Category: Teen

Piše: Isidora Stojanović

Moja sumnja da ne vodimo dovoljno računa o bezbednosti na internetu, gde su prevare veoma česte, obistinila se pre nekoliko dana. Ovim putem svojim iskustvom želela bih da sprečim da još neko ne uđe u začarani krug “linkova” koji za sobom donose potpunu blokadu profila na Instagramu.

Sve je počelo pre par dana kada sam od drugarice dobila poruku na Instagramu. Poslala mi je čudno pitanje:

,, Zdravo, mogu li brzo da dobijem tvoj glas na IG-u, trudim se da budem za emisiju❤.”

Nakon pitanja usledio je link putem koga se, navodno, odvija glasanje.

Nije mi bilo najjasnije, ali sam ipak, znajući od koga dolazi, otvorila dati link i dala svoj glas, barem sam tako mislila.

Taj dan protekao je najnormalnije, ali onda sam, narednog dana, odjednom bila odjavljena sa svog profila.

Promenjeni su šifra, e-mail adresa i broj. Nisam imala nikakvu mogućnost da se prijavim na profil. Shvatila sam da je hakovan.

Kada sam se kasnije čula sa tom drugaricom rečeno mi je da je i njen profil hakovan, a osoba koja stoji iza toga tražila je novac da bi nam omogućila pristup profilima. Komunikacija je vršena preko broja koji je u tom trenutku bio na našim profilima, i to na engleskom jeziku.

Nije mi bilo svejedno, moja privatnost je bila ugrožena. Profil, sam po sebi, nije profitabilan i nikako mi nije bilo jasno šta zapravo ti ljudi imaju od hakovanja istog.

Mogla sam da platim, ali s druge strane niko nije mogao da mi garantuje da će nakon samo jednog plaćanja profil biti vraćen.

Mogli su svoju prednost koristiti koliko im je volja.

Srećom, nakon prijave da je profil hakovan, posle nekog vremena sam uspela da ga vratim. Promenim sve šifre i dodatno obezbedim nalog. Pazite se ovakvih stvari, linkove ne otvarajte bez prethodnog proveravanja. Nikad dovoljno opreznosti.

I baš zato konsultovala sam stručnjaka u ovoj oblasti koji je želeo da ostane anoniman, ali je podelio važne savete šta da radite kako ne bi došli u situaciju u kojoj smo bile drugarica i ja.

Ukoliko vam se ovako nešto i dogodi odmah prijavite Meti, na linku instagram/hacked, nakon toga sačekajte nekoliko dana i Meta će vam verovatno poslati mail sa neophodnim koracima koje je potrebno preduzeti.

Ali kada povratite profil, ili ako uopšte ne dođete u ovakvu situaciju, važno je da primenite ove savete:

– Promenite lozinke da ne biste koristili svuda iste ili slične. Postoji program Bitwarden koji vam može pomoći da imate sve lozinke na jednom mestu. Bitwarden takođe generiše jake i dugačke lozinke. Naravno, promenu lozinke morate da uradite pojedinačno na svakom sajtu i aplikaciji. Ovde su uputstva za korišćenje:  https://bitwarden.com/help/get-started-individual-user/

– Namestite 2-step ili 2-factor authentication na sve naloge. To isto morate pojedinačno za svaki sajt ili aplikaciju. Ovde je baza uputstava, sadrži baš mnogo sajtova: https://2fa.directory/int/

– Budite jako pažljivi sa porukama koje vam stižu, čak i od ljudi koje poznajete. Ako je nešto mnogo sumnjivo stiglo a poznajete osobu, kontaktirajte je putem drugog kanala (pozovete telefonom na primer) i proverite da li je u pitanju prevara. 

Na kraju, moglo je bilo kome da se desi, nije ništa pogrešno osim što je bilo stresno za Isidoru. U tom svetlu, moj savet je da ovo bude pre svega poučno iskustvo za oprez na dalje i da se ne posmatra kao nedopustiva greška.

