Kik boks klub “Šakal” sa centralnog Kosova u svom sastavu ima oko 70 odsto članica te su predstavnici UNDP-a odlučili da im u okviru 16 dana aktivizma u cilju osnaživanja devojčica i žena poklone rukavice.
Svuda u svetu u toku je 16 dana aktivizma kojima se podiže svest o anomaliji društva koja se zove nasilje nad ženama. Osim što se govori o ovom veoma važnom pitanju, neophodno je i raditi na osnaživanju žena i devojčica. Upravo je u tom pravcu i pred prisutnima u Kik boks klubu “Šakal” govorio šef UNDP-a na Kosovu Nuno Kuerioš.
Hvala vam što ste deo ovog kluba, i hvala vam što ste se pridružili u stvaranju promene tokom 16 dana aktivizma protiv rodno zasnovanog nasilja. Hajde sa se zajedno borimo ne samo u ringu, već i za svet u kome svaka žena može da stoji visoko, bez straha i osnažena. Kao deo UNDP-ove posvećenosti inkluzivnom i prosperitetnom društvu, srećni smo što možemo da doprinesemo vašem putu. Ove rukavice su znak naše podrške vama. Vi inspirišete nas i one oko vas, a mi želimo da ispričamo vašu priču”, rekao je šef UNDP-a.
Foto: Kik boks klub “Šakal” sa šefom USAID-a Nunom Kueriošem , Facebook UNDP
Urednica našeg sajta Milica Stojanović Kostić iskazala je svoje zadovoljstvo što je u sportu, ali i borilačkim veštinama sve više žena.
“Trener je sa mnom podelio činjenicu da je u ovom klubu 70 odsto devojčica, devojaka i žena i 30 odsto dečaka, momaka i muškaraca, što me posebno raduje. Zapamtite da svaki vaš korak na tatamiju znači dva koraka bliže slobodi devojčicama koje dolaze posle vas. Zato nastavite da se borite.”
Foto: Kik boks klub “Šakal”, Facebook UNDP
Trener ovog kluba Slobodan Stanisavljević zahvalio je predstavnicima UNDP-a na pomoći i podršci u radu.
Nekada su sportovi bili namenjeni isključivo muškarcima, čak je I u maratonima bilo zabranjeno učešće žena, sve dok se Ketrin Svicer nije izborila za parvo da trči. I u karateu situacija nije bila drugačija, jer su se nekada borilačke veštine smatrale “muškom stvari”. Takvo se mišljenje značajno promenilo, tome svedoči i priča sa centralnog Kosova.
Kada je karate tek nastao, ženama je bilo zabranjeno da se njime bave i to je predstavljalo veliku sramotu, što nam na sebi svojstven način pokazuje i film ,,Mulan”, za koji ste sigurno čule. Stvari su se do današnjeg dana umnogome promenile.
Foto: Karate klub Senši, Facebook Milan Rašić
Umesto sterotipno u baletskim salama, devojčice sve više srećemo na tatamijima, kao što je onaj u karate klubu “Senši”, u Gračanici na Kosovu. U ovom klubu je više devojčica nego dečaka, a ovom se borilačkom veštinom ne bave samo rekreativno već ostvaruju i odlične rezultate na takmičenjima.
Jedno od njih je i poslednje održano u Čačku gde su devojčice iz ovog kluba osvojile jedno prvo i tri treća mesta. Ovo dokazuje da je za dostizanje cilja u životu od neizmerne važnosti volja i trud, a ne pol kojem pripadate.
Foto: Kup Srbije u Čačku, Facebook Milan Rašić
Marija Stojanović ima dvanaest godina i sa Kupa Srbije, iz Čačka, donela je bronzu.
“Volim karate zato što mi pruža osećaj samopouzdanja, takodje zato što sam tokom treniranja upoznala divnu decu. Kada osvajam medalje osećaj je neverovatan. Osećam se ponosno i ispunjeno. Uglavnom teži i naporniji treninzi pružaju veće i bolje rezultate na takmičenjima. Svim devojčicama bih preporučila bavljenje ovim sportom jer smatram da je karate jedan od lepših i boljih sportova.”
