Neretko možemo čuti kako “danas mladi ne čitaju dovoljno”, da uslovi i situacija “nije ista kao nekada” i da se biblioteka gotovo i ne posećuje. Međutim ovim tekstom demantujemo ovakve stereotipe. Kao nekada tako i sada postoje oni koji vole i oni koji nisu zaljubljenici u štivo. Ja sam odabrala one koji gaje posebnu ljubav prema knjizi.
Sedamnaestogodišnja Anđela Mirković kaže da svakog meseca pročita bar po jednu knjigu, bilo da je deo obavezne, školske literature ili iz slobodnog izbora.
Smatram da su obavezne lektire jako dobre za proširenje vokabulara i pomoći pri izražavanju. Knjige koje ja čitam su uglavnom obavezne ali postoji i veći broj knjiga slobodnog izbora koje sam pročitala. Moj omiljeni žanr je za sada ljubavni roman. Definitivno bih preporučila knjigu ,,Španska ljubavna obmana”.
Foto: Privatna arhiva
Milena Marinković navodi da najčešće čita kriminalističke i ljubavne romane.
Čitam, kad god imam slobodnog vremena. Školska lektire su uglavnom veoma dobre knjige, ali neke ne odgovaraju uzrastu za koji su određene. Najčešće čitam knjige koje su slobodan izbor. Preporučujem knjigu “Dzejn Ejr” od Šarlote Bronte. Takođe, i knjige “Sa nama se završava” i njen drugi deo “Sa nama počinje” su odličan izbor.
Foto. privatna arhiva
Ima i onih naših vršnjakinja koje ne stižu da mnogo čitaju, ali se trude da idu u korak sa obaveznom i slobodnom literaturom.
Na žalost ne čitam knjige toliko često, ali kad god imam priliku volim da pročitam dobru knjigu. Obavezne lektire su s razlogom obavezne, trudim se da pročitam to što nam profesor kaže. Iako su mi često zanimljivije knjige koje sama izaberem. Omiljeni žanr mi je misterija, najviše volim Agatu Kristi.
kaže sedamnaestogodišnja T. Đ.
Foto: privatna arhiva
Za Slobodanku Nićić (17) čitanje je velika ljubav i hobi.
Trudim se da čitam što češće, ali s početkom škole to malo teže ide, u proseku pročitam 3 knjige za mesec dana. Mislim da su obavezne knjige skroz u redu i potrebne jer se uvek upoznamo sa nekim dobrim kvalitetnim delom, meni se uglavnom svide. Žao mi je što profesori ili nastavnici ne ukažu deci na tu lepu stranu čitanja i ne potrude se da deca kroz zabavu zavole čitanje već im uglavnom omrznu pa im to bude “dosadno”, ali primetila sam da je došao period kada je čitanje ponovo u modi.
navodi ona i dodaje,
Omiljeni žanrovi su mi trenutno duhovne knjige i klasici, a kada sam bila mladja bili su trileri. Preporučila bih ,,Senka Vetra”-Karlos Ruis Safon, ,,Zločin i Kazna”, ,,Blago cara Radovana”.
Foto: privatna arhiva
Aida Ibro više voli slobodnu literaturu iako redovno i pravovremeno ispunjava i obaveze koje ima u školi.
Čitam knjige, kada god uhvatim sebe da imam slobodno vreme. Iskreno, više volim da čitam knjige po slobodnom izboru nego one koje su obavezne za školu. Topla preporuka za knjigu ,,Girl in pieces”.
Foto: privatna arhiva
Naša poslednja sagovornica ipak smatra da bi školsku literaturu trebalo oplemeniti nekim novijim štivom.
Čitam knjige stalno, sve zavisi od obaveza i koliko imam vremena da im se posvetim. Mislim da bi u sklopu lektira trebalo dodati neke od novih autora koji su popularni kod tinejdžera. Uglavnom čitam knjige koje su slobodan izbor, nešto što vidim na internetu ili što mi drugarice preporuče. Romantična komedija mi je omiljeni žanr. Moja preporuka je “Ponoćna biblioteka”,
kaže N. J. (17).
Foto: privatna arhiva
Iako živimo u brzom svetu u kome je tehnologija, rekla bih, neophodna i koristi se svakodnevno, za knjigu se ipak nađe vremena. Nekada manje, nekada više. Mnogo toga se može naučiti preko interneta, ali za veliki broj tvrdnji ne možemo garantovati da su istinite. Umesto čitanja knjiga često se može pogledati filmovi, ali sigurna sam da bi se mnogi složili sa tim da se knjiga čita sa većim užitkom i konačni utisak je mnogo drugačiji. Nisu nam bez razloga od malena pričali da je knjiga naš najbolji drug.
Adolescenti u gradskim sredinama sve češće traže stručnu pomoć u suočavanju sa izazovima savremenog doba. Dve devojke N.V (18) i B.B. (21) iz Beograda za naš sajt govore o svojim iskustvima i izazovima u očuvanju mentalnog zdravlja nakon što su se od specifičnih psiholoških stanja lečile u dnevnoj bolnici za adolescente na Insitutu za mentalne bolesti u Beogradu. Kako kažu današnja omladina suočava se sa drugačijim problemima od nekih ranijih generacija, te da roditelji ne mogu uvek da budu adresa za pomoć.
Osamnaestogodišnja N.V. iz Beograda smatra da je za određene probleme neophodna stručna pomoć, ali da se mnogi na traženje iste teško odlučuju zbog predrasuda.
“Prvi korak je uvek najteži jer živimo u državi gde je mentalno zdravlje i psihijatrija i dalje tabu tema. Ljudi koji posećuju ustanove za mentalno zdravlje nazivaju se ludacima, a drugi ljudi ih se plaše i izbegavaju ih. Tako da je veoma teško i trebalo mi je par godina da skupim hrabrost i potražim pomoć”,
navodi N.V. za naš portal.
Mnogi se tinejdžeri bore sa mišlju da je to što ne mogu da se nose sa pojedinim osećanjima zapravo veliki poraz, ističe naša druga sagovornica dvadesetjednogodišnja B.B.
