Category: ŽensCast

ŽensCast: Psihološkinja Jasmina Denić Vasilov o nasilju, patrijarhatu i snazi majke

U sedmom ŽensCastu gošća Milice Stojanović Kostić bila je Jasmina Denić Vasilov, psihološkinja iz Gornjeg Kusca. Tema potkasta bila je borba protiv nasilja nad ženama, u susret 25.novembru, ali i promociji Jasminine knjige „KosoVarka“.

Svojim iskustvom iz prakse i fakultetskim znanjem Jasmina je kroz emisiju objašnjavala različite aspekte nasilja koji se pojavljuju u našem društvu. Nasilje, po njenim rečima, nije jednodimenzionalan već izuzetno kompleksan problem na koji utiču mnogi faktori od socioloških, psiholoških, ekonomskih i mnogi drugi.

„Često se dešava da je to narcistična i egocentrična ličnost, i da nasilnik misli da on na to ima pravo i da su njegove potrebe prioritetne i da sve može da ostvari koristeći drugu stranu kao način da reši svoje unutrašnje konflikte. Zatim, verovali ili ne, nisko samopoštovanje i nesigurnost kod osoba odnosno nasilnika može dovesti do toga da vrši nasilje, jer će u žrtvi tražiti dokaz da uspostavi dominaciju i osećaj kontrole jer ni u jednoj drugoj oblasti nije dovoljno autentičan ni dovoljno vredan“, navela je Denić-Vasilov.

Ona takođe navodi da naricističkim ličnostima fali empatija.

„Sama činjenica da mi ne osećamo da svojim ponašanjem nekome nanosimo bol u njihovim očima opravdava takvo ponašanje“, dodaje.

Denić – Vasilov naglašava da ne možemo imati apsolutno jasan nasilnički šablon jer je psihologija veoma kompleksna, ali i mlada nauka.

Ipak, poenta borbe protiv nasilja nad ženama nije da razumemo nasilnika već da prigrlimo žrtve nasilja i ne postavljamo nepotrebna a duboko suprtostavljena pitanja kao što su: zašto je ostala i zašto nije sačuvala porodicu?

Gošća ŽensCasta ove neprimerene i veoma loše obrasce osuđivanja žrtava nasilja objašnjava tako što potpuno licemerno društvo koristi različite aršine za tumačenje patrijarhalnih vrednosti.

„Patrijarhalno društvo nasilnici mere tako da su muškarci dominatni i da imaju pravo i da je žena sa druge strane submisivna (podređena). Ali sa druge strane medalje uvek nekako zaboravlja, jer patrijarhalno društvo ima i neke druge principe kao što su poštovanje porodice, tradicije, religije. Kako se onda ne zapitaju gde je tu ono božanski: ne ubij, ne kradi, ljubi bližnjeg svog, poštuj oca svoga i majku svoju. Tako da su ti dvostruki  aršini veliki problem“.

Velika je zabluda, navodi dalje Denić-Vasilov, uvreženo mišljenje da završetkom obrazovanja mi prestajemo da učimo. Potrebno je, kako navodi , meriti se sa samim sobom danas u odnosu na ono što smo bili juče.

Zato je veoma važno vaspitanje i odnos prema deci. To je velika odgornost za buduće naraštaje.

„Ukoliko mi transgeneracijski budemo i dalje gajili muškarce, tako da razmišljamo po stereotipima i predrasudama mi ćemo uvek imati pune sigurne kuće i generacije i generacije novih naislnika i novih žrtava. Jer učenje po modelu nam govori da nasilnik dolazi iz sredine u kojem je nasilje prisutno. Ako mi od malih nogu gledamo kako se vrši nasilje dešavaće se da kad odrastemo i mi vršimo nasilje jer je to jedini oblik koji smo naučili.“

U prvim godinama života detata najvažnija je uloga majke. Zato je potrebno promeniti onaj česti izgovor: Majka je za sve kriva, u majka je za sve zaslužna. U onim slučajeva kada deca i poret nasilničkog modela koji su gledala nisu nasilna, posebno je važna uloga majki.