Piše: Isidora Stojanović

Danas je svetski dan devojčica pa smo tim povodom posvetili posebnu pažnju njima. Pričala sam sa devojčicama u okolini i pitala ih: “Šta za njih znači biti devojčica?” Evo odgovara koji sam dobila:

Biti devojčica za mene znači živeti u svetu punom boja, igara i snova. Devojčice su pune mašte i uvek pronalaze radost u malim stvarima. Ja volim da sanjarim o budućnosti, zamišljajući šta ću biti kad porastem i kakve ću sve avanture doživeti.

Biti devojčica znači imati nežnu i radoznalu dušu, uvek željnu da otkrije nove stvari. Volim da učim i saznajem više o svetu oko sebe, postavljam pitanja i tražim odgovore. Devojčice mogu biti i hrabre i odvažne, spremne da se suoče sa izazovima i pokažu svoju snagu. Iako me ponekad plaše neki izazovi, trudim se da ih prevaziđem, jer znam da svaka prepreka donosi novu lekciju.

Takođe, biti devojčica znači biti pažljiva prema drugima. Učim da slušam, da pomažem i brinem o onima koje volim. Ponekad je važno biti nežan i pažljiv, jer na taj način pokazujem koliko mi je stalo do prijatelja i porodice. Na kraju, biti devojčica za mene znači biti slobodna da budem ono što jesam, da istražujem svet i da se radujem svakoj novoj pustolovini.

IVA (14) – Laplje Selo

Naša druga sagovornica kaže:

Za mene je devojčica biti nešto prelepo. Biti bezbrižan i ne misliti o važnim i bitnim stvarima. Mastati o svemu i svačemu i nadati se da će to jednom da se ostvari.

Jana (15)- Laplje Selo

Drage moje devojčice, za koju godinu tinejdžerke, a nakon toga hrabre, odvažne i samostalne žene, ne dozvolite da neko stane izmedju vas i vaših ciljeva. Ponosno koračajte na svom putu do njihovog ostvarenja i nemojte se bojati velikih snova.

Pripremila: Isidora Stojanović

Stiglo je leto a sa njim i topliji dani, a završena je i školska godina. Za većinu nas nema voljenijeg perioda u godini, ali mnogi ipak nisu završili sa svojim obavezama, a to su prijemni ispiti za srednje škole i fakultete. Zbog toga sam došla na ideju da sakupim ,,tips and tricks” za spremanje prijemnog ispita. Ovo su neki od najefikasnijih, po iskustvu učenika koji su to prošli.

1. Početi na vreme ( par meseci pre prijemnog );

2. Organizovati učenje kako vam najviše odgovara, tako  da sve što je potrebno stignete pre prijemnog;

3. Pratiti raspored sa što manje oscilacija ( povremeno odstupanje od rasporeda nije strašno, brzo se i lako nadoknadi );

4. Pomodoro tehnika za samo učenje ( 25 minuta učenja – 5 minuta odmor );

5. ,,Flesh card” kao još jedan način za učenje; Rukom pisane fleš kartice su bolje za pamćenje informacija nego korišćenje digitalnih fleš kartica. Fizičko pisanje fleš kartica zahteva aktivnije učešće, što olakšava pamćenje. Kako ih napraviti?

●napišite informacije svojim rečima

●uključite slike

 ●kodirajte svoje kartice u boji

 ●neka budu jednostavne

●sa jedne strane postavite pitanje, a na drugoj napišite odgovor

●odgovarajte naglas

6. Mape uma;

crtanje mape uma je metoda pomoću koje puno informacija može da se stavi na jedan list papira, ili da se na dobar način organizuju beleške. Mapa uma u suštini sadrži asocijacije koje proističu ili se vezuju za centralnu tačku. Pri pravljenju mape uma najprije se crta centar mape uma, koji bi trebalo da predstavlja glavni pojam, tj. ctrež glavnog pojma. Iz centralne slike se granaju ostale teme, iz kojih mogu polaziti dalji tanji izgranci koji predstavljaju manje važne pojmove.Potrebno je uključiti što više slikovitih asocijacija na pojmove koji treba da budu naučenni. Pri tom se preporučuju samo pozitivne asocijacije na date pojmove.