“Ako ideš kod psihologa već misle da sa tobom nešto ozbiljno nije okej, ako odeš kod psihijatra ili ne daj Bože piješ lekove onda si potpuni ludak i nema ti spasa. Drugi ljudi uglavnom izbegavaju da razgovaraju a kamoli da se druže sa tobom”,
navodi B.B. i nastavlja da govori svoje iskustvo:
“Kad sam otišla prvi put kod psihijatra i kad sam rekla to na glas, govorili su mi: “ma šta ti ideš tamo, sa tobom je sve u redu”, ili “ma dobro ajde šta, ti si samo malo nesrećna u ovom momentu, svima to nama dođe, to ti je zimska depresija”, i ono najčešće “nije to za tebe ne treba to tebi”. Tad sam videla koliko ljudi imaju deformisano mišljenje o ovoj temi.”
Foto ilustracija
Kada adolescenti svojoj okolini saopšte da imaju određene probleme da im je neophodna stručna psihološka pomoć, roditelji ali neretko i ostali članovi porodice uglavnom sa neodobravanjem i zaprepašćenjem gledaju na to, a osnovni razlog je pogrešno tumačenja ove i dalje tabu teme.
„Podrška porodice je u mom slučaju varirala. Kada sam krenula sa lečenjem bili su tu za mene. Međutim kako je vreme teklo a lečenje postalo intenzivnije, samim tim i izostajanje iz škole, nisu bili neka podrška. Ali u tome su pomogle grupe roditelja, koje služe za podršku roditelja čija deca imaju probleme. Tako da je to još jedan pokazatelj da je bitno potražiti pomoć čak i za roditelje jer nekad ni oni ne znaju da se snađu u svemu tome. Veoma malo mojih prijatelja je znalo za moje lečenje, ali oni koji su znali bili su velika podrška. Kada prolazite kroz proces lečenja , vi se naravno menjate na bolje i samim tim ćete ljude koji nisu pravi prijatelji i kojima je odgovarala vaša gora verzija izgubiti, ali ne padajte u očaj zbog toga jer sebi treba da budete na prvom mestu“, objašnjava N.V.
Ja sam imala stvarno veliku podrsku porodice i prijatelja, mislim da je to i jako bitno, jer znam koliko sam se u tom momentu osećala kao njihovo razočarenje. Mama mi je terapeut i onda dođem ja i osećam se kao najveći neuspeh u njenom životu. Od kad sam bila mala dosta smo pričale o tome kako se osećam, ali nikada nije mogla prema meni da se postavi kao terapeut i ima racionalno mišljenje. Ona je i prva osoba koja mi je rekla da se obratim nekom stručnom ko mi nije rod. Drago mi je sto sam imala nju kao podršku i sto je bila tu da me usmeri, jer ko zna, možda se nikome ne bih ni obratila“, priča B.B.
Foto ilustracija: Cottonbro studio
I kada smognu snage da i pored osude sredine, pa čak i porodice, potraže pomoć, čeka ih veoma težak put na kojem je pre svega važno otvoreno govoriti o svojim osećanjima.
“Otvoriti se nekome i steći poverenje je bar u mom slučaju bilo veoma teško. Još kao mala sam izgubila dosta poverenja u ljude i mislila sam da će me uvek ostaviti ako pokažem bilo koju emociju osim sreće. Trenutno mi je dosta lakše da pričam kako se osećam ali samo svom bezbednom krugu ljudi”, kaže N.V.
Ako na kraju istraju u nameri da redovno posećuju seanse i potrude se da na njima koliko je moguće budu otvorene, kako kažu naše sagovornice, čeka ih velika nagrada a to je izlečenje.
„Meni je lečenje veoma pomoglo. Ali to je dugotrajan proces i ne može se očekivati da se sve preko noć i promeni. Išla sam na psihoterapije 9 meseci, od čega je par meseci trajalo uspostavljanje poverenja. I tek nakon toga mogla sam potpuno da se otvorim i dozvolim mom terapeutu da mi pomogne. Uz to sam imala i farmakoterapiju koja je takođe pomogla. U dnevnoj bolnici za aolescente sam bila 6 meseci i to je bila najbolja odluka u procesu mog lečenja, tu sam postigla najveci napredak. Lečenje i dalje traje, idem na razgovore na dve nedelje i to mi dosta pomaže. Stekla sam puno poverenja u svog lekara i on svoj posao radi sa puno razumevanja ali i ljubavi“, zaključuje N.V
Kad sam krenula na terapije, prvih mesec dva bilo mi je gore nego što je bilo pre zato što sam počela da otkrivam dosta nekih stvari o sebi. Pronašla sam uzroke svih tih neprijatnih osećanja. Učila sam kako da živim ispočetka, kako da reagujem u datim situacijama, kako da osećam. Posle nekog vremena to samo postane navika. Kad god sam se osetila dobro osećala sam i krivicu jer sam toliko lošeg nanela svojoj porodici i prijateljima da ne zaslužujem da se osećam okej. Posle dužeg vremena osećanja patnje, tuge, postaneš nekako i zavistan od toga. I dan danas stanem i kažem sebi dobro je sve je u redu, ali kao da mi fale dani da ne ustajem iz kreveta i gledam prazno u jednu tačku i jedem sedamnaesti čips tog dana, ali vremenom ta zavisnost prestane. Meni je više puta došlo da samo odustanem od svega toga, ali i dalje je bila tu neka želja koja mi govori da ustanem i radim dalje“ , poručuje dvadesetogodišnja B.B
Foto ilustracija
Važno je i napomenuti da žene češće oboljevaju od mentalnih poremećaja zato pitajte majke, bake, sestre, drugarice kako su i neka vam to postane svakodnevna rutina.
Niste sami i nemate čega da se stidite, jer je svako vaše osećanje bitno. Vi ste bitni i zaslužujete da živite i osećate se dobro, zato potražite pomoć na vreme.
Možda smo mi, sadašnji srednjoškolci, i poslednja generacija onih koji su „nasleđivali“ knjige od starijih srodnika, kako ne bi dodatno opterećivali kućni budžet. Ali danas je sve to manje moguće, jer uglavnom postoje zahtevi za novim udžbenicima koji dosta koštaju, a dodatno opterećenje je i činjenica da se udžbenici ne mogu nabaviti na Kosovu.
Foto ilustracija: Oleksandr P
Školska godina je počela a sa njom i obaveze, pa se bliži i vreme za prve ocene. To sa sobom povlači činjenicu da imamo iz čega da naučimo gradivo koje nam se predaje. Knjige koje smo u obavezi da imamo određuju profesori, ali da li je zaista neophodno da knjige budu nove? I koliko je realna cena novih knjiga?