Bronzu je svom klubu “Senši” donela i dvanaestogodišnja Staša Stanojević.
Karate volim zato što se osećam lepo, motivisano i srećno dok treniram. Kada osvajam medalje jako sam srećna i zadovoljna svojim rezultatima. Treninzi su ponekad naporni, ali sve se to isplati u narednom perfiodu. Preporučila bih i drugim devojčicama da treniraju karate, prvenstveno zato što steknete puno novih prijatelja i naučite mnogo toga novog.
Foto: Kup Srbije u Čačku, Facebook Milan Rašić
Trener u karate klubu Senši Milan Rašić za naš portal govori o tome koliko su i zašto upravo devojčice veoma uspešne u ovoj borilačkoj veštini.
Kod mene u klubu trenutno ima više devojčica nego dečaka. Na osnovu dosadašnjeg iskustva u radu sa decom zaključujem da su devojčice upornije, brže sazrevaju od dečaka, ozbiljnijh su shvatanja i ponašanja. U nekim situacijama i borbenije, ali ih je isto tako teže kontrolisati. Predane su cilju i mnogo teže doživljavaju poraze, zato je taj takmičarski duh možda malo jači kod njih.
Foto: Prvi karate turnir u Gračanici, Facebook Milan Rašić
Bez obzira na sterotipne klasifikacije, žene i devojke nisu odustajale od svojih snova i na taj način se izborile da se danas i ne postavlja pitanje kog ste pola. Bitno je da ste predane i vredne, a posebno da volite to što radite.
Na dan kada se većina institucija, ali i građanki i građana sveta bori da ukaže na društvenu anomaliju kakva je nasilje, a posebno nasilje nad ženama, Opština Gračanica na svom sajtu objavila je vest da je ženama iz ove Opštine organizovala obilazak banjskih odmarališta i Đavolje varoši.
Obeležavanje Svetskog dana borbe protiv nasilja nad ženama, 25. novembar, u Gračanici se nije ni dogodilo. Opština Gračanice nije našla za shodno da bar osudi nasilje koje se vrši nad ženama na njenoj teritoriji a na šta ukazuju skoro svakodnevni izveštaji policije. Umesto podizanja svesti o sprečavanju maltretiranja i ubijanja žena Opština Gračanica odlučila je da baš na ovaj dan žene „prošeta“ Prolom i Kuršumlijskom banjom. Hteli su, kako navode, da žene obiđu i Đavolju varoš, ali vremenski uslovi nisu dozvolili.
„Oko tridesetak žena, koje su tokom godine sarađivale i učestvovale u različitim manifestacijama u organizaciji Opštine Gračanica i TOG-a, mogle su da se upoznaju sa lepotama dve veoma popularne banje na jugu Srbije. Takođe, su obišle kulturne i istorijske znamenitosti Topličkog okruga“, navodi se u vesti na sajtu opštine.
Kako se dalje navodi žene su veoma zadovoljne.
„Žene nisu krile zadovoljstvo zbog obilaska ova dva turistička mesta, jer je to bila prilika da se, kako kažu, dodatno druže i opuste. Opštini Gračanica i TOG-su se zahvalile na podršci koju im pružaju. U planu je bio obilazak i prirodnog spomenika „Đavolja varoš“, koji nije realizovan zbog loših vremenskih uslova tokom celog dana“, zaključuje se u vesti.
Ostalo je nejasno, zašto je baš ovaj dan odabran za ovakvo putovanje koje se „poklanja“ ženama.
Šta nam govori ovakva vest objavljena 25. novembra:
Oni koji su je objavili ne znaju šta se obeležava tog dana. (Nekompetentnost u bavljenju ovako ozbiljnim poslom)
Oni koji su objavili vest žele da se na poseban način podsmeju žrtvama nasilja. (Sramotno i poražavajuće)
Da li je to pokušaj da se zamaskira dan kada treba da se borimo protiv nasilja?
