prošlosti. Zato mi pričamo o budućnosti i to je verovatno i jedan od razloga zašto nam ove borbe “idu od ruke”.

A najveći izazovi u radu svakako su izmene i dopune zakona. Sve to iziskuje mnogo truda, navodi dalje Macura, koja ističe da je potrebno i dosta strpljenja u razgovorima sa domaćim i stranim činiocima. “Dakle, najveći izazov je dijalog”, zaključuje naša sagovornica. Ali i pored toga izvojevane su velike pobede.

Osim pobede koja se odnosi na preduzetnice, ponosni smo veoma na odluke Ustavnog suda koje smo inicirali. Ovde ne mogu da zaboravim i ne pomenem ogroman doprinos Poverenice za zaštitu ravnopravnosti. Na osnovu odluka Ustavnog suda danas majke koje su rodile decu sa invaliditetom ne biraju između naknade zarade i naknade koja se kolokvijano naziva “tuđa nega i pomoć”, a namenjena je detetu. Zatim, obezbedile smo garantovanu naknadu u visini republičkog minimalca ženama koje imaju ugovor o radu i poboljšale položaj poljoprivrednih osiguranica koje žele da postanu majke. Uz odluke Ustavnog suda tu s i druge izmene koje se odnose na podizanje gornje granice za isplatu naknade zarade sa tri na pet prosečnih plata, izmena Uredbe koja se odnosi na lakšu kupovinu prve nekretnine, pa podizanje granice za VTO plaćenu o trošku budžeta i mnogo toga još…

Ženu u Srbiji, Macura opisuje kao “potrebu za slobodom i pravo da se razvija u pravcu u kom to želi. “

Žena danas ne želi da bude samo majka iako je to i dalje jako izražena potreba, što je naravno dobro.

Mislim da žene danas, bez obzira da li su majke ili to nisu, trpe užasan pritisak da u svemu što rade moraju biti savršene. Mislim da o tom pritisku ne razgovarano dovoljno. Podsećam da su se obaveze žena, u odnosu na period kada su recimo živele naše bake, udvostručile. Danas većina žena radi ili želi da radi. Obaveze oko održavanja domaćinstva se nisu u dovoljnoj meri rasporedile na sve članove domaćinstva, te i dalje su žene te koje rade najveći deo neplaćanih poslova. Dan ima 24 sata i veoma često žene sebe lišavaju odmora da bi sve postigle što se odražava na njihovo mentalno zdravlje. Moramo se baviti promenom kulture koja će aktivno zagovarati podelu obaveza tako da jedan član domaćinstva ne izgara do krajnjih granica i ne puca po šavovima.

Do sada se njenom Udruženju nisu javljale žene sa Kosova, pa navodi da nema dodatnih informacija o tome postoje li neki posebni problemi koje “tište” žene sa ovog prostora.

“Ono što možemo i same da vidimo odavde jeste ogromna zabrinutost za bezbednost i sigurnu budućnost. Verujemo i da nema razlike u potrebama koje se odnose na podizanje životnog standarda. Ono što možemo je da uspostavimo saradnju sa sličnim organizacijama sa kojima možemo zajedno da radimo na osnaživanju žena i razumevanju specifičnih potreba.”

Ne zaboravite na sebe. Kada vas pitaju kako ste odgovorite im. Borite se. Gradite svoju sreću i čuvajte svoje mentalno i fizičko zdravlje

Tatjana Macura – poruka mamama

Macura: Da reformišemo aktivizam

Sa Tatjanom Macurom pričale smo i o rodno osetljivom jeziku, za koji kaže da ne samo da podržava već i koristi.

“Postoji potreba da žene budu prepoznate kroz svoja zanimanja i aktivnosti u punom smislu, a za pun smisao je potreban i jezik koji koristimo.”, navodi Macura.

Femicid je ove godine u porastu, a čini se da se po ovom pitanju ne radi dovoljno.

 Država čak i ne prati broj femicida, već ovo za potrebe države i našeg društva čine organizacije civilnog društva. Do ovog trenutka u ovoj godini u Srbiji je ubijeno 18 žena. Vreme je da država, ali druge moćne organizacije i institucije, kakve su recimo verske zajednice, kod nas pre svih SPC, da više i češće dignu glas protiv nasilja. To su veliki, ali nažalost neiskorišćeni resursi koji mogu biti dobri saveznici u borbi protiv nasilja.

A radimo li mi dovoljno kada je rodna ravnopravnost u pitanju ?

Mislim da i aktivizam mora da doživi neku svoju reformu. Odavno nije dovoljno ili je prevaziđeno da u krugu istomišljenica ogovaramo probleme. Potreban nam je drugačiji pristup koji će imati širi domet i pristup, koji će biti okrenut ka građankama, a posebno prema mladim ženama i devojčicama. Primer jedne takve organizacije koja se sjajno adaptirala na potrebe ženske zajednice u XXI veku jeste Ženska solidarnost koja ne preza da izađe na ulicu, prisutni su u medijima i imaju odlične kampanje na društvenim mrežama.

Mame budite nežne prema sebi

Intervju radila: Milica Stojanović Kostić

Postpartum nije odmor kako se u našem društvu i dalje smatra. To je period velikih promena i prelaska iz jednog u potpuno drugačiji svet. “Stara ja” više ne postoji, zato je bitno razumeti i podržati mame i njihova osećanja i potrebe nakon porođaja, ističe Milena Kostić, majka šestoro dece poznatija kao Mama iz magareće klupe.

Foto:  Spoma Avramov

Milena Kostić je majka tri devojčice uzrasta 5, 9 i 13 godina i trojice dečaka uzrasta 1 mesec, 7 i 11 godina. Živi i radi u Novom Sadu, bavi se edukacijom budućih i novopečenih roditelja. Ona je savetnice za dojenje i auto sedišta, za nošenje beba i dece, instruktorka je za masažu beba ali i joge smeha, porođajna je dula, trenerica Relax kids programa. U Novom Sadu već dve godine vodi savetodavno-edukativni centar. U online svetu poznata je kao Mama iz magareće klupe a to je ujedno i naziv njenog bloga.

Milena Kostić šesti put je postala mama aprila ove godine. Ova informacija zaista je razgalila srca njenih pratilaca na mrežama, ali kako zaista izgleda biti mama u Srbiji? Milena navodi da se mame sa više od troje dece susreću sa velikim predrasudama od strane okoline, slučajnih prolaznika ali i države.

