Da bi dokazali da je „posao mame“ najteži na svetu ne teba nam bilo kakvo istraživanje, to je jednostavno apsolutna istina. Mame mnogo toga u svom životu žrtvuju da bi se posvetile deci. Zato smo mamama iz Gračanice i Beograda dale priliku da nam kažu čega sve mama mora da se odrekne i kako mama sve stigne?
Jedna od naših sagovornica, Dajana Ivanović mama dvoje dece od 20 meseci i 2 meseca iz Gračanice, kaže da bez partnera ne bi mnogo toga postigla.
“Dobra organizacija je ključ svega, rekla bih ja pre par godina… Imam dvoje dece i organizacija i planiranje je nemoguće, razumeće me svi roditelji, potrebno je pripremanje čak i dan unapred kako bi postigli sve. Ja sam osoba koja sve voli na vreme da organizuje i isplanira, trudim se da budem posvećena oboma ali isto tako bez učestvovanja supruga smatram da bi bilo nemoguće”, kaže nam Dajana.
Dajana (Emini) Ivanović- privatna arhiva
Pitali smo je i čega se ona lično odrekla zbog majčinstva.
“Mama se odrekla svega što je bila pre, bar na kratko, karijere, provoda, ali… sve u svoje vreme, što se kaže. Smatram da su oni najbitnija stavka i da će tako ostati sve dok su mali, mada je i podjednako bitan mamin društveni i socijalni život jer, srećna mama= srećna beba”, zaključuje Ivanovićeva.
Milena Kolić iz Gračanice, trenutno živi u Beogradu, mama je tri devojčice od 4, 3 godine i najmanje od mesec dana. Za Ženski info takođe navodi da učestvovanje partnera čini značajnu razliku.
„Mama stigne sve jer mora da stigne sve. U mom slučaju mama i tata su ravnopravni i nema onoga “pomaže mi suprug” jer smo u svemu zajedno i kupa ih i uspavljuje i sve ostalo, štedim ga za sve kućne poslove jer mnogo radi iskreno, ali oko dece smo skroz ravnopravni”, navodi ona.
Milena Kolić – privatna arhiva
Ipak postoji deo života gde nisu ravnopravni, a to je upravo odricanje, u ovom slučaju od karijere.
“Konkretno meni je posao bio u punom jeku i cvetao mi je biznis kada sam prvi put ostala trudna. Zatim posle 9 meseci opet trudna i opet gasim sve. Vratim se i nikad bolje ne radimo sve strava, ja ostanem trudna 3.put. Moj posao mnogo trpi, a tako i ja što se toga tiče jer obožavam svoj posao i jedva čekam da radim opet. Teško je graditi nešto iznova i iznova, ali zbog dece se sve mora”, objašnjava Kolićeva.
Kako objašnjava još jedna mama iz Gračanice Natalija Prlinčević, pre nego se ostvarila u ovoj ulozi imala je iskrivljenu sliku o roditeljstvu.
“Mislila sam da cu ja to dete voleti i osećati sa prvim dodirom i pogledom, da ćemo se razumeti na prvi plač, ali kada je stigla shvatam da to neće biti tako lak zalogaj ni za supruga, a ni za mene. Od prvog dana majčinstva morate da se odreknete nekih stvari, to mogu biti interesovanja koja su nam bila vazna ali prosto nemate više vremena za to (knjiga, film, serija, sadržajan šoping…), fokus (ne znam za druge mame ali meni je prvo dete bilo opsesija, da li je jelo, pilo, spavalo, kako je raspoloženo), kosu, san…Nesvesno ali onda kreće odricanje jer namećete sebi ili je to društvo nametnulo neka očekivanja da mamama fali samo plašt i čarobni štapić. Jer kuća mora biti pod konac, deca moraju jesti kuvano, zdravo i toplo, moramo biti čisti, oprani, ispeglani, zategnuti, ja našminkana i sređena jer i radim”,priča nam Natalija.
Natalija Prlinčević – privatna arhiva
Kada ste mama dan vam je mnogo kraći, dodaje ona.
“Želim da verujem da nema te mame na svetu koja sve stigne na vreme, a da pritom radi, bude domaćica, supruga, ćerka, snaja, drugarica i posvećena MAMA, jer ako postoje one koje sve stižu i ne odriču se ničega usput, onda želim odmah da znam kako i imaju li super moći. Dan nam je jako kratak, žalim jedino za nekim ljudima jer im nisam dovoljno posvećena, a sve ostalo se da nadoknaditi, jer stvarno brzo rastu, a jako mi je važno da me pamte u svakom segmentu odrastanja. Nisam potpuno izgubila sebe, imam društveni život, nisam poremetila odnos sa porodicom, mužem, na poslu i mislim da je to sasvim dovoljno da budete ispunjeni”,poručuje Natalija.
Naša poslednja sagovornica sa Kosova želela je da ostane anonimna, te redakcija apsolutno poštuje njen zahtev. Ona je sa nama takođe podelila svoja iskustva. Ona je mama dvoje dece.
„Pre svega htela bih da naglasim da je sa jednim detetom mnogo lakše, nego sa dvoje, posebno kada je razlika mala kao u mom slucaju, od svega 16 meseci. S tim što sa drugim detetom postupamo mnogo sigurnije i opuštenije, jer već imamo neko iskustvo. Kako sve postignemo, verovatno da nijedna od nas ne zna kako, ali verovatno tako što postavimo prioritete. Definitivno kuća ne može da bude čista kao onda kada niste imali dece, ručak može da bude spreman, ali može i da pričeka, jer su bebe najvažnija stvar. Mislim da kod većine mama izaziva frustracije to što ne može sve da bude na svom mestu kao nekad ali vremenom se pomirimo sa tim.”
Naša sagovornica navodi da je pomoć ključna u majčinstvu.
“Nezaobilazne su bake, koje pomažu kad god treba, jer jednostavno nekad nešto mora i mama da završi a da nije vezano za decu.”
Ona takođe naglašava jednu veoma važnu stavku koju nismo pomenule u ovom tekstu do sada, a to je da je najvažnije da je mama zdrava.
“Moram da naglasim da je sve lako kad je mama zdrava, meni se desilo da sam polomila nogu, imala operaciju i tek onda shvatite koliko je sve teško i kolika vas deca trebaju. Tek tada mi je bila potrebna pomoć svih, od supruga, baki, prijateljica, sestara i tako dalje.”
Ona ističe da je spisak svih odricanja dugačak.
“Život žene pre i posle rodjenja deteta nije isti. Više nikad ne spavate bez prekida, nikad ne idete sami negde, uglavnom je jedno dete sa vama. Telo se menja, um se menja, jednostavno više niste na prvom mestu sebi. Ja sam to shvatila i nemam problem sa tim. Biti majka je najlepši osećaj na svetu.”
Ipak, ako ste zaposlena mama na Kosovu to vam nije prednost ako ste na porodiljskom odsustvu, o čemu je i Ženski info ranije izveštavao, a naša sagovornica takođe ukazuje na isti problem.
“Veoma je zahtevno, jer u kosovskom sistemu žene imaju svega 6 meseci plaćenog odsustva i to ne 100 %, nakon toga još tri meseca plaćenog od strane Vlade minimalnu kosovsku platu, a to jednostavno nije dovoljno za potrebe posebno kada imate bebu. U drugim sistemima je to drugačije uredjeno i žene imaju uglavnom godinu dana plaćenog odsustva. “
I pored velikih odricanja, nestizanja, zapostavljanja sebe ili nekih drugih osoba koje mame vole, sve do jedne slažu se da je koliko god bio težak majčinski poziv jedan od najlepših na svetu, te zato uspeju da prebrode sve one fizičke, psihičke i emotivne krahove koji ih svakodnevno očekuju sa njihovim mališanima.
Istražujući ovu temu na internetu, ali i među organizacijama u srpskim sredinama, shvatila sam da je tema dece sa autizmom u srpskoj zajednici apsolutno nepravedno tabuirana i zapostavljena. Ovakvo ophođenje prema deci zaprepastilo me je pa sam odlučila da prekinem tišinu i diskriminaciju koja je upućena ka njima i njihovim roditeljima.