U svom okruženju primetila sam dosta primedbi na ovu temu. Ranije su se knjige “nasledjivale” od starijeg brata ili sestre, ili se kao “polovne” kupovale od starijih generacija, ali sada to nije moguće jer pojedine knjige imaju poseban kod koji može da se koristi samo jednom što je, naravno, jako korisno u digitalnom svetu, ali takođe otežava nabavku tih knjiga. Cena udžbenika kreće se iznad deset evra, ako to pomnožite sa brojem predmeta, recimo deset, i sa brojem dece, recimo troje ili četvoro, dođete do pozamašne cifre, recimo mesečnih prihoda jedne porodice.
“Cene udžbenika se povećavaju iz godine u godinu i mislim da je to nešto što nije trebalo da se menja. Iako su cene pojedničano prihvatljive, roditelji treba da obezbede udžbenike ne samo za jedno dete već za svu svoju decu, što je veliki iznos”, kaže sedamnaestogodišnja Sara Jovanović.
Tu se javlja i problem sa kojim se suočavaju samo porodice sa Kosova, a to je da čak i kada mogu da ih priušte nemaju gde da ih kupe. Moraju do gradova u centralnoj Srbiji, što stvara dodatne troškove.
“Postoje i slučajevi kada moramo da nabavimo nove udžbenike koji nam nisu lako dostupni jer ih na teritoriji na kojoj živimo nema. Ja se snalazim tako što mi sestra iz Srbije kupi i donese kad dolazi kod mene”, ističe Marija Savić (17).
Što se tiče “kodiranih knjiga” Marija dalje navodi da razume zašto iste postoje, ali ipak smatra da to nije preko potrebno.
“Iskreno, volim engleski jezik, ide mi, i knjiga naravno pomaže u tome, to je i svrha jedne knjige. Knjiga u sebi sadrži kod koji se koristi jednom, ukoliko dodje do onlajn nastave povezujemo našu knjigu preko tog koda na sajt. Ali takođe smatran i da to nije toliko obavezno jer, do sad smo odlično funkcionisali sa knjigama koje kod nemaju”, kaže Aida Ibro (16).
Način da se bar malo umanji trošak za udžbenike je fotokopiranje pa se školarci i na taj način, kako kažu, snalaze kako bi pomogli roditeljima u smanjenju troškova.
Srednjoškolski centar u Lapljem Selu
Nakon objaviljivanja ovog teksta javili su nam se roditelji koji tvrde da udžbenike koje za decu naručuju u školama i dalje nisu stigli zbog poslednjih dešavanja. Nemoguće je da budu dostavljena. Podsetimo ni Pošta ne radi već nekoliko meseci.
Koliko vemena provodite onlajn prateći te navodno savršene živote? Kada počinje ta zaluđenost nerealnim web svetom? Mišljenja sam, prerano! Jesmo li mi generacije koje umesto DNK imaju WWW kod, jer nam identitet sve više zavisi od onoga što je na mrežama, a ne onoga što zaista nosimo u sebi. I dok je DNK kod svake osobe različit, WWW kod se trudi da nas postavi u identične kalupe iz kojih često ne može da se izađe bez stručne pomoći.
Kada se probudimo prva jutarnja pomisao su nam društvene mreže, a to je najgora stvar koju sebi možemo da uradimo, iako priznajem i sama to radim. Prelistavam Instagram, gle sve te lepote, sređene devojke, modeli, našminkane, savršene. Ali zaboravljam i ja, ali i ostale “obične” devojke sa ove strane ekrana, da je za sve to što na kraju vidimo, potrebno jako puno vremena, šminke, reflektora, pa i fotošopa. I zato što zaboravljamo na te važne stavke mučimo sebe pitanjima: “zašto ja ne izgledam tako?”
Sve počinje u osnovnoj školi. Dečaci u pubertetu umeju da zadirkuju devojčice i da im od najranijeg doba prilepe koju etiketu.
Teodora Kostić
Često su to i prvi razlozi za nezadovoljstvo kod devojčica. Stojimo satima ispred ogledala i pitamo se šta nije u redu sa nama. Kako rastemo ta opsesija za “savršenom kilažom” i izgledom postaje sve veća, što nas često dovodi do veoma loših posledica. Izgladnjavanje, konstantni treninzi samo da bi ispunili nerealne standarde lepote, vrtoglavo jurenje za trendovima. I kao da sve to što nam dolazi sa odrastanjem nije dovoljno pa su se velike internet kompanije dosetile da još malo dodaju time što su na društvenim mrežama omogućili da menjamo sve mane na licu i telu jednim klikom na željeni “filter”. Oni često menjaju lični opis, boju očiju, oblik lica, veličinu jagodica i usana, ten i još mnogo toga, pa onda od nas “nesavršenih” stvaraju ono “perfektno”. Ali tu nije kraj, ne zna se broj aplikacija koje služe za preuredjivanje fotografija, koje dodaju sve sto fali i oduzimaju sve sto je višak.
Osim što možemo da na dnevnom nivou izaberemo “lice koje nam danas odgovora za potrebe dnevnog rasporeda”, na društvenim mrežama takođe deluje da je sve divno, roditelji imaju najsavršeniju decu na svetu koja nižu samo uspehe, parovi žive u bajkovitoj idili, a bebe ne plaču, mame spavaju i sve stižu, tinejdžeri se ludo zabavljaju i samo putuju. Samo nama nije tako! Opet ono što najviše odmaže današnjim generacijama “instant zaboravljanje”, a to znači da opet taj savršen život i predstavljanje isključivo sreće ne znači da je isključivo i samo ona prisutna. Iza svih tih osmeha često se krije samo potreba da se nešto predstavi onako kako u realnosti nije.
A zapravo mnogo toga ne znamo u čitavoj pojavi koja uzima sve više maha a zove se voajerizam, a posebno ne znamo da li je nečiji osmeh lažan ili iskren.
Žene su uvek tema nad temama, jer ženama se i u virtuelnom svetu nameću standardi koji su van svake pameti, pokušaji idu u pravcu da se ukalupimo a ne da budemo autentične. Plava kosa, plave oči, lepe obline, bujne usne, ćutljive I kada bi još samo i klimale glavpom – pun pogodak!