“Država prepoznaje decu do četvrtog po redu rođenja, ostala su nevidljiva – i time ne mislim na neka finansijska davanja već na običnu papirologiju gde ćete se suočiti da imate da popunite do 4 linije za imena dece. Iako će određeni broj osoba uputiti i lepe reči na konto broja dece, najveći broj se ne usteže da vas pita da li dobijate nešto od države, kog pola su deca (da li ste „vijali muško“), da li ste planirali decu ili su se “desila“, koliko zarađujemo, da li su nam religija ili nacionalna pripadnost motiv itd.”

Foto:  Spoma Avramov

Na svom Instagram profilu Milena je podsetila da je maj mesec mentalng zdravlja majki. Kako je i sama navela, društvo previše očekuje od mama, a ta očekivanja se vremenom samo povećavaju.

Retko koja mama dopusti sebi da prepozna svoje potrebe, a
posebno još da ih i zadovoljava. Mediji u tome dosta kreiraju ta očekivanja jer nas bombarduju time kako neka poznata osoba izgleda posle porođaja (a ne kažu i da su fotografije obrađene), kako se neka mama posle dve nedelje vratila na posao, kako neka treća „sve postiže“ (što nije nikad istina). I onda ne samo da ne tražimo pomoć, no je ni ne prihvatamo kad je ponuđena, jer „šta će svet reći, da nisam dorasla tome da budem mama“.

Prve dve sedmice posle porođaja jedan je od najosetljivijih perioda kroz koji prolaze mame. Međutim na ovom prostoru se o tome gotovo i ne govori. Mentalno zdravlje majki uopšte nije prioritet, a postpartum se smatra odmorom i da će se kada “odmor” prođe sve vratiti na staro.

Akcenat vezano za postpartum je nekako ponajviše na fizičkom oporavku. A treba objasniti da se ne menjamo samo fizički, hormonski, već i mentalno, psihički, pa i duhovno. Stare nas nema. I ako smo upoznati sa tim, lakše ćemo otpustiti stare obrasce i očekivanja i celokupna adaptacija na novu životnu ulogu će ići lakše. I smatram da treba pričati o tome, zbog čega je jedan veliki deo mojih priprema za porođaj i postpartum posvećen baš toj temi. Inače, postoji nekoliko psihoterapeuta na našim prostorima koji se bave i ovom tranzicijom u majčinstvo.

Foto: Spoma Avramov

Zabluda je mnogo, a rešenja malo. Država se uglavnom bavi saniranjem posledica a ne preventivom. Tako je i u ovom slučaju. Majke su uglavnom prepuštene sebi. Kada dođu iz porodilištva sve oči uprte su u bebu, međutim mamama je neophodna pomoć, posebno u vidu razumevanja njihovih emocija, psihičkog stanja. Taj prelazak iz jedne “dimenzije” života u potpuno drugačiju potrebno je razumeti i pomoći. Hrana, san, odmor – to je neophodno, navodi Milena.

“Rekla bih da im je najvažnije da su im fizičke potrebe zadovoljene (da imaju dovoljno – bar minimalno, sna, da jedu redovno i bogato potrebnim nutrijentima, da se dovoljno hidriraju), da su se pre porađaja edukovale o promenama koje im slede i dobile smernice oko toga i da imaju fizičku pomoć. Sve ovo će učiniti da mnoge psihičke promene koje su neminovne usled suočavanja sa novim i nepoznatim okolnostima, a i smene hormona, ne budu dodatno uvećane ili pogoršane. Ići dan po dan, shvatiti da učimo nešto novo i da se „ne bičujemo“ već da budemo nežne prema sebi. I da je u redu i poželjno da tražimo stručnu pomoć kad god imamo potrebu – nema potrebe da mislimo da je glupo ili da će neko to pomisliti.”

Šta je sa “muškim roditeljem”, tačnije sa ocem? Kakva je njegova uloga u postpartum periodu?

Mama i tata su ravnopravni roditelji i to mislim da treba da imamo na umu, a u skladu sa tim i da delamo. Tata ne može da doji, ali može da mami doda vodu, čaj, sok, napravi joj jelo, izmasira ramena dok ona doji. Može da preuzme poslove po kući, organizaciju obroka, nabavku, kupanje i presvlačenje
bebe. Da brine o bebi i omogući mami da ima svojih pola sata restarta. Da hrabri i bodri mamu u trenucima preplavljenosti, umora. I stoga je jako bitno, ukoliko je moguće, da pripremu za porođaj i postpartum partneri prolaze zajedno (ili ga bar mama upućuje).

Foto: Spoma Avramov

Društvo, posebno u seoskim sredinama, sa i dalje veoma jakim patrijarhalnim ubeđenjima ne veruje ženama da prolaze kroz veoma izazovan period u životu. Verujemo li kao društvo u termin “postporođajna depresija” ili je to i dalje “samo si razmažena”?!

“Podsetili ste me sad na jednu objavu tog tipa koju sam pre par godina videla na društvenim mrežama. I te objave su jako opasne. Smatra se da 1 od 5 žena ima postporođajnu depresiju, ali i da je stvari broj možda i do 4 puta veći – samo mame ne znaju simptome, ne traže pomoć, negiraju stanje ili jednostavno, ne pričaju o tome. Izjave ovog tipa samo još više stvaraju pritisak mamama da nisu dovoljno dobre, zbog čega povećavaju šanse za razvoj nekog od poremećaja u postpartumu. Takođe,smatra se da je 85% postporođajne depresije uzrokovane akušerskim nasiljem, što je još jedna alarmanta stvar koja bi trebalo da nas pokrene da menjamo pristup trudnoći, porođaju i postpartumu“, naglašava naša sagovornica.

Foto: Spoma Avramov

Prema Mileninim rečima, potrebno je da se odrede prioriteti. Nijedna mama ne može sve da stigne, i to je još jedna zabluda koju je nametnulo društvo a posebno mreže. Zato našim čitateljkama predstavlja jedan svoj dan.

“Ustajemo oko šest, budimo decu pola sata kasnije i nadgledamo spremanje. Dvoje je u vrtiću, školarci su međusobno u suprotnim smenama. Odvedem malce i vrtić i ispratim srednju ćerku u školu. Usput prošetam kuče. Vratim se i pripremim ili dovršim ručak i odem u svoje Savetovalište. Tu održavam uživo i onlajn edukacije i konsultacije. Dvoje najstarijih mogu sami da se pripreme za školu i da sebe zbrinu oko jela. Oko dva u povratku preuzmem decu iz vrtića, a školarci se smene sa odlascima i dolascima u školu. Popodne nadgledam domaći i onda kreću vannastavne aktivnosti (svaki dan se muž i ja smenjujemo ko taj deo radi, da ovaj drugi ima nešto odmora). Uveče, večera, spavanje za klince, a ja sednem da pripremam sadržaj za društvene mreže i pišem tekstove. I sad, da li se nekome zavrti u glavi od ovoga? Verujem da da. Da li ovo znači da sve stižem? Apsolutno,ne. Veš se pegla kako kome treba, a slaže u periodu dok pripremam obrok ili slušam neku edukaciju. A  nekad će taj veš čekati slobodan luft par dana. I u miru sam sa tim.”