U srpskim sredinama na jugu Kosova veliki je broj problema sa k0jima se suočavaju roditelji autistične dece kao i sama deca. Naime, u školama, iako je pravilo da autistično dete ima pratnju stručne osobe, to se ne sprovodi. Inkluzija dece sa autizmom apsolutno nije zaživela u ovim sredinama i školama. Ali to nije jedini problem. Rad sa detetom za koje se sumnja da ima autizam najvažnije je u najranijem periodu, preporučuje se rad sa defektolozima i logopedima. Defktologa južno od Ibra u srpskim sredinama nema, te su roditelji primorani da prelaze kilometre do gradova centralne Srbije kako bi mogli da učine koliko je moguće za svoje dete. Sve to iziskuje veliki stres za dete i za roditelje, ali i finansijski je isrpljujuće za one koji već imaju dovoljno brige.
Južno od Ibra ne postoje ni organizacije koje bi se bavile ovom tematikom, civilni sektor gotovo se uopšte nije bavio ovim pitanjem, kao i mediji. Roditelji se retko odvaže da na ovu temu govore, a dosta je i onih koji se u ovom društvu ponašaju diskriminatorski nerazumejući decu sa autizmom. Jedan od takvih slučajeva je i poruka sugrađanke iz Gračanice koja sam dobila pre izvesnog vremena:
“Skoro sam odvela dete u park, tu negde je stajao dečak koji je poprilično velik i još uvek ne priča. Jedna od majki drugog dečaka je rekla ehh pa on ima autizam i ne treba niko da se igra sa njim, šta mogu da nauče od njega. Žalosno što ljudi ne cene i ne razumeju različitosti. I moje dete još uvek ne govori. Ta tišina ubija čoveka npr mene i to je mnogo teško. Molim te kad možeš pokreni ovu temu”, napisala mi je zabrinuta mama koja je želela da ostane anonimna.
Foto: Screenshot
Ova veoma bolna tema za mnoge roditelje ipak morala bi da dobije svoje mesto u javnom diskursu, jer želeli da priznamo ili ne sve su češći primeri dece sa autizmom. Da budemo potpuno jasni, i kada se radi o kašnjenju u razvoju, kao što je kašnjenje u govoru, ponovo se roditelji suočavaju sa strahovima, ali ponovo do logopeda je jako teško doći.
Foto: Screenshot
A šta je sa kosovskim sistemom
U kosovskom sistemu, što se albanske populacije tiče, čini se da su dostupniji resursi i udruženja. Ako govorima o stručnoj pomoći deca čiji je maternji jezik srpski ne mogu se obratiti istim jer se deci mora obraćati na maternjem jeziku, a ne na albanskom.
Foto: Kancelarija premijera
Predstavnici institucija na Kosovu se uglavnom retko javno obraćaju u vezi sa ovom temom. Na Svetski dan dece sa autizmom uglavnom predstavnici Vlade u Prištini prime čelnike kosovskih organizacija „Autizam“, „Nacionalno udruženje za autizam“, „Autizam govori“. Prisutni su roditelji i deca, a na zgradi Vlade vidljivo je plavo svetlo.
Ove godine, na isti dan, Aljbin Kurti obećao je da će Vlada obezbediti 100 personalnih asistenata za decu koja idu u školu,a podsetio je da na Kosovu živi 2.682 dece ometene u razvoju.
Kod ovih statistika uvek je diskutabilno da li se odnose i na srpsku zajednicu, jer se taj podatak nikada ne naglašava.
Međutim, pošto škole u srpskim sredina funkcionišu u sistemu Republike Srbije, pretpostavka je da se asistenti ne odnose i na ove škole. Srpska deca ponovo nemaju značajne koristi ni od ovog sistema.
Jedino srpsko udruženje na Severu Kosova
Jedino udruženje koje se bavi decom sa autizmom ali i drugim poremećajima u razvoju je “Podrži me”. Ovo Udruženje roditelja vodi Ivana Rakić u Severnoj Mitrovici. Udruženje nije finansirano ni od jednog sistema, a pokušava da uradi mnogo u nemogućim uslovima.
Preuzeto sa Facebook profila “Podrži me”
Ivana Rakić za Ženski info odgovorila je na neka od naših pitanja u vezi sa ovom temom.
Prema njenim rečima Udruženje “Podrži me” je formirala 2015. godine iz lične inicijative kao majka sa detetom sa smetnjama u razvoju. Kako navodi u pisanom odgovoru za naš sajt veliki problem sa kojim se samo Udruženje suočava je projektno finansiranje jer kada se završi jedan projekat mora da se sačeka produženje ili sledeći, te su zaposleni prinuđeni da u tom intervalu rade volonterski.
„Sam centar je prilagođen osobama sa posebnim potrebama. Prostora ima za različite aktivnosti sa članovima udruženja. Kroz dugogodišnji rad, sa roditeljima smo izgradili poverenje, tako da smo uvek tu za njih. Samo udruženje broji ukupno 205 članova (deca i mali sa smetnjama u razvoju) iz sve četiri opštine. Imamo kancelarije i u Zubinom Potoku i do nedavno u opštini Leposavić, koju su nam oduzele kosovske institucije“, navodi Rakićeva.
Tačnih statističkih podataka o broju dece sa autizmom u srpskim sredinama, kako kaže, nema. Razlog je pre svega, kako dalje navodi, zato što se roditelji teško suočavaju sa tim problemom.
Udruženje se bavi decom i mladima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, gde spada i autizam. Na našu konstataciju da su deca sa ovakvim dijagnozama veoma zanemarena i od strane sistema i društva, Ivana odgovara:
„Da, slažem se sa Vašom izjavom, da su deca sa autizmom zanemarena od strane društva i institucija, a mi kao udruženje radimo na poboljšanju i podizanju svesti da autizam nije bolest, već stanje. Da je osobama sa autizmom potrebna nega 24h i da mogu da budu društveno funkcionalni, kreativni, a to je upravo ono na čemu mi radimo u udruženju, pronaći njihovu najjaču stranu, za šta su obdareni i iskoristiti njihove kapacitete znanja.“
U sklopu Udruženja sprovode se različite aktivnosti kao što su kreativne i edukativne radionice, radionice socijalnih veština i tematske radionice za roditelje.
„Pružamo usluge psihologa, socijologa, logopoda, pravne i socijalne usluge. Organizujemo razne obuke, treninge i okrugle stolove. Takođe radimo na obukama sa nastavnim kadrom, kako raditi sa decom sa smetnjama u razvoju.“
Novonastala situacija na Severu Kosova, zatvaranje Privremenih organa ali i ostalih institucija RS uticala je i na rad ovog Udruženja.
„Svakako nam je otežalo rad, pre svega život, a samim tim i rad. Na primer, jedan roditelj kojem po zakonu pripada tuđa nega i pomoć, mora da ide do prelaza, izgubi ceo dan, potroši novac za put, čeka u redove po nekoliko sati, da bi ostvario svoje pravo. Svakodnevan strah i dešavanja na severu Kosova utiče na decu kao i na roditelje. Kad čoveku uzmeš slobodu i živi u strahu, bolje da mu uzmeš život i pod takvim uslovima živimo i radimo svakodnevno.“
Roditelji južno od Ibra kontaktiraju Udruženje, kaže Ivana, ali problem postoji sa nemogućnošću da se obezbedi prevoz do centra u Mitrovici gde im mogu biti pružene usluge. Roditeljima sa juga poručuje:
„Da se ujedinimo i tražimo pomoć u vidu prevoza (kombi) koji bi ih dovozio u naš centar, zato što ne vidim da je moguće naći neko drugo rešenje.“
Što se ličnih pratioca tiče Ivana ističe da ukoliko se neko od roditelja sa juga suočava sa ovim problem treba kontaktirati Udruženje koje u tom smislu može pomoći.