„Majke su zapravo zaslužne za prestanak transgeneracijske traume, da ona jednim jasnim postavljanjem granica u najranijem detinjstvu, jer je ona sigurna baza, ona je prvi kontakt i prva toplina. Rešenje kako savladati toliki nalet nasilja je pričati. Govorite neprestano, od malih nogu svojoj deci da stvari mogu da se reše i bez nasilja“

Ipak sistem nije samo porodica, već čitavo društvo , škola.

„Nisu učitelji tu samo da bi primili platu, a roditelji da bi primili dečiji dodatka. Nisu tu samo da bi dobili posao. Mi smo svi odgovorni za napredak društva i svi smo na istom brodu koji ide u nekom pravcu. Zato razvijajte kod dece kritičko mišljenje. Jer će tako razmišljati šta treba i gradiće otportnost na stres i mogućnost da se vrate u balans.“

Što je veća podrška žrtvi ona se neće vratiti nasilniku

Kao psihološka savetnica u superviziji u Skloništu za žene i decu žrtve nasilja u Novom Brdu, Jasmina Denić Vasilov je prva sa kojom žrtve nasilja mogu da porazgovaraju. Ona navodi da je kod svih žrtava nasilja model isti, ogromna trauma, sa čitavim dijapazonom psiholoških poremećaja.

„To su poremećaji u ishrani, sna, menstrualnog ciklusa. Zatim poremećaj u ponašanju, depresija, anksioznost, dakle mnogo različitih poremećaja. Imate žene koje su izuzetno osetljive na buku, koje reaguju u fleš bek epizodama, koje imaju postraumtski stresni poremećaj, a pri tom sve one moraju da brinu i o deci jer deca dolaze sa žrtvom u sigurnu kuću.“

„Te žene imaju osećaj da više ne mogu da se bave stvarima koje su nekada volele. Prestale su da slušaju muziku, da crtaju, da kuvaju omiljena jela. A da pritom, tu je i naučena bespomoćnost, jer su neke dugo živele sa nasilnikom, te apsolutno nemaju veru da se išta može promeniti“.

Misija je pre svega da se žene žrtve nasilja ojačaju i pruži im se prva podrška. Zato se psihosocijalna pomoć nastavlja i posle izlaska iz sigurne kuće, da bi znale i osećale da ni tada nisu same.

Jasmina Denić Vasilov

Traume treba lečiti

Pomoć stručnjaka je veoma važna u prevazilaženju trauma, naglaša Denić-Vasilov, ističiću i da tako može da se identifikuje problem.

„Nekada mi imamo tu praksu da sami pokušavamo sebe da lečimo i to je dobro. Ali nekad naši kapaciteti nisu dovoljni da se izborimo jer imamo milion drugih stvari. A žena nekako ima tu želju da svima ugodi, a da sebe stavi na poslednje mesto“, navela je ona.

Terapijski rad je veoma važno raditi na maternjem jeziku, posebno je naglasila Denić-Vasilov.

Kosovarka, knjiga koja otkriva patnje i snagu žena

 Jamina Denić Vasilov napisala je roman pod nazivom „Kosovarka“ u kojoj je predstavila 5 priča različith žena, Srpkinja sa Kosova. Ipak naslov će u ovim okolnostima izazvati različita mišljenja, a za autorku je on nešto potpuno novo.

„To je zapravo Koso Varka, jer ima posebno značenje, ne odakle smo nego ko smo“, navela je ona.

Ona tvrdi da knjiga nije feministički manifest već da se radii o obavezi svake od nas da zabeležimo iskustva i znanja žena.

„O nekim stvarima ne treba ćutati, bez obzira gde se nalazimo jer se dešavaju svima nama“, navela je.

PSIHIČKO, EMOTIVNO NASILJE I GASLIGHTING

Denić Vasilov je posebno istakla važnost javnog govora o Gaslighting-u.