I upravo je to ono što je mamama potrebno da budu “u miru” i kada ništa ne stižu i kada većinu stignu.

Čuvajte svoje mentalno zdravlje i kako Milena kaže BUDITE NEŽNE PREMA SEBI.

Do ravnopravnosti kroz vaspitanje dece

Što se rodno osetljivog jezika tiče Milena navodi da sumnja da će njegovo uvođenje doneti boljitak.

“Zvučaću verovatno nepopularno kad ovo kažem, ali ne gledam na to kao nešto što će doneti boljitak ni na koji način. Poštujem uvide stručnjaka da je uvođenje toga u skladu sa našim jezikom. Ali, kao što rekoh, mislim da neće značiti neku razliku da imamo bolji položaj a kamoli ravnopravnost, da nam se prava poštuju, da se smanji nasilje koje mnoge žene na žalost, iskuse, iskoreni diskriminacija, smanji seksizmi, itd. Nadam se da nisam u pravu.”

“Ona da radja, on da brani”, ova stereotipna krilatica u Srbiji je ironično dobila oblik “Ona da radja, on da bije”. Koliko su majke danas zaštićene?

Mi živimo na prostorima gde se još uvek misli da ljubomora znači da je voli. Puno će vode još proteći pre no što shvatimo koliko pogrešnih uverenja postoji, kako smo odrastali i ipak nam nešto fali (iako mislimo da ne), da je retko ko naučio da se nosi sa svojim emocijama i da postoje dvostruki aršini u vaspitanjima devojčica i dečaka. Ono što je tužno jeste izostanak podrške tim mamama i od strane društva (koje često osuđuje žrtvu da provocira nekako), ali vrlo često i od strane primarnih porodica (jer „šta će komšije reći“). Zatim, žene su često finansijski zavisne od partnera i to dodatno stvara strah da se prekine krug i da odu. Mediji igraju veliku ulogu kako se sve te priče prenose. Tako da bih zaključila da majke i nisu često zaštićene. Kako to može da se ispravi, misleći na duže staze? Vaspitajući sopstvenu decu primerima dobre komunikacije sa sopstvenim partnerom. Verujem da kad deca vide da se roditelji uvažavaju, da komuniciraju sa poštovanjem, da se sve radi timski, da će to i usvojiti i odrasti u takve odrasle ljude.”

Brana Antović: Žene, svemoćne ste

Intervju uradila: Milica Stojanović Kostić

Kada u malim i zatvorenim sredinama, kakva je Gračanica, ispred muškarca kažete feminizam bićete ili ismevane ili izopštene iz komunikacije, ukoliko istu reč pomenete u prisustvu žene tema će uglavnom biti promenjena na neku kojom je lakše baviti se. Ali, znate šta, nije svuda tako i veoma sam bila srećna kada sam među odgovorima naše nove sagovornice pročitala i to da je njen suprug feminizam objasnio kao normalnost, „ili si normalan ili nisi“. Put do poštovanja i razumevanja je dug ali mislim da je važno da se što više žena uključi i budeo deo pokreta koji će tako dobiti na snazi i važnosti. Čini mi se da je problem kod žena taj što nisu dovoljno osnažene zato i ovim intervjuom želimo da one vide drugačiju sliku od one na koju su navikle i kako su učene „da je ispravno“. Naša sagovornica otvoreno, jasno i glasno govori o pravdi i pravu, jer kaže ne može da trpi neslobodu i nepravdu. Ona je Branislava Antović Aleksić.

Rođena je 1987. godine u Aleksincu, gde je živela do osamnaeste godine. Posle završene osnovne škole upisala je Aleksinačku Gimnaziju za koju sama kaže da joj je bila „škola za život“. Diplomirala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, za nju je taj izbor bio jasan još od pete godine, kada se „pravila da vodi političku emisiju“. U oktobru 2010. započela je svoj modni blog koji je tri godine kasnije nagrađen za jedan od 5 najboljih u Srbiji. Branislava (Brana) Antović osnivačica je i urednica sajta Brana’s divine world (https://branasdivineworld.com/) vlasnica istoimene agencije, kolumnistkinja.

Jeste li do sada bili u situaciji da budete meta muškim članovima društva samo zato što zastupate ravnopravnost? Kako ste se nosili sa tom situacijom?

Osim nekoliko uvredljivih komentara sa lažnih profila nisam imala većih neprijatnosti. Komentari su uglavnom pisani od strane mlađih muškaraca koji bi se brzo povukli kada biste im ukazali na problem njihovog pristupa.

I mada ni taj tip komentara nije prijatan, zaista nije nešto sa čime je posebno teško nositi se. Ali to nikako ne znači da takve stvari treba tolerisati. Svako može iskazati svoje mišljenje i stav, ali uvek moramo voditi računa o načinu na koji ćemo to da učinimo. 

Možda je najveći problem mladih žena da se odvaže. Šta je Vaš motiv da se borite?

Mislim da nije reč o nekom posebnom motivu, već o tipu ličnosti. Jednostavno, ja sam oduvek bila neko ko se teško mirio sa nepravdom i nisam imala problem da u vezi sa njom javno progovorim. I tako je od kada znam za sebe. Teže mi je da ćutim i okrenem glavu, no da progovorim i ukažem na problem. Nismo svi isti i imam razvumevanja za one koji ovaj poriv u sebi ne osećaju, ali kada živite u zemlji u kojoj je pritisak javnosti jedini mehanizam koji iole funkcioniše, onda je to negde i stvar građanske dužnosti. Iskreno se nadam da će sve veći broj ljudi to shvatiti i da će razumeti da je moć u njihovim rukama. Jer, zaista jeste. Nije to neka prazna floskula. Ta moć možda nije izražena u novcu, položaju, spregama sa uticajnim ličnostima, ali u sebi ima čistu ljudsku želju za pravdom i slobodom, a istorija je pokazala da je ona uvek bila jača od ovih prvih stavki.

Da li se zbog svojih stavova osećate prihvaćeno ili odbačeno u društvu? Kako to objašnjavate?

U krugovima u kojima se ja krećem, nikako se ne osećam odbačeno. Naprotiv, osećala sam uvek podršku da nastavim da svoje kanale i glas koristim na način na koji sam to činila do sada. U nekim drugim krugovima sigurno ne bi bilo tako, ali mene oni zaista ne zanimaju. Ja znam da u svom mikro-svetu, koji čine ljudi koji veruju u poštenje, pravdu i slobodu, ja imam podršku i to mi je od svega najvažnije.

Šta je za Vas feminizam, a kako mislite da se tumači u društvu (patrijrhalno-zatvorenom kakvo je i dalje balkansko)?

Skoro sam pročitala suprugu tekst koji sam napisala, a odnosio na to kako su neke generacije spoznale feminizam ranije, a neke kasnije u životu, i on mi je na to odgovorio: “Sa time se rodiš ili ne, jer je feminizam zapravo normalnost. Ili si normalan ili nisi”. Mislim da bolju definiciju feminizma ni ja ne bih dala. On je istakao suštinu. Feminizam je borba za pravdu, za ravnopravnost, za svet u kojem će se podjednako glasno čuti svačiji glas i podjednako pažljivo tretirati problem svakog pola. Feminizam je najispravnija verzija sveta. To kako je drugi tumače jeste samo posledica neznanja, manjka edukacije, viška negativne medijske reprezentacije feminizma i naravno, jak pritisak patrijarhata da zadrži svoju dominaciju.

Podržavate li rodno osetljivi jezik ili smatrate da poštovanje istog nije neophodno na putu borbe za jednaka prava? Zašto, u oba slučaja?

Aposlutno podržavam jer je važno da na svaki način implementiramo ravnopravnost u svakodnevnicu. Kako smo se navikli da kažemo spremačica, frizerka, doktorka, tako ćemo se navići da kažemo i psihološkinja, arhitektica, inženjerka. Ne postoji niti jedan razlog da se ne držimo te prakse, a u kontekstu savremenog trenutka bilo bi zapravo uvredljivo da to ne činimo.

Društvene mreže i žene. Kako su žene predstavljene u sajber prostoru? Ima li razlike u odnosu na „realni“, medije?

Najbolja stvar u vezi sa društvenim mrežama jeste upravo to što su dale glas onima kojima je ranije taj glas bio uskraćen. Žene su svakako bile u toj grupi. Klasični mediji su ih prikazivali na stereotipne načine, poštujući patrijarhalnu agendu, a bez imalo sluha za istinske probleme žene. Tek kada su društvene mreže te probleme stavile u prvi plan, klasični mediji su počeli da obraćaju pažnju na njih, ali i dalje na jedan suzdržan i neefikasan način. 

Jesmo li se pomakle (mi, žene na Balkanu) u pogledu svojih prava ili se samo bolje šminkamo ili nas šminkaju?

Pomakle smo se, apsolutno. Posebno kada je reč o jačanju svesti u vezi sa važnošću borbe za ta prava. A i konkretni pomaci su vidljivi. Setite se da do pre 20 godina zakon nije prepoznavao porodično nasilje, da se do pre par godina ni proganjanje nije smatralo kršenjem zakona. Pogledajte samo koliko je organizacija koje se bave ovim pitanjima i koliko su vidljivije i prisutnije. Pogledajte koliko se pojedinaca zalaže za ove teme i želi da da svoj doprinos. Ja imam dovoljno godina da pamtim i neka potpuno drugačija vremena u kojima svega toga nije bilo ni na vidiku. I zato, da, ima pomaka i tek će ga biti.  

Šta je za Vas danas žena na Balkanu?

Ono što je uvek i bila – izuzetno snažna osoba koja na svojim plećima mora da nosi ogroman teret očekivanja i obaveza od društva i okoline, ali i svojih najbližih. Samo, za razliku od svojih pretkinja, današnje žene na Balkanu su spremnije za borbu, za dizanje glasa i ukazivanje na probleme koji je muče. Ne zato što su naše pretkinje bile slabije, to nikako, već zato što su se okolnosti dovoljno promenile da se sada borimo i za svoje dobro, a ne samo dobro onih oko nas.

Šta je neophodno hitno uraditi kako bi se podigla svest javnosti o značaju ravnopravnog položaja polova? A šta bi bio predlog za dugoročni rad?

Mislim da bi se hitno moralo naći neko rešenje ili nešto što će makar malo obuzdati zaista ogroman problem velikog broja femicida u Srbiji. Čak 10 žena je već ubijeno u 2023. godini i ako o nečemu moramo hitno razgovarati i ako na nešto moramo reagovati, onda je to upravo ovaj problem. Lako ćemo se baviti drugim stvarima kada žene prestanu da stradaju u svojim domovima.

Da li se informišete o životu žena na Kosovu? Da li se uopšte o tome govori u medijima i na mrežama? Šta možete saznati? Ako ne, zašto je tako?

Osim dopisivanja sa mojim čitateljkama koje žive na KiM, nemam mnogo načina da se informišem o životu žena u srpskim enklavama. Ali ono što zasigurno znam jeste to da Srbi i Srpkinje na Kosovu žive u izuzetno teškim uslovima i bez osnovnih ljudskih prava. Nažalost, to je jedan od onih problema čija kompleksnost ubija svaku nadu da se išta može promeniti lako i brzo, ali se iskreno nadam da će nas vreme demantovati. Jako, jako važno da čujemo češće glas samih srpskih građana na KiM i beskrajno me raduje činjenica da je i jedan ovakav portal pokrenut jer su to upravo načini da se bolje informišemo o životu svojih sunarodnika i da im pružimo i podršku i pomoć.

Našu “žensku priču” na ovom sajtu započinjemo u malom mestu, selu, Gračanica. Koliko je danas „lakše“ biti žena u gradu u odnosu na seoske sredine?

I te kako je lakše. I uvek je bilo. Privilegija koju imamo zbog života u gradu, zbog dostupnosti resursa, zbog mogućnosti koje grad pruža su aposlutno evidentne i zato je važno da u našim razgovorima posebno ističemo grupe žena koje nemaju tu privilegiju, ali i svaku drugu.

Kako obrazovni sistem može da utiče na bolji položaj žene u društvu?

Toliko je načina, ali mislim da bi svakako trebalo početi od uvrštavanja priča o velikim ženama u standardno gradivo. Tokom 12 godina osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja učili smo o tako malom broju žena i to su uglavnom bile žene koje su u istoriji ostale zapisane zbog svoje korelacije sa muškarcima. Supruge, sestre, majke. Verujem da se situacija promenila, ali ne dovoljno i zato se iskreno nadam da će budući osnovci i srednjoškolci u svojim lekcijama učiti i o Dragoj Ljočić, Jelisaveti Načić, Magi Magazinović, Milici Stojadinović Srpkinji i mnogim drugim ženama koje su nas svojim radom, talentom i dostignućima zadužile.