„Postoji organizacija koja obezbeđuje lične pratioce na severu Kosova kao i na jugu, pa bih volela da znam koja to deca nemaju pratioce i iz kog mesta. Ovim putem bih pozvala te roditelje da se jave udruženju „Podrži me“ da pokušamo da im pomognemo“, napisala je u odgovoru Ivana, koja je takođe našoj redakciji ostavila i kontakt telefon, te mi pozivamo roditelje da nam se jave na mail, kako bismo im prosledili broj.
Diskriminatorsko ponašanje društva prema deci sa smetnjama u razvoju i te kako je prisutno, te se Ivana svojim zalaganjem kroz aktivnosti Udruženja trudi da podigne svest kod građana da se deca sa autizmom ne izbegavaju.
„Već da shvate da su oni deo našeg društva, jer dete ili mlada osoba sa smetnjama u razvoju nisu opasnost za društvo, oni su topli i nežni, samo ih treba prihvatiti i ne otežavati već njihovo postojeće stanje.“
Kao majku autističnog deteta Ivanu smo pitali i da nam podeli svoje iskustvo.
„Ovo je najteže i najemotivnije pitanje koje ste mogli da mi postavite. Kad vidite da društvo ne prihvata takvo dete, a vi se kao roditelj trudite da se edukuju nastavnici, učitelji, građani, da se podigne svest o takvoj deci, a pored toga se borite da pomognete i svom detetu da napreduje, da se ne obazire na to kako je drugi doživljavaju, borba je jako teška, iscrpna i duga, ali kao pre svega roditelj i osnivač centra i dalje imam snage da se borim sa ovom nepravdom. „
Roditeljima koji su u fazi prepoznavanja drugačijeg ponašanja svog deteta ona preporučuje:
„Da pobede sebe i da priznaju i prihvate problem što pre, zato što će imati više vremena da pomognu svom detetu.“
„Kao majka deteta sa autizmom i osnivač udruženja konstantno radimo na tome da jedino roditelj može da pomogne svom detetu i da zajedničkim snagama apelujemo na opštine, centar za socijalni rad, prosvetu, zdravstvo i na sistem države da menjaju zakone i podrže ovu najugroženiju kategoriju decu sa smetnjama u razvoju i njihove porodice.“
A razumemo li uopšte kroz šta prolaze roditelji i deca?
“Moj sin sada ima 11 godina, a prve simptome je počeo pokazivati sa godinu i po dana”, počinje svoju priču Ana Ćup Marković iz Gračanice.
Ana Čup Marković
“U to vreme je imao jako oskudan govor, tačnije svega par reči. Otišli smo na more i na plaži dugoj par kilometara on je išao, ne okrećući se da potraži mamu ili tatu ili barem poznato lice. To je bio signal koji nas je najviše zabrinuo i naveo da potražimo stručnu pomoć.”
Ana objašnjava da su usledili odlasci kod pedijatra koji su davali obrazloženje “on je samo lenj”, te da će “progovoriti”. Kao i većina u ovom savremenom dobu Ana je počela da informacije traži na internetu i prvo nailazi na “autizam”.
“Nalazim dečijeg psihijatra u privatnoj klinici, na preporuku, i započinjemo put. Da li sam i tada dobila odgovor, moguću dijagnozu. Naravno da ne. Kao što je to izgleda običaj kod nas, sledi radna dijagnoza poznata f83 što označava Disharmoničan razvoj. A šta to znači? Ukratko, da dete ima promene u svom razvoju, negde je u skladu sa uzrastom, a negde kasni. Kasnio je on dosta, naročito sa finom morotikom, dok mu je gruba bila i preko uzrasta, što lekari nisu baš primetili i samim tim nisu mi dali smernice kako da se ophodim sa njim. “
U to vreme, kako dalje navodi, imala je sreću da upozna majku koja već ima starije dete sa autizmom, pa ju je ona hrabrila, ali i davala smernice.
“Odmah pronalazim defektologa, logopeda, psihologa, razne terapije koje su danas dostupne, a mogu pomoći mnogo, ovde ne mislim na lečenje, jer autizam nije bolest. To je stanje, sa kojim se živi, a koje se može poboljšati adekvatnim radom i razvojem deteta.”
Nakon izvesnog vremena dete upisuje u vrtić zbog socijalizacije pre svega ali tu nailazi i na probleme, jer vaspitno i školsko osoblje nije edukovano da radi sa decom sa smetnjama u razvoju.
“Posle vrtića krećemo na razne časove, prvo defektolog, pa logoped, pa muziko terapija, pa terapija peskom, zatim edukativne radionice. Razni programi poput Floor time ili Montessori.”
“Ne znaju da raspoznaju sarkazam, šalu, ali znaju da vole više od mnogih”
U tom je periodu shvatila da ili si jak da to izdržiš ili padaš.
“ Bilo je i kod mene padanja. Naročito na početku. Često sam sebi izgovarala jednu rečenicu, “zašto baš ja i zašto moje dete”. Ali u tim situacijama, pobegnem od njega, čak i zaplačem, a onda se smirim i nastavim gde smo stali. Teško je prihvatiti dijagnozu f84 (poremećaj iz spektra autizma). Svesna si da kada je ta dijagnoza jednom upiše u registar, povratka nema. Možda je i to problem što mnogi roditelji kada su im deca mala ne prihvataju da je to u pitanju, ili da dete uopšte ima problem u razvoju. Ja sam je odavno prihvatila i kada nije imao dijagnozu, a dobio ju je tek sa šest godina i to na moje insistiranje.”
“Ono što možda nikada neće proći jeste činjenica da je to doživotno stanje, ali i najveća bojazan svih roditelja šta će biti sa njihovom decom kada roditelja više ne bude. Ne postoje centri ili boravci za osobe sa autizmom, kao što je to slučaj u razvijenim zemljama. I to je upravo mučenje svih nas, ko će o njima brinuti kada roditelja više nema. Osobe sa autizmom jesu samostalne, ali ne i za život. Obično ljudi misle da su to bezosećajne osobe, bez empatije prema drugima i sl., što je velika zabluda. Osoba sa autizmom i te kako oseća i sreću i tugu i znaju da prepoznaju istu. Njihov najveći problem je socijalizacija. Oni ne znaju sami da se socijalizaju, oni sve moraju da nauče, a tu se može reći i koje su to društveno prihvatljive norme. Kod njih to dolazi jako sporo, ali svakako da u jednom segmentu svog života nauče.
“Ne znaju da raspoznaju sarkazam, šalu, ali znaju da vole više od mnogih koji su, kako ih ocenjuju psihijatri, “urednog razvoja”. Ja ne volim to odvajanje. Mi smo svi isti, neko sporije ili brže nauči šta je to što se od njega očekuje ili šta društvo od njih očekuje. Kod velikog broja dece sa autizmom govor je najveći problem i nedostatak (što ne važi za svu decu ili odrasle osobe, kod nekih se govor razvije u skladu sa uzrastom, kod nekih je oskudan, a kod nekih nikada se ne javi), pa su zbog toga često marginalizovani u društvu.”
Borba sa sredinom koja je nepodržavajuća i osuđujuća i dalje traje, kaže Ana.
“ A to je kada svaki put i svakome moram da objašnjavam da mi je dete autistično, a ne nevaspitano, ako mu se neko obrati, a on ne odgovori, jer ne priča. Bilo je tu svačega. “
Kao i sagovornica sa početka price, i Ana je doživela neprijatno iskustvo upravo u parku, od druge mame.
“ Odvela sam dete u park, imao je oko četiri godine i prišla mu je devojčica istog uzrasta da se igraju. Kada je posle nekog vremena shvatila da on ne govori, već se glasanjem oglašava, pogledala je u svoju majku koja se nalazila u blizni. Majka je prišla, uzela devojčicu za ruku i odvela od njega uz opasku “skloni se, vidiš da sa njim nešto nije u redu”. To je možda bila među prvim rečenicama jednog roditelja, koja je za mene u tom trenutku bila šamar. Ovo se desilo u gradskoj sredini, gde bi trebalo da pojava osoba sa autizmom nije bauk, međutim, nije tako.”