E pa ne može. Ja baš volim sto mi je kosa drugačije boje od one na koju ste slepo pristale, ili zato što imam drugačiji stil u kom se osećam udobno. Suština je zapravo u glavi, u odvajanju realnosti od onlajn prikaze. Jer ako malo oslušnemo sve oko sebe čujemo samo: našminkaj se, budi prirodna, smršala si, ugojila si se, kosa ti je prekratka, ma ne ipak je preduga, ne valja ovo, ne valja ono – budi nasmejana, ne cerekaj se, na kraju krajeva ćuti i trpi jer žensko si to moraš!
A vi drage žene, devojke, devojčice ne morate ništa, jer savršene ste takve kakve jeste. U redu je da imate kilažu koja vam odgovara sve dok ste zdrave, da imate kožu kakvu imate , u redu je da imate loš dan i da budete neraspoložene, u redu je da udovoljiš sebi i da voliš sebe bez da te dotiču komentari bez smisla. Radite na sebi, negujte se, radite ono što vam prija, pustite niz vodu sve te nerealne standarde koji nam ne donose ništa dobro. Možete da radite sta god poželite i da budete sve sto poželite, jer mi smo žene, mi možemo sve!
Ja ne odustajem od svog DNK koda, WWW neka bude samo dobra zabava!
Prva nedelja ove školske godine bila je rezervisana da se sa decom svih uzrasta razgovara o empatiji. Ministarstvo prosvete Vlade Republike Srbije dalo je smernice školama da ti razgovori budu zasnovani na važnosti empatije zbog tragičnog događaja u beogradskoj osnovnoj školi maja ove godine. Ne mogu da se otmem osećaju i mišlju da sam sigurna da bi se i dalje ćutalo o važnosti empatije i samog mentalnog zdravlja da jedan klinac nije pobio svoje drugare. Jezivo!
„Osnovni cilj obrazovno-vaspitnog rada u školskoj 2023/2024. predstavlja razvoj pozitivnih ljudskih vrednosti kod učenika i unapređivanje odnosa zasnovanih na međusobnom poštovanju, saradnji i solidarnosti uz uvažavanje različitosti“, navedeno je u saopštenju Ministarstva. Ali, znamo li šta je empatija? Po definiciji to je sposobnost da život posmatramo iz perspektive druge osobe, to je osećanje brige koje imamo za druge, bili to ljudi, životinje ili cvet. Empatija je nešto što bi svi trebalo da posedujemo i nešto što mora da se ne uči već oseća od najmlađe životne dobi, a ne da naučimo definiciju sa 17, 18 godina i eto rešili ste stvar! Jer niste.
U ovom našem, savremenom dobu teško ćete pronaći empatičnu osobu, ima ih „na kašičicu“, jer prvo roditeljima je posao važniji od toga da se posvete deci i vaspitavaju ih u tom pravcu, empatije i ljubavi za drugog. Nažalost, roditelji često ni ne primećuju znakove u adolescentskoj dobi koji se tada ispoljavaju, a prisutni su od ranije. I kada se sve to propusti pod pritiskom potrošačkog društva kojem je cilj jedino i samo novac, prestiž „avioni i kamioni“, onda se čudom čudimo kako neko uradi nešto bez trunke osećanja i empatije.
Eto i u školi koju ja pohađam nastavnici cele prethodne nedelje govorili su mi kako treba da poštujem sebe i druge, kako bi trebao da se ponašam i kako je škola moj drugi dom. Objašnjavali su nam kako je to biti u tuđim cipelama, kako je bogatstvo zapravo u različitosti. Ali znate šta je bolna istina, da i pojedini nastavnici nemaju grama empatije u sebi. Pa se pitam , kako da ja njima verujem kad ni oni ne veruju u to što govore!
O čemu da slušamo i o čemu da pričamo kada se nasilje u školama godinama ignoriše , a pažnja se pridaje načinu oblačenja. Godinama se ignoriše mentalno zdravlje koje je tabu tema. Omaložavanje je na svakom koraku, na hodniku, u učionicama na osnovu nacionalne pripadnosti, zbog finansijske situacije ili ocena, pola. I sada u nedelju dana promovišu empatiju, saosecajnost, dobrotu, pa se vraćamo na staro.
U mojoj školi, da naglasim medicinskoj, radilo se jedno te isto 5 dana na svakom času. Evo kako to izgleda: nastavnici za temu daju uvod i neko mišljenje, iznesu neki stav, kažu o čemu da razmišljamo i onda svi čekamo zvono za kraj časa. Oni nezainteresovani, mi nezainteresovani. Postavljate logično pitanje, zašto je to tako? Prvo je loše to što su ovu važnu temu predvideli da se radi samo prve nedelje i to svaki čas, svaki dan! Nepotrebno previše! Kao da im je cilj da nam ovaj termin i ono što on predstavlja zgade, a ne približe! Dva do tri časa mesečno imalo bi više smisla, ali zaboga zašto bi se toliko pažnje pridavalo tome kad ministarstva imaju važnija posla. Eto u nedelju dana naučiće nas empatiji i to je to. Mada, šta mi znamo, tu smo samo da učimo i to nam je obaveza, kako oni kažu. Hoćemo li pored učenja imati neko mišljenje ili osećanje, stav ili ideju, to je manje važno.
Ako već nikome nije važno, evo neka bude meni i tebi koji ovo čitaš. Za tebe je ovaj tekst i napisan, i tebi kažem : potrudimo se da budemo bolji od njih, da nam je bitno! Ne žmuri na nasilje, pomozi ukoliko si u mogućnosti ili zatraži pomoć starije osobe ukoliko ne možeš sam. Pitaj drugaricu/drugara kako je, pomozi roditeljima, reci voljenima da ih voliš. Pokušaj da malim ali sigurnim koracima postaneš bolja osoba kako bi i ova zemlja bila bolje mesto za život svih nas zajedno.
Svi znamo da tinejdžeri najviše vremena u toku radnog dana provedu u školskom dvoristu, što u samoj zgradi škole, školskoj klupi ili pak po hodnicima. Samim tim septembar za sve njih predstavlja početak nekih novih avantura, šala i smeha sa prijateljima, ali svaka godina za sobom nosi i nove izazove. Evo kako tinejdžerke sa nasih prostora vide početak nove školske godine:
Tokom leta, izgubila sam radnu naviku. Nisam imala obavezu da učim nešto jer odgovaram neki predmet za par dana. Tako da nova školska godina jeste uzbudljiva, ali i izazovna. Postavila sam sebi ciljeve i važno je organizovati se i pridržati se tog rasporeda. Važno je i održavati motivaciju i pozitivan stav. Pametno ću iskoristiti vreme za učenje i definitivno neću zaboraviti na odmor.