Šta je prioritet : edukacija, ekonomsko osnaživanje ili zaštita žena u sredini u kojoj živite i radite?

Sva tri su podjednako važni prioriteti s tim da momenat nasilja prema ženama zaista predstavlja gorući problem i ako bih mogla da biram šta prvo treba rešiti, to bi aposlutno bio taj problem.

Vaša poruka ženama.

Svemoćne ste, samo to sebi treba da dopustite, a uspećete u tome ako se izborite sa stegama koje vam je patrijarhat stavio. Nije lako, neretko je i bolno, ali vredi svaku suzu i svaku kapljicu znoja.

Aleksandra Bezmarević Stević: Ne sputavajte preduzetnice, podržite ih

Intervju uredila Milica Stojanović Kostić

U dugotrajnoj borbi za ravnopravnost žena je samo dodavala sebi obaveze, pa su tako domaćice pored poslova u kući radile i profesinalne, a žene sa karijerama brinule o deci i domu.To ponovo nije ravnopravnost jer tamo gde oba supružnika rade, kućni poslovi bi morali biti zajednički. U suprotnom žena je preopterećena i često odlučuje da odustane od svojih ambicija. Ipak, kako izgleda započeti svoj posao, biti mama i supruga i kako se u tome snalazi za naš sajt otkriva Aleksandra Bezmarević Stević.

Aleksandra Bezmarević Stević je rođena 1989. godine u Beogradu. Diplomirana je ekonomistkinja, a u duši je, kako sama kaže veliki kreativac. Više od decenije bavi se medijima i marketingom pa je ove dve ljubavi ujedinila tako što je počela da se bavi marketingom na društvenim mrežama. Vlasnica je digitalne agencije “Dream maker” koja se bavi kreiranjem sadržaja za Instagram i Fejsbuk. Na svom profilu redovno deli priče i savete na koji način “žonglira između uloge majke i preduzetnice”. Mama je Manji i Jugu, a ćerka jedne kosovke iz Peći.

Na instagram profilu ima više od 76.000 pratilaca. Nudi kvalitetan sadržaj, a posebno će biti koristan mamama i preduzetnicama. Ako do sada niste pratili njen rad evo prilike da počnete.

Za naš sajt Aleksandra otkriva da li se odnos prema ženama razlikuje na mrežama u odnosu na realnost, kako se kroz život nosila sa nepradom samo zato što je žena i koja je njena tajna uspeha.

Instagram profil Aleksandre Bezmarević Stević

U kojoj meri je ženama lakše ili teže da se bave poslom na internetu
u odnosu na onaj koji se obavlja u „stvarnom“ životu?

Kao i sve u životu, ovaj posao ima i prednosti i mane. U mom svetu, na mom tasu – prednosti su prevagnule, a one se odnose na mogućnost da kreiram sadržaj koji će privući publiku, a onda da koristim svoj glas i pričam o nekim važnim temama velikom auditorijumu. Online svet pruža velike mogućnosti, ali i ume da ,,povredi,, jer daje priliku ljudima da vam sve što misle kažu u lice, a to ne bi uradili kada bi bili sa vama oči u oči.

Jesu li Vi do sada naišli na prepreke koje nisu bile nužne već izliv nečijeg nezadovoljstva prema ženama? Kako ste se nosili sa tom situacijom?

Nisam bila u situaciji da neko nada mnom iskaljuje svoje frustracije vezano za nezadovoljstvo ženskim polom, ali mi se dešavalo da sam žrtva predrasuda, posebno kada sam bila u drugom stanju i aktivno radila svoj posao. Tada sam išla na sastanke i ljudi nisu želeli da me angažuju jer su mislili (u moje ime) da ja neću moći da iznesem posao u drugom stanju.

Žene se često bave poslom koji i Vi radite. Imaju li žene više senzibiliteta prema tome ili ..?

Moj primarni posao je rad u mojoj agenciji koja se bavi marketingom na društvenim mrežama, a moj drugi posao je moj instagram nalog. Verujem da mislite na moj instagram jer tu dame definitivno dominiraju. Mislim da tu nema neke spcijalne tajne sem te da su generalno žene decision maker-i (odnosno donosioci odluka) kada je reč o kupovini, te je negde i logično da su tu dominantnije. Žene su prepoznale društvene mreže kao platformu na kojoj mogu da iskažu svoju kreativnost i definitivno se pokazale preduzimljivije u tom domenu od muškaraca.

Koja je tajna Vašeg uspeha?

Nema tajne. Oduvek sam bila neko ko se trudi i vredno radi, postavlja ciljeve i korača ka njima. Sa druge strane od mlađih dana sam okrenuta radu na sebi kako bih mogla da budem dobro u takvim uslovima i pod takvim pritiskom (koji sama sebi namećem).

Na koje načine ste do sada bili izloženi diskriminaciji od strane muškaraca i kako ste na to reagovali?

Uh. Ovo pitanje je zabolelo. Kroz glavu su mi samo proleteli likovi onih ljudi koji su učinili da se u kontaktu sa njima osetim poniženo kao devojka, žena i da delom sebe pomislim ,, kako bih volela da sam muškarac…pa da ovo rešimo drugačije,, Prve situacije tog tipa imala sam već sa 18 godina kada sam krenula da radim, i one su se nizale godinama. Moram priznati – više mi se ne dešavaju. Čini mi se da razlog tome nije poboljšanje situacije u društvu već činjenica da se ja postavljam drugačije i da sam spremna da pokažem zube na prvi nekorektan potez. To zvuči kao da je problem rešen, ali nije, jer ja sam morala da izgradim jedan deo sebe na uštrb svoje nežnosti. I žao mi je što je tako. Što mi se čini da biste bili uspešni u poslu morate pre svega da preuzmete tu mušku energiju kako biste se zaštitili.

Posao od kuće, posao u kući, briga o deci. Može li se sve i kako?

Nekim danima se može sve, nekim danima se ne može ništa. Iskreno mislim da sam jako dobra u organizaciji i prilično produktivna, ali ne postoji ta sposobnost koju treba da imate da biste mogli sami da postignete sve 3 stvari perfektno. Zato sam ja odlučila da dajem svoj maksimum na poslu kako bih mogla da zaradim i platim da sve što ne stignem može neko da odradi umesto mene. Nekim danima sam najbolja mama, nekim danima najbolja u poslu, a nekim danima blistam kao domaćica. Učim i dalje da je u tome balans da ne mogu sve 3 uloge da smestim u svaki dan.

Jeste li ispunjeni? Koji je Vaš recept za to?

