Category: Najnovije

Danas je Sveta Petka, jedna od svetiteljki Srpske pravoslavne crkve koja je, kako kaže predanje, pomagala siromašnima i bolesnima, u narodu je poznata i kao zaštitnica žena. Ali, koje još srpske pravoslavne svetiteljke slavimo, kakvi su bili njihovi životi, šta o njima znamo i koliko ih poznajemo?

Nakon smrti svojih roditelja, željna podvižničkog života, ona je otišla u Carigrad gde se zamonašila u crkvi Svete Sofije i dobila ime “Paraskeva”,a zatim se zaputila u Jordansku pustinju gde je živela strogim asketskim životom. U doba pozne starosti vratila se u svoj rodni grad. Vernici su je sahranili po hrišćanskim običajima, ali ne na gradskom groblju već izdvojeno od drugih.

Kneginja Milica se bavila i diplomatskom delatnošću, 1398. išla je kod sultana Bajazita da zastupa interese svoga sina Stefana. Tom prilikom je, uz pomoć tada već uticajne ćerke, Bajazitove supruge Olivere izdejstvovala prenos moštiju Svete Petke iz Vidina u Beograd. Bavila se i književnošću, poznata su njena dela „Molitva matere” i „Udovstvu mojemu ženik”. Smatra se da su književni dar od nje nasledili ćerka Jelena Balšić i sin despot Stefan. Kada je njen stariji sin Stefan odrastao, postao je vladar, a ona je otišla u manastir Ljubostinju, koji je sama osnovala i u njemu se zamonašila i dobila ime Evgenija. Pred smrt primila je monaški zavet velike shime i dobila novo ime Efrosinija. U manastiru Ljubostinji provela je svoje poslednje dane, tu je preminula 11. novembra 1405. godine. U tom manastiru je i sahranjena.

Ana se, kada je imala 71. godinu, zamonašila i povukla u manastir Presvete Bogorodice u Kuršumliji. Umrla je 22. juna 1200. godine, a sahranjena je u priprati manastira Studenice, gde njene mošti počivaju i danas.

U Metohiji se nalazi jedna njena zadužbina, manastir Budisavci (kod Kline), koji je građen kad i manastir Dečani, samo je znatno manji. Manastir je metoh Pećke Patrijaršije i preživeo je uništavanje po okončanju rata. U Budisavcima Patrijaršija još uvek ima znatno imanje.

Jelena Anđel bila je srpska kraljica u narodu poznata pod imenom Jelena Anžujska.. Osnovala je prvu žensku školu u tadašnjoj Srbiji.

Organizovala je prepisivanje knjiga na dvoru i tako proizvedene knjige je kasnije poklanjala. Takođe, u svom dvoru je imala i čuveno knjigohranilište, to jest biblioteku. Korice su izrađivane kod zlatara u Kotoru. Njen dvor nalazio se u mestu Brnjaci, na severnoj strani planine Mokra gora, četiri kilometra uz Brnjačku reku (oblast gornji Ibar). Tu se nalazila njena čuvena škola gde su siromašnije devojke učile vez i ostale poslove, ali i pismenost i muziku.

Osim dvorca u Brnjaku, Jelena Anžujska imala je i grad Jelač na Rogozni. Kao i drugi Nemanjići zidala je zadužbine. Najpoznatija njena zadužbina je manastir Gradac gde je i sahranjena, kao i crkva svetog Nikole u Skadru gde je zamonašena. Obnavljala je veliki broj svetinja, među njima i manastir Svetih Sergija i Vaha na obalama reke Bojane kod Skadra. Pomagala je puno i katoličke svetinje. (Izvor Wikipedia)

Svoje sinove Maksima i Jovana vaspitala je u hrišćanskom duhu. Kada joj se muž upokojio, zamonašila se i posvetila molitvi i delima milosrđa, te opravljanju i zidanju crkava i manastira. Narod je naziva “Majka Angelina“. Njene čudotvorne mošti počivaju sa moštima pravednog joj muža Stefana i posvećenih sinova Maksima i Jovana u manastiru Krušedolu. Sveta mati Angelina predala je svoju dušu Gospodu početkom XVI veka.

Tekst preuzet sa sajta Wikipedia, delimično je preuređen.

Ako na ulici upitate bilo koga da li podržava nasilje nad ženama, svako će reći “naravno da ne”, ali će zato čim okrenete leđa uslediti: „ali ponekad treba da se istrpi“. Žene koje su odlučile da kažu “ne, dosta je, ovo više ne funkcioniše , ja ne želim do kraja života da bude sa osobom koja me ne voli” su sada razvedene žene i jedna su od najugroženijih kategorija društva. One su uvek na samoj margini, na udaru su osuda i omalovažavanja jer :“ko je terao“, „što nije čuvala brak“, „sebična je“. Ipak, niko ne zna kako je njima zaista, jer ih niko i ne pita. Mi smo pitali dve žene, koje su želele da ostanu anonimne (verovatno vam i to dovoljno govori o tome koliko su diskriminisane), jednu sa centralnog Kosova-iz Gračanice, a drugu iz Beograda – kako izgleda biti razvedena žena sa decom u ovim sredinama.