Aida Ibro
Srednjoškolski centar u Lapljem Selu
Posebno su veliki izazovi pred maturantkinjama.
Prvo i osnovno, želim da i ovu školsku godinu, kao i prošlu, završim sa odličnim uspehom, takođe, da postignem uspeh u sportu i da mi vreme provedeno u školi prođe lepo, bez nervoze. Moramo, naravno, da se pripremimo i za prijemni kao i za upis na fakultet, što će verovatno biti najveći uzazovi u ovoj godini. Za to sam već počela da se spremam psihički, nadam se da će sve proći uspešno. Isto tako, čeka nas puno lepih dešavanja, kao što su matura i ekskurzija, tako da me ova godina ne plaši mnogo, iako strah i strepnja da sve ispadne kako treba uvek postoje. S početkom školske godine se, bar kod mene, uvek javlja motivacija za rad na sebi, tako na primer ove godine želim da budem fizički aktivnija, posebno mislim na trčanje, takođe poradiću i na znanju engleskog jezika, ali i književnosti. Volela bih da razvijem kritičko razmišljanje, da učvrstim svoje stavove i poradim na lepđem govoru, takođe bih volela da budem upornija i da više verujem u sebe.
Slobodnaka Načić
Neke se tinejdžerke rado sećaju raspusta, ali im polazak u školu ne pada teško.
Mislim da će svaki školarac reći da je raspust trajao kratko i da je brzo prošao iako su nam skoro tri meseca odmora sasvim dovoljna. Meni lično, raspust je prošao brzo, ali sam uspela da ga kvalitetno iskoristim i provedem vreme sa meni dragim ljudima koje ne viđam tako često. Mogu reći da mi je ovo leto prošlo u putovanjima, posećivanju mesta na koja nikad ranije nisam bila i slušanju hitova poznatih izvođača na koncertima. Sve to mi je jako dobro došlo, jer jako volim da putujem a podjednako uživam i u muzici što mi je razbilo standardnu monotoniju. Kada dođe vreme za rad i povratak u klupe, svima nama teško pada povratak u realnost i prihvatanje obaveza, ali meni je i to pomalo nedostajalo jer i to ima svoje draži. Falilo mi je druženje sa prijateljima kao i razgovori sa profesorima o temama izvan nastavne jedinice. U suštini, radujem se narednom periodu, što zbog sticanja novih znanja, što zbog punoletstava koja nam slede.
Marija Stavrić
Školski dani za mnoge ipak umeju da budu veoma stresni.
Za vreme letnjeg raspusta nisam imala briga ni oko čega. Počela je nova školska godina koja će poremetiti moj psihički mir na koji sam navikla. Ali nema veze to je očekivano. Smatram da je u životu potrebno malo uzbuđenja i nervoze koja će nam pomoći da odrastemo i naučimo da se borimo sa osećanjima i situacijama koje nam baš i ne prijaju.
Anđelija Stojković
Srednjoškolski centar u Lapljem Selu
Iako bi mnogi tinejdžeri rekli da im je škola dosadna isto toliko njih je jedva čekalo septembar i moramo priznati da to nije zbog časova i učenja, već zbog društva i zezanja. Voleli to mi ili ne, škola je neizostavan deo našeg odrastanja pa zašto bismo se onda konstantno žalili na to? Hajde da uzivamo u ovim danima, poslušamo starije od nas, možda nam kasnije u životu zaista bude krivo što smo se toliko nervirali umesto da se smejemo na sav glas.
“Ja sam Almedina Skenderi, sedamnaestogodišnja Romkinja iz Lapljeg sela kod Gračanice sa Kosova. Upravo sam završila drugu godinu Gimnazije a sledeću planiram da završim u inostranstvu kao student na razmeni.” Ovim rečima nam se predstavlja Almedina koja je za naš portal govorila o tome kako izgleda biti Romkinja na Centralnom Kosovu, oseća li se diskriminisano, šta su joj ciljevi i čemu stremi.
I: Kako izgleda odrastati na Kosovu, tačnije u mestu u kojem živiš? Šta bi promenila? A šta je lepo?
A: Mesto u kome živim zove se Laplje Selo. To je skromno malo selo sa najljubaznijim ljudima.Moja mama je poreklom iz ovog sela, moj tata je iz Crkvene Vodice, a onda je zbog izbijanja rata morao da se seli i na kraju je doselio ovde sa svojom porodicom. Od malih nogu imala sam posebno mesto u svom srcu za ovo selo. Ono što u njemu najviše volim je to što svako svakog poznaje. Možete da izađete u šetnju i svi će vas zaustaviti da vas pozdrave i pitaju za vašu porodicu. Jedina stvar koju bih promenila u vezi sa ovim selom je zagađena reka. To je jedna stvar oko koje bi se svi stanovnici sela složili.
Foto: Almedina Skenderi (privatna arhiva)
I: Kako izgleda pohađanje škole u ovoj sredini? Da li si se nekada osećala diskriminisano od strane profesora u školi? Ili učenika?
Mi Romi smo vrlo često diskriminisani, od malena dobijamo različite komentare. Ja nisam znala šta je diskriminacija dok nisam krenula u školu. U tom periodu sam bila maltretirana samo zato što sam bila druge nacionalnosti, rase, boje kože i vere. Osećala sam se izostavljenom iz određenih grupa i aktivnosti. Dala sam sve od sebe da budem u toku sa svime, trudila sam se da budem dobar i uspešan đak. Kada sam bila mlađa nije mi bilo lako da učim i izražavam se na drugom jeziku. Neki nastavnici nisu polagali velike nade u romske učenike i uglavnom su ih izostavljali. Nisu ni pokušavali da im pruže pomoć. Trudila sam se da me primete neki nastavnici, nije bilo lako u početku, stalno su mislili da nisam dovoljno dobra i da nemam iste kapacitete kao drugi učenici pa sam bila izostavljena i dobijala manje ocene. Neki učenici iz mog odeljenja bi komentarisali Rome, nazivali nas pogrdnim imenima i izmišljlali stereotipe o našoj kulturi, neki nas ne bi ni uključivali u različite aktivnosti.
I: Kako si se borila sa svim tim lošim odnosima?