Jesam. Ispunjena sam. Živim sa suprugom kog obožavam i koji mene voli najlepše na svetu. Imam dvoje dece koja mi ispunjavaju dom radošću i svakim danom teraju da rastem kao čovek. Radim posao koji volim i koji me i dalje moiviše da skočim ujutru iz kreveta. I što je najvažnije imam sebe koja uvek imam dovoljno snage da preskočim izazove na putu, potapžem se po ramenu i osmislim nove ideje koje će da me ,,voze,, u životu.

Šta bi „velika“ Aleksandra šapnula „maloj“ Aleksandri danas?

Šapnula bih joj da će sve biti ok. I više nego ok.

Ko je Vama ženski uzor, ako ga imate, i zašto?

Nisam od onih koji nemaju uzore, ali sam od onih koji uzora ne vezuju za jednu osobu. Neka dama mi je uzor u istrajnosti, neka u stavu, neka u energiji, neka u govorništvu, neka u roditeljstvu. Verujem da je tako najbolje od sitnih uzora kao slagalica graditi jednu osobu koja bih volela da jednog dana budem.

Kako ocenjujete položaj žena u Srbiji?

Verujem da položaj žena u Srbiji ima mnogo prostora da se poboljša i dostigne neki zadovoljavajuć nivo. Čini se da smo za sad daleko od te tačke.

Mnogo se govori o ovoj temi, ali da li je ona zaista zastupljena u medijima na način na koji bi to trebalo? A kako to izgleda na Internetu?

Čini mi se da se o tome priča više nego ikad, da se svest polako menja. Sa druge strane ako me pitate da li sam zadovoljna
brzinom kojom se menjaju stvar i poboljšava položaj žema – moj
odgovor bi svakako bio NE.

Prema Vašem mišljenju, koje su „ crvene linije“ preko kojih žena NE SME! Ako isključimo nasilje koje se podrazumeva, ali šta još moramo da podrazumevamo?

Možda bismo mogli sve da podvedemo pod ovo: Mi kao društvo treba pre svega da pričamo o stvarima koje su neprihvatljive, da edukujemo žene ali i muškarce koje su to stvari koje nisu dopustive, a onda da naučimo svoje ćerke da imaju prava da ispuste glas i pokažu zube onda kada osete da je neko pregazio tu CRVENU LINIJU. Naravno, paralelno sa tim je od presudnog značaja.

Žene na KiM višestruko su diskriminisane. Sredine u kojima žive su uglanom ruralne, i dalje jako patrijarhalne. Koji bi Vaš savet bio njima?

Moram biti iskrena, ja nisam neko ko bi mogao da da savet iz prve ruke jer nemam iskustvo kroz koje one prolaze i nefer bi bilo da ih savetujem kao neko ko nije bio u njihovoj koži. Složićemo se da je ipak lakše boriti se u velikom gradu. Ipak, kako je moja mama sa Kosova, iz Peći, mogu samo da sa puno ljubavi poručim da ukoliko u svom srcu pronađu barem iskricu snage i želje da osvoje svet da se ta varta u ženskom srcu brzo rasplamsa i da je teško iko može ugasiti.

Na koji se način Vi preko mreža trudite da utičete na svest žena i njihovo osnaživanje?

Imala sam priliku da učestvujem u kampanjama koje za cilj imaju dizanje svesti o porodičnom nasilju. Pored toga trudim se da pre svega istaknem činjenicu da finansijska nezavisnost znači sloboda. Imam priliku da kroz svoj posao radim sa mnogo malih preduzetnica i dajem svoj maksimum kako bih ih usmerila strateški kako da razviju svoje poslovanje na društvenim mrežama.

Šta je za Vas 8.mart? Povod za slavlje ili povod za protest? Ili nešto treće?

Za mene je 8. mart prilika da jednom godišnje svedemo račune i sagledamo situaciju apropo položaja žena, ali i prilika da me taj datum podsetii da zagrlim sve one važne žene u mom životu i
kažem im HVALA.

Šta bi država trebalo da promeni kako bi se realno, a ne samo deklarativno, unapredio položaj žena?

Spisak je dugačak, ali pre svega mislim da bi trebalo da se unapredi sistem koji bi smanjio stopu femicida i uticao na smanjenje porodičnog nasilja. Pre svega prevencija u vidu edukacija mladih, a onda i sistemska podrška ženama koje kroz to prolaze. Druga tema bi svakako mogla da bude pozicija žena preduzetnica. Prosto mi je neverovatno da umesto da budu nagrađene jer su se osmelile da zaplove u preduzetničke vode, te žene budu sputane kad požele da se ostvare kao majke.

Snežana Jovanović: Pružanje otpora i borba su od mene napravile borca, a ne žrtvu

Intervju uredila: Milica Stojanović Kostić

Boriti se za ravnopravno ophođenje, a posebno u ruralnim sredinama kakva je Gračanica, sve je sem lak posao. Neophodna je hrabrost, znanje, veština i istrajnost da biste u “muškom svetu” mogle da ostvarite svoje snove. Zato je naš izbor za prvi intervju sa ženom na ovom sajtu bila Snežana Jovanović, direktorka Ansambla “Venac” iz Prištine sa sedištem u Gračanici. U intervjuu gospođa Jovanović daje odgovore koje do sada niste mogli da pročitate, o svojim privatnim borbama za jednaka prava, uvredama koje je dobijala samo zato što je žena i na koji je način sve to uspela da prevaziđe i dođe na čelo ove važne ustanove kulture na centralnom Kosovu. Ali na početku, ko je Snežana Jovanović?

Rođena je u Prištini 4. aprila 1980. godine. Ponosno ističe da živi u Kišnici, mutietničkom mestu pored Gračanice. Srednju ekonomsku školu završila je u Prištini, a zatim i ekonomiju na Univerzitetu sa izmeštenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Iz poslovnog iskustva izdavajamo: direktorka Kulturno-prosvetne zajednice, nastavnica matematike, odbornica u Skupštini opštine Gračanica. Bavila se i bavi se volonterskim radom najiše na polju bezbednosti te je i predsednica Lokalnog odbora za javnu bezbednost za region Gračanica-istok i članica Opštinskog odbora za javnu bezbednost. Deset godina obavlja funkciju direktorke Ansambla “Venac”.

Kakav je bio Vaš put do pozicije na kojoj se trenutno nalazite?

Pozvana sam da pomognem Ansamblu “Venac” jer se nalazio u mnogo lošem stanju. Na sve je ličio samo na republičku ustanovu kulture nije ličio, pa sam se prihvatila ovog izazova. Mislila sam da ću u “Vencu” biti godinu dana i da ću brže rešiti probleme. Ali tu sam već 10 godina baš zahvaljujući pojedinim muškarcima koji su napravili probleme u ustanovi, a ja sam te probleme trebala da rešim, i još uvek ih rešavam. Nije uzaludno izrečena ona narodna izreka: “Što jedna budala pokvari, sto pametnih ne može popraviti”. Ipak, uspela sam da od “Venca” napravim uspešnu ustanovu i za primer je mnogim ustanovama kako treba da se radi i razvija.