Ne znam da li su donosioci odluka svesni na koliko nivoa ovo vređa dignitet osobe koja svakodnevno doživljava nasilje, osobe koja je od nasilnika otišla ili porodice čija je majka, sestra, ćerka ubijena samo zato što je žena. Koliko je sramno što se ovako značajnom danu u godini ne pridaje nimalo značaja, a posebno je poražavajuće jer je na čelu opštine žena. Ona koja bi prva, sama trebala da govori o ovom problemu, svakog dana, da se potrudi da promeni uvrežena mišljenja patrijarhalnog društva, a ne da se krije iza zida ćutanja koje sve veći, a da građanke opštine ispaštaju zbog nečije lične želje da problem nasilja nad ženama ne bude ni pomenut!
Ženama u našoj opštini neophodno je da ih sistem zaštiti, posebno onim ženama koje je strah da odu od nasilnika koji im preti. Zbog takvih žena gradonačelnica i institucija na čijem je čelu ne sme da se ponaša kao da ne zna za ovaj problem, pa da se neukusnim vestima i „putovanjima“ hvali na dan kada je, najmanje, još jedna žena dobila šamar od muža, a verovatno i ubijena, jer svakih deset minuta jedna žena ili devojčica strada u svetu od svojih bližih srodnika, podaci su UN-a.
Mnogo je pitanja, ali nema odgovora. Sigurno je da će naše građanke shvatiti da je ovo još jedan primer kako se Opština Gračanica ophodi prema ženama i koliko zastupa rodnu ravnopravnost.
Ministarstvo pravde je povodom Svetskog dana borbe protiv nasilja nad ženama građankama i građanima poslalo poruku kojom ih poziva da prijave nasilje. To je važna poruka, ali kada bi bila i jezički ispravna, bolje rečeno Srpkinjama i Srbima razumljiva.
Poruku prenosimo u celosti:
“Ministarstvo pravde je poo trilo kazne za krivi na dela nasilja u porodici i rodno zasnovanog nasilja. Ne inite nasilje! Prijavite 192!”
Slova na srpskom jeziku koja imaju kvačicu (č, š) sistem nije prepoznao, kao što sistem Kosova već godinama ne prepoznaje srpski jezik kao zvanični! Tako, neispravno napisana, ova poruka nema značenje i ozbiljnost kakvu je trebala da prenese.
“Bila sam žrtva fizičkog, psihičkog i ekonomskog nasilja i to sam uspela da prebrodim onda kada sam shvatila da će moja deca ispaštati, a da se nisam odvažila ne bi me bilo ni među živima”, ističe Gordana Đorić. Za naš sajt govori o svim izazovima kroz koje je prolazila dok je pokušavala da ode od nasilnika ali i o onim koji su usledili nakon razvoda. Ali na samom početku, ko je Gordana Đorić?
Gordana Đorić je, kako sama kaže, pre svega preduzetnica, majka i baka. Rođena je u Prištini, a živi u Lapljem selu nadomak Gračanice. Pre više od 20 godina osnovala je Udruženje poslovnih žena “Avenija” koje se bavi stvaranjem uslova, obezbeđivanjem sredstava i pružanjem podrške ženama u cilju ostvarenja njihove ekonomske nezavisnosti. Za sebe kaže da ne voli nepravdu i da se najlepše oseća kada nekome pomogne .
Foto: Gordana Đorić, Facebook
Gordana Đorić trpela je, kako kaže, sve vidove nasilja od bivšeg supruga, ali je uspela da se izbori sa ovom situacijom i svoj životni put preokrene. Kako govori za sajt Ženski info, da nije otišla tada danas ne bi bila živa.
“Ja sam bila žrtva fizičkog, psihičkog, ekonomskog nasilja i to sam uspela da prebrodim onda kada sam shvatila da će moja deca ispaštati, jer će na njih takav odnos ostaviti trajne posledice. Meni je bilo najteže tog dana kada sam iselila stvari, jer ipak se raspada jedna porodica. Malo je trebalo da budemo srećni, ali on nije shvatao.”