Kako navodi i dalje su tu pogledi i promatranje, posebno sada kada je on veliki dečak sa 11 godina.
Podrška Sistema ne postoji
Iako je Zakonom predviđeno da osobe sa autizmom imaju pravo na ličnog pratioca i pedagoškog asistenta, u praksi je to nemoguća misija, navodi Ana.
“Većinom su roditelji sami pratioci i asistenti svojoj deci. Zbog toga jedan od roditelja je u nemogućnosti da radi, jer mora da bude sa detetom 24 sata dnevno, pa čak kada je u školi ili vrtiću. S druge strane, tu je i finansijska pomoć koja se zove tuđa nega i pomoć, papirologija je prevelika, obnavlja se na svakih dve godine, kod nekih i na godinu dana, što takođe nema smisla, jer je autizam doživotno stanje, a ne virus koji će posle par meseci proći. I to je samo simbolična cifra u iznosu od 27.000 dinara u sistemu Republike Srbije. Na Kosovu je ona mnogo manja.”
Inkluzija je za nju “mrtvo slovo na papiru”, navodi, jer se ne praktikuje kako bi trebalo.
“ Dakle, to je da dete ide u, kako oni kažu “Redovnu školu”, a ne Specijalnu, ali sa posebnim planom i programom. Ovde je važno pomenuti da taj program treba da sastave psiholog, pedagog i učitelj ili nastavnik u skladu sa uzrastom, mogućnostima i potrebama deteta. U 95 % slučajeva oni uspeju da naprave program, ali onda nastavnik ili učitelj ne može sam da ga proizvede, jer nisu edukovani da rade sa takvom decom, a ličnog pratioca ili pedagoškog asistenta deca nažalost nemaju. Onda se u tim slučajevima ostave po strani. Ovo govorim za škole koje su voljne da prihvate dete sa smetnjama u razvoju u svom odeljenju. Ima i onih koji ne žele i na samom upisu u školu stave roditeljima do znanja da nisu spremni za tako nešto.”
Ana takođe navodi da je bilo i onih škola koje prihvate dete pa se kako kaže, predomisle.
“To je bio slučaj kod nas, kada mi je dete krenulo u predškolsko. Upisao je jednu Osnovnu školu, vaspitačica je srčano prihvatila da radi sa njim, a ja, da bih joj olakšala, svojim novcem unajmim pratiocima koji će zajedno sa njim biti na časovima. Časovi u predškolskom traju tri sata. Prvo mu je smanjila broj časova, zahtevala da dolazi samo na sat i po vremena, iako to nisam razumela, prihvatila sam, jer sam želela da se on socijalizuje. Zatim je vaspitačica počela da negoduje što je pratilac sve vreme prisutan na času. A pratilac je bila devojka koja je bila na masteru psihologije i već je volontirala u Udruženju za pomoć osobama sa autizmom. Kada je za njega napravljen plan i program rada, prema inkluziji, pratilac se striktno pridržavala plana i programa, pa su počela, prema navodima vaspitačice, druga deca da negoduju zbog čega moje dete ima poseban tretman. “
Međutim tu se njihovo lose iskustvo ne završava već ide korak dalje, gde se još jednom potvrđuje diskriminatorski odnos sredine.
“Negde na polovini školske godine rekli su mi da roditelji drugu decu žele da ispišu iz tog odeljenja, jer je sa njima dete sa smetnjama u razvoju. Zatražila sam roditeljski sastanak i izašla pred 20 roditelja i pokušala da objasnim šta je autizam. Na tom roditeljskom je delovalo da su razumeli i da će se sve rešiti, da bi nedugo zatim dobila poziv od direktora škole i molbu da ispišem svoje dete. Što se mene tiče, toliko o razumevanju, edukaciji i podršci obrazovnog sistema prema deci sa smetnjama u razvoju.”
Tada je, kaže, prelomila i svoje dete upisala u Specijalnu školu i on sada pohađa četvrti razred.
“Moje odustajanje nije značilo da sam ja odustala, jednostavno sam smatrala da moje dete ne treba da bude u sredini u kojoj nije prihvaćeno. To nije dobro za njega i on tu neće biti srećan. A meni je njegova sreća najvažnija. “
Roditeljima dece sa autizmom poručuje da ih ovo stanje ne obeshrabruje.
“ Znajte da mnoga deca boluju od teških i neizlečivih bolesti, da se leče SMS porukama. Vaše dete je zdravo, samo njegov ili njen mozak malo drugačije radi. Ne obazirite se na mišljenje društva, balkanski mentalitet je takav, mnogo kasne u shvatanju i prihvatanju nečega drugačijeg. Ja sam optimista da će autizam uskoro biti najnormalnija pojava u društvu i da niko više neće od toga praviti bauk. Volite svoje dete i videćete koliko će ljubavi to dete da vam pruži.”
Ako ovo pitanje postavite bilo kojoj mami koja se nalazi u vašem okruženju odgovor je isti i glasi: “Da se odmorim.” Ko i šta umara naše mame najviše?
Svi će odmah pomisliti da su mame najopterećenije decom, logično, i jesu, ali zapitajte se gde je koren tog problema? Raumemo se. Koren je u čitavoj odgovornosti prema deci koja je za mame podrazumevana, a za tate uglavnom ne važi.
I da podržavate struju koja zastupa mišljenje da je ženi “posao da sedi kući i čuva decu” znam da ste malo “evoluirali” pa ste sada u fazonu “kada se vrati s posla, posao joj je da sedi kući i brine o deci”. Ali stani, nekada je podela poslova značila da tate idu i zarađuju novac, koji donose mamama da bi one mogle da odgajaju decu. Danas mame zarađuju kao i tate, rade sve kućne poslove i brinu o deci, pa se pitam koliko onda sada muškarac doprinosi porodici?
E kada ponestanu argumenti tate uglavnom posežu za emocijama : “tu smo da volimo i da budemo voljeni”, ok! Da volite, a kako to volite? Tako što gledate tu osobu koju volite kako doživljava potpuni “burn out” zbog svih obaveza koje su joj natovarene na leđa? Ako je to ljubav ja sam protiv “takve ljubavi”!
Ali ono što svaku mamu suštinski najviše zamara je promišljanje i previše razmišljanja, od toga da li je uradila sve što je potrebno do toga šta i dalje čeka da bude završeno. Pa sve do toga da li je zadovoljila emotivne i razvojne potrebe svoje dece, odnosno da li je bila dovoljno dobra majka.
Danas su majke preuzele toliko odgovornosti, da su muškarci i tate tu da, kako reče Njezvanova, “samo postoje”. Ne zato što su previše bitni nego zato što su previše lenji.
Da se razumemo pupčana vrpca se na Balkanu ne preseče na porođaju, ona je tu sve dok postoji mama i sin, posebno onaj koji po obavezi mora da ostane kod roditelja. Kada se taj proces odvajanja od roditelja ne dogodi logično je da muškarac i dalje bude samo dečak, koji svoje obaveze može da prepusti svojim roditeljima. Kod žena nije tako, udajom se kida taj “pupčanik” i žene odrastaju i razvijaju se u drugačijem pravcu. Kada postanu majke je momenat kada od srne koja dolazi u tuđe i nepoznato u najmanju ruku postaje lavica koja po svaku cenu brani ono što je njeno. Muškarac je i dalje dečak.
Zato su mame pod strašnim opterećenjem koje im društvo konstatno nameće, dokazujući i sebi i drugima da mogu sve, izgore na svim poljima.
Ako ste, drage tate, posle ovog teksta bar malo shvatili koliko mamama treba odmor, neka vam Novogodišnja odluka bude da učestvujete u zajedničkom životu a ne da budete slučajni zauzimač kauča ili ispijač kafeterijskih napitaka.
Mame obavezno u Novoj godini smanjite poslove koje obavljate i vodite računa o sebi, ako već vaš partner i dalje glumi dečaka. Čuvajte sebe jer bez vas je dom zapravo samo prostor bez topline koju zauvek unosite u njega.