Naučila sam kako da ne gubim vreme i energiju na ljude koji to ne cene. Zato što ljudi treba da nauče da se neće svideti svima i da neće svi voleti da vide kako uspevaju u životu. Tako sam naučila da ignorišem negativne ljude i okružila sam se ljudima koji vide moju vrednost i koji su bili tu za mene bez obzira na sve. Naučila sam kako da živim za sebe, a ne za druge. Zato što imamo jedan život i prekratak je da ga trošimo na ljude koji ne priznaju naše postojanje. Postoji za sebe, to je moja vodilja.
I: Kako izgleda prilagođavati se društvu koje ne govori tvoj jezik. Nema istu kulturu kao ti?
A: U početku, kada sam bila mala, naravno, nije bilo lako biti manjina u školi, imati prijatelje iz druge kulture koji govore drugim jezikom. Vreme je prolzilo a ja sam sve manje obraćala pažnju na to. Sada u današnje vreme upoznala sam ljude različitih kultura iz celog sveta i sklopila prijateljstva sa njima.
I:Koliko je zahtevno učiti na jeziku koji nije tvoj maternji?
A: Bilo prilično izazovno, ali vreme je prolazilo prilagođavala sam se jeziku. I sada je mnogo lakše.
I: Jesi li se susretala sa predrasudama kao pripadnica Romske zajednice?
Predrasude su stalno prisutna pojava u mojoj zajednici. Ljudi formiraju različita mišljenja o Romima koja često nisu tačna. Ljudi koji šire pogrešne stavove o nama misle da ti komentari neće uticati na nas. Ali u stvarnosti zbog njih nas smatraju nižom klasom. Ja sam upoznala neverovatne Rome koji imaju kapacitet i željni su da promene svet na bolje.
Foto: Almedina Skenderi (privatna arhiva)
I: Šta voliš kod svog naroda, zajednice? Po čemu su oni poznati? Kakva je vaša kultura?
A: Romska kultura je veoma bogata. Mi smo grupa ljudi koja potiče iz Indije, a a sada nas ima svuda po svetu. Veoma smo poznati po ljubavi prema muzici i plesu. Moja kultura bogata tradicijom. Volim kako su Romi uvek pozitivni čak i ako su suočeni sa svakodnevnim izazovima. Uvek se suočavaju sa njima sa osmehom na licu. Uvek vide dobro u zlu. Volim takođe to što, svi poznaju jedni druge, svi su tu jedni za druge, uvek dele ono što imaju jedni sa drugima i brinu jedni o drugima jer smo kao jedna velika porodica.
I: Da li je teško biti devojčica u tvojoj zajednici? Poznato nam je da se brakovi I dalje sklapaju jako rano, šta misliš o tome?
Biti Romkinja u ovom društvu može biti teško i izazovno za neke devojke. Sve zavisi od roditelja. Stariji ljudi vole da čuvaju tradiciju i da je prenose na generacije. Ali mnogi drugi liberalni Romi često ignorišu taj deo tradicije. Roditelji mladim devojkama ne daju priliku za školovanje i pripremaju ih za služenje ljudima jer na kraju moraju da napuste svoju kuću i zasnuju porodicu ponekad protiv svoje volje. Ova tradicija uključuje rane brakove, koji su i danas, nažalost, veoma česti. Poznajem mnogo devojaka mojih godina koje su trenutno udate i imaju svoju decu. Teško mi je da vidim kako se budućnost ovih devojčica raspada zbog tradicije koju njihovi roditelji moraju da slede.
I: Da li se zalažeš za ravnopravnost, a da li je osećaš u svojoj porodici?
A: Uvek podržavam jednakost. Jednakost se smatra jednom od važnih stvari u mojoj porodici. Nema polne diskriminacije . U mojoj porodici smo svi jednaki, svi imamo iste poslove.
I: Tvoja poruka devočicama iz tvoje ali i drugih zajednica i naroda?
Moja poruka svim devojčicama je da uvek budu svoje i da se nikada ne menjaju zbog drugih ljudi. Borite se za svoje snove i budućnost i uvek budite otvorene za nove mogućnosti.
U životu žena mnogo je “onih dana”. Ti su dani veoma izazovni, naporni i bolni, ali se o “tim danima” retko govori. Žene je neko ubedio da su grozne, prljave , tužne i ružne dok su u ciklusu, te se one već vekovima sakrivaju iza tamne odeće i lažnih osmeha kako bi prikrile nešto što je deo njihove prirode!
Kao danas se sećam. Kao mlada devojka imala sam jako bolne cikluse, imala sam ih i kasnije, ali jednom sam se od bolova i onesvestila u kombiju kojim smo išli do škole. Odveli su me u hitnu i dali neku infuziju. Trenutno mi je bilo bolje. Međutim, svakog se meseca to ponavljalo. Niko me nikada nije posavetovao da zbog toga mogu da odem kod lekara, jer to se ne radi, to jednostavno istrpiš. Dok sam jednom prilikom tako povijena i u strašnim bolovima trpela posetila nas je jedna bliska rođaka u pedesetim godinama. Rekla mi je: Hajde ustani, šta je to ležanje. Pa kako ćeš kada se udaš, rodiš, sigurno nećeš moći da preležiš jedan dan zbog tih stvari. Nisam imala snage da bilo šta kažem, malo sam bila i ljuta, ali tek mnogo godina kasnije razumela sam šta je htela da mi kaže.
Kao i ja, tako je i većina devojaka moje generacije, starijih ili malo mlađih prolazilo kroz slična učenja. O trpljenju su nas najviše učile žene, jer im je to uža specijalnost, teško da bi na ovu temu bilo šta saznale od muškarca. Na trpljenje mislim. Ljutile su se žene na žene zbog toga. Ali mislim da ne treba, jer i one su naučile da trpe jer su morale, ne jer su želele. Nisu imale muškarca koji bi rekao: “evo danas ne moraš sa mnom u polje, odmaraj”, ili “nemoj danas ti oko dece, evo ja ću ih savladati nekako”, “odmori, naspavaj se”, “lezi, skuvaću ti čaj”! Sve ovo misaone su imenice za sve naše majke, bake, tetke… Možda su se “vremena” malo promenila, tačnije mi smo ih promenile, pa su muškarci malo više saznavali o tome koliko smo zapravo u bolovima, fizičkim i psihičkim za vreme PMS-a i same menstruacije.
Iskustva žena sa Kosova su različita, međutim nevezano za starosnu dob ili obrazovanje u jednom se slažu- nema dovoljno sluha za sve ono što se trpi.