Gordana objašnjava sa kakvim se problemima suočavala u ovakvom braku.
On je čovek koji je ženu gleda kao stvar, ako nije po njegovim merilima, koja ne možete često da prokljuvite, nastaje problem. Koliko god da sam želela da uradim stvari koje bi bile dobre i za porodicu i društvo ili okruženje, ako je on smatrao da ne treba zbog njegove sujete i kompleksa jednostavno je to meni uskraćeno. Mnogo sam trpela zbog porodice i ljudi koji su radili u mojoj firmi, ali kada moj organizam više nije mogao da podnese to rekla sam DOSTA JE i krenula svojim putem od nule!
Kada se odvažila da napusti nasilnika bila je potrebna hrabrost i istrajnost kako bi samostalno uspela.
Nije bilo bitno hoću li imati da jedem i da li će moja deca da čekaju u redu za humanitarnu pomoć da preživimo taj period, ali vrlo brzo sam se izdigla i ponovo došla u situaciju da mnogo toga mogu da uradim za svoju decu, ali i da pokrećem poslove i društveni život i što je najvažnije da se osećam zadovoljno. Da se nisam odvažila i da sam ostala u takvom braku ne bi me bilo ni među živima, to sam sigurna.
Foto: Gordana Đorić, Facebook
Kako dalje navodi, iako nije lako javno govoriti o ovome, posebno u patrijarhalnom društvu kakvo je ovdašnje, to radi pre svega zbog mladih žena kojima svojim primerom želi da pokaže da je bitno da ne trpe nasilje.
Jedan je život i gledaj da ga proživiš na način kako misliš da treba, pre svega kreni od duševnog mira pa do svega ostalog. A ne da provedeš ceo život trpeći nasilnika. I kada odeš moraš da zapamtiš da je ceo život borba. Moraš da se izboriš za sve svoje slobode. Tako vremenom naučiš da budeš borac, a ne da odustaneš i ako istraješ u toj borbi garantujem da će uspeh doći. A ako odustaneš nisi ni pružila priliku samoj sebi da možeš nešto da promeniš u svom životu.
Na putu shvatanja da je odlazak od nasilnika jedina ispravna stvar veliki problem su, primećuje Gordana, druge žene koje u mnogo slučajeva odgovaraju žrtvu da prijavi nasilje.
Veliki su problem u smislu trpljenja nasilja upravo žene, odnosno veliko je pitanje kako svekrvama ili majkama promeniti svest da one treba da podrže ćerke ili snaje, i da ne dozvole sinu, mužu, bratu da vrše nasilje. One uglavnom govore „i ja sam trpela više, šta ima veze da istrpiš koji šamar“. Ili recimo rečenice kao: „Bio je sa društvom , neko ga je iznervirao, pa te udario da bi se ispraznio. Pa kući će da se isprazni gde će drugo“, čime opravdavaju nasilje. I na kraju one, mlade žene shvate da su samo trpni pridev i da je trpeti normalno.
Foto: Gordana Đorić, Facebook
Bitan faktor u ženinoj odluci da ode od nasilnika je i ekonomska nezavisnost, na čemu Gordana veoima insistira.
Ako je ekonomski osnažena i jaka i nezavisna mnogo su manje šanse da će trpeti bilo kakvo nasilje.
Upravo u tom pogledu Gordana se bavi osnaživanjem žena u okviru svog Udruženja poslovnih žena “Avenija”.
Udruženje nastoji da stvori jedan društveni i preduzetnički ambijent povoljan za razvoj preduzetničkih veština ženske populacije, ostvarivanje njihovog ekonomskog blagostanja i njihovo potvrđivanje kao ravnopravnih članova u društvu i poslovnom svetu, sa naglaskom na profesionalno obrazovanje i usavršavanje.
A upravo u poslovnom svetu, otkriva nam Gordana, veoma je važno da žena od samog početka zauzme jasan i nepokolebljiv stav o svom integritetu i granicama do kojih se sme ići. A u radu sa ženama ima posebno dobra isustva.
Moraš da zauzmeš stav i posle toga nema problema. Ukoliko te muškarac prihvati kao osobu od reči, stručnu , disciplinovanu imaćeš maksimalno poštovanje i ja stvarno imam pozitivna iskustva u radu sa muškarcima. Takođe, rad sa ženama je fenomenalan čak je u poslovnom smislu i mnogo bolji jer su žene odgovornije, disciplinovanije, kako se dogovorimo tako se ispoštuje, zato je uspeh i malo lakši kada saradjujete sa takvim ženama.
Na pitanje : “ima li uopšte smisla obeležavati 25. novembar, u trenutku kada smo nabrojali 27. ubijenu ženu u Srbiji, u trenutku kada žene ne smeju da istupe i prijave nasilje na Kosovu?”, Gordana kaže:
Nema uopšte smisla jer se nasilje svakodnevno dešava, tako da bi i mi svakodnevno trebalo da iznosimo takve slučajeve i utičemo na institucije koje treba da pomognu i spreče nasilje ali i da edukujemo mlade , od škole do fakulteta, da znaju šta znači nasilje, koliko ono utiče loše na kvalitet života porodice, dece i samog društva.
U tom smislu najviše zakazuju institucije, tačnije, nesprovodjenje zakona.
Vladavina prava ne fuinkcioniše kako treba, jer kada bi zaživelo žena bi bila zaštićena onako kako i treba da bude. Ali nažalost zakoni se ne sprovode i oni koji vrše nasilje su kažnjeni blažim kaznama, predmeti se odugovlače, a često se utiče i na žrtvu da povuče prijavu.
Institucije ne rade svoj posao u onoj meri kako bi trebalo. Dakle, osim adekvatnog reagovanja na nasilje potrebno je da žena bude zbrinuta, da ima prioritet i mogućnost prekvalifikacije, da se zaposli u svojoj struci, da bi mogla da samostalno izdržava porodicu, da bude ekonomski nezavisna i da se nasilniku ne vraća.
Danas je Svetski dan borbe protiv nasilja nad ženama.
Kada se u srpskim sredinama na Kosovu govori o nasilju, a posebno ovde u Gračanici nije retkost čuti ono ALI, koje dolazi kao otvoreni izgovor kako bi opravdao nasilnik. Koliko god da smo glasni, mi na ovoj strani, da pokažemo da nasilje nema opravdanje, toliko ide potreba za onim ALI, kad god se o tome govori.
Možda ta poreba za pravdanjem nasilnika i ne treba da nas čudi ukoliko znamo da se i pojedini mediji, slučajno ili namerno, ne snalaze kada izveštavaju o nasilju nad ženama.
Odnosi među ženama u patrijarhatu su uređeni tako da starija žena (majka, baka, svekrva) uči mlađu ženu (ćerku, unuku, snaju) onome što muškarac zahteva.
Često muškarci opravdanje za superiornost nalaze u “crkvi”, tačnije u frazi “Bog je tako rekao”, iako u najvećem broju slučaja Bog o tome nije ni “pomislio” a kamo li rekao ili zahtevao. Zato su nove tendencije u pravoslavlju veoma važne i u edukaciji verskog dela muškog stanovništva, da Bog ne pravi razliku, već čovek.
Statistika na Kosovu je štura ali se očekuje da sistem napravi mehanizam za prepoznavanje femicida, što je važno zarad dalje edukacije i relaksacije društva.
Osnivačica i urednica sajta Ženski info Milica Stojanović Kostić je gostujući u emisiji Katarine Marinković pod nazivom “Heroji našeg doba” još jednom istakla značaj ekonomskog osnaživanja žena kao važnog segmenta u njenoj odluci da ne trpi nasilje.