Biti razvedena žena na Kosovu, u srpskim seoskim sredinama, danas je jako teško, kaže jedna od naših sagovornica.

“Sam čin odvažiti se na to i krenuti tim putem, znači biti sam. Prvo se javlja onaj strah, kako ću sada sama, kuda sad???? Jako mi je interesantna promena u ponašanju ljudi u zavisnosti od bračnog statusa. Parovi imaju prijatelje, porodična druženja, proslave, sve se nekako podrazumeva. I kada je pakao u braku, i kada su svađe, sve se to sakrije velom tišine, scenskom šminkom i druženja se odvijaju, nezavisno od (ne)zadovoljstva učesnika. Tu su svi i za dobro i za loše, ponajviše za izvrtanje prljavog veša. E, kada se jedan brak okonča, uvek se biraju strane. Muškarci mahom prolaze bez većih posledica (u smislu etiketiranja) kakva god bila njihova uloga(zlikovca ili žrtve)”, navodi naša sagovornica iz Gračanice.

Kako dalje objašnjava nakon razvoda u težem položaju su žene u odnosu na razvedene muškarce jer one postaju “knedla u grlu koja svima smeta”.

” Žene ih doživljavaju kao pretnju jer sada je slobodna, oteće mi muža, muškarci kao opasnost jer podstaknuće i moju ženu da ne trpi i razvede se, bliski prijatelji kao teret jer tražiće pomoć, ne može sama, ali možda je najmizernije što pojedinci daju sebi za pravo i da se nepristojno nude, jer- ona nema izbora”.

Što se Beograda tiče situacija je malo drugačija. Biti razvedena žena u ovom gradu nije toliko izazovno u smislu osude sredine ali je svakako teško po pitanju obaveza prema detetu, ističe naša druga sagovornica.

“Biti samohrana majka je teško, u smislu da ne možeš u svakom trenutku odraditi neke najosnovnije stvari, npr. odlazak u radnju jer to zahteva vođenje deteta takođe. Moraš da obučeš dete i vodiš sa sobom i sve traje duže. Nisam videla diskriminaciju, kao što je bio slučaj pre dvadesetak godina kada su samohrane majke/očeve gledali kao neostvarene, jadne ljude koji su ne znam ni ja šta napravili”, priča naša sagovornica iz Beograda i dodaje:

Uglavnom se susrećem sa podrškom ljudi, pogotovo majki koje su u brakovima i koje se na neki način dive jer sve vezano za dete radim sama, od vođenja na treninge, u vrtić, do lekara, zubara.”

Ipak bilo je situacija kada kolege sa posla nisu imale razumevanja za ovu mamu iz Beogarda.

“Jednom prilikom sam, u koroni, svom šefu rekla da ne mogu da odradim neki tekst odmah jer je dete od 3 godine sa mnom i ne mogu da se fokusiram, na šta mi je on odgovorio da ga to ne zanima i da svi imaju nekog pored sebe (inače, on nije roditelj) pa rade. U tom trenutku, još troje slobodnih kolega bilo je u mogućnosti da napiše isti tekst, ali je tog dana on izabrao da maltretira mene”, priča nam ona.

Razvedene žene sa decom svojim partnerima češće zameraju to što ne provode dovoljno vremena sa decom nego to što neisplaćuju alimentaciju. To je slučaj i sa našim sagovornicama. Mama sa Kosova dobija 70 evra, a naša sagovornica iz Beograda se sa bivšim partnerom oko novčane naknade dogovara se pod parolom ‘daj koliko daš’.

“Novčana nadoknada meni nije toliko važna koliko bih volela da se otac više fizički angažuje, a iz svog i iskustva mojih prijateljica, očevi uglavnom ‘žive svoj život’ i decu viđaju onoliko koliko moraju. Svaka čast izuzecima”, navodi mama iz Beograda.

Sličan je slušaj i sa našom sagovornicom sa Kosova, koja navodi da očevi ne samo da bi morali da se više angažuju, već i da više poštuju angažovanje majke.

“U suštini to je samo odlazak na par dana kod njega i tu je sva briga oko deteta. To kad je bolesno,i ako dođe vreme za odlazak kod njega uvek bude “ozdravi pa se vidimo”. Da se razumemo meni je svakako bolje da je tu kraj mene, nego da razmišljam kako je ima li veću temperaturu. Ali ne postoji ni ponuda da zajendo podelimo brigu o prehlađenom detetu. O ostalom da ne pričam, rad oko domaćeg, odlazak na druge aktivnosti. Ja”, kaže naša sagovornica sa centralnog Kosova i dodaje:

“Briga o detetu nije samo kupiti mu patike, igračke. Ljubav ne možeš kupiti. Briga o deci je mnogo veća jer ono će igračke i patike prerasti, ali će uvek pamtiti ono sakriveno blago koje tražite nedeljom popodne, ona čudovišta koja terate samo vama poznatom tehnikom u vidu nekog indijanskog poglavice, e taj osmeh na njihovom licu- to nema cenu. Ili ona pitanja zašto neko drvo ima bodlje? Pamtiće one kreativne doručke kada neće da pojede jaja, pa mu vi od istog napravite sunce i taj osmeh ogreje vas. Sa decom treba raditi, pričati, jer ono što im sada usadimo u te male glave, to će pamtiti.

Na pitanje kada im je bilo najteže naše sagovornice kažu:

“Emotivno mi je bilo najteže kada smo na nekom događaju gde su mama i tata zajedno sa decom, a ja sama, mada sam to prevazišla i sada to smatram svojim plusom”, navodi mama iz Beograda i dodaje:

Mislila sam da neću imati boljeg od njega, da ću biti sama, samopouzdanje mi je bilo potpuno poljuljano. Međutim sada sam naučila da živim sa tom samoćom i pronašla sam sreću u tome. Samopouzdanje je došlo samo od sebe posle samoprihvatanja i sada mogu da kažem da sam istinski srećna, zdrava žena sa istinski srećnim, zdravim detetom.

“Kod mene je to bio strah.  Strah kako će dete prihvatiti novonastalu situaciju i kako objasniti šta se desilo i sačuvati tu malu glavicu od svega. Ali ako je dete svesno nekih stvari koje je čulo i videlo onda lakše prebrodite. Teško je bilo i neprihvatanje najbližih”, navodi sagovornica sa centralnog Kosova.

Naše sagovornice vam poručuju:

“Ne čekajte da se stvari poprave, jer neće. Pričam o krupnim stvarima, ne o tome zašto je neko danas zaboravio da kupi jogurt. I učite decu, pogotovu ćerke da ne trpe ništa i da uvek imaju gde da se vrate. Ta sigurnost kada ti neko kaže TU SAM UVEK ZA TEBE I UVEK MOŽEŠ DA RAČUNAŠ NA MENE mnogo znači i samim tim stvara sigurnost kod deteta da sutra ima oslonac i podršku DA NIŠTA NE TOLERIŠE! Isto važi i za muškarce i oni će sutra imati žensko dete, pa neka se ophode onako kako bi voleli da se neko ophodi prema njihovoj ćerki.”

Ne zavaravajte se da je bolje ostati zbog dece. Kad se na decu odrazi, kasno je.

poruka je naše sagovornice iz Gračanice.

“Kad sam ostavljala supruga, bila sam nesigurna, uplašena, mislila sam da neću moći finansijski da izdržim samostalan život sa detetom, mislila sam da nemam kud. Možda sam imala tu sreću u vidu prijatelja koji su mi se na početku našli u svakom smislu. I evo sada, 5 godina kasnije mogu da kažem da je to je bila najbolja odluka koju sam donela u životu. Sada sam samostalna, radim za duplo veću platu, dete ima sve što mu je potrebno, a najbitnije je što ima srećnu majku pored sebe.”

Poruka svim ženama, a i muškarcima je da ne ostaju u toksičnim odnosima ukoliko nisu srećni. Sačuvana porodica bez sreće i poverenja, uz konstantne svađe, varanja i tome slično, nije sačuvana porodica i pogubna je za decu. Nemojte se voditi ni sa time ‘Šta će reći ljudi’! Neka kažu šta hoće, ionako ne živite od njihovih reči, jurite svoj mir i sreću koja vas možda čeka pred vratima, a vi ne vidite zbog odnosa u kojem tonete.

poručuje vam naša sagovornica iz Beograda.

Ako išta treba dodati ovom tekstu je prosta rečenica sa mnogo značenja da zapravo razvedene žene sa decom ovom dvoličnom, patrijarhalnom društvu najviše smetaju jer mogu sve same i za to imaju neophodnu snagu i volju. Druge žene su, nažalost, ljubomorne jer one nemaju tu snagu, a muškarci su njome zastrašeni.

Suzana Kučaj živi sa majkom i trogodišnjom ćerkom od 2021. godine, kada se razvela od sada bivšeg supruga. Ova trideset četvorogodišnja majka iz Gračanice ističe da je put kojim je išla od tada veoma trnovit i težak kako u emotivnom , tako i u egzistencijalnom smislu.

Mesečna primanja Suzane Kučaj koja ostvaruje preko Centara za socijalni rad, uključujući i alimentaciju koju dobija od bivšeg supruga, iznose oko 400 evra. Ovaj iznos jedva zadovoljava potrebe za hranom i odećom za dete. Kuća u kojoj žive je u veoma lošem stanju. Suzana je duplomirana vaspitačica, trenutno na specijalističkim studijama u Bujanovcu, ali posla u Gračanici za nju nema. A nema ni stana koje ovih dana dodeljuje Opština Gračanica “socijalno ugroženima”.

“Nikada do sada nisam dobila pomoć nijedne institucije, ni srpske niti kosovske, kao ni moja porodica, roditelji, sestre, braća. Nikada niko”, navodi Kučaj.

U Gračanici od pre par dana, kada je objavljena lista dobitnika stanova koje deli lokalna samouprava prema unapred određenim kriterijumima, od kojih je najvažniji socijalni aspekt, traju protesti nezadovoljnih građana koji su konkurisali a nisu na istom spisku. Jedna od njih, Suzana Kučaj ističe da je spisak dobitnika strašan.

“Na spisku su ljudi koji ne znaju šta sve imaju, kako na Kosovu tako i u Centralnoj Srbiji. A ja sa socijalnim primanjima nisam imala pravo da dobijem stan i da se nađem na tom spisku jer su mi rekli da živim u porodičnoj kući i da trenutno imam krov nad glavom”, objašnjava Kučajeva.

Suzana ipak navodi da se kuća koja se i dalje vodi na oca koji je preminuo nalazi na dva ara placa, a da je ukupno šestoro naslednika, pa kako kaže ukoliko neko od naslednika zatraži deobu imanja svako će dobiti toliko da ne može da sagradi ni jednu sobu.

“Ukoliko do deobe dođe u skorijem periodu mi ćemo bukvalno ostati na ulici”, ističe Kučaj.

Suzana takođe naglašava da trenutno ima dobar odnos sa bivšim suprugom i da je , kako ističe, to normalno zbog deteta. Međutim, kako kaže da je “načula” članovima komisije je to značilo da se “vratila u kuću bivšeg supružnika i da ponovo žive zajedno”.

“Mi imamo dete i normalno je da komuniciramo, samo je ovde nenormalno da si u dobrim odnosima sa bivšim supružnikom. Ovde su navikli da se bivši supružnici svađaju, vređaju, da se ubijaju. Sve je to prihvatljivije od činjenice da budete u korektnim odnosima zbog deteta, pre svega”, navodi ona.

Suzana Kučaj na svoje poreklo gleda kao na bogatstvo.

“Ja sam ćerka Ljilane i Nezira Kučaja. Baba mi je mađarica. Mi se često šalimo da smo atlas za nacionalnosti. Slavimo i Božić, i Bajram i obeležavamo prababinu slavu Sveta Petku u krugu porodice iz poštovanja jer je odgajila moju mamu. Nikada se nismo selili iz Gračanice, uvek smo imali dobar odnos sa svima. Volela bih da ovo nema veze sa mojim prezimenom, poreklom”, ističe Suzana.

Biti razvedena žena u Gračanici je veoma teško, jer društvo i dalje unapred osuđuje ovakvu odluku iako je duboko privatna stvar.

“Nimalo nije lako nositi se sa osudama i sa predrasudama, sa pogrdnim nazivima kojima vas rado “časte” ljudi koje i ne poznajete samo zato što ste se razveli. Ali ćerka mi daje tu jačinu da u svemu istrajem i da se borim. Mnogo mi je teško jer i u ovako lošoj situacija ja nemam nikakva prava”, objašnjava Suzana.

Pored svega, Suzana je čvrsta u nameri da završi specijalističke studije u Bujanovcu. Često na ispite vodi i ćerku, sa kojom je branila i diplomski rad na fakultetu.

“Na ispite često vodim i svoju ćerkicu jer je ona jako vezana za mene, a često i nemam kome da je ostavim. Profesorima sam jako zahvalna jer njima ona ne smeta dok ja polažem. Ja sam i diplomski branila sa njom, tako da meni sve to nije teško jer znam da se za nju borim”, priča Suzana.

O položaju žena u društvu Suzana ima dosta toga da kaže. Smatra da su obespravljene, ponižene, zastrašene i da im se uporno oduzima pravo glasa.

“A sada se sa posebnom snagom borim za to pravo glasa jer iz mene majka govori, i idem do kraja jer nemam alternativu”.

Ženama koje imaju problema u braku poručuje:

“Progovorite, javno se izjasnite o svojim problemima. Samo nemojte da ćutite, jer se ništa ne rešava guranjem pod tepih. Ako ne možete da govorite u medije, progovorite najbližima, onima koji mogu da pomognu. Kao što je meni bar trenutno pomogla majka, koja me je primila nazad u kuću.”