Gaslighting je forma emocionalnog zlostavljanja gde zlostavljač manipuliše žrtvom tako da ona počinje da sumnja u sopstvenu objektivnost, na kraju preispitujući sopstvenu percepciju, mišljenje, suđenje, pitajući se 

da li gubi razum i bivajući zavisna od svog zlostavljača.

Ona ističe da je veoma bitno što više govoriti o ovoj temi jer je ovaj problem sve prisutniji u društvu. Ispričala je i primer iz prakse gde je dete spasilo majku.

“Otac je konstanto sakrivao stvari koje majka negde ostavi i poslednji put kada je to uradio žena je otišla iz kuće, tako što joj je dete reklo: ne mama, nisi poludela, tata ti je stavio telefon u frižider”.

Mnogih vidova nasilja nismo ni svesne. Posebno onih vidova nasilja koji nisu fizički vidljivi. Psihološko i emotivno nasilje se veoma često dešava nad ženama koje su visokoobrazovane, navodi gošća ŽensCasta.

“Nasilnik udara u ono mesto gde je žrtvi najteže da podnese. Kada jednoj emancipovanoj i obrazovanoj ženi kažete da je glupa, jer nešto ne zna, jer nešto nije skuvala, pa zbog nje trpi cela porodica vi automatski njoj vršite psihološko nasilje, time što joj dokazujete da je ona po vašim rečima bezvredna”, objašnjava Denić-Vasilov.

Kažnjavanje ćutanjem, odnoso prekid komunikacije nakon rasprave sa partnerom, takođe predstavlja nasilje, emotivno nasilje, jer time on negira vaše postojanje te vas dodatno emotivno ucenjuje.

“Vi razmišljate o tome, šta sam sada uradio – uradila, šta je to pogrešno u mom ponašanju. Generalno žrtva uvek razmišlja da je problem u njoj i stalno mora da kopa po sebi i razmišlja gde je pogrešila, pa je dovela do takve reakcije i to troši energiju.”

Ženama je na kraju poručila poruku iz filma “Help”.

“ Ti si lepa, ti si pametna, ti si važna.” – Ne zaboravite to nikada!

Milica Stojanović Kostić

Osnaživanje žena nije lak i brz proces, jer su žene tlačene od postanka sveta. Sve velike pobede izvojevane su zahvaljujući ženama koje su svojom hrabrošću uspele da dignu glas protiv nepravde. Zato ukoliko vidiš, čuješ ili pretpostaviš da se nad nekom ženom vrši nasilje – pomozi joj. Možda je to poslednji put da to možeš da učiniš, imajući u vidu da se veliki broj slučajeva nasilja završi femicidom. Najbolji način da pomogneš žrtvi je da je saslušaš i uradiš nešto ako zatraži od tebe. Zato prijavi, pomozi i budi uz žrtve nasilja, dok prolaze kroz bolan proces napuštanja nasilnika, ali i reintegracije u društvo.

Milica Stojanović Kostić

Marija Jovanović: „Ti to ne možeš“ me je dovelo ovde

Marija Jovanović diplomirana pravnica, upravnica filijale Rajfajzen banke u Gračanici, mama i pre svega veoma borbena i samostalna žena, u ŽensCastu je govorila o svom načinu života, ali i vaspitanju, odrastanju i uspehu koji je kako navodi došao kao posledica konstantne edukacije, odricanja i snage.

Marija Jovanović je govoreći o svom odrastanju kroz osmeh kaže da je bila „dečak“, misleći na stereotipni prikaz onoga šta se u patrijarhalnim normama smatra ulogama dva pola.

.„Ja sam kad sam bila mala bila „dečak“. Uglavnom sam vreme provodila sa ocem i onda smo gledali i išli na utakmice, fudbal i košarku , čak smo zajedno išli i u lov. Negde je moj otac i najviše uticao na formiranje moje ličnosti, a onda mi je mama dala tu neku žensku notu jer smo se kasnije od puberteta družile mnogo više, jer je neko nepisano pravilo da mama u pubertetu ne bude negde baš prijateljica. E kada se ta faza preraste mama postaje nabolji prijatelj“, priča Marija u ŽensCastu.

I pored toga što u odrastanju sa sestrama i bratom nije osetila značajnu razliku u vaspitanju ženske i muškog deteta, ipak je, kako napominje bilo nekih drugačijih pravila.

„Iako je tata bio pravedan on je naravno bio dominatan i strog, i postojale su razlike u tretiranju nas devojaka i našeg brata, a jedna od tih razlika je recimo što se tiče izlazaka znalo se da brat može da ostane bar par sati duže od nas devojaka“.

ŽensCast

Žena je sinonim za „mora“

O položaju žena u našem društvu Marija kaže da se i dalje zadržao zahtev i očekivanje od žene da „stalno nešto mora“.

„Mora da se uda, mora da bude majka, domaćica i sve to mora da bude savršeno. A kad nešto nije kako treba onda je mama kriva, a to je ono što mene baš istera iz takta“, objašnjava ona.

Ona takođe ističe da je teret koji žena nosi mnogo veliki, ali sa velikim žaljenjem ističe da najveće osude stižu upravo od drugih žena.

„Mnogo je toga stavljeno na teret žena. A najgore što to nameću druge žene. Možda mi možemo da kažemo da su nam nekada to nametali muškarci, ali mislim da nam sada to nameću žene.“

Posebno se u ruralnim zatvorenim sredinama kakve su na Kosovu zadržalo mišljenje da je „muško dete“ prioritet što posebno povređuje žene iako su one te koje na muškom potomstvu insistiraju.

„Znaš mene jako nervira kada ja na nečije pitanje da li imam dece kažem da imam tri devojčice, a onda usledi – u super četvrto će da bude muško. Zašto? Čemu? Zbog čega? Pa dobro… biće! Nažalost ovu rečenicu sam uglavnom čula od žena“, priča Marija svoja iskustva.

Žene ne koriste svoj potencijal

Na pitanje kako je uspela da dodje do onoga što je danas, Marija kaže da ju je najviše inspirisalo : TI TO NE MOŽEŠ!

 „Do ovoga danas došla sam jednom velikom borbom, odricanjem, ne odustajanjem. Jer hteli mi to da priznamo ili ne ovo što ja radim smatra se jednim tradicionalno muškim poslom, a sa tim je trebalo izboriti se, prihvatanjem svake vrste edukacije“, navodi ona.

Poseban izazov napretka u poslovnom smislu bio je napraviti balans između porodičnog i poslovnog života.

„Ja sam u jednom momentu morala da moju najstariju ćerku ostavim tri meseca i da otputujem za Nemačku, na jednu edukaciju. To je tada bilo baš 50:50, borile su se mama i poslovna žena u meni. I uspela sam da prelomim jer sam znala da njoj ne može da škodi a meni može da koristi. Jer ja verujem da sam tata ja ne bih imala tu dilemu znalo bi se da je mama kući, i da je u redu da nastavim dalje. Ali bila je velika dilema. Zbog toga me i okolina mnogo osudila rečima:“ostavićeš dete tri meseca“, kao da nema oca i kao da ću ga ostaviti na ulici.“

Ženama preporučuje da iskoriste svoje potencijale i da se stalno edukuju.

„Milsim da žene ne koriste svoj potencijal onoliko koliko bi zaista mogle, ne edukuju se dovoljno, tu ne mislim samo da klasično obrazovanje nego i na sve ostalo. Zašto ne kursevi, strani jezici, bilo šta što može da doprinese izgradnji ličnosti, a na kraju krajeva i materijalnog.“

Sto posto ženski kolektiv

Marija Jovanović na čelu je filijale u Gračanici u kojoj isključivo rade žene, na šta je kako kaže veoma ponosna. Na konstatacije klijenata da tu rade samo žene odgovara na sledeći način:

„Klijentima je prvi komentar „a gde su muški, a zašto sve žene“, na to odgovorim da ja rodnu ravnopravnost vidim samo ovako“ , kroz osmeh priča Marija.

Organizacija vremena je ključ

Poslovna žena, koja je uz to i mama i domaćica ali i sve ostalo što joj je društvo nametnulo, mora da se dobro organizuje. Ipak kada se dogodi da ne može sve da uradi u jednom danu, Marija kaže da kao većina žena prvo žrtvuje vreme za sebe.

 „Organizacija je jako komplikovana zato što prvo treba uskladiti poslovne i privatne obaveze, a onda obaveze u školi, vannastavne aktivnosti, rođendani i sve je to nešto što radi mama, u tim situacijama ponekad dozvolim da moj društveni život trpi. Znači i tu treba napraviti balans. Ja danas neću popiti kafu sa drugaricom, ali ćemo otići da kupimo poklon. Ali mama mora da žrtvuje sebe. Tate sa druge strane ne žrtvuju sebe toliko, čak i u idelanim slučajevima mnogo manje od mama.“

Iako joj iskustvo govori da je „žena ženi vuk“ ona se trudi da, kako kaže, uvek bude srećna zbog uspeha druge žene.

„Zato što mislim da bi trebalo da jedna drugu više podžavamo, hvalimo u smislu da zaista budemo ponosne jedna na drugu. Ja nedvosmisleno podržim svaku ženu, nevezano od toga da li sam je srela na ulici želim da podelim njen uspeh“, navodi Marija.

Marija Jovanović podelila je sa nama svoje misli o povećanom broju slučajeva nasilja u porodici, femicidu, funkcionisanju sistema u ovom smislu, očekivanjima, o vaspitanju svojih devojčica ali uopšte o životu. Ceo ŽensCast pogledajte na ovom linku.

Zorana Lazić o očuvanju integriteta, mašte i empatije u nemogućim okolnostima

U trećoj emisiji ŽensCast bavili smo se odrastanjem i poteškoćama na koje mlade žene iz srpskih sredina na Kosovu nailaze u okolnostima ruralnih, zatvorenih sredina. Kako se, konkretno Zorana Lazić, ekonomistkinja iz Radeva borila sa stereotipima koji su imali tendenciju da je „ukalupe“ u norme koje su opšteprihvaćene i kako je uspela da se odupre istim i ostane svoja, drugačija a opet izgradi samopooštovanje i sigurnost kroz rad na sebi i „čuvanjem devočice“ koju često zbog ovakvih životnih prilika zapostavimo i zaboravimo.

Odrastanje na Kosovu, pored svih patrijarhalnih, sterotipnih i opterećujućih modela vaspitanja, dodatno otežava i nesigurnost, često nebezbedno okruženje, predrasude, ali i konstantna previranja na visoko političkom nivou, koja utiču na život ljudi, a posebno žena.

Foto: Printscreen ŽensCast

Zorana Lazić pre svega naglašava da je nedostatak fizičke slobode u svom detinjstvu prevazilazila tako što je uspela da oslobodi misli i duh, te to predlaže i mladim ženama danas.

„Ograničenost (koju mi sada doživljavamo) je samo fizička. A fizička ograničenost nas nikako ne sputava da imamo neku drugu slobodu. Neku vertikalu koja se kreće ka nekim duhovnim visinama i to namerno kažem za nas ovde, jer toga moramo da budemo svesni. A posebno zato što u toj duhovnoj vertikali postoji ono što je najvažnije i što mislimo da nama najviše nedostaje a to je sloboda, i tu je beskrajna sloboda“, priča u ŽensCast-u, Lazićeva.

Ona takođe ističe da je položaj žena u našem društvu i dalje veoma težak i da žene i danas trpe nasilje često zbog učenja da su one „najodgovornije za život svoje dece“, te zato i ostaju u takvim okolnostima i ćute o ovom veoma velikom problemu.

„Mi smo i dalje društvo u  kome se majka, kako i treba da bude, piše velikim slovom. I mislim da mnogo puta, mnoge majke isključivo iz ljubavi prema svojoj deci i iz te stamenosti jedne kosovske majke, budu sputane da reaguju na bilo koji način. Slušajući sociologe koji pričaju o toj temi (nasilja nad ženama) i koliko je učestalo u našoj zemlji jeste da su u mnogim slučajevima agresija i primitivazam glavni činioci za nastanak nasilja, u stvari oni rađaju nasilje“, objašnjava Zorana.

Foto: Zorana Lazić, privatna arhiva

Svakodnevne teme koje se provlače kroz život Srba na Kosovu su različite, međutim jedna od najučestalijih je intenzivna prodaja i odlazak. Ne osuđujući ovakvu odluku ljudi Lazićeva kaže da je ona veoma teška i nedvosmisleno dolazi iz potrebe za boljim uslovima života. Ipak, naglašava, gubitak zavičaja, porodične kuće, najteža je stvar koja se može dogoditi jednoj porodici.

„Mladi, naši roditelji, okruženje, kolege svi konstantno pričaju o tome, jer je to borba mnogih od nas odavde.Mislim da nimalo nije lako, i tek tako izgubiti svoj zavičaj. Ne bih nikako da osuđujem one ljude koji su na tom putu i koji su bili u prilici da svoju kuću, okosnicu svoje porodice predaju nekom drugom i da to više nije njihovo. Mislim da je to trajni gubitak i trajni poraz za svaku porodicu. I uvek me iznova rastužuje kada ujutru krenem na posao i vidim da negde gde je postojao neki dom, njega više nema. A ja imam jednu duboku misao u kojoj se pitam da kada čovek proda svoju porodičnu kuću koju su gradili naši preci i koja je jako dugo tu obitavala, šta uopšte možemo kupiti od tih para?“

Sa Zoranom Lazić razgovarali smo i o ostalim temama koje su usko povezane sa odrastanjem u ovom modernom i potrošačkom društvu. Svojim primerom Lazićeva pokazuje da „brendiranje“ kojem su podložni mladi nikako ne znači veću vrednost. Ona sa ponosom kaže da jedinstvenu odeću i nakit, zbog kojih je veoma prepoznatljiva u Gračanici, često kupuje u Second hand radnjama. Stil oblačenja je refleksija našeg bića, te savetuje mladim devojkama da budu hrabre i prate svoju jedinstvenost.

„Ne bojite se predsrasuda, ali ni godina, one nisu okosnica naše vrednosti. Često smo sputane da živimo kako želimo zbog pravila koja su davno ugovorena u društvu, a zapravo bi trebalo da živimo sa pravilima koja smo stekli kroz svoja uverenja i naša saznanja. Jer to je ono što je naše i što osećamo“, zaključuje Zorana.

Celu emisiju pogledajte na linku:

ŽensCast 3 sa Zoranom Lazić

Glumica Tamara Tomanović gošća drugog ŽensCast-a

U drugoj emisiji ŽensCast gošća Milice Stojanović Kostić je Tamara Tomanović, glumica Narodnog pozorišta Priština koja govori o tome kako danas izgleda život u Severnoj Mitrovici, veruje li sistemu na Kosovu da će zaštiti njena prava, da li je vaspitavana po patrijarhalnim normama, ali i na druge teme koje su značajno uticale na nju kao mladu ženu sa Kosova.

Tamara Tomanović je rođena Mitrovčanka, matično pozorište sa sedištem je u Gračanici, a veći deo vremena provodi u Beogradu.

Tamara Tomanović i Milica Stojanović Kostić

Pozorište, kao i sve ostale umetnosti, ima značajan uticaj na shvatanja ljudi, te tako i veliku odgovornost u promociji pