Svaka prva sreda u mesecu maju obeležava se kao Svetski dan mentalnog zdravlja majki.
Svaki je dan prilika da se zapitamo kako smo svojim majkama pomogle da se dobro osećaju. Jasno je da kada su deca manjeg uzrasta u pitanju nemaju svest o tome šta sve za njih majka čini i koliku žrtvu polaže kako bi im se posvetila. Ipak, kada odrastemo, a posebno kada postanemo roditelji zaista shvatamo šta znači odgajanje deteta.
O mentalnom zdravlju majki, posebno u ruralnoj sredini gotovo se i ne govori. A kada to i bude slučaj i neka se majka “požali” da joj je teško onda sledi: “Razmažena si”, “Šta si mislila?”, “Ajde nije to ništa”,”Izgleda ti imaš previše vremena da ti bude teško…” i još rečenica koje imaju za cilj da umanje značaj njenog mentalnog zdravlja.
Upravo iz tog razloga, a u cilju edukacije, Ženski info će u maju mesecu sa nekoliko…
Iako je Bog sveto, duhovno i nema rod, prihvatile smo da nam se predstavlja u muškom rodu. Neke od nas prihvatile su i tumačenje biblijskih priča o “lošoj prirodi žene” poput one o Adamu i Evi, pa čak i učenja patrijaraha srpskih o tome da žena “treba da bude poslušna kakav god da je muškarac” sve u cilju očuvanja braka. Međutim, mnoge od nas danas ne MORAJU da prihvate takva učenja i zato će MNOGE od nas danas reći DOSTA JE!
Patrijarh srpski Porfirija svojom izjavom o rodno osetljivom jeziku privukao je veliku pažnju javnosti prethodnih dana. Bura se dodatno podigla nakon emisije “Četvrtkom u 9” na RTS-u. Naime, patrijarh je u Uskršnjoj poslanici rekao:
“Apelujemo da se normira upotreba ćiriličnog pisma u javnom prostoru, kao i da se obustavi nasilje nad srpskim jezikom i ukinu odredbe zakonâ koji to nasilje nameću, naročito kroz protivustavni zakon koji nameće takozvani rodno osetljivi jezik iza koga se krije borba protiv braka i porodice kao bogoustanovljenih svetinja i prirodnih oblika čovekovog ličnog i sabornog života. Na jevanđelskim temeljima smo gradili i izgradili svoj način života, svoj etos, svoj sistem vrednosti, u kome su brak i porodica, zasnovani na ljubavi prema Bogu i na međusobnoj ljubavi, pretpostavka sklada u životu naroda, društva i države.”
Što se muško-ženskih odnosa tiče iako su mnogi očekivali, nije bilo ni reči u poslanici. Želele smo da od patrijarha čujemo osudu sve češćih ubistava žena u Srbiji, da se obrati svom “zalutalom muškom stadu” i nauči ih da Bog znači ljubav a ne nasilje nad ženom i decom, međutim od svega upućenog ženama i muškarcima kritika je pripala samo jeziku i to onom delu koji se zalaže za ravnopravnost.
Sa tugom smo slušale sve ovo, u danu kada su verovatno mnoge žene u Srbiji potlačene, tučene, obespravljene, uplašene zbog sistema koji ih ne štiti, a koje svake srede i petka poste, a u nedelju odlaze u crkvu da se pomole Bogu da ih nesrećnik kod kuće ne maltretira više, da ih “Bog pogleda”, da njega bar Bog urazumi.
Sa kakvim li su olakšanjem svi ti nasilnici gledali poslanicu patrijarha srpskog, jer u njihvom rezonu je :”Evo i patrijarh smatra da je to udar na brak i porodicu, i ja mislim isto?!”.
Pita li se Patrijarh Porfirije koliko je i kakvog uticaja ovakva konstatacija mogla imati na “brak i porodicu zasnovanu na srpskom etosu”. I kakav je uopšte taj etos? Ljubav prema Bogu i međusobna ljubav? Da li se na ovaj način promoviše ljubav?
Poštovani poglavaru SPC u prošloj 2022.godini u porodičnom nasilju ubijeno je 26 žena, a u 2023. godini u ovom mesecu ubijena je deseta žena.
Zaprepašćena sam time da svoje obraćanje u poslanici počinjete “Radujemo se i proslavljamo zato što smo, kao nekada žene mironosice, čuli reči anđela: „Ne plašite se!“. Zapitajte se, jesu li od Vas na ovaj veliki praznik čule isto to?
Žene u Srbiji su apsolutno diskiminisane, posebno u ruralnim sredinama, a o ovom “svetom” Kosovu da i ne govorim. One se uzdaju u Boga, svoju pravoslavnu crkvu i njene arhijereje da im pomognu i zaštite ih kada nigde drugde pomoći nema. Jeste li?
Naravno da nije stvar u tome šta smo mi želele da čujemo, već u tome da smo Vam verovale da ćete na mestu na kojem se nalazite učiti svoje “zalutalo krdo” moralnim vrednostima koje nam iz Biblije dolaze.
A što se jezika tiče, naravno da nam je potrebna i psihološkinja i pesnikinja i dramaturškinja, hoće li se žene tako oslovljavati na kraju krajeva pustite njih da o tome odluče. Videle smo na RTS-u tri žene koje o tome raspravljuju, i bilo je fenomenalno slušati i gledati, jer konačno se o tome javno, potpuno otvoreno razgovara. Sa kojom ćemo se od njih tri složiti samo je naša lična stvar, ali je potpuno fenomenalno da žene govore o svojim pravima i o svojim zvanjima.
Za kraj citiraću upravo deo iz poslanice patrijarha Porfirija:
“Svi mi zajedno, i kada stradamo i kada se radujemo, draga braćo i sestre, nikada ne smemo da zaboravimo činjenicu da je konačni odgovor i ključ života u Hristovim rečima: „Ovo sam vam kazao da u meni mir imate. U svetu ćete imati žalost; ali ne bojte se, ja sam pobedio svet“ (Jn 16, 33).”
,, On je muško, normalno je da nema tako dobre ocene..”
,, Ćero, idi sredi sobu svog brata..”
,, Ne može on da usisava, sprema, on je dečak.”
Na pitanje kao što je:
,, Zašto ne mogu da imam momka? On je našao devojku pre mene”, najčešći odgovor je: ,, Još si mala, a on je muško!”
I mnoge, mnoge druge. Svi smo svesni da je diskriminacija žena, u društvu i porodici, kod nas i u svetu, svakodnevna pojava. Iako se mnogo toga vremenom nije promenilo, ima pomaka u odnosu na ranije godine, decenije, vekove, to nije nešto što je nestalo. Proverili smo kakvo iskustva imaju tinejdžerke sa KiM-a kada je u pitanju diskriminacija u porodici. Da li se one susreću sa time i, u slučaju da je diskriminacija prisutna, u kojim situacijama?
Jefimija Mitic (16) kaže da taj vid diskriminacije nije prisutan u njihovom domu.
,,Ne osećam se diskriminisano, ali postoje situacije u kojima se popušta muškim članovivma porodice kada su u pitanju kućni poslovi.”
Kod Nikoline Jovanović (16) slučaj je još bolji.
,, S obzirom da živim u porodici u kojoj ženski pol predstavlja većinu, ne osećam nikakav vid diskriminacije.”
Sa druge strane, probleme ima sedamnaestogodišnja Marijana Ćirković
,, Da, osećam se diskriminisano, ali ne od strane roditelja, već dede. Stalno se srećem sa patrijarhalnim shvatanjima. Moj deda, koji je starog kova, ne miri se sa činjenicom da se svet menja i da ne važe iste vrednosti, a ni pravila koja su nekada važila. Zato se susrećem sa kritikama po pitanju toga da ništa ne radim i ne pomažem mami, da ne znam da kuvam i stalno kuka ,, Teško nama kad odeš kod svekra i svekrve.”. Da se više ceni muško dete, o tome da i ne pričam. Činjenica da su finansijski više podržani, ali i da imaju veću slobodu za druženje i izlaske govori u prilog tome.”
Iako, posebno devojčice i devojke često ne žele da javno govore o neravnopravnosti koju trpe od najmlađih dana, jasno je da je ovaj poslednji odgovor ono protiv čega se moramo jasno i glasno boriti. Mislim da je obrazovni sistem odličan način da se svest o ravnopravnosti podigne na viši nivo u cilju boljeg i lepšeg sveta u kojem svi imaju jednake šanse nezavisno od pola kojem pripadaju.
Kada u malim i zatvorenim sredinama, kakva je Gračanica, ispred muškarca kažete feminizam bićete ili ismevane ili izopštene iz komunikacije, ukoliko istu reč pomenete u prisustvu žene tema će uglavnom biti promenjena na neku kojom je lakše baviti se. Ali, znate šta, nije svuda tako i veoma sam bila srećna kada sam među odgovorima naše nove sagovornice pročitala i to da je njen suprug feminizam objasnio kao normalnost, „ili si normalan ili nisi“. Put do poštovanja i razumevanja je dug ali mislim da je važno da se što više žena uključi i budeo deo pokreta koji će tako dobiti na snazi i važnosti. Čini mi se da je problem kod žena taj što nisu dovoljno osnažene zato i ovim intervjuom želimo da one vide drugačiju sliku od one na koju su navikle i kako su učene „da je ispravno“. Naša sagovornica otvoreno, jasno i glasno govori o pravdi i pravu, jer kaže ne može da trpi neslobodu i nepravdu. Ona je Branislava Antović Aleksić.
Rođena je 1987. godine u Aleksincu, gde je živela do osamnaeste godine. Posle završene osnovne škole upisala je Aleksinačku Gimnaziju za koju sama kaže da joj je bila „škola za život“. Diplomirala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, za nju je taj izbor bio jasan još od pete godine, kada se „pravila da vodi političku emisiju“. U oktobru 2010. započela je svoj modni blog koji je tri godine kasnije nagrađen za jedan od 5 najboljih u Srbiji. Branislava (Brana) Antović osnivačica je i urednica sajta Brana’s divine world (https://branasdivineworld.com/) vlasnica istoimene agencije, kolumnistkinja.
Jeste li do sada bili u situaciji da budete meta muškim članovima društva samo zato što zastupate ravnopravnost? Kako ste se nosili sa tom situacijom?
Osim nekoliko uvredljivih komentara sa lažnih profila nisam imala većih neprijatnosti. Komentari su uglavnom pisani od strane mlađih muškaraca koji bi se brzo povukli kada biste im ukazali na problem njihovog pristupa.
I mada ni taj tip komentara nije prijatan, zaista nije nešto sa čime je posebno teško nositi se. Ali to nikako ne znači da takve stvari treba tolerisati. Svako može iskazati svoje mišljenje i stav, ali uvek moramo voditi računa o načinu na koji ćemo to da učinimo.
Možda je najveći problem mladih žena da se odvaže. Šta je Vaš motiv da se borite?
Mislim da nije reč o nekom posebnom motivu, već o tipu ličnosti. Jednostavno, ja sam oduvek bila neko ko se teško mirio sa nepravdom i nisam imala problem da u vezi sa njom javno progovorim. I tako je od kada znam za sebe. Teže mi je da ćutim i okrenem glavu, no da progovorim i ukažem na problem. Nismo svi isti i imam razvumevanja za one koji ovaj poriv u sebi ne osećaju, ali kada živite u zemlji u kojoj je pritisak javnosti jedini mehanizam koji iole funkcioniše, onda je to negde i stvar građanske dužnosti. Iskreno se nadam da će sve veći broj ljudi to shvatiti i da će razumeti da je moć u njihovim rukama. Jer, zaista jeste. Nije to neka prazna floskula. Ta moć možda nije izražena u novcu, položaju, spregama sa uticajnim ličnostima, ali u sebi ima čistu ljudsku želju za pravdom i slobodom, a istorija je pokazala da je ona uvek bila jača od ovih prvih stavki.
Da li se zbog svojih stavova osećate prihvaćeno ili odbačeno u društvu? Kako to objašnjavate?
U krugovima u kojima se ja krećem, nikako se ne osećam odbačeno. Naprotiv, osećala sam uvek podršku da nastavim da svoje kanale i glas koristim na način na koji sam to činila do sada. U nekim drugim krugovima sigurno ne bi bilo tako, ali mene oni zaista ne zanimaju. Ja znam da u svom mikro-svetu, koji čine ljudi koji veruju u poštenje, pravdu i slobodu, ja imam podršku i to mi je od svega najvažnije.
Šta je za Vas feminizam, a kako mislite da se tumači u društvu (patrijrhalno-zatvorenom kakvo je i dalje balkansko)?
Skoro sam pročitala suprugu tekst koji sam napisala, a odnosio na to kako su neke generacije spoznale feminizam ranije, a neke kasnije u životu, i on mi je na to odgovorio: “Sa time se rodiš ili ne, jer je feminizam zapravo normalnost. Ili si normalan ili nisi”. Mislim da bolju definiciju feminizma ni ja ne bih dala. On je istakao suštinu. Feminizam je borba za pravdu, za ravnopravnost, za svet u kojem će se podjednako glasno čuti svačiji glas i podjednako pažljivo tretirati problem svakog pola. Feminizam je najispravnija verzija sveta. To kako je drugi tumače jeste samo posledica neznanja, manjka edukacije, viška negativne medijske reprezentacije feminizma i naravno, jak pritisak patrijarhata da zadrži svoju dominaciju.
Podržavate li rodno osetljivi jezik ili smatrate da poštovanje istog nije neophodno na putu borbe za jednaka prava? Zašto, u oba slučaja?
Aposlutno podržavam jer je važno da na svaki način implementiramo ravnopravnost u svakodnevnicu. Kako smo se navikli da kažemo spremačica, frizerka, doktorka, tako ćemo se navići da kažemo i psihološkinja, arhitektica, inženjerka. Ne postoji niti jedan razlog da se ne držimo te prakse, a u kontekstu savremenog trenutka bilo bi zapravo uvredljivo da to ne činimo.
Društvene mreže i žene. Kako su žene predstavljene u sajber prostoru? Ima li razlike u odnosu na „realni“, medije?
Najbolja stvar u vezi sa društvenim mrežama jeste upravo to što su dale glas onima kojima je ranije taj glas bio uskraćen. Žene su svakako bile u toj grupi. Klasični mediji su ih prikazivali na stereotipne načine, poštujući patrijarhalnu agendu, a bez imalo sluha za istinske probleme žene. Tek kada su društvene mreže te probleme stavile u prvi plan, klasični mediji su počeli da obraćaju pažnju na njih, ali i dalje na jedan suzdržan i neefikasan način.
Jesmo li se pomakle (mi, žene na Balkanu) u pogledu svojih prava ili se samo bolje šminkamo ili nas šminkaju?
Pomakle smo se, apsolutno. Posebno kada je reč o jačanju svesti u vezi sa važnošću borbe za ta prava. A i konkretni pomaci su vidljivi. Setite se da do pre 20 godina zakon nije prepoznavao porodično nasilje, da se do pre par godina ni proganjanje nije smatralo kršenjem zakona. Pogledajte samo koliko je organizacija koje se bave ovim pitanjima i koliko su vidljivije i prisutnije. Pogledajte koliko se pojedinaca zalaže za ove teme i želi da da svoj doprinos. Ja imam dovoljno godina da pamtim i neka potpuno drugačija vremena u kojima svega toga nije bilo ni na vidiku. I zato, da, ima pomaka i tek će ga biti.
Šta je za Vas danas žena na Balkanu?
Ono što je uvek i bila – izuzetno snažna osoba koja na svojim plećima mora da nosi ogroman teret očekivanja i obaveza od društva i okoline, ali i svojih najbližih. Samo, za razliku od svojih pretkinja, današnje žene na Balkanu su spremnije za borbu, za dizanje glasa i ukazivanje na probleme koji je muče. Ne zato što su naše pretkinje bile slabije, to nikako, već zato što su se okolnosti dovoljno promenile da se sada borimo i za svoje dobro, a ne samo dobro onih oko nas.
Šta je neophodno hitno uraditi kako bi se podigla svest javnosti o značaju ravnopravnog položaja polova? A šta bi bio predlog za dugoročni rad?
Mislim da bi se hitno moralo naći neko rešenje ili nešto što će makar malo obuzdati zaista ogroman problem velikog broja femicida u Srbiji. Čak 10 žena je već ubijeno u 2023. godini i ako o nečemu moramo hitno razgovarati i ako na nešto moramo reagovati, onda je to upravo ovaj problem. Lako ćemo se baviti drugim stvarima kada žene prestanu da stradaju u svojim domovima.
Da li se informišete o životu žena na Kosovu? Da li se uopšte o tome govori u medijima i na mrežama? Šta možete saznati? Ako ne, zašto je tako?
Osim dopisivanja sa mojim čitateljkama koje žive na KiM, nemam mnogo načina da se informišem o životu žena u srpskim enklavama. Ali ono što zasigurno znam jeste to da Srbi i Srpkinje na Kosovu žive u izuzetno teškim uslovima i bez osnovnih ljudskih prava. Nažalost, to je jedan od onih problema čija kompleksnost ubija svaku nadu da se išta može promeniti lako i brzo, ali se iskreno nadam da će nas vreme demantovati. Jako, jako važno da čujemo češće glas samih srpskih građana na KiM i beskrajno me raduje činjenica da je i jedan ovakav portal pokrenut jer su to upravo načini da se bolje informišemo o životu svojih sunarodnika i da im pružimo i podršku i pomoć.
Našu “žensku priču” na ovom sajtu započinjemo u malom mestu, selu, Gračanica. Koliko je danas „lakše“ biti žena u gradu u odnosu na seoske sredine?
I te kako je lakše. I uvek je bilo. Privilegija koju imamo zbog života u gradu, zbog dostupnosti resursa, zbog mogućnosti koje grad pruža su aposlutno evidentne i zato je važno da u našim razgovorima posebno ističemo grupe žena koje nemaju tu privilegiju, ali i svaku drugu.
Kako obrazovni sistem može da utiče na bolji položaj žene u društvu?
Toliko je načina, ali mislim da bi svakako trebalo početi od uvrštavanja priča o velikim ženama u standardno gradivo. Tokom 12 godina osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja učili smo o tako malom broju žena i to su uglavnom bile žene koje su u istoriji ostale zapisane zbog svoje korelacije sa muškarcima. Supruge, sestre, majke. Verujem da se situacija promenila, ali ne dovoljno i zato se iskreno nadam da će budući osnovci i srednjoškolci u svojim lekcijama učiti i o Dragoj Ljočić, Jelisaveti Načić, Magi Magazinović, Milici Stojadinović Srpkinji i mnogim drugim ženama koje su nas svojim radom, talentom i dostignućima zadužile.
Šta je prioritet : edukacija, ekonomsko osnaživanje ili zaštita žena u sredini u kojoj živite i radite?
Sva tri su podjednako važni prioriteti s tim da momenat nasilja prema ženama zaista predstavlja gorući problem i ako bih mogla da biram šta prvo treba rešiti, to bi aposlutno bio taj problem.
Vaša poruka ženama.
Svemoćne ste, samo to sebi treba da dopustite, a uspećete u tome ako se izborite sa stegama koje vam je patrijarhat stavio. Nije lako, neretko je i bolno, ali vredi svaku suzu i svaku kapljicu znoja.
Kaži mi kako se prezivaš i rećiću ti šta znam o tebi. Ovako se u manjim sredinama, gde se gotovo svi međusobno poznaju stariji obraćaju mlađima. Ali, nešto mi je drugo na umu.
“Trend”, kako ga nazivaju na pojedinim sajtovima, da žena svom prezimenu doda i muževljevo udvostručio se 2012. godine. Od tada je svaka druga žena sa dva prezimena. Umesto reči trend, ja bih rekla svest. Ta svest postoji i kod onih koje su (neću reći odlučile, nego bile naučene ili primorane) zamenile svoje muževljevim, a tome u prilog svedoče nove tehnologije tj.društvene mreže. Žene koje nisu dodale muževljevo ili zadržale svoje prezime na venčanju na svojim privatnim profilma na društvenim mrežama jesu. To će retko koja promeniti u ono kako zaista jeste u realnom životu. Poćiću i od sebe, ja sam na Facebook-u i dalje samo Stojanović. Ali zašto je to tako?
Kada govore o ovoj nimalo lako prihvatljivoj pojavi patrijrhata, neke od žena sa kojima govorim kažu: lakše je da ljudi znaju ko sam, da me ne mešaju sa nekim. Jasno, identitet. Žena promenom svog prezimena gubi deo svog identiteta, kao što bi i muškarac da je na to primoran. Druge kažu: eh, kada nisam mogla u realnosti evo bar ću ovde, jer partnerima “starog kova” i nije toliko važno kako će se ona prezivati na mrežama, svekar i svekrva i nemaju mreže, neće im niko zameriti. Pa kako uopšte dolaze do ovoga?
Tradicionalni aplauz koji mladenci dobiju kada kažu da, jednako je “važan” kao kada žena kaže “uzimam muževljevo”! Odurno i besmisleno navijanje, oduševljene i sreća zvanica, kao da su “zabili gol” u poslednjem minutu! Isto tako, ukoliko se dogodi drugačije, kiseli osmesi, začuđenost i negodovanje kao da se nebo srušilo na svadbeni barjak. Podsmešljivi i ponižavajući komentari upućuju se mladoženji: “da to (kao da je žena stvar) nije dovoljno pritegao (kao zavoj na šrafu). Mladoženja uglavnom “ponižen” spušta glavu “u pesak” i ćuti dok prođe oluja. Od najmlađih dana devojčice prisustvuju venčanjima, tradicionalnim, gledaju i slušaju sve ovo i logično stvaraju slike u glavi kako će NJIHOV dan izgledati. Nijedna od njih ne želi da gleda neprijatnost na licu čoveka kojeg voli, iako već tada treba da se zapita kakav je taj čovek ako ovakvi oko njega mogu da mu stvore neprijatnost. Elem, u želji da mladoženji “ne kvari sreću” glumeći mu majku već na venčanju, pristaje iako bezvoljno da promeni prezime. A onda gubi sebe!
Savremena varijanta kompromisa je dodavanje prezimena. U mom slučaju to je izgledalo ok. Rado izgovaram oba, svoje naravno radije. Pre par dana morali smo kod lekara, porodično. Sa vrata vas dočekuje “ooo Kostići, izvolite”. Rekoh “ima i Stojanovića, doktore”, a on će na to “sin ti je Kostić, ko ga je onda rodio?” Donela ga roda, najverovatnije, mislim se u sebi, i kažem “svest, doktor, svest treba menjati”. Ne znam da li sam mu bila jasna ili ne, ali kada bi deca nosila prezimena oba roditelja verovatno bi se generacijama to nakupilo. Da živimo u drugačijem društvu administracija bi mogla da se završi i sa prezimenima žena, ali za to treba mnogo truda i vremena. Da bar u jednom veku zamenimo uloge, u ovom pogledu, volela bih da to “od gore” vidim.
Mnogo je razloga što ne volim većinu stvari iz naše tradicije, ona je zasnovana na rodnoj podeljenosti, na pravilima koje je nametnuo muškarac, a (ne) pravo na lični identitet je jedno od njih. Žena promenom prezimena, kako se u tradiciji smatra, ne ostaje ista jer odricanjem od “devojačkog” prezimena odriče se svega onoga što je bila pre toga – muškarac se ne odriče jer je “savršen”! Žena, po istoj toj tradiciji više nije “tvorevina” svojih roditelja, nego postaje muževljevo vlasništvo, jer “ne bi on svoje značajno prezime dao baš svakoj”! Ona treba da je počastvovana jer je “odabrana” da nosi tu titulu od njegovog prezimena i da ga čuva, nikako da ga se odriče kao što se odrekla svog. Jer njeno i nije tako važno, ovo je ipak važnije za mnoogo više nivoa!
Zato se ovim tekstom obraćam ne nama koje smo već odabrale, nego vama koje ste tek na tom putu, ne dozvolite da zbog bilo koga izgubite ni gram svog identiteta. Niste se rodile, odrasle, školovale, doživljavale sreću i tugu u nekoj drugoj porodici, nego u svojoj, primarnoj. Imate pravo da zadržite svoje prezime, ukoliko je to nešto što vam znači. A znam da znači. Ne mogu ni da zamislim da me neko sad oslovljava sa Milica Kostić, pitala bih se svaki dan ko je uopšte ta žena!?
Majke ne učite devojke da je to “normalno” i da će vas “poniziti” ako odluči da zadrži svoje prezime, ako malo izađete iz okova tradicije u koje vas je smestio neki muškarac, shvatićete da biste i vi to volele ali tada niste smele ni da pomislite a kamo li kažete na glas! One sada mogu, smeju i moraju zbog svih onih devojčica koje nam dolaze na svet i koje će jednog dana vaspitavati i devojčice i dečake, kako da pre svega budu dobri ljudi i poštuju slobodu onog drugog bez obzira kog je pola, nacije, vere, boje kože. Tamo gde se represija vrši nad ženama tu se neizostavno vrši nad svima koji su drugačiji.
U dugotrajnoj borbi za ravnopravnost žena je samo dodavala sebi obaveze, pa su tako domaćice pored poslova u kući radile i profesinalne, a žene sa karijerama brinule o deci i domu.To ponovo nije ravnopravnost jer tamo gde oba supružnika rade, kućni poslovi bi morali biti zajednički. U suprotnom žena je preopterećena i često odlučuje da odustane od svojih ambicija. Ipak, kako izgleda započeti svoj posao, biti mama i supruga i kako se u tome snalazi za naš sajt otkriva Aleksandra Bezmarević Stević.
Aleksandra Bezmarević Stević je rođena 1989. godine u Beogradu. Diplomirana je ekonomistkinja, a u duši je, kako sama kaže veliki kreativac. Više od decenije bavi se medijima i marketingom pa je ove dve ljubavi ujedinila tako što je počela da se bavi marketingom na društvenim mrežama. Vlasnica je digitalne agencije “Dream maker” koja se bavi kreiranjem sadržaja za Instagram i Fejsbuk. Na svom profilu redovno deli priče i savete na koji način “žonglira između uloge majke i preduzetnice”. Mama je Manji i Jugu, a ćerka jedne kosovke iz Peći.
Na instagram profilu ima više od 76.000 pratilaca. Nudi kvalitetan sadržaj, a posebno će biti koristan mamama i preduzetnicama. Ako do sada niste pratili njen rad evo prilike da počnete.
Za naš sajt Aleksandra otkriva da li se odnos prema ženama razlikuje na mrežama u odnosu na realnost, kako se kroz život nosila sa nepradom samo zato što je žena i koja je njena tajna uspeha.
U kojoj meri je ženama lakše ili teže da se bave poslom na internetu u odnosu na onaj koji se obavlja u „stvarnom“ životu?
Kao i sve u životu, ovaj posao ima i prednosti i mane. U mom svetu, na mom tasu – prednosti su prevagnule, a one se odnose na mogućnost da kreiram sadržaj koji će privući publiku, a onda da koristim svoj glas i pričam o nekim važnim temama velikom auditorijumu. Online svet pruža velike mogućnosti, ali i ume da ,,povredi,, jer daje priliku ljudima da vam sve što misle kažu u lice, a to ne bi uradili kada bi bili sa vama oči u oči.
Jesu li Vi do sada naišli na prepreke koje nisu bile nužne već izliv nečijeg nezadovoljstva prema ženama? Kako ste se nosili sa tom situacijom?
Nisam bila u situaciji da neko nada mnom iskaljuje svoje frustracije vezano za nezadovoljstvo ženskim polom, ali mi se dešavalo da sam žrtva predrasuda, posebno kada sam bila u drugom stanju i aktivno radila svoj posao. Tada sam išla na sastanke i ljudi nisu želeli da me angažuju jer su mislili (u moje ime) da ja neću moći da iznesem posao u drugom stanju.
Žene se često bave poslom koji i Vi radite. Imaju li žene više senzibiliteta prema tome ili ..?
Moj primarni posao je rad u mojoj agenciji koja se bavi marketingom na društvenim mrežama, a moj drugi posao je moj instagram nalog. Verujem da mislite na moj instagram jer tu dame definitivno dominiraju. Mislim da tu nema neke spcijalne tajne sem te da su generalno žene decision maker-i (odnosno donosioci odluka) kada je reč o kupovini, te je negde i logično da su tu dominantnije. Žene su prepoznale društvene mreže kao platformu na kojoj mogu da iskažu svoju kreativnost i definitivno se pokazale preduzimljivije u tom domenu od muškaraca.
Koja je tajna Vašeg uspeha?
Nema tajne. Oduvek sam bila neko ko se trudi i vredno radi, postavlja ciljeve i korača ka njima. Sa druge strane od mlađih dana sam okrenuta radu na sebi kako bih mogla da budem dobro u takvim uslovima i pod takvim pritiskom (koji sama sebi namećem).
Na koje načine ste do sada bili izloženi diskriminaciji od strane muškaraca i kako ste na to reagovali?
Uh. Ovo pitanje je zabolelo. Kroz glavu su mi samo proleteli likovi onih ljudi koji su učinili da se u kontaktu sa njima osetim poniženo kao devojka, žena i da delom sebe pomislim ,, kako bih volela da sam muškarac…pa da ovo rešimo drugačije,, Prve situacije tog tipa imala sam već sa 18 godina kada sam krenula da radim, i one su se nizale godinama. Moram priznati – više mi se ne dešavaju. Čini mi se da razlog tome nije poboljšanje situacije u društvu već činjenica da se ja postavljam drugačije i da sam spremna da pokažem zube na prvi nekorektan potez. To zvuči kao da je problem rešen, ali nije, jer ja sam morala da izgradim jedan deo sebe na uštrb svoje nežnosti. I žao mi je što je tako. Što mi se čini da biste bili uspešni u poslu morate pre svega da preuzmete tu mušku energiju kako biste se zaštitili.
Posao od kuće, posao u kući, briga o deci. Može li se sve i kako?
Nekim danima se može sve, nekim danima se ne može ništa. Iskreno mislim da sam jako dobra u organizaciji i prilično produktivna, ali ne postoji ta sposobnost koju treba da imate da biste mogli sami da postignete sve 3 stvari perfektno. Zato sam ja odlučila da dajem svoj maksimum na poslu kako bih mogla da zaradim i platim da sve što ne stignem može neko da odradi umesto mene. Nekim danima sam najbolja mama, nekim danima najbolja u poslu, a nekim danima blistam kao domaćica. Učim i dalje da je u tome balans da ne mogu sve 3 uloge da smestim u svaki dan.
Jeste li ispunjeni? Koji je Vaš recept za to?
Jesam. Ispunjena sam. Živim sa suprugom kog obožavam i koji mene voli najlepše na svetu. Imam dvoje dece koja mi ispunjavaju dom radošću i svakim danom teraju da rastem kao čovek. Radim posao koji volim i koji me i dalje moiviše da skočim ujutru iz kreveta. I što je najvažnije imam sebe koja uvek imam dovoljno snage da preskočim izazove na putu, potapžem se po ramenu i osmislim nove ideje koje će da me ,,voze,, u životu.
Šta bi „velika“ Aleksandra šapnula „maloj“ Aleksandri danas?
Šapnula bih joj da će sve biti ok. I više nego ok.
Ko je Vama ženski uzor, ako ga imate, i zašto?
Nisam od onih koji nemaju uzore, ali sam od onih koji uzora ne vezuju za jednu osobu. Neka dama mi je uzor u istrajnosti, neka u stavu, neka u energiji, neka u govorništvu, neka u roditeljstvu. Verujem da je tako najbolje od sitnih uzora kao slagalica graditi jednu osobu koja bih volela da jednog dana budem.
Kako ocenjujete položaj žena u Srbiji?
Verujem da položaj žena u Srbiji ima mnogo prostora da se poboljša i dostigne neki zadovoljavajuć nivo. Čini se da smo za sad daleko od te tačke.
Mnogo se govori o ovoj temi, ali da li je ona zaista zastupljena u medijima na način na koji bi to trebalo? A kako to izgleda na Internetu?
Čini mi se da se o tome priča više nego ikad, da se svest polako menja. Sa druge strane ako me pitate da li sam zadovoljna brzinom kojom se menjaju stvar i poboljšava položaj žema – moj odgovor bi svakako bio NE.
Prema Vašem mišljenju, koje su „ crvene linije“ preko kojih žena NE SME! Ako isključimo nasilje koje se podrazumeva, ali šta još moramo da podrazumevamo?
Možda bismo mogli sve da podvedemo pod ovo: Mi kao društvo treba pre svega da pričamo o stvarima koje su neprihvatljive, da edukujemo žene ali i muškarce koje su to stvari koje nisu dopustive, a onda da naučimo svoje ćerke da imaju prava da ispuste glas i pokažu zube onda kada osete da je neko pregazio tu CRVENU LINIJU. Naravno, paralelno sa tim je od presudnog značaja.
Žene na KiM višestruko su diskriminisane. Sredine u kojima žive su uglanom ruralne, i dalje jako patrijarhalne. Koji bi Vaš savet bio njima?
Moram biti iskrena, ja nisam neko ko bi mogao da da savet iz prve ruke jer nemam iskustvo kroz koje one prolaze i nefer bi bilo da ih savetujem kao neko ko nije bio u njihovoj koži. Složićemo se da je ipak lakše boriti se u velikom gradu. Ipak, kako je moja mama sa Kosova, iz Peći, mogu samo da sa puno ljubavi poručim da ukoliko u svom srcu pronađu barem iskricu snage i želje da osvoje svet da se ta varta u ženskom srcu brzo rasplamsa i da je teško iko može ugasiti.
Na koji se način Vi preko mreža trudite da utičete na svest žena i njihovo osnaživanje?
Imala sam priliku da učestvujem u kampanjama koje za cilj imaju dizanje svesti o porodičnom nasilju. Pored toga trudim se da pre svega istaknem činjenicu da finansijska nezavisnost znači sloboda. Imam priliku da kroz svoj posao radim sa mnogo malih preduzetnica i dajem svoj maksimum kako bih ih usmerila strateški kako da razviju svoje poslovanje na društvenim mrežama.
Šta je za Vas 8.mart? Povod za slavlje ili povod za protest? Ili nešto treće?
Za mene je 8. mart prilika da jednom godišnje svedemo račune i sagledamo situaciju apropo položaja žena, ali i prilika da me taj datum podsetii da zagrlim sve one važne žene u mom životu i kažem im HVALA.
Šta bi država trebalo da promeni kako bi se realno, a ne samo deklarativno, unapredio položaj žena?
Spisak je dugačak, ali pre svega mislim da bi trebalo da se unapredi sistem koji bi smanjio stopu femicida i uticao na smanjenje porodičnog nasilja. Pre svega prevencija u vidu edukacija mladih, a onda i sistemska podrška ženama koje kroz to prolaze. Druga tema bi svakako mogla da bude pozicija žena preduzetnica. Prosto mi je neverovatno da umesto da budu nagrađene jer su se osmelile da zaplove u preduzetničke vode, te žene budu sputane kad požele da se ostvare kao majke.
Boriti se za ravnopravno ophođenje, a posebno u ruralnim sredinama kakva je Gračanica, sve je sem lak posao. Neophodna je hrabrost, znanje, veština i istrajnost da biste u “muškom svetu” mogle da ostvarite svoje snove. Zato je naš izbor za prvi intervju sa ženom na ovom sajtu bila Snežana Jovanović, direktorka Ansambla “Venac” iz Prištine sa sedištem u Gračanici. U intervjuu gospođa Jovanović daje odgovore koje do sada niste mogli da pročitate, o svojim privatnim borbama za jednaka prava, uvredama koje je dobijala samo zato što je žena i na koji je način sve to uspela da prevaziđe i dođe na čelo ove važne ustanove kulture na centralnom Kosovu. Ali na početku, ko je Snežana Jovanović?
Rođena je u Prištini 4. aprila 1980. godine. Ponosno ističe da živi u Kišnici, mutietničkom mestu pored Gračanice. Srednju ekonomsku školu završila je u Prištini, a zatim i ekonomiju na Univerzitetu sa izmeštenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Iz poslovnog iskustva izdavajamo: direktorka Kulturno-prosvetne zajednice, nastavnica matematike, odbornica u Skupštini opštine Gračanica. Bavila se i bavi se volonterskim radom najiše na polju bezbednosti te je i predsednica Lokalnog odbora za javnu bezbednost za region Gračanica-istok i članica Opštinskog odbora za javnu bezbednost. Deset godina obavlja funkciju direktorke Ansambla “Venac”.
Kakav je bio Vaš put do pozicije na kojoj se trenutno nalazite?
Pozvana sam da pomognem Ansamblu “Venac” jer se nalazio u mnogo lošem stanju. Na sve je ličio samo na republičku ustanovu kulture nije ličio, pa sam se prihvatila ovog izazova. Mislila sam da ću u “Vencu” biti godinu dana i da ću brže rešiti probleme. Ali tu sam već 10 godina baš zahvaljujući pojedinim muškarcima koji su napravili probleme u ustanovi, a ja sam te probleme trebala da rešim, i još uvek ih rešavam. Nije uzaludno izrečena ona narodna izreka: “Što jedna budala pokvari, sto pametnih ne može popraviti”. Ipak, uspela sam da od “Venca” napravim uspešnu ustanovu i za primer je mnogim ustanovama kako treba da se radi i razvija.
Foto: Venac
Kako ste se na tom putu nosili sa potrebom muškaraca da oni budu ti koji odlučuju?
Bilo je previše muškaraca koji su hteli da odlučuju, a u stvari su samo hteli da budu prvi u ustanovi po hijerarhiji a ne da se prihvate posla. Mnogi takvi vide mesto direktora koji samo čijuka sa sekretaricom u kancelariji, šeta u odelu na nekim sastancima i usput ispija viski na račun firme. Još uvek ima u “Vencu” nekoliko “muškaraca” koji kažu da u “Vencu” ništa ne valja i da ja loše vodim ustanovu. Oni se grabe za mesto direktora ili šefa sektora i misle da će više puta ponovljena laž da ništa ne valja postati istina. Ne žele da prihvate da je” Venac” jedna od najboljih ustanova kulture u Srbiji, i da takvu ustanovu predvodi žena, i to po svaku cenu žele da sruše, zbog ličnog ega a i ličnog interesa. Bilo je previše muškaraca koji su mi pravili probleme i sputavali me u poslu da ovu ustanovu stavim na čvrste noge i da se njome narod i država Srbija ponose. Ipak svi ti neki muškarci nisu uspeli u toj nameri. “Venac” je sada veoma uspešna ustanova Ministarstva kulture Republike Srbije. Ja volim da kažem “Venac više niko ne može da rasplete”.
Sa kojim nepristojnim komentarima ste se na putu do ličnog uspeha susretali i kako ste se sa njima nosili? Kroz osmeh ili uz drzak odgovor?
Prvi obavezan nepristojan komentar koji svaka žena može dobiti je “ku**a”. To je komentar koji dobijam redovno od svih zavidnih muškaraca, a to su u stvari komentari “muških ku**i”, koji na žalost svih nas bitišu među nama, i koji se redovno “prodaju” za sve i svašta, i najmanje su “muškarci”. E oni takvi komentarišu i mene i sve žene koje žele da rade i da zarade svoju platu, a i koje žele da učine nešto dobro za svoje društvo. Reči “luda žena” i “nenormalna” su već postale normalne u rečniku muškaraca prema ženama poput mene. Ja sam se uvek suprostavljala muškarcima koji greše u poslu i nisam ih se bojala. A oni ne znaju kako da odgovore na moje konstruktivne napade pa sebi daju za pravo da me vređaju. Nepristojne komentare sam prihvatala i kroz osmeh i kroz drzak odgovor, uvek oba. Ali uvek! Međutim, nisam trošila puno vremena na silne uvrede. Protiv nikog nisam podnela tužbu za uvredu časti iako su postojali pravni osnovi. Da sam previše vremena trošila da odgovoram na silne uvrede ne bih imala vremena da pozavršavam svoje poslove. Dok su bacali kamenje na mene ja sam ga uvek otresala sa leđa i nastavljala da idem dalje svojim putem.
Koji je Vaš savet ženama koje imaju znanja i veština da ostvare svoje snove, ali nemaju dovoljno hrabrosti?
Žene treba da pronađu hrabrost u sebi i da ostvare svoje snove. Ako one ne žele da pomognu sebi onda niko ne može da im pomogne. Treba da shvate da one same sebi treba da budu najveća podrška. Naravno da je lepše i lakše kada postoji podrška, ali ne treba da se oslanjaju na tuđu podršku i pomoć.
Jeste li Vi ispunjeni na poslovnom planu?
Zahvalna sam što mogu da radim i doprinosim u svom poslu. Srećna sam uvek kada uspešno završim poslove, a to bi moglo da se tumači i da sam ispunjena na poslovnom planu. Međutim, ja znam da mogu više. Zato uvek i radim više, pa se bavim i drugim poslovima volonterski.
Kako se žena nosi sa određenom količinom “moći“ koju joj „daje“ pozicija na kojoj se nalazi?
Živimo u muškom svetu. Nema puno žena na pozicijama. Ja reč “moć” mrzim pa bih radije to tumačila kao pozicija sa većim odgovornostima. Svaka pozicija ima određenu količinu odgovornosti, i upravo te odgovornosti određuju težinu pozicije. Teže i veće odgovornosti koje ima osoba (žena) na poziciji govore puno o njenoj sposobnosti, a ne moći. U našem okruženju žene se previše boje pozicije i odgovornosti, ujedno i te moći koju mogu da imaju u društvu. A to je mnogo loše. Nisu dovoljno hrabre, a radije bih rekla da ne žele da gube vreme i to je češći odgovor za prisustvo žena na pozicijama. Mnoge žene koje znam radije idu da tri sata sređuju nokte nego da pola sata raspravljaju na temu koja je bitna za društvo i okolinu gde žive. Svi pripadamo ovom društvu i zato svi treba da preuzmemo odgovornost.
Kako su izgledala „sputavanja“ od strane muškaraca sa kojima ste imali poslovne odnose?
Napadali su me raznoraznim lažima gde god su stigli. Prijave sastavljene od laži podnosili su počev od mog nadležnog ministarstva pa do poliicije. Vređali su me, provocirali, pretili mi, oštećivali auto, krali mi dokumenta… Na poslu su čak dvojica muškaraca fizički nasrtala na mene, jedan čak gađao staklenom flašom (I nije me pogodio), obijali mi kancelariju, uništavali imovinu… Svega i svačega je bilo. Ukratko, imala sam posla sa raznim budalama. Mogu knjigu napisati o tome, mada bi film bio bolja opcija i veoma je moguć u budućnosti.
Kako su se muškarci, koji su bili na višim pozicijama, koje ste sretali u poslovima kojima ste se bavili do trenutnog ophodili prema Vama? Da li je više bilo korektnih ili nekorektnih?
Pa više je bilo nekorektnih, ali ove korektne odnose radije pamtim a ovih drugih se nerado sećam.
Jeste li imali slične situacije sa zaposlenima kojima ste Vi nadređeni?
U mom kolektivu je taj procenat u startu kada sam postala direktor bio mnogo gori i veći ali vremenom se mnogo poboljšao, a za to je zaslužno sprovođenje zakona u ustanovi, pa je vremenom postalo nebitno da li je direktor žena. Većina je shvatila da za svakog treba da bude bitno da se bavi svojim poslom i svojim obavezama, a ne da li direktor nosi suknju ili pantalone.
Da li je žena ženi vuk ili najbolji prijatelj?
Meni su žene bile i jedno i drugo. S obzirom da još uvek živimo u muškom svetu više sam imala muških neprijatelja tj. vukova.
Koliko je teško ženi u ruralnoj sredini da se posveti karijeri? Kako je bilo u Vašem iskustvu?
Pa u ruralnoj sredini je uvek teže ženi. Takvo okruženje kao da još nije ušlo u 21. vek, i ženu i dalje doživljava kao osobu za pranje sudova i veša, bez prava glasa. Ja živim u Kišnici koja je tako mala i nekako bila izolovana od tog ruralnog sveta oko mene, zato sam uvek bila gluva na mnoga ograničena shvatanja. Moji roditelji su verovali u mene – svoju ćerku, i sve su što su mogli pružili su mi u životu. Roditelji su mislili da ću postati advokat, nastavnica u školi me je nagovarala da budem arhitekta, a ja sam postala diplomirani ekonomista, i to ekonomista koji se bori za pravdu i koji stalno želi nešto da gradi i stvara.
Da li ste nekada bili žrtva bilo kakvog vida nasilja?
Da nisam pružala otpor raznoraznom verbalnom i psihičkom nasilju, donekle i fizičkom, i da se nisam branila uvek, sigurno bih bila žrtva. Pružanje otpora i borba su od mene napravile borca, a ne žrtvu.
Koja je granica iza koje ne biste prešli u ophođenju muškarca prema Vama?
Izdaju i vređanje mene kao ličnosti, kao ljudskog bića. Naučila sam vremenom da oprostim ali nikada ne zaboravljam.
Zalažete li se za ravnopravnost i kako to činite?
I u privatnom životu i na poslu svakodnevno to činim, motivacijom ali i pritiskom da se žene iz mog okruženja više uključe i doprinose sebi i društvu. Navešću jedan banalan primer: žene iz mog okruženja koje ne voze auto pritiskam da počnu da voze, a prijatelje čije žene ne voze nagovaram da ne voze svoje žene na posao ili u šoping kako bi ih naterali da “provozaju”.
Podržavate li rodno osetljivi jezik ili smatrate da poštovanje istog nije neophodno na putu borbe za jednaka prava?
Podržavam rodno osetljiv jezik ali meni lično to ne predstavlja veliku osnovu za prisustvo i poštovanje jednakih prava. Dela su ta koja pokazuju prisustvo jednakih prava, a ne obične reči na papiru. Mnogo je bitnije da se omogući da se žene osećaju slobodno i sigurno u ovom svetu koji je i dalje muški svet. Da žene uživaju sva prava kao muškarci. Mnogo je bitnije da žene nisu “kućni robovi” muškaraca, da nisu žrtve nasilja, da nema ubijenih žena od strane muškaraca.
Kakva je Vaša reakcija na nasilje nad ženama koje se dešava u Vašoj okolini?
Foto ilustracija
To je društvena odgovornost ali to naše društvo još ne shvata i ko zna kad će to shvatiti, i da li će uopšte. Ženama koje su žrtve nasilja potrebna je bolja zaštita društva ali većina ljudi ima ulogu samo posmatrača koji na te žene gleda kao jadne i bezvredne, i retko ko se usudi da preuzme odgovornost i pomogne im. Bila sam svedok da prvi novinar (muškarac) među vama novinarima (tek ću javno da ga imenujem) pomaže nasilje nad jednom ženom (moja radnica) i to tako što je štitio nasilnika a na nju vršio pritisak da povuče tužbu protiv nasilnika.
Pomogla sam jednoj ženi da se izvuče iz porodičnog nasilja, od nebrige svojih roditelja koji su gledali to nasilje, naučila je da se bori sa institucionalnim nasiljem, terala je da uči, podučavala je da bude hrabra, pravedna i svoja. Ta žena je sada samostalna i srećna, a ja sam zadovoljna što sam njoj mogla da budem prijatelj, a ne vuk. Ona nije jedina kojoj sam bila prijatelj i zahvalna sam Bogu za sve prilike u životu da budem Čovek.
Ima li žena u Gračanici pravovremenu zaštitu policije kada prijavi nasilje?
Žena nema adekvatnu zaštitu policije u Gračanici. U mnogim slučajevima je nema jer previše je nestručnih i neodgovornih policajaca u policijskoj stanici u Gračanici. Većina policajaca u toj stanici smatra da im je jedini posao pisanje saobraćajnih kazni. Ovo govorim iz ličnog iskustva i kao neko ko radi kao volonter za tu policiju u ime Lokalnog odbora za javnu bezbednost. Navešću samo tri primera: jedna žena je morala da prijavi policiju u Policijsku upravu da bi ozbiljno shvatili njene prijave za nasilje, druga žena je tražila od mene lično da prijavim njenog muža za nasilje jer njenu prijavu ne prihvataju jer su neki policajci prijatelji sa njenim mužem, treća žena koja je prijavila nasilje nikada nije kontaktirana za slučaj I nikada nije procesuiran.
Šta je, po Vašem mišljenju, neophodno hitno uraditi kako bi se podigla svest javnosti o značaju ravnopravnog položaja polova? A šta bi bio predlog za dugoročni rad?
Pošto se na porodice ne može do kraja osloniti u tom podučavanju treba uključiti škole, gde treba decu podučavati o značaju i poštovanju rodne ravnopravnosti. Poštovanje rodne ravnopravnosti u sistemu bez zakona ne može da se sprovede. Zato strogo poštovanje zakona i stroge kazne su stvari koje će naučiti ljude u sistemu za poštuju rodnu ravnopravnost. Sa druge strane u nekim delovima sistema zakoni omogućavaju poštovanje rodne ravnopravnosti ali postoji velika nezainteresovanost žena da budu uključene u ključne sisteme u zajednici.
Kako obrazovni sistem može da utiče na bolji položaj žene u društvu?
Mnogo može da utiče. Upravo je on i doprineo boljem položaju žena u društvu. Obrazovana žena sama sebe može da zaštiti i ujedno omogući sebi bolji položaj u društvu.
Jesu li žene svesne svojih prava?
Generalno žene kao da nisu do kraja svesne svojih prava. Mlađe žene su svesnije toga, pa čak se dešava u nekim situacijama da ta svoja prava i zloupotrebljavaju, što je veoma loše za generalnu borbu za prava žena.
Šta je prioritet: edukacija, ekonomsko osnaživanje ili zaštita žena u sredini u kojoj živite i radite?
Sve tri stvari su prioritet u našoj sredini. Za mene su sve tri na prvom mestu.
„Otac sam ti, valjda ja znam šta je najbolje za tebe.“
Ako ste u teen periodu verovatno mnogo puta, a da vas obradujem slušaćete ih do kraja života. Neke od putokaza i smernica koje nam roditelji daju umeju nekada da izgledaju grubo, potpuno neusklađeno sa vremenom u kojem odrastamo, nejasno, previše zahtevajuće. Ipak svaka od njih je dobronamerna, i to morate da zapamtite. E sada ona „druga strana medalje“. Pre svega pitanje: Govorimo li mi tinejdžeri i naši roditelji različitim jezikom? Svaki će vam psiholog reći, da svakako. Ali nas zanima šta vi razumete od onoga što vam je rečeno.Zato smo pitali upravo mlade devojke sa centralnog Kosova šta ih najviše nervira kada im roditelji kažu i zašto?
Sedamnaestogodišnja Slobodanka Nićić razume svoje roditelje, ali smatra da bi i oni morali biti fleksibilniji.
Roditelji nam daju savete da bi nas zaštitili, da ne bi pravili iste greške kao i oni, ali mislim da su upravo greške potrebne da bi mi postali bolji i samostalniji jer nije dobro da nas čuvaju kao u staklenoj vazi. Mnoge od ovih rečenica čula sam bezbroj puta i uvek sam im se opirala, ali s nekom dozom poštovanja jer sam znala da su iz dobre namere. Živimo u maloj sredini i često čujemo od roditelja da moramo da pazimo sta radimo jer ” sta će ljudi reći” i onda se zapitamo zašto je to tako zar ne bi trebalo da živimo svoj zivot i da nas bas briga za mišljenje sredine. Ali ja bih citirala Bjelogrlića:” Da se tako stvara svet, na osnovu javnog mnjenja, mi ne bi verovatno imali nekog Van Goga ni Tomu Zdravkovića …jer su oni opstali uprkos pravilima…”
Slobodanka
Teodora Đorđević (16) bi ipak više slobode u odlučivanju.
Nervira me kad mi kažu da je nešto za moje dobro. Mislim, znam da jeste, ali kako ću protiv sebe?! Ja volim da živim život! Nervira me i kada pridikuju za stvari koje više nisu kao što su bile ranije. To što su stariji i imaju više iskustva ne mora da znači da se u sve razumeju.
Teodora
Za Marinu Milenković (16) “slušanje” bi moralo biti obostrano.
Nervira me to što mi nameću njihova mišljenja i stavove i što misle da je to okej zato što oni tako funkcionpšu i da je to najbolje za mene. A mene uglavnom to ne interesuje zato što moje mišljenje ne žele da saslušaju, pa ako oni ne žele mene da saslušaju neću ni ja njih. Prosto i jednostavno nema tu ljutiš.
Marina
Anđela (16) zahteva poštovanje i pravo na mišljenje.
Ja sam te rodila, ja sam ti majka i ti ćeš mene da postuješ ne ja tebe, dosta toga me nervira što mi kaže, ali ta rečenica najviše. Zato što ja nisam birala ništa, kao prvo ni da li ću da se rodim ili ne. To je bila njena i tatina odluka, da li će oni mene da imaju ili ne. To da mi je majka i da treba ja nju da poštujem, stvarno pokušavam, ali nije okej kad ona ne poštuje mene. Razumem da je ona starija, ali poštovanje ide u oba pravca. Ako ja nju poštujem mislim da bi trebalo i ona mene, bar malo moje odluke i moje mišljenje. Dok pričam sa njom ja bukvalno ne smem da imam svoje mišljenje.
Anđela
Tinejdžerke sa kojima smo razgovarali imaju problema u izražavanju svog mišljenja i stavova. Bore se sa nerazumevanjem od strane roditelja, manjkom poštovanja i uvažavanja njihovih odluka. Vremena su se promenila, one žele da im se omogući pravo na slobodno izražavanje stavova. Roditelji, sa druge strane, vođeni vaspitanjem koje su usvojili od svojih roditelja i bojazni za dobrobit deteta isključivi su u ,,nametanju” svojih stečenih i iskustvenih moralnih normi. Ono na čemu i jedni i drugi mogu raditi je razumevanje, strpljenje, učenje i razgovor. Možda bi idealno bilo da roditelji malo više istraže moderne tokove novih generacija, njihova interesovanja i da ih bar češće pitaju šta je ono što oni žele.
Šta smo uradile od 8.marta? Da, pitam sve nas, žene! Jesmo li uopšte naučile zašto ga “proslavljamo” ili nas je neko pogrešno posavetovao i održao kratku lekciju o tome da je cvet jednako poštovanje? Jesmo li možda bile previše potlačne i nesigurne da kažemo šta zaista mislimo ili smo sve prihvatile sa obrazloženjem “tako treba”. E ne treba i tačka.
Neću vam sada držati lekcije o tome kako je sve počelo, na kraju krajeva danas (i samo danas) novine i sajtovi biće preplavljeni tim informacijama. Klara će biti najpominjanije ime danas, ali samo danas. Nešto drugo mene zanima, sve ono što većina ne vidi, a to je šta je sa ostalih 364 dana u godini, kada već 9. marta nestane “tolika” solidarnost muškaraca prema ženskoj borbi za ravnopravnost, bolje rečeno za normalno ophođenje. A da, nije ni bilo te solidarnosti jer ono što se dešava 8. marta je parada bledih ženskih lica koje je muž odlučio da dva puta godišnje (drugi put je za godišnjicu braka) “izvede” na sok ili picu do obližnje birtije, kako bi se dobro ušljemao (napio), pa kada ga tako pijanog bude izuvala na vratima kuće, tog istog osmog marta možda će je odgurnuti nogom, možda i ošamariti ili još gore.
Sigurno je jedno da većina neće, iako svakako mizerno, ni tog osmog marta pokupiti svoje stvari sa poda sobe, oprati nagomilane sudove, usisati prašinu sa podova, nahraniti i smestiti decu u krevet. Neće ni skuvati ručak ili večeru. Pa i ako postoje primerci koji bi to uradili verovatno to neće ponoviti do sledećeg osmog marta, jer “to joj je poklon za praznik”. Ne pitajte me , ni sama ne znam šta mi je gadnije!
A žena koja svakodneno jedva balansira sa kućnim poslovima, vaspitanjem dece i poslom kojim se bavi, oberučke prihvata sve. Ona koja nikada ne dobija cveće, eto prilike “kupiti mir” pokornost bolje rečeno, “predah od svakodnevnog zvocanja” ( koliko je tek ta reč i pojam koji opisuje glupav i degradirajući). Pokloniš karanfil i završio si svoju obavezu.
A ima i onih koji ne pridaju nimalo značaja ovom datumu, ne iz viših podržavajućih razloga, nego baš suprotno. Ignorišu ga, jer ima i te kategorije, klasični “ženomrsci”. Šta se tu dešava na ovaj dan. Ove prve, koje “bar izvode negde” žale ove druge što ih ne izvode “bar negde”, pa se onda pojavio sve prisutnji sindrom da žene ženama poklanjaju “znakove pažnje” za osmi mart.
Uspeli su! Bravo za sve njih! Prvo da obesmisle ovaj datum i predstave ga kao praznik, potpuno i do srži, da nas ubede da treba da budemo zahvalne bar na tom jednom danu u godini i da najzad čak i sav teret gluposti praznovanja prebace na žene.
Kad ih pitam “šta slavite?”, pogledaju me popreko i kažu “opet ti sa tim tvojim pravima, stalno nešto komplikuješ” ili “pa šta baš je lepo da ti nešto muž kupi”, ili ono najgore “pa slobodu”. Dalje se ne raspravljam, jasno mi je. Znam da misli na slobodu izražavanja?A ne, to mu dodje “misli onako kako ti ja, tvoj muž, kažem”. Možda na slobodu u organizovanju svog vremena samo za sebe, a ne ne, “nema ona slobodno vreme” ubedio ju je da je to sebično, kada ona to radi, ali kad on, e onda je ok. Hm, možda je mislila na slobodu u tome da ne rađa i posveti se karijeri, neću se nasmejati bilo bi ružno. Mogla bih tako dugo, dugo da nabrajam sve (ne) slobode koje nije pomenula i na koje je mislila.
Neću biti zlurada, pa ću najzad pomenuti i one koji se i pored pogrešnog učenja, patrijarhalnog vaspitanja i posmatranja loših modela, trude da ipak samo budu ljudi iako su muškarci i da im kažem svaka čast! Ima i takvih i nadam se da će ih biti sve više. Kao što ima i nas koji nećemo da ćutimo i pravimo se da “veliki plavi slon” već uveliko ne igra valcer po našim pravima u novom nestajanju.
ŽENSKI INFO 