Imam velike probleme sa kojima se suočavam dva dana pre početka ciklusa, užasne migrene praćene povraćanjem, malaksalošću, nervozom….i svim propratnim hormonskim promenama u svesti, raspoloženju, celom organizmu. Jedino što mi je potrebno tih par dana, ili makar jedan dan, da moj muž bude kod kuće, ne na poslu…i uspem ja da to nekako izboksujem. Ali sam potpuno neshvaćena.
S.S. dalje objašnjava da njen suprug ne može uvek da uzima slobodne dane, i da njega na poslu ne bi razumeli kada bi rekao da je potreban ženi kojoj je loše zbog ciklusa.
Kada su moji simptomi slabijeg intenziteta, izdržim, ali kada je taj dan jako težak, do te mere da ja detetu ne mogu da spremim doručak, zaista očekujem da on svojim nadređenima kaže: “Ja uzimam slobodan dan, zato što mi žena ima ciklus!”
I nije da je ovo daleko od izvodljivog. Ukoliko muškarci mogu da podele sa nama brigu oko deteta nakon rođenja u smislu “porodiljskog odsustva” ne znam zašto bi se ovaj problem smatrao manje važnim. Ipak, mnogo je i zaposlenih žena kojima su neophodni dani za oporavak u toku ciklusa. Španija je prva zemlja koja je izglasala tri dana menstrualnog odsustva mesečno za sve žene. Ovakva šema, prva tog tipa u Evropi, podrazumeva da žene mogu tri dana mesečno, kada im baš i nije do posla, da provedu kako god žele dok se organizam ne vrati u normalu. To je tema o kojoj se ne priča toliko često, ili skoro uopšte, a Španija želi to da promeni. Bravo za Španiju!
I D.Š. takođe ima jake tegobe .
Za mene je takav dan prespavan, izgubljen, a to se dešava svakog meseca.
Treba li žene da tako olako kako reče D.Š. gube dane svakog meseca? Naravno da ne, ali su nam zato neophodni lekari koji će nas posavetovati, ali i lečiti.
Kao neko ko celog života pati od užasno bolnih menstruacija, imam da izjavim da naši ginekolozi i lekari ne da nisu stručni da tretiraju dismenoreju nego imaju samo dva saveta, rodi dete ili evo ti tona antibebi pilula. Uz to tona lekova za bolove.
podelila je D.S. sa nama svoje iskustvo.
Pojedina uverenja koja se usađuju u naše glave od malena veoma su štetna za naše fizičko i psihičko zdravlje. Među njima su najčešća ona koja polazi od teze “ne valja” a završava se hipotezom “jer ne valja”. Dakle, što bi mladi rekli, apsolutni nonsense (engleska reč za besmislicu). Evo jednog primera koji je sa nama podelila N.P.
Evo nećeš verovati. Trebalo je da posetim jednu tek rođenu bebu, i rekoše mi neke ŽENE da ne prilazim bebi jer sam dobila, pa će bebi valjda da izbije po licu neko crvenilo, ekcem, šta li i biće uznemirena. To se inače dešava u ovom veku, pre nekoliko meseci. Ali ne lezi vraže, to nije sve, sad ni kao trudnica ne smem da kupujem ništa bebi i porodilji, opet nešto ne valjda, ali se nisam informisala mnogo oko razloga samo znam da NE VALJA.
Verujte, nije smešno, tužno je. Pretužno! Zamislite ženu koja vam objašnjava da deo vas NE VALJA, to je inače deo koji ima i ona, ali to jednostavno NE VALJA, neko ju je ubedio. Tuga , prevelika!
Mnogo je problema. Prvi je ćutanje. Zato nemojte ćutati, recite im kada vas boli, neka ne bude samo naša stvar, jer nije samo naša stvar. Zajednička je, posebno zajednička za porodicu. Svi moraju da se potrude da vam bude što lakše da pregurate taj period. U svakom smislu. Posebno je teško devojkama, odnosno onima koje tek spoznaju šta menstruacija znači.
Nervira me brat koj nema osećaja u tom trenutku, mislim on jeste mlađi od mene, sad treba da krene u 8. razred, ali to se uči u 7. On to ne razume i uopšte mu nije jasno zašto to nešto ne mogu da uradim u tom trenutku. Što se ostalih tiče uglavnom nije loše ako im kažem da je ,,taj period u mesecu”, doduše mora da im se da do znanja da imam bolove..
Devojkama koje se prvi put susreću sa ovim delom svoje prirode ženski članovi porodice objašnjavaju o čemu se radi. To su uglavnom bake, majke, tetke i druge. Neke od njih, koje u proseku imaju oko 17 godina, podelile su svoja iskustva sa nama.
Kada sam prvi put dobila bilo mi je jako čudno, nekako se desilo iznenada i mislila sam da nešto nije u redu. U početku nije bilo nikakvih tegoba, ali vremenom sve teže podnosim, imam veoma jake bolove zbog čega sam prinuđena da svaku menstruaciju ispratim lekom protiv bolova.
Ne mislim da je sramota jer to nije nešto što mi biramo već nam je urođeno, mislim da to ne treba biti tabu tema i da se naprotiv o tome više priča i dele saveti kako pomoći onim devojkama koje kroz taj period jako teško prolaze.
objašnjava nam M.I.
Sve devojke sa kojima smo razgovarale na ovu temu smatraju da bi trebalo omogućiti ženama da budu slobodne za vreme ciklusa, ali i da nije sramota govoriti o menstruaciji. Što je verovatno i najveći pomak u ovom delu Evrope.
Jedna stvar u kojoj smo takođe zakazali je edukacija muškaraca u vezi sa ovom temom. Dakle, za sve one muškarce koji će se drznuti da ovaj tekst pročitaju do kraja i možda već ovde shvatiti da žena prolazi kroz naučno dokazane predmenstrualne sindrome, a posle i kroz jako bolan ciklus, evo šta možete uraditi:
pokušajte da umanjite nivo stresa koji oseća time što ćete ponuditi zagrljaj i nežnost, to uvek pomaže;
pitajte je kako je, da li joj nešto treba;
opskrbite je slatkišima;
skuvajte čaj;
uplatite spa dan;
pogledajte neki lep film, bez nasilja i tragedije.