Prilog, Medija Centra u Čaglavici
Položaj žena na Kosovu je i dalje težak, ali postoji napredak u pojedinim oblastima u odnosu na prethodne godine, ocenile su u emisji “Heroji našeg doba” Milica Stojanović Kostić, urednica portala Ženski info i Sanija Murati predsednica Nvo Lady. Prema rečima urednice portala Ženski info žene na Kosovu žive u patrijrhalnom društvu i njihova borba za ravnopravnost i dalje traje, smatra da su u najlošijem položaju žene iz ruralnih sredina, a prvi korak za poboljšanje njihovog položaja je da budu informisane o svojim pravima i mogućnostima.
“Neke devojke koje krenu iz patrijarhalne porodice uspeju da skinu omču patrijrhata, to je sistem vrednosti koji ženi nalaže da sedi, ćuti i trpi. Pa malo ode na fakultet gde se osnaži, a onda se uda nađe muškarca koji je kao zlato u javnosti,a u četiri zida običan nasilnik, pa su često u problemu i ne znaju šta da rade”, navodi Stojanović Kostić.
Foto: Milica Stojanović Kostić, Medija centar Čaglavica
Da ekonomska nezavisnost žene predstavlja jedan od uslova da žena bude ravnopravna u društvu, mišljenja je i Milica Stojanović Kostić.
Ekonomsko osnaživanje žene je jako važno jer ona odlučuje šta će sa novcem, vremenom i slobodom. Ona time što ima materijalno, može da pruži kao majka svojoj deci sigurnost, a i sama stiče sigurnost ekonomskom nezavisnošću.
Izvor: Medija centar Čaglavica, Katarina Marinković
Nasilje u školama ili vršnjačko nasilje se retko spominje osim kad se dogodi nešto ekstremno. I sama sam bila svedok dva slučaja nasilja poslednjih mesec dana, kada su se dečaci grubo i bezobrazno ponašali prema devojčicama.
Jedna situacija dogodila se u autobusu, javnom prevozu, dečak je maltretirao devojčicu tako sto je zezao zbog bubuljica i zamuckivanja, zatim je snimao pa udario sveskom. Sve vreme sam ga gledala i čudila se dok nisam i odreagovala, nakon čega se izgeda postideo i nadam se shvatio nešto. Starija gospođa je posmatrala to i smeškala se, jer tim generacijama je izgleda to normalno. Pa i nas su učili da “ko se bije taj se voli” što je na mnogo nivoa apsolutno pogrešno!
Zapitajte se : koliko puta ste prošli pored nekog vida nasilja i zažmurili? A koliko ste puta pomogli? Nažalost verujem da više ljudi samo prođe pored toga. Neki se uplaše, što je i normalno, ali dosta njih misli “ma neko drugi će pomoći” i tako sve u krug.
Nasilnici ne moraju znatno biti jači, snažniji od žrtve jer nasilje može biti kako fižičko tako i psihčko, socijalno, digitalno itd.
U školama se takođe retko reaguje. Uglavnom je to po jedan razgovor sa PP službom koja teško da će učiniti nešto. I posle se pitamo pa što nisi rekla učiteljici, nastavnici. Žrtve se osećaju onda kao teret. Problem je i što će dosta njih to prećutati čak roditeljima i samo trpeti nasilje.
„Debela si“,“ ružna si“, „ugoji se“, „smršaj“, su neretko komentari ispod fotografija devojaka na socijalnim mrežama! Sajber (cyber) nasilje je vid nasilja koji se sprovodi na internetu i najugroženija kategorija su tinejdžeri i deca. Čini mi se da u najvećoj meri negativne komentare dobijaju devojčice, devojke, žene.
Sajber nasilje je veoma opasno jer u najranijem i veoma osetljivom periodu odrastanja značajno utiče na mentalno zdravlje onoga ko ga doživljava. Jednostavan primer je da posle navedenih komentara na početku ovog teksta osoba koja trpi nasilje ne može normalno da funkcioniše ne može da se pogleda u ogledalo bez da joj se te reči ne motaju po glavi, ne može da jede ili izađe bez šminke.