7. Iščitavanje i česte provere znanja .

Ono što je posebno izdvojeno kao jako bitna stavka što se spremanja prijemnog tiče je motivacija. Sa izborom fakulteta i posla koji bismo nakon njega voleli da radimo, motivacija se povećava da bismo svoje želje ispunili.

“Od svega, ja bih kao najbitniju stavku za pripreme za fakultet izdvojila motivaciju I jaku zelju.”, rekla nam je jedna od sagovornica.

Ona dodaje da se ne sme prepustiti slučaju I da je priprema jako važna.

,,Uplatila sam privatne časove i počela da se spremam još u decembru, jer sam znala da je konkurencija velika. Izabrala sam ono što me zanima pa mi nije bilo teško.”

Dakle, na kraju zaključak je jasan, dobra organizacija, puno motivacije, redovna i pravovremena priprema, a pre svega dobro razmislite čime želite da se bavite tako da će vam ostatak biti mnogo lakši.

Srećno svima na prijemnim ispitima od redakcije Ženskog infoa!

Fudbal i dalje stereotipno važi za „muški sport“, ipak postoje devojke koje se ljubavlju prema ovom sportu i te kako odupiru pogrešnim shvatanjima i ozbiljno igraju fudbal. U Vitomirici smo naišle na takav klub koji već veoma uspešno postoji od 2020. godine.

„Prve ženske utakmice za koje znamo igrane su 1881. godine. Bili su to mečevi profesionalnih timova, pred punim tribinama i sa velikim prihodima“, podseća nas BBC.

No ipak od tada do danas drugačije se posmatra žena u fudbalu, te se stereotipno predstavljanje ovog sporta kao iskučivo muškog takođe menja. Tome u prilog govori i činjenica da je pre četiri godina u Vitomirici, mestu kraj Peći, osnovan Ženski fudbalski klub Behar.

Ovaj klub ima 20 fudbalerki, različitih nacionalnosti: Bošnjakinje, Albanke i Crnogorke, a takmiče se u okviru Prve lige Kosova.

Kapitenka Darija Bibuljica za Ženski info kaže da je ljubav prema fudbalu počela jako rano i u školi dok je gledala dečake kako igraju. Tada su dečaci mislili, kako dalje priča, da devojke ne mogu da igraju ovaj sport, te se kod nje želja za fudbalom samo povećala te današnjim uspesima daje drugim devojkama primer kako da se izbore za svoje pravo i pored sredine u kojoj odrastaju.

“ Fudbalom se bavim već 3 godine, planiram se time baviti i u budućnosti. S obzirom da žene ne smeju biti ništa manje cenjena od muškaraca mislim da je borba za prava žena veoma važna i za to je potrebno da se borimo u svakoj sferi društva”, priča nam Darija.

Ona takođe kaže da izazova ima i danas, te da je uvek onih koji podržavaju ali i onih koji su na suprotnoj strani.

“Kao kod svega ostalog što se tiče reakcije ljudi,ima pozitivne i negativne strane. Pored onih koji nas maksimalno podržavaju u svemu što radimo i sretni su zbog naših napredaka, postoje i oni koji nas u svakom smislu pokušavaju oboriti i gaziti rečima, pogotovo što se mi kao devojke nalazimo u muško dominantnom sportu”, ističe Darija.

Na poziciji napad, desno krilo ovog ženskog fudbalskog kluba je Uma Nurković, koja u ovom sportu, kako kaže, najviše voli timskih duh i “adrenalin koji donosi svaka utakmica”.

“⁠Ljudi u našem fudbalskom klubu često nailaze na predrasude zbog toga što je ženski fudbal još uvijek manje popularan i manje podržan od muškog fudbala. Ipak, mi se trudimo da se izborimo za svoje mesto na terenu i pokažemo da imamo isti nivo posvećenosti kao i naše muške kolege”, kaže za naš portal Uma.