Foto: Venac

Kako ste se na tom putu nosili sa potrebom muškaraca da oni budu ti koji odlučuju?

Bilo je previše muškaraca koji su hteli da odlučuju, a u stvari su samo hteli da budu prvi u ustanovi po hijerarhiji a ne da se prihvate posla. Mnogi takvi vide mesto direktora koji samo čijuka sa sekretaricom u kancelariji, šeta u odelu na nekim sastancima i usput ispija viski na račun firme. Još uvek ima u “Vencu” nekoliko “muškaraca” koji kažu da u “Vencu” ništa ne valja i da ja loše vodim ustanovu. Oni se grabe za mesto direktora ili šefa sektora i misle da će više puta ponovljena laž da ništa ne valja postati istina. Ne žele da prihvate da je” Venac” jedna od najboljih ustanova kulture u Srbiji, i da takvu ustanovu predvodi žena, i to po svaku cenu žele da sruše, zbog ličnog ega a i ličnog interesa. Bilo je previše muškaraca koji su mi pravili probleme i sputavali me u poslu da ovu ustanovu stavim na čvrste noge i da se njome narod i država Srbija ponose. Ipak svi ti neki muškarci nisu uspeli u toj nameri. “Venac” je sada veoma uspešna ustanova Ministarstva kulture Republike Srbije. Ja volim da kažem “Venac više niko ne može da rasplete”.

Sa kojim nepristojnim komentarima ste se na putu do ličnog uspeha susretali i kako ste se sa njima nosili? Kroz osmeh ili uz drzak odgovor?

Prvi obavezan nepristojan komentar koji svaka žena može dobiti je “ku**a”. To je komentar koji dobijam redovno od svih zavidnih muškaraca, a to su u stvari komentari “muških ku**i”, koji na žalost svih nas bitišu među nama, i koji se redovno “prodaju” za sve i svašta, i najmanje su “muškarci”. E oni takvi komentarišu i mene i sve žene koje žele da rade i da zarade svoju platu, a i koje žele da učine nešto dobro za svoje društvo. Reči “luda žena” i “nenormalna” su već postale normalne u rečniku muškaraca prema ženama poput mene. Ja sam se uvek suprostavljala muškarcima koji greše u poslu i nisam ih se bojala. A oni ne znaju kako da odgovore na moje konstruktivne napade pa sebi daju za pravo da me vređaju. Nepristojne komentare sam prihvatala i kroz osmeh i kroz drzak odgovor, uvek oba. Ali uvek! Međutim, nisam trošila puno vremena na silne uvrede. Protiv nikog nisam podnela tužbu za uvredu časti iako su postojali pravni osnovi. Da sam previše vremena trošila da odgovoram na silne uvrede ne bih imala vremena da pozavršavam svoje poslove. Dok su bacali kamenje na mene ja sam ga uvek otresala sa leđa i nastavljala da idem dalje svojim putem.

Koji je Vaš savet ženama koje imaju znanja i veština da ostvare svoje snove, ali nemaju dovoljno hrabrosti?

Žene treba da pronađu hrabrost u sebi i da ostvare svoje snove. Ako one ne žele da pomognu sebi onda niko ne može da im pomogne. Treba da shvate da one same sebi treba da budu najveća podrška. Naravno da je lepše i lakše kada postoji podrška, ali ne treba da se oslanjaju na tuđu podršku i pomoć.

Jeste li Vi ispunjeni na poslovnom planu?

Zahvalna sam što mogu da radim i doprinosim u svom poslu. Srećna sam uvek kada uspešno završim poslove, a to bi moglo da se tumači i da sam ispunjena na poslovnom planu. Međutim, ja znam da mogu više. Zato uvek i radim više, pa se bavim i drugim poslovima volonterski.

Kako se žena nosi sa određenom količinom “moći“ koju joj „daje“ pozicija na kojoj se nalazi?

Živimo u muškom svetu. Nema puno žena na pozicijama. Ja reč “moć” mrzim pa bih radije to tumačila kao pozicija sa većim odgovornostima. Svaka pozicija ima određenu količinu odgovornosti, i upravo te odgovornosti određuju težinu pozicije. Teže i veće odgovornosti koje ima osoba (žena) na poziciji govore puno o njenoj sposobnosti, a ne moći. U našem okruženju žene se previše boje pozicije i odgovornosti, ujedno i te moći koju mogu da imaju u društvu. A to je mnogo loše. Nisu dovoljno hrabre, a radije bih rekla da ne žele da gube vreme i to je češći odgovor za prisustvo žena na pozicijama. Mnoge žene koje znam radije idu da tri sata sređuju nokte nego da pola sata raspravljaju na temu koja je bitna za društvo i okolinu gde žive. Svi pripadamo ovom društvu i zato svi treba da preuzmemo odgovornost.

Kako su izgledala „sputavanja“ od strane muškaraca sa kojima ste imali poslovne odnose?

Napadali su me raznoraznim lažima gde god su stigli. Prijave sastavljene od laži podnosili su počev od mog nadležnog ministarstva pa do poliicije. Vređali su me, provocirali, pretili mi, oštećivali auto, krali mi dokumenta… Na poslu su čak dvojica muškaraca fizički nasrtala na mene, jedan čak gađao staklenom flašom (I nije me pogodio), obijali mi kancelariju, uništavali imovinu… Svega i svačega je bilo. Ukratko, imala sam posla sa raznim budalama. Mogu knjigu napisati o tome, mada bi film bio bolja opcija i veoma je moguć u budućnosti.

Kako su se muškarci, koji su bili na višim pozicijama, koje ste sretali u poslovima kojima ste se bavili do trenutnog ophodili prema Vama? Da li je više bilo korektnih ili nekorektnih?

Pa više je bilo nekorektnih, ali ove korektne odnose radije pamtim a ovih drugih se nerado sećam.

Jeste li imali slične situacije sa zaposlenima kojima ste Vi nadređeni?

U mom kolektivu je taj procenat u startu kada sam postala direktor bio mnogo gori i veći ali vremenom se mnogo poboljšao, a za to je zaslužno sprovođenje zakona u ustanovi, pa je vremenom postalo nebitno da li je direktor žena. Većina je shvatila da za svakog treba da bude bitno da se bavi svojim poslom i svojim obavezama, a ne da li direktor nosi suknju ili pantalone.