Verujem da bi to bilo dovoljno za “brzu intervenciju”. Ali svakako edukujte se trebaće vam, to je sigurno, a i nama trebate sa predznanjem, ovi dani nikako nisu za objašnjavanje nego za razumevanje.
U mesecu mentalnog zdravlja majki pitale smo naše teenage sagovornice sa centralnog Kosova na koji način pomažu svojim majkama kako bi one mogle da se posvete sebi, svom psihičkom i fizičkom zdravlju. One navode da dobro znaju koliko su mame opterećene svakodnevnim obavezama te im rado pomažu, svesne su vrlina koje njihove majke poseduju a i zahvalnosti im ne manjka.
Možda je najbolju definiciju mame dao Mošo Odalović, pesnik rodom sa Kosova, iz Starog Gracka. Mošo kaže: “Mama je glagol od glagola raditi”. Pročitala sam skoro, a verovatno je istina, da se mame više umore razmišljajući o svemu što je potrebno uraditi nego od samog rada. Zato je mamama preko potreban ne samo fizički već i psihički odmor, a najbolja adresa za to su starija deca koja mogu da uskoče oko obaveza.
Dina (16) je mišljenja da je pre svega neophodno probuditi svest o važnosti ove teme.
Naša je dužnost da pomognemo našim majkama koliko god možemo jer naše majke nisu domaćice, niti spremačice ili kuvarice… One su naše majke i zaslužuju isto slobodno vreme za brigu o sebi ili druge hobije kao i mi. Zato je veoma važno da im u tome pomognemo na najbolji mogući način .
Dina
Mame nemaju vremena da brinu o svom izgledu. Iako to nije nužno ni presudno, ali ukoliko mami znači bilo bi lepo da za to ima vremena. Ivana (17) I Jovana (16) svojim mamama pomažu i u tome.
Dajem joj da koristi moje prozivode za skincare, šminkam je za svaki događaj, teram je da kupuje odeću, trazim da šetalo zajedno i jos mnogo toga.
Ivana
Trudim se da je motivišem da treniramo zajedno, tu sam uvek da joj pomognem kako bi imala više vremena za sebe.
Jovana
Naše sagovornice ne kriju ni zahvalnost prema svojim majkama.
“Ona je moj idol i ugledam se na nju i njenu hrabrost i plemenitost, sve žrtve koje je podnela da nam obezbedi najbolji život i zahvalana sam joj na tome”, kaže Dina.
“Zahvalna sam na svim kritikama i savetima jer znam da je to iz ljubavi. I zahvalna sam sto postoji”, priča nam Mila (17).
“Zahvalna sam na tome sto mi je podjednako posvećena i dalje iako sam sada samostalnija”, kaže Mina (18).
Za kraj ovog teksta ostavila sam ono “najslađe”. Naše sagovornice pitali smo i da nam opišu svoje majke. Zato mame, ako je neki dan počeo loše, ukoliko se nekada osetite premoreno i tužno, pročitajte ove odgovore i sigurni smo da će vam dan “promeniti boje”.
Njena lepota je van ovog sveta, ona je vredna žena, uvek tu za mene čak i ako ima mnogo posla, uvek odgovorna za potrebe svoje dece, može da završi svaki posao na najbolji mogući način, sve u svemu najbolji za moju mamu je Wonder woman!
Dina
Ona je hrabra i jaka žena, ima svoj stav i zna kako da nam ulepša dan. Po meni je ona najlepša i najbolja na svetu .
Mila
Мислим да је најбоља особа на свету, и да игра све улоге ради свог детета. Има зелене очи, плаву косу и најлепши осмех.
Vanja (16)
Mislim da je veliki borac, meni je uzor kako se izboriti sa problemima i ostati pozitivan uprkos svemu. Brižna je, staložena, puna razumevanja, pozitivna, posvećena svemu što radi…
Mina
Moja majka je jedna divna i velikodusna osoba, iskrena, puna ljubavi, nezavisna, poverljiva…
,, On je muško, normalno je da nema tako dobre ocene..”
,, Ćero, idi sredi sobu svog brata..”
,, Ne može on da usisava, sprema, on je dečak.”
Na pitanje kao što je:
,, Zašto ne mogu da imam momka? On je našao devojku pre mene”, najčešći odgovor je: ,, Još si mala, a on je muško!”
I mnoge, mnoge druge. Svi smo svesni da je diskriminacija žena, u društvu i porodici, kod nas i u svetu, svakodnevna pojava. Iako se mnogo toga vremenom nije promenilo, ima pomaka u odnosu na ranije godine, decenije, vekove, to nije nešto što je nestalo. Proverili smo kakvo iskustva imaju tinejdžerke sa KiM-a kada je u pitanju diskriminacija u porodici. Da li se one susreću sa time i, u slučaju da je diskriminacija prisutna, u kojim situacijama?
Jefimija Mitic (16) kaže da taj vid diskriminacije nije prisutan u njihovom domu.
,,Ne osećam se diskriminisano, ali postoje situacije u kojima se popušta muškim članovivma porodice kada su u pitanju kućni poslovi.”
Kod Nikoline Jovanović (16) slučaj je još bolji.
,, S obzirom da živim u porodici u kojoj ženski pol predstavlja većinu, ne osećam nikakav vid diskriminacije.”
Sa druge strane, probleme ima sedamnaestogodišnja Marijana Ćirković
,, Da, osećam se diskriminisano, ali ne od strane roditelja, već dede. Stalno se srećem sa patrijarhalnim shvatanjima. Moj deda, koji je starog kova, ne miri se sa činjenicom da se svet menja i da ne važe iste vrednosti, a ni pravila koja su nekada važila. Zato se susrećem sa kritikama po pitanju toga da ništa ne radim i ne pomažem mami, da ne znam da kuvam i stalno kuka ,, Teško nama kad odeš kod svekra i svekrve.”. Da se više ceni muško dete, o tome da i ne pričam. Činjenica da su finansijski više podržani, ali i da imaju veću slobodu za druženje i izlaske govori u prilog tome.”
Iako, posebno devojčice i devojke često ne žele da javno govore o neravnopravnosti koju trpe od najmlađih dana, jasno je da je ovaj poslednji odgovor ono protiv čega se moramo jasno i glasno boriti. Mislim da je obrazovni sistem odličan način da se svest o ravnopravnosti podigne na viši nivo u cilju boljeg i lepšeg sveta u kojem svi imaju jednake šanse nezavisno od pola kojem pripadaju.
ŽENSKI INFO 