Ove devojke takođe obiluju pravim i otvorenim stavovima o rodnoj ravnopravnosti, te na pitanje kako vidi položaj I poštovanje prava žena Uma kaže:

“Nastavak borbe za prava žena u svim sferama društva je ključan za stvaranje pravednijeg svijeta, gde se cijeni i podržava svaki talenat, bez obzira na pol”.

Era Eljšani (pozicija: odbrambeni centar) za naš portal kaže da je fudbal zavolela gledajući utakmice sa svojim ocem.

“Sviđaju mi se emocije koje mi daje rivalstvo na utakmicama, kao i atmosfera koju navijači stvaraju na stadionu”, kaže Era.

(alb. Mua me pelqen emocioni qe me jep rivaliteti i ndeshjeve poashtu atmosfera e ngrohte qe bejne tifozet ne stadium.)

I za Eru borba za ženska prava veoma je važna.

“Ja mislim da je vrlo bitno, zato što lično i ja verujem u snagu žena”, ističe ona.

(Unë mendoj qe është shumë i rendesishem , sepse unë personalisht besoj ne fuqin e femres.)

Vezna igračica Ema Bučan kaže da sama reč fudbal u njoj budi velike emocije, te su joj najdraža putovanja do drugih gradova, upoznavanje devojaka iz drugih timova, ali i druženje sa saigračicama. Ona otvoreno govori o sterotipima koji se mogu čuti u sredini iz koje potiče.

“Mišljenje ljudi je podijeljeno. Uglavnom starije osobe govore da fudbal nije za djevojčice a i te kako jeste, dok većina mladih podržava naš klub, iako jos uvek nisu zadovoljni našim postignućem u fudbalu ponosni su što je baš u našem selu osnovan multietnički ženski fudbalski klub”, navodi Ema.

Ove devojke zaista imaju fantastičnu energiju, svaka od njih vrlo je osvešćena i jasna u odbarni svojih prava i prava da se jednako takmiče u svim sportovima, a posebno u fudbalu.

Stiže nam Nova godina i ona čuvena ,,Nova godina-nova ja!” . Nisam planirala da se menjam iz korena, ali sam ipak nešto odlučila. Ove godine sam slušala i govorila o feminizmu više nego ikada ranije pa sam, izmedju ostalog, razmišljala i o tome.

Rešila sam da neću dozvoliti da bilo ko u bilo kom trenutku zanemaruje ženski pol – žene, devojke ili devojčice. Da im uskraćuje pravo na slobodu reči ili misli, ili da ih na bilo koji način obezvredi.

Neću se pognute glave ,,pomiriti sa sudbinom”, zbog toga što uvek možemo da izaberemo kako ćemo da se ponašamo i sta ćemo da radimo sa svojim životom. Izboriću se za sebe, svoje želje, i pre svega, potrebe.

Želja mi je da svojim vršnjacima na jedan normalan i nadasve ljudski način pokažem da ove stvari nisu za šalu i da su zapravo jako bitne.

Da im zauvek ostane u mislima bar mali deo značaja koji onaj izvorni feminizam ima, da budemo jednaki, i da je poštovanje najlepša stvar koju devojci mogu da poklone.

Volela bih da shvate da na neke stereotipe koji su nam prikazani itekako ne treba da gledamo kao na nešto normalno, već treba da težimo ka tome da ih iskorenimo.

Neko bi mi sad rekao da želim da od njih napravim ,,papuče” ali suština je da su taj besmisleni termin izmislili oni muškarci kojima je sebično postojanje na prvom mestu.

Nećemo tek tako promeniti svet, svesna sam toga, ali samim tim sto ćemo uticati na nekoliko osoba mi ćemo svest o ovom pitanju proširiti i taj krug će nastaviti da raste. I to je početak…

Nije Nova godina jedino vreme kada se donose odluke, iako za to u ovom periodu imamo najviše motivacije. Svaki dan je nova prilika za promene, hajde da to iskoristimo.

Piše: Isidora Stojanović

Kik boks klub “Šakal” sa centralnog Kosova u svom sastavu ima oko 70 odsto članica te su predstavnici UNDP-a odlučili da im u okviru 16 dana aktivizma u cilju osnaživanja devojčica i žena poklone rukavice.