Uglavnom vlada mišljenje da se sve to dešava zbog uticaja medija i video igrica. Ali trebalo bi da se zapitamo da li kod kuće tata bije mamu, ili je neki roditelj alkoholičar, nasilnik prema drugima. Deca koja doživljavaju takvo zlostavljanje pored zatvaranja u sebe mogu postati kopija roditelja koji naravno neće videti ništa loše u tome što je sin rekao devojčici ružna si ili je počupao za kosu. Ali sigurna sam da još uvek ima dobrih osoba koje mogu da pomognu i žele kada vide tako nešto.
Prema statistčkim podacima čak 70 odsto žena koje su ubijene u porodičnom nasilju na Kosovu nikada ranije nisu nasilje prijavljivale policiji. Ovaj podatak zabrinjava na više nivoa.
Nasilje je sramota samo onda kada žena treba da ga prijavi policiji. Do tada nikoga nije sramota, ni onog koji tuče i zlostavlja niti one koji gledaju kao da se apsolutno ništa ne dešava. Šta kažu nemi posmatrači nasilja: “Sama je birala”, “To je njihova stvar”, “Oboje su krivi”, “Sve smo ponešto morale da istrpimo”, “I mene nekad udari pa ćutim”, “I treba da je bije, k***a!”, “baš mi je žao, bila je lepa devojka, šteta”. Mogla bih u nedogled da nabrajam i citiram sve ono čemu sam svedočila kada se govorilo o nasilju, ali isto tako odgovorno tvrdim da niko nikada nije reko: “Nemoj da trpiš, napusti ga! Prijavi ga!”Zato što svi ćute, ali samo ona trpi!
I kada nam onako licemerno “bude žao” i okrenemo se i odemo od one koja će sutra možda biti ubijena, treba da znamo da smo u biti jako neipravni i loši ljudi, a ne skromni i dobri. Dobrota nema nikakve veze sa prikrivanjem zločina koji neko nad nekim vrši jer nasilje je ZLOČIN. Dobrota nema nikakve veze sa pravdanjem nasilnika, sa okrivljavanjem žrtve, jer NIKO NE SME DA VAS NAMERNO POVREĐUJE NA BILO KOJI NAČIN! Nasilje je KAŽNJIVA STVAR, i jasno stoji u krivičnim zakonima većine zemalja kako se sankcioniše.
Kome je u interesu da žene ćute?
Onima koji su navikli da im žene budu sve sem bića koje je njima ravno! Ovakvo učenje, nažalost, potiče od potlačenih žena koje su u strahu za sopstvenom egzistencijom, a protivno svojoj volji, generacijama učile svoje ćerke da se povinuju, kako bi preživele. Zato ja nikada ne mogu da osudim one pre nas koje su kroz trnje gazile da bi mi mogle da sada stanemo na utabano granje koje bar malo manje bode. To trnje patrijarhata i pogrešnog učenja mora da se uništi, jer žene ne treba da trpe, žene moraju da se oslobode i da streme srećnom i ispunjenom životu.
Srpkinje na Kosovu uglavnom žive u seskim sredinama, a podaci istraživanja koje je radio OEBS pokazuju da su upravo u ovim sredinama izloženije nasilju nego u gradskim. Izveštaji policije iz srpskih seoskih sredina (opština) pokazuju da se nasilje sporadično prijavljuje, a neformalno saznajemo da ga je mnogo više. U duboko oštećenim međuetničkim odnosima na Kosovu žene podnose dodatni teret nezadovoljstva ali i nesigurnosti.
Zato kada god možete i vidite da je neophodno, prijavite nasilje i pomozite žrtvi ukoliko nasilju prisustvujete. Ne okrećite glavu, budite odgovorni!
Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama obeležava se 25. novembra, kada počinje i 16 dana aktivizma na globalnom nivou.