Da li je žena ženi vuk ili najbolji prijatelj?

Meni su žene bile i jedno i drugo. S obzirom da još uvek živimo u muškom svetu više sam imala muških neprijatelja tj. vukova.

Koliko je teško ženi u ruralnoj sredini da se posveti karijeri? Kako je bilo u Vašem iskustvu?

Pa u ruralnoj sredini je uvek teže ženi. Takvo okruženje kao da još nije ušlo u 21. vek, i ženu i dalje doživljava kao osobu za pranje sudova i veša, bez prava glasa. Ja živim u Kišnici koja je tako mala i nekako bila izolovana od tog ruralnog sveta oko mene, zato sam uvek bila gluva na mnoga ograničena shvatanja. Moji roditelji su verovali u mene – svoju ćerku, i sve su što su mogli pružili su mi u životu. Roditelji su mislili da ću postati advokat, nastavnica u školi me je nagovarala da budem arhitekta, a ja sam postala diplomirani ekonomista, i to ekonomista koji se bori za pravdu i koji stalno želi nešto da gradi i stvara.

Da li ste nekada bili žrtva bilo kakvog vida nasilja?

Da nisam pružala otpor raznoraznom verbalnom i psihičkom nasilju, donekle i fizičkom, i da se nisam branila uvek, sigurno bih bila žrtva. Pružanje otpora i borba su od mene napravile borca, a ne žrtvu.

Koja je granica iza koje ne biste prešli u ophođenju muškarca prema Vama?

Izdaju i vređanje mene kao ličnosti, kao ljudskog bića. Naučila sam vremenom da oprostim ali nikada ne zaboravljam.

Zalažete li se za ravnopravnost i kako to činite?

I u privatnom životu i na poslu svakodnevno to činim, motivacijom ali i pritiskom da se žene iz mog okruženja više uključe i doprinose sebi i društvu. Navešću jedan banalan primer: žene iz mog okruženja koje ne voze auto pritiskam da počnu da voze, a prijatelje čije žene ne voze nagovaram da ne voze svoje žene na posao ili u šoping kako bi ih naterali da “provozaju”.

Podržavate li rodno osetljivi jezik ili smatrate da poštovanje istog nije neophodno na putu borbe za jednaka prava?

Podržavam rodno osetljiv jezik ali meni lično to ne predstavlja veliku osnovu za prisustvo i poštovanje jednakih prava. Dela su ta koja pokazuju prisustvo jednakih prava, a ne obične reči na papiru. Mnogo je bitnije da se omogući da se žene osećaju slobodno i sigurno u ovom svetu koji je i dalje muški svet. Da žene uživaju sva prava kao muškarci. Mnogo je bitnije da žene nisu “kućni robovi” muškaraca, da nisu žrtve nasilja, da nema ubijenih žena od strane muškaraca.

Kakva je Vaša reakcija na nasilje nad ženama koje se dešava u Vašoj okolini?

Foto ilustracija

To je društvena odgovornost ali to naše društvo još ne shvata i ko zna kad će to shvatiti, i da li će uopšte. Ženama koje su žrtve nasilja potrebna je bolja zaštita društva ali većina ljudi ima ulogu samo posmatrača koji na te žene gleda kao jadne i bezvredne, i retko ko se usudi da preuzme odgovornost i pomogne im. Bila sam svedok da prvi novinar (muškarac) među vama novinarima (tek ću javno da ga imenujem) pomaže nasilje nad jednom ženom (moja radnica) i to tako što je štitio nasilnika a na nju vršio pritisak da povuče tužbu protiv nasilnika. 

Pomogla sam jednoj ženi da se izvuče iz porodičnog nasilja, od nebrige svojih roditelja koji su gledali to nasilje, naučila je da se bori sa institucionalnim nasiljem, terala je da uči, podučavala je da bude hrabra, pravedna i svoja. Ta žena je sada samostalna i srećna, a ja sam zadovoljna što sam njoj mogla da budem prijatelj, a ne vuk. Ona nije jedina kojoj sam bila prijatelj i zahvalna sam Bogu za sve prilike u životu da budem Čovek.

Ima li žena u Gračanici pravovremenu zaštitu policije kada prijavi nasilje?

Žena nema adekvatnu zaštitu policije u Gračanici. U mnogim slučajevima je nema jer previše je nestručnih i neodgovornih policajaca u policijskoj stanici u Gračanici. Većina policajaca u toj stanici smatra da im je jedini posao pisanje saobraćajnih kazni. Ovo govorim iz ličnog iskustva i kao neko ko radi kao volonter za tu policiju u ime Lokalnog odbora za javnu bezbednost. Navešću samo tri primera: jedna žena je morala da prijavi policiju u Policijsku upravu da bi ozbiljno shvatili njene prijave za nasilje, druga žena je tražila od mene lično da prijavim njenog muža za nasilje jer njenu prijavu ne prihvataju jer su neki policajci prijatelji sa njenim mužem, treća žena koja je prijavila nasilje nikada nije kontaktirana za slučaj I nikada nije procesuiran.

Šta je, po Vašem mišljenju, neophodno hitno uraditi kako bi se podigla svest javnosti o značaju ravnopravnog položaja polova? A šta bi bio predlog za dugoročni rad?

Pošto se na porodice ne može do kraja osloniti u tom podučavanju treba uključiti škole, gde treba decu podučavati o značaju i poštovanju rodne ravnopravnosti. Poštovanje rodne ravnopravnosti u sistemu bez zakona ne može da se sprovede. Zato strogo poštovanje zakona i stroge kazne su stvari koje će naučiti ljude u sistemu za poštuju rodnu ravnopravnost. Sa druge strane u nekim delovima sistema zakoni omogućavaju poštovanje rodne ravnopravnosti ali postoji velika nezainteresovanost žena da budu uključene u ključne sisteme u zajednici.

Kako obrazovni sistem može da utiče na bolji položaj žene u društvu?

Mnogo može da utiče. Upravo je on i doprineo boljem položaju žena u društvu. Obrazovana žena sama sebe može da zaštiti i ujedno omogući sebi bolji položaj u društvu.

Jesu li žene svesne svojih prava?

Generalno žene kao da nisu do kraja svesne svojih prava. Mlađe žene su svesnije toga, pa čak se dešava u nekim situacijama da ta svoja prava i zloupotrebljavaju, što je veoma loše za generalnu borbu za prava žena.

Šta je prioritet: edukacija, ekonomsko osnaživanje ili zaštita žena u sredini u kojoj živite i radite?

Sve tri stvari su prioritet u našoj sredini. Za mene su sve tri na prvom mestu.

Vaša poruka ženama je…

Žene, nemojte biti samo žene!