Svuda u svetu u toku je 16 dana aktivizma kojima se podiže svest o anomaliji društva koja se zove nasilje nad ženama. Osim što se govori o ovom veoma važnom pitanju, neophodno je i raditi na osnaživanju žena i devojčica. Upravo je u tom pravcu i pred prisutnima u Kik boks klubu “Šakal” govorio šef UNDP-a na Kosovu Nuno Kuerioš.

Hvala vam što ste deo ovog kluba, i hvala vam što ste se pridružili u stvaranju promene tokom 16 dana aktivizma protiv rodno zasnovanog nasilja. Hajde sa se zajedno borimo ne samo u ringu, već i za svet u kome svaka žena može da stoji visoko, bez straha i osnažena. Kao deo UNDP-ove posvećenosti inkluzivnom i prosperitetnom društvu, srećni smo što možemo da doprinesemo vašem putu. Ove rukavice su znak naše podrške vama. Vi inspirišete nas i one oko vas, a mi želimo da ispričamo vašu priču”, rekao je šef UNDP-a.

Urednica našeg sajta Milica Stojanović Kostić iskazala je svoje zadovoljstvo što je u sportu, ali i borilačkim veštinama sve više žena.

“Trener je sa mnom podelio činjenicu da je u ovom klubu 70 odsto devojčica, devojaka i žena i 30 odsto dečaka, momaka i muškaraca, što me posebno raduje. Zapamtite da svaki vaš korak na tatamiju znači dva koraka bliže slobodi devojčicama koje dolaze posle vas. Zato nastavite da se borite.”

Trener ovog kluba Slobodan Stanisavljević zahvalio je predstavnicima UNDP-a na pomoći i podršci u radu.

Piše: Teodora Kostić

Nekada su sportovi bili namenjeni isključivo muškarcima, čak je I u maratonima bilo zabranjeno učešće žena, sve dok se Ketrin Svicer nije izborila za parvo da trči. I u karateu situacija nije bila drugačija, jer su se nekada borilačke veštine smatrale “muškom  stvari”. Takvo se mišljenje značajno promenilo, tome svedoči i priča sa centralnog Kosova.

Kada je karate tek nastao, ženama je bilo zabranjeno da se njime bave i to je predstavljalo veliku sramotu, što nam na sebi svojstven način pokazuje i film ,,Mulan”, za koji ste sigurno čule. Stvari su se do današnjeg dana umnogome promenile.

Umesto sterotipno u baletskim salama, devojčice sve više srećemo na tatamijima, kao što je onaj u karate klubu “Senši”, u Gračanici na Kosovu. U ovom klubu je više devojčica nego dečaka, a ovom se borilačkom veštinom ne bave samo rekreativno već ostvaruju i odlične rezultate na takmičenjima.

Jedno od njih je i poslednje održano u Čačku gde su devojčice iz ovog kluba osvojile jedno prvo i tri treća mesta. Ovo dokazuje da je za dostizanje cilja u životu od neizmerne važnosti volja i trud, a ne pol kojem pripadate.

Marija Stojanović ima dvanaest godina i sa Kupa Srbije, iz Čačka,  donela je bronzu.

“Volim karate zato što mi pruža osećaj samopouzdanja, takodje zato što sam tokom treniranja upoznala divnu decu. Kada osvajam medalje osećaj je neverovatan. Osećam se ponosno i ispunjeno. Uglavnom teži i naporniji treninzi pružaju veće i bolje rezultate na takmičenjima. Svim devojčicama bih preporučila bavljenje ovim sportom jer smatram da je karate jedan od lepših i boljih sportova.”

Bronzu je svom  klubu “Senši” donela i dvanaestogodišnja Staša Stanojević.

Karate volim zato što se osećam lepo, motivisano i srećno dok treniram. Kada osvajam medalje jako sam srećna i zadovoljna svojim rezultatima. Treninzi su ponekad naporni, ali sve se to isplati u narednom perfiodu. Preporučila bih i drugim devojčicama da treniraju karate, prvenstveno zato što steknete puno novih prijatelja i naučite mnogo toga novog.