Istorija
Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama proglašen je na prvom sastanku feministkinja Latinske Amerike i Kariba (Feminist Encuentro) održanom u Bogoti 1981. godine. Na sastanku su žene govorile o porodičnom nasilju, silovanjima i seksualnom zlostavljanju, te nasilju koje žene trpe pod režimima, uključujući torturu i nasilje nad političkim zatvorenicama. Dan 25. novembar je odabran kao dan sećanja na sestre Mirabel (Patriu, Minervu i Mariu Teresu) koje je brutalno ubio diktator Rafael Trujillo u Dominikanskoj republici 1960. godine. Ujedinjene nacije su 1999.godine i zvanično potvrdile ovaj datum kao Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. (Wikipedia)
Statistika u Srbiji
Prema podacima Zavoda za statistiku Republike Srbije svaka peta žena u Srbiji žrtva je nekog vida nasilja uglavnom psihičkog.
“Svaka peta žena u Srbiji doživela je neku vrstu nasilja od intimnog partnera, a najčešći oblik agresije je psihičko nasilje – dok je fizičko-seksualno nasilje doživela svaka deseta žena. Seksualno uznemiravanje na radnom mestu iskusila je svaka sedma žena, a isti broj njih doživeo je proganjanje od strane poznatih i nepoznatih muškaraca iz svog okruženja. Žene su žrtve nasilja i u javnom prostoru – deset odsto njih je u poslednjih pet godina doživeo džeparenje, krađu torbice, novčanika, nakita, mobilnog telefona ili sportske opreme, dok je (pokušaj) provalne krađe doživelo šest odsto žena.” (Politika)
Na Kosovu nasilje nad ženama u porastu
U toku 2022. godine zabeleženo je 2 000 slučajeva nasilja u porodici, posebno nasilja nad ženama, od kojih su neki završili i smrtnim ishodom. (Reporteri)
Prema podacima iz istraživanja OEBS-a iz 2019. godine čak 92 odsto žena, koje su doživele nasilje od strane partnera, rekle su da se nisu obratile nijednoj instituciji. Kako se navodi u izveštaju, samo mali broj žena obavestilo je policiju o fizičkom nasilju od strane sadašnjeg ili bivšeg partnera. Istraživanje pokazuje da gotovo dve-trećina žena na Kosovu smatra da je nasilje nad ženama uobičajeno. Tek svaka deseta žena na Kosovu prijavljuje da je žrtva nasilja u porodici. (Glas Amerike)
Istambulska konvencija
U Istanbulu je 2011. godine otvorena za potpisivanje Konvencija Veća Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Poznata je kao Istanbulska kovencija, a za cilj ima sprečavanje nasilja, zaštitu žrtava i “okončavanje nekažnjivosti počinitelja”.
Turska je bila prva potpisnica ove konvencije, međutim u martu 2021. godine predsednik ove države Redžep Tajip Erdogan je ukazom poništio tursku ratifikaciju Konvencije Saveta Evrope . Aktivisti za prava žena smatraju da je ta konvencija presudna za borbu protiv nasilja u porodici te su u znak protesta izašli na ulice Istanbula tražeći promenu odluke.Prema podacima te grupe ubijeno je najmanje 409 žena 2020. godine. Neki zvaničnici Erdoganove Islamističke partije zalagali su se za reviziju tog dogovora tvrdeći da on ohrabruje razvod i promoviše LGBT kulturu koju smatraju suprotnom konzervativnim vrednostima zemlje.
Crna Gora je Istanbulsku konvenciju potpisala 2011., a stupila je na snagu 2013. Srbija je ratifikovala 2013. godine, a taj dokument je stupio na snagu u avgustu 2014. godine, kao i u Bosni i Hercegovini. Slovenija ju je ratifikovala 2015., a Makedonija 2018. godine. Posljednje je to učinilo Kosovo u septembru 2020. godine kada je Skupština Kosova usvojila ovu Konvenciju. (Slobodna Evropa)
Prijavi nasilje
Na Kosovu se nasilje u porodici može prijaviti na broju 0800 19 999. Telefonska linija za advokate žrtava je 0800 11 112.
SOS linije sigurnih kuća su 0800 800 01 i 0800 21 000.
ŽENSKI INFO 