Kada padne ne trčite da mu pomognete, deca stalno padaju nemojte da žalosno jaučete kad padne jer će mu to biti model ponašanja svaki put kad padne, a vama će svaki put biti teško psihički i nemojte ga stalno pridržavati jer se bojite da ne padne, deca moraju da nauče kako da padnu! A mame moraju da se naviknu da deca padaju!
Nosite svoje dete koliko god ono to od vas traži, jer kako vreme prolazi njemu će vaša bliskost biti sve manje potrebna, a vi ćete žaliti što je niste pružili kada ste mogli.
Period je odmora, letovanja, kupanja. Povedite računa o tome kakve fotografije svoje dece postavljate na mreže. To je veoma opasna stvar. Informišite se!
Ako se dete često budi, proverite da ga niste previše obukli pa ga raskomotite, ili pak probajte sa malo više hrane pre spavanja.
Dragana, Beograd
Ukoliko imate mogućnost odvojite jedan zid u stanu ili kući gde dete sme da crta, tako možete da izbegnete neželjene fleke na svim zidovima. U najboljem slučaju 🙂
Dragana, Beograd
Ljubite ih, mnooogo ih ljubite. I naučno je utvrđeno da poljubac čini čuda. Nosite ih, razmazite – u smislu ljubavi i nežnosti. Faliće to i njima, a i vama ako se dovoljno ne ispolji.
Ivana, Niš
Voda, voda, voda. U ovim toplim mesecima decu, a posebno bebe češće nudite vodom, čak i u toku noći.
Marija, Laplje Selo
Ukoliko i vi imate da sa mamama podelite koji savet pišite nam, mi ćemo ga rado objaviti. Na taj način majke sa iskustvom podržavaju “novopečene” mame.
Od onog momenta kada vam doktor/ka ili babica na porođajnom stolu izdeklamuju da je “zdravo, muško/žensko” pa do toga kolika je težina, dužina i koliko ima prstića, počinje “mama ludilo” zvano briga.
Od trenutka rođenja deteta pa do kraja života mame najviše brinu o zdravlju. Prema istraživanju koje je još 2019.godine objavio bebac.com čak 58 posto majki najviše brine o zdravlju deteta, 52 odsto brine da li dete jede dovoljno, a 47 odsto majki brine napreduje li dete “kako treba”.
Pa stigne period za podizanje, pa prohodavanje, kada se sve oštre ivice ovog sveta ujedine sa svim utičnicama monofaznim i trofaznim, samo da bi mami stvarale glavobolje.
Ni same ne možete poverovati oko čega se sve mame brinu i “stresiraju”. Samo u prvom mesecu života, mame brinu zbog bljuckanja, štucanja, disanja, boje i konstitucije bebeće stolice, načina spavanja… Taj se spisak vremenom samo povećava, neke će stavke vremenom ispariti ali će se na njihovom mestu naći nekoliko novih. Kako dete raste i počinje da pravi prve pokrete mama brine hoće li se mnogo jako udariti o pod, ako ga na isti stavi potrbuške, pa podiže li glavu dovoljno, kakvi su pokreti, da li rezonuje svet oko sebe, kako čuje, da li vidi… O padanju sa kreveta da i ne govorim. Trauma svoje vrste.
E a onda se uvode namirnice, ajde što se boje davljenja, već su mame bombardovane sa svih strana o pravilnom uvođenju namirnica. Tu imate dva stava jedan koji podržava to što detetu “knjiški” uvodite namirnice i drugi “šta je nama falilo” koji se ne bavi time, nego “kako su naše majke” daj sve pa kako bude. To dodatno stresira majku jer zna da je njena majka nju podigla bez knjiga, ali i dobro je razumela reči pedijatra da se drži protokola.
Pa stigne period za podizanje, pa prohodavanje, kada se sve oštre ivice ovog sveta ujedine sa svim utičnicama monofaznim i trofaznim, samo da bi mami stvarale glavobolje. Mama zapravo nije ni svesna koliko ima rizičnih predmeta u sobama dok dete ne prohoda. A onda govorimo o “pražnjenju” nižih polica, i podizanju svega onoga što je previše “na dohvat malih ruku”.
I to je tek prva godina.
A gde su sve one temperature, prehlade, virusi, neprospavane noći, grčevi, zubići, kontrole kukova, padanja, oguljena kolena, razbijene glave i ogrebane ručice, navikavanja i privikavanja na ljude, gužvu, buku. Jednom rečju -Stres, i to namerno sa velikim S.
I to je tek prva godina. A gde su sve one druge, treće, pa sve tako do ihaha. Pa problemi postanu malo drugačijeg oblika, pa umesto noše, dobijemo bacakanje po podu na privatnom i javnom mestu, udaranja i kako se sada zovu “tantrume”. Sve te kritike i poglede drugih koji nam govore da nešto nismo uradili kako treba,a mi smo sigurni da smo dali sto posto sebe i više od toga. Traje taj haos do polaska u školu, domaćih zadataka, telefona, televizora, video igrica. Koliko je dovoljno, a koliko previše?! Hiljadu pitanja, a isto toliko instant internet odgovora. Mama i dalje brine. Brine ona i kada je škola super, ocene odlične, primereno dete, jer društvo je ubedi “da mu nešto fali” čim je takav. Pedijatri iz jutarnjih programa samo viču: “Ne valja kad ne pričaš”, “Nemoj ni toliko nežno”, “Razgovaraj”, “Daj mu slobodu, ne davi ga pitanjima”, “Voli ga ne kažnjavaj”, “Kazni, to je dobro za disciplinu”… Pa onda sama odlučuje koga da posluša. Na kraju uvek samo sebe. Jer ako pogreši opet će biti kriva ona, ne oni. Jer znate ono mama je uvek kriva za sve.
Ako ne uči “ima li majku?”, ako je bezobrazno”vaspitavali ga majka”, ako je ćutljivo “priča li majka sa njim”?! Ako je po PS-u e onda je “isti otac”. Takvo je društvo spremno da uvek upre prstom u majku, zaboravljajući da mama brine čak i kada spava, jer u stvari ne spava, ona je u polusnu od kad se porodi do kraja života.
Maj je mesec posvećen mentalnom zdravlju majki, i ovim tekstom kao i pređašnjim pokušavamo da vas podsetimo da cenite, poštujete i vrednujete svoje majke, iako ne sumnjamo da to već činite. A najbolji način da joj pomognete jeste da joj omogućite da ima vreme za sebe i svoje snove. Jer mašta, ljubav i sreća umanjuju stres i brane organizam od mnogih bolesti.
Novim izmenama i dopunama Zakonao finansijskoj podršci porodici sa decom preduzetnice će moći nakon trećeg meseca bebinog života da prenesu odsustvo sa posla na svoje partnere, zbog čega će moći da se vrate poslu koji vode. Ova vest obradovala je mnoge mame preduzetnice u Srbiji zahvaljujući inicijativi i dugoj borbi Udruženja “Mame su zakon” i njene predsednice Tatjane Macure. Macura za portal Ženski info navodi da žene danas, bez obzira da li su majke ili to nisu, trpe užasan pritisak da u svemu što rade moraju biti savršene. Ona ističe da žene sebe lišavaju odmora da bi sve postigle što se odražava na njihovo mentalno zdravlje. “Moramo se baviti promenom kulture koja će aktivno zagovarati podelu obaveza tako da jedan član domaćinstva ne izgara do krajnjih granica i ne puca po šavovima”, ističe ona. A ko je Tatjana Macura?
Tatjana Macura
Tatjana Macura rođena je u Beogradu 1981. godine, živi u Zemunu, udata je i majka dvoje dece. Strukovna je ekonomistkinja, a u periodu od 2016. do 2020. bila je i narodna poslanica. Članica više skupštinskih odbora,a radila je na izmenama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, tzv. Zakona o nestalim bebama, Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, Zakona o radu, kao i na drugim zakonima koji se odnose na položaj trudnica i porodilja preduzetnica. Inicijativu Mame su zakon pokrenula u decembru 2017. godine. Predsednica udruženja Mame su zakon od 2019. godine.
Udruženje “Mame su zakon” izvojevalo je veoma značajnu pobedu novim izmenama i dopunama Zakona. Ove izmene pre svega omogućavaju da partneri preduzetnica mogu da, kao i ostali, na sebe preuzmu odgovornost nege deteta nakon što beba navrši 3 meseca života. Na taj način, mame preduzetnice ne moraju da odustaju od svog biznisa, da odbijaju ili gube klijente, i da smanjuju poslovanje. Na ovaj način država im daje mogućnost da nastave sa poslom kojim se bave ali i da planiraju proširenje porodice. Kako navodi Macura, ženama koje vode privatne biznise važno je i da biznis opstane u trenutku kada se odlučuju za to da postanu majke.
“Takođe, ukoliko rode treće i svako sledeće dete moći će da računaju na naknade i odsustvo sa posla u trajanju od 2 godine, što je pravo koje inače imaju žene koje imaju ugovor o radu potpisan sa poslodavcem. Ova se odluka odnosi i na žene koje su angažovane na privremenim i povremenim poslovima, a ne samo preduzetnice. Pored ovih dobrih vesti, mi ne odustajemo od još jednog zahteva i želimo da podstaknemo izmenu Zakona o zdravstvenom osiguranju koja bi trudnicama preduzetnicama omogućila da dobiju punu nadoknadu, a ne samo 50 odsto kao sad ukoliko moraju da održavaju trudnoću, a žele da posao ostane aktivan.”
Očevima u Srbiji Zakonom je garantovano da mogu da koriste odsustvo , ali se to odnosilo samo na mame koje su radnom odnosu. Međutim , kako navodi Macura, ovo pravo u konzervativnom društvu kakvo je ovdašnje koristilo je svega 350 očeva godišnje. Ni sada, kako kaže, ne očekuje “vrtoglavi skok” međutim “ovo otvara prostor preduzetnicama da u dogovoru sa svojim partnerom iskoriste priliku da im biznis ostane aktivan i da prošire porodicu”.
Živimo u društvu koje deklarativno “neguje porodične vrednosti”, duboko poštuje “ulogu majke”, ali kako to zaista izgleda u praksi?
Mnogi koji zaista prate naš rad znaju da Mame su zakon čini jedan skromni, vredan i, veoma je važno istaći, volonterski tim izuzetno posvećen temama koje obrađujemo. Izazovi nisu mali jer nam je vidljivost velika upravo zbog činjenice da neposredno komuniciramo sa građankama i građanima, ali i zbog velikog broja uspešno realizovanih kampanja. Od prvog trenutka smo visoko transparentni u našem radu, te upravo na taj način svako ko to želi može da se upozna sa tim kako u praksi izgleda usklađivanje očekivanja i mogućnosti. Naša misija je da odgovorima potrebama porodice koja živi sada i ovde i razmišlja o budućnosti. Sam pojma “tradicionalnog” toliko je danas nejasan, pa i neutemeljen jer gotovo svako ko ovaj termin upotrebljava nažalost ne objasni da li misli na porodicu iz doba Nemanjića, porodicu iz XX veka, kominizma, itd. Jasno je da mi ne možemo da gradimo budućnost, modernu porodicu i razvijamo se kao društvo ukoliko smo stalno zarobljeni u prošlosti. Zato mi pričamo o budućnosti i to je verovatno i jedan od razloga zašto nam ove borbe “idu od ruke”.
A najveći izazovi u radu svakako su izmene i dopune zakona. Sve to iziskuje mnogo truda, navodi dalje Macura, koja ističe da je potrebno i dosta strpljenja u razgovorima sa domaćim i stranim činiocima. “Dakle, najveći izazov je dijalog”, zaključuje naša sagovornica. Ali i pored toga izvojevane su velike pobede.
Osim pobede koja se odnosi na preduzetnice, ponosni smo veoma na odluke Ustavnog suda koje smo inicirali. Ovde ne mogu da zaboravim i ne pomenem ogroman doprinos Poverenice za zaštitu ravnopravnosti. Na osnovu odluka Ustavnog suda danas majke koje su rodile decu sa invaliditetom ne biraju između naknade zarade i naknade koja se kolokvijano naziva “tuđa nega i pomoć”, a namenjena je detetu. Zatim, obezbedile smo garantovanu naknadu u visini republičkog minimalca ženama koje imaju ugovor o radu i poboljšale položaj poljoprivrednih osiguranica koje žele da postanu majke. Uz odluke Ustavnog suda tu s i druge izmene koje se odnose na podizanje gornje granice za isplatu naknade zarade sa tri na pet prosečnih plata, izmena Uredbe koja se odnosi na lakšu kupovinu prve nekretnine, pa podizanje granice za VTO plaćenu o trošku budžeta i mnogo toga još…
Ženu u Srbiji, Macura opisuje kao “potrebu za slobodom i pravo da se razvija u pravcu u kom to želi. “
Žena danas ne želi da bude samo majka iako je to i dalje jako izražena potreba, što je naravno dobro.
Mislim da žene danas, bez obzira da li su majke ili to nisu, trpe užasan pritisak da u svemu što rade moraju biti savršene. Mislim da o tom pritisku ne razgovarano dovoljno. Podsećam da su se obaveze žena, u odnosu na period kada su recimo živele naše bake, udvostručile. Danas većina žena radi ili želi da radi. Obaveze oko održavanja domaćinstva se nisu u dovoljnoj meri rasporedile na sve članove domaćinstva, te i dalje su žene te koje rade najveći deo neplaćanih poslova. Dan ima 24 sata i veoma često žene sebe lišavaju odmora da bi sve postigle što se odražava na njihovo mentalno zdravlje. Moramo se baviti promenom kulture koja će aktivno zagovarati podelu obaveza tako da jedan član domaćinstva ne izgara do krajnjih granica i ne puca po šavovima.
Do sada se njenom Udruženju nisu javljale žene sa Kosova, pa navodi da nema dodatnih informacija o tome postoje li neki posebni problemi koje “tište” žene sa ovog prostora.
“Ono što možemo i same da vidimo odavde jeste ogromna zabrinutost za bezbednost i sigurnu budućnost. Verujemo i da nema razlike u potrebama koje se odnose na podizanje životnog standarda. Ono što možemo je da uspostavimo saradnju sa sličnim organizacijama sa kojima možemo zajedno da radimo na osnaživanju žena i razumevanju specifičnih potreba.”
Ne zaboravite na sebe. Kada vas pitaju kako ste odgovorite im. Borite se. Gradite svoju sreću i čuvajte svoje mentalno i fizičko zdravlje
Tatjana Macura – poruka mamama
Macura: Da reformišemo aktivizam
Sa Tatjanom Macurom pričale smo i o rodno osetljivom jeziku, za koji kaže da ne samo da podržava već i koristi.
“Postoji potreba da žene budu prepoznate kroz svoja zanimanja i aktivnosti u punom smislu, a za pun smisao je potreban i jezik koji koristimo.”, navodi Macura.
Femicid je ove godine u porastu, a čini se da se po ovom pitanju ne radi dovoljno.
Država čak i ne prati broj femicida, već ovo za potrebe države i našeg društva čine organizacije civilnog društva. Do ovog trenutka u ovoj godini u Srbiji je ubijeno 18 žena. Vreme je da država, ali druge moćne organizacije i institucije, kakve su recimo verske zajednice, kod nas pre svih SPC, da više i češće dignu glas protiv nasilja. To su veliki, ali nažalost neiskorišćeni resursi koji mogu biti dobri saveznici u borbi protiv nasilja.
A radimo li mi dovoljno kada je rodna ravnopravnost u pitanju ?
Mislim da i aktivizam mora da doživi neku svoju reformu. Odavno nije dovoljno ili je prevaziđeno da u krugu istomišljenica ogovaramo probleme. Potreban nam je drugačiji pristup koji će imati širi domet i pristup, koji će biti okrenut ka građankama, a posebno prema mladim ženama i devojčicama. Primer jedne takve organizacije koja se sjajno adaptirala na potrebe ženske zajednice u XXI veku jeste Ženska solidarnost koja ne preza da izađe na ulicu, prisutni su u medijima i imaju odlične kampanje na društvenim mrežama.
Postpartum nije odmor kako se u našem društvu i dalje smatra. To je period velikih promena i prelaska iz jednog u potpuno drugačiji svet. “Stara ja” više ne postoji, zato je bitno razumeti i podržati mame i njihova osećanja i potrebe nakon porođaja, ističe Milena Kostić, majka šestoro dece poznatija kao Mama iz magareće klupe.
Foto: Spoma Avramov
Milena Kostić je majka tri devojčice uzrasta 5, 9 i 13 godina i trojice dečaka uzrasta 1 mesec, 7 i 11 godina. Živi i radi u Novom Sadu, bavi se edukacijom budućih i novopečenih roditelja. Ona je savetnice za dojenje i auto sedišta, za nošenje beba i dece, instruktorka je za masažu beba ali i joge smeha, porođajna je dula, trenerica Relax kids programa. U Novom Sadu već dve godine vodi savetodavno-edukativni centar. U online svetu poznata je kao Mama iz magareće klupe a to je ujedno i naziv njenog bloga.
Milena Kostić šesti put je postala mama aprila ove godine. Ova informacija zaista je razgalila srca njenih pratilaca na mrežama, ali kako zaista izgleda biti mama u Srbiji? Milena navodi da se mame sa više od troje dece susreću sa velikim predrasudama od strane okoline, slučajnih prolaznika ali i države.
“Država prepoznaje decu do četvrtog po redu rođenja, ostala su nevidljiva – i time ne mislim na neka finansijska davanja već na običnu papirologiju gde ćete se suočiti da imate da popunite do 4 linije za imena dece. Iako će određeni broj osoba uputiti i lepe reči na konto broja dece, najveći broj se ne usteže da vas pita da li dobijate nešto od države, kog pola su deca (da li ste „vijali muško“), da li ste planirali decu ili su se “desila“, koliko zarađujemo, da li su nam religija ili nacionalna pripadnost motiv itd.”
Foto: Spoma Avramov
Na svom Instagram profilu Milena je podsetila da je maj mesec mentalng zdravlja majki. Kako je i sama navela, društvo previše očekuje od mama, a ta očekivanja se vremenom samo povećavaju.
Retko koja mama dopusti sebi da prepozna svoje potrebe, a posebno još da ih i zadovoljava. Mediji u tome dosta kreiraju ta očekivanja jer nas bombarduju time kako neka poznata osoba izgleda posle porođaja (a ne kažu i da su fotografije obrađene), kako se neka mama posle dve nedelje vratila na posao, kako neka treća „sve postiže“ (što nije nikad istina). I onda ne samo da ne tražimo pomoć, no je ni ne prihvatamo kad je ponuđena, jer „šta će svet reći, da nisam dorasla tome da budem mama“.
Prve dve sedmice posle porođaja jedan je od najosetljivijih perioda kroz koji prolaze mame. Međutim na ovom prostoru se o tome gotovo i ne govori. Mentalno zdravlje majki uopšte nije prioritet, a postpartum se smatra odmorom i da će se kada “odmor” prođe sve vratiti na staro.
Akcenat vezano za postpartum je nekako ponajviše na fizičkom oporavku. A treba objasniti da se ne menjamo samo fizički, hormonski, već i mentalno, psihički, pa i duhovno. Stare nas nema. I ako smo upoznati sa tim, lakše ćemo otpustiti stare obrasce i očekivanja i celokupna adaptacija na novu životnu ulogu će ići lakše. I smatram da treba pričati o tome, zbog čega je jedan veliki deo mojih priprema za porođaj i postpartum posvećen baš toj temi. Inače, postoji nekoliko psihoterapeuta na našim prostorima koji se bave i ovom tranzicijom u majčinstvo.
Foto: Spoma Avramov
Zabluda je mnogo, a rešenja malo. Država se uglavnom bavi saniranjem posledica a ne preventivom. Tako je i u ovom slučaju. Majke su uglavnom prepuštene sebi. Kada dođu iz porodilištva sve oči uprte su u bebu, međutim mamama je neophodna pomoć, posebno u vidu razumevanja njihovih emocija, psihičkog stanja. Taj prelazak iz jedne “dimenzije” života u potpuno drugačiju potrebno je razumeti i pomoći. Hrana, san, odmor – to je neophodno, navodi Milena.
“Rekla bih da im je najvažnije da su im fizičke potrebe zadovoljene (da imaju dovoljno – bar minimalno, sna, da jedu redovno i bogato potrebnim nutrijentima, da se dovoljno hidriraju), da su se pre porađaja edukovale o promenama koje im slede i dobile smernice oko toga i da imaju fizičku pomoć. Sve ovo će učiniti da mnoge psihičke promene koje su neminovne usled suočavanja sa novim i nepoznatim okolnostima, a i smene hormona, ne budu dodatno uvećane ili pogoršane. Ići dan po dan, shvatiti da učimo nešto novo i da se „ne bičujemo“ već da budemo nežne prema sebi. I da je u redu i poželjno da tražimo stručnu pomoć kad god imamo potrebu – nema potrebe da mislimo da je glupo ili da će neko to pomisliti.”
Šta je sa “muškim roditeljem”, tačnije sa ocem? Kakva je njegova uloga u postpartum periodu?
Mama i tata su ravnopravni roditelji i to mislim da treba da imamo na umu, a u skladu sa tim i da delamo. Tata ne može da doji, ali može da mami doda vodu, čaj, sok, napravi joj jelo, izmasira ramena dok ona doji. Može da preuzme poslove po kući, organizaciju obroka, nabavku, kupanje i presvlačenje bebe. Da brine o bebi i omogući mami da ima svojih pola sata restarta. Da hrabri i bodri mamu u trenucima preplavljenosti, umora. I stoga je jako bitno, ukoliko je moguće, da pripremu za porođaj i postpartum partneri prolaze zajedno (ili ga bar mama upućuje).
Foto: Spoma Avramov
Društvo, posebno u seoskim sredinama, sa i dalje veoma jakim patrijarhalnim ubeđenjima ne veruje ženama da prolaze kroz veoma izazovan period u životu. Verujemo li kao društvo u termin “postporođajna depresija” ili je to i dalje “samo si razmažena”?!
“Podsetili ste me sad na jednu objavu tog tipa koju sam pre par godina videla na društvenim mrežama. I te objave su jako opasne. Smatra se da 1 od 5 žena ima postporođajnu depresiju, ali i da je stvari broj možda i do 4 puta veći – samo mame ne znaju simptome, ne traže pomoć, negiraju stanje ili jednostavno, ne pričaju o tome. Izjave ovog tipa samo još više stvaraju pritisak mamama da nisu dovoljno dobre, zbog čega povećavaju šanse za razvoj nekog od poremećaja u postpartumu. Takođe,smatra se da je 85% postporođajne depresije uzrokovane akušerskim nasiljem, što je još jedna alarmanta stvar koja bi trebalo da nas pokrene da menjamo pristup trudnoći, porođaju i postpartumu“, naglašava naša sagovornica.
Foto: Spoma Avramov
Prema Mileninim rečima, potrebno je da se odrede prioriteti. Nijedna mama ne može sve da stigne, i to je još jedna zabluda koju je nametnulo društvo a posebno mreže. Zato našim čitateljkama predstavlja jedan svoj dan.
“Ustajemo oko šest, budimo decu pola sata kasnije i nadgledamo spremanje. Dvoje je u vrtiću, školarci su međusobno u suprotnim smenama. Odvedem malce i vrtić i ispratim srednju ćerku u školu. Usput prošetam kuče. Vratim se i pripremim ili dovršim ručak i odem u svoje Savetovalište. Tu održavam uživo i onlajn edukacije i konsultacije. Dvoje najstarijih mogu sami da se pripreme za školu i da sebe zbrinu oko jela. Oko dva u povratku preuzmem decu iz vrtića, a školarci se smene sa odlascima i dolascima u školu. Popodne nadgledam domaći i onda kreću vannastavne aktivnosti (svaki dan se muž i ja smenjujemo ko taj deo radi, da ovaj drugi ima nešto odmora). Uveče, večera, spavanje za klince, a ja sednem da pripremam sadržaj za društvene mreže i pišem tekstove. I sad, da li se nekome zavrti u glavi od ovoga? Verujem da da. Da li ovo znači da sve stižem? Apsolutno,ne. Veš se pegla kako kome treba, a slaže u periodu dok pripremam obrok ili slušam neku edukaciju. A nekad će taj veš čekati slobodan luft par dana. I u miru sam sa tim.”
I upravo je to ono što je mamama potrebno da budu “u miru” i kada ništa ne stižu i kada većinu stignu.
Čuvajte svoje mentalno zdravlje i kako Milena kaže BUDITE NEŽNE PREMA SEBI.
Do ravnopravnosti kroz vaspitanje dece
Što se rodno osetljivog jezika tiče Milena navodi da sumnja da će njegovo uvođenje doneti boljitak.
“Zvučaću verovatno nepopularno kad ovo kažem, ali ne gledam na to kao nešto što će doneti boljitak ni na koji način. Poštujem uvide stručnjaka da je uvođenje toga u skladu sa našim jezikom. Ali, kao što rekoh, mislim da neće značiti neku razliku da imamo bolji položaj a kamoli ravnopravnost, da nam se prava poštuju, da se smanji nasilje koje mnoge žene na žalost, iskuse, iskoreni diskriminacija, smanji seksizmi, itd. Nadam se da nisam u pravu.”
“Ona da radja, on da brani”, ova stereotipna krilatica u Srbiji je ironično dobila oblik “Ona da radja, on da bije”. Koliko su majke danas zaštićene?
Mi živimo na prostorima gde se još uvek misli da ljubomora znači da je voli. Puno će vode još proteći pre no što shvatimo koliko pogrešnih uverenja postoji, kako smo odrastali i ipak nam nešto fali (iako mislimo da ne), da je retko ko naučio da se nosi sa svojim emocijama i da postoje dvostruki aršini u vaspitanjima devojčica i dečaka. Ono što je tužno jeste izostanak podrške tim mamama i od strane društva (koje često osuđuje žrtvu da provocira nekako), ali vrlo često i od strane primarnih porodica (jer „šta će komšije reći“). Zatim, žene su često finansijski zavisne od partnera i to dodatno stvara strah da se prekine krug i da odu. Mediji igraju veliku ulogu kako se sve te priče prenose. Tako da bih zaključila da majke i nisu često zaštićene. Kako to može da se ispravi, misleći na duže staze? Vaspitajući sopstvenu decu primerima dobre komunikacije sa sopstvenim partnerom. Verujem da kad deca vide da se roditelji uvažavaju, da komuniciraju sa poštovanjem, da se sve radi timski, da će to i usvojiti i odrasti u takve odrasle ljude.”
Maj mesec ove godine poseban je i po svom 14. danu. Naime, to je Dan majki.
Dan majki se u različitim zemljama proslavlja različitih datuma, pa je jedan od njih i ovaj danas, tačnije druga nedelja maja. Proslavljanje ovog dana počelo je početkom 20. veka u Americi u znak ljubavi prema jednoj posebnoj majci, aktivistkinji. U drugim zemljama kao što je Francuska “majke” su posebno počele da se “slave” zbog pada nataliteta, a u cilju “promocije” rađanja. U toj zemlji “Dan majki” prošao je trnovit put dok nije postao zvanični praznik.
U ovom našem delu sveta retko ćete čuti za ovaj praznik, većina i ne zna kad je. U srpskoj tradiciji, bolje rečeno verskoj (pravoslavnoj) praksi najveći praznik majki i žena su “Materice” koje se proslavljaju pre Božića. Običaj je da deca majkama svežu noge, a da ih ona daruje poklonima kako bi je odvezala. Prema verovanju u domu gde se Materice proslavljaju trebalo bi da vlada ljubav, mir i sloga. Ovim običajem vezivanja potvrđuje se veza ljubavi kojom su svi ukućani povezani.
Fotografija preuzeta sa : detinjarije.com
Za razliku od Materica koji je univerzalni praznik ljubavi prema porodici i njeno proslavljanje, “Dan majki” je dan kada majke dele svoja iskustva kojima značajno pomažu drugim majkama u obavljanju jedne od najizazovnijih uloga u životu. A sva ta iskustva kada objedinimo u jednu opštu celinu imaju sledeće preporuke:
1. Nikada nisi spremna
Možda jedna od najvećih zabluda pre-majčinskog dela života, svakako je rečenica “kada budeš bila spremna”. Prosto je, ne možeš biti spremna na ono što ne znaš kako izgleda! To je jedina istina. I apsolutno je nevažno koliko ćete saveta da dobijete od drugih majki, vaše iskustvo će biti posebno i drugačije i za njega definitivno niste SPREMNE. Ono što je takođe važno, ne gledajte na majčinstvo kao na spremnost. Rađanje samo po sebi promeniće vas iz korena, zato se radujete svakoj promeni koju vam majčinstvo donosi.
2. Ne postoje “slatke muke”
Ne postoji stvar koja me više iritira od ovog spoja. Prvo slatko je, i verujte, mnooogo je slatko i mnogo puta i mnogo kao količina. Ali je i teško, opet mnogo puta. Ova dva osećanja su potpuno odvojena. Sigurno je da posle porođaja, izlaska iz porodoilišta sa jednim malim i tananim životićem za koji ste sada odgovorni, nespavanja, bola, bebinih grčeva i tako u nedogled, nećete tako slomljeni izaći iz kuće otpiti gutljaj još jedne (2825) kafe i sa osmehom i smirenošću reći “Eh, slatke muke”! E sigurno je da neće, nijedna, ikada. Zato, takođe, sigurno je nećete nazvati “mukom”, prvi osmeh, prvi korak, prvi kikot, prvo “mama”. To će biti slatko!
3. Ama baš ništa neće biti isto
I zaista nije niti će više ikada biti isto kao pre.
Ona “stara vi” ostaje negde daleko, tu je ali iz daljine posmatra ovu “novu vi” koja se svojski trudi da ponovo uspostavi kontakt sa svetom i ostane čvrsto na nogama. Taj proces nimalo nije lak, ali je potpuno okrepljujući, jer zaista je istina, žena se promeni na mnogo nivoa kada postane majka i to nimalo nije floskula.
4. Neka ti briga o domaćinstvu bude primarni nagon za odbranu svog novorođenčeta
Zaista je teško shvatiti da će ti se život nakon porođaja svesti na relaciju: beba-kuhinja-beba-kuhinja-beba-kuhinja-beba-kupatilo-beba-kuhinja i tako u krug. E kako bi smanjile dozu anksioznosti, tuge, depresije koja može logično da usledi, jedan od načina je da sebi taj zadatak predstavite kao krucijalan u odrastanju svog deteta. Poput “vučice” koja se brine o svom mladunčetu, šta god je neophodno, dok ne počne da lovi samo! Ukoliko su partnerski odnosi na normalnom, zdravom nivou, svakako će vam ova nova “kućna ruta” lakše pasti, i to mnooogo lakše. Zato dobro pazite kada birate partnera, ako vam je želja da postanete majka, treba da u njemu pronađete želju koja će odisati isto. Tako će promene u vašem životu biti mnogo lakše prevaziđene.
5. Zapamti, rastu baš baš brzo
Najslađe momente zabeleži, bar pokušaj, jer koliko sutra naučiće nešto novo. Bebe se tako brzo razvijaju i menjaju da je u celom haosu koje donosi majčinstvo najlepša stvar kada se dogode ti mali, jedinstveni mometi. Slavite svaki!
ŽENSKI INFO 