Trener u karate klubu Senši Milan Rašić za naš portal govori o tome koliko su i zašto upravo devojčice veoma uspešne u ovoj borilačkoj veštini.

Kod mene u klubu trenutno ima više devojčica nego dečaka. Na osnovu dosadašnjeg iskustva u radu sa decom zaključujem da su devojčice upornije, brže sazrevaju od dečaka, ozbiljnijh su shvatanja i ponašanja. U nekim situacijama i borbenije, ali ih je isto tako teže kontrolisati. Predane su cilju i mnogo teže doživljavaju poraze, zato je taj takmičarski duh možda malo jači kod njih.

Bez obzira na sterotipne klasifikacije, žene i devojke nisu odustajale od svojih snova i na taj način se izborile da se danas i ne postavlja pitanje kog ste pola. Bitno je da ste predane i vredne, a posebno da volite to što radite.

Piše: Isidora Stojanović

Piše: Teodora Kostić

Nasilje u školama ili vršnjačko nasilje se retko spominje osim kad se dogodi nešto ekstremno. I sama sam bila svedok dva slučaja nasilja poslednjih mesec dana, kada su se dečaci grubo i bezobrazno ponašali prema devojčicama.

Jedna situacija dogodila se u autobusu, javnom prevozu, dečak je maltretirao devojčicu tako sto je zezao zbog bubuljica i zamuckivanja, zatim je snimao pa udario sveskom. Sve vreme sam ga gledala i čudila se dok nisam i odreagovala, nakon čega se izgeda postideo i nadam se shvatio nešto. Starija gospođa je posmatrala to i smeškala se, jer tim generacijama je izgleda to normalno. Pa i nas su učili da “ko se bije taj se voli” što je na mnogo nivoa apsolutno pogrešno!

Zapitajte se : koliko puta ste prošli pored nekog vida nasilja i zažmurili? A koliko ste puta pomogli? Nažalost verujem da više ljudi samo prođe pored toga. Neki se uplaše, što je i normalno, ali dosta njih misli  “ma neko drugi će pomoći” i tako sve u krug.

Nasilnici ne moraju znatno biti jači, snažniji od žrtve jer nasilje može biti kako fižičko tako i psihčko, socijalno,  digitalno itd.

U školama se takođe retko reaguje. Uglavnom je to po jedan razgovor sa PP službom koja teško da će učiniti nešto. I posle se pitamo pa što nisi rekla učiteljici, nastavnici. Žrtve se osećaju onda kao teret. Problem je i što će dosta njih to prećutati čak roditeljima i samo trpeti nasilje.

„Debela si“,“ ružna si“, „ugoji se“, „smršaj“, su neretko komentari ispod fotografija devojaka na socijalnim mrežama! Sajber (cyber) nasilje je vid nasilja koji se sprovodi na internetu i najugroženija kategorija su tinejdžeri i deca. Čini mi se da u najvećoj meri negativne komentare dobijaju devojčice, devojke, žene.

Sajber nasilje je veoma opasno jer u najranijem i veoma osetljivom periodu odrastanja značajno utiče na mentalno zdravlje onoga ko ga doživljava. Jednostavan primer je da posle navedenih komentara na početku ovog teksta osoba koja trpi nasilje ne može normalno da funkcioniše ne može da se pogleda u ogledalo bez da joj se te reči ne motaju po glavi, ne može da jede ili izađe bez šminke.

Uglavnom vlada mišljenje da se sve to dešava zbog uticaja medija i video igrica. Ali trebalo bi da se zapitamo da li kod kuće tata bije mamu, ili je neki roditelj alkoholičar, nasilnik prema drugima. Deca koja doživljavaju takvo zlostavljanje pored zatvaranja u sebe mogu postati kopija roditelja koji naravno neće videti ništa loše u tome što je sin rekao devojčici ružna si ili je počupao za kosu. Ali sigurna sam da još uvek ima dobrih osoba koje mogu da pomognu i žele kada vide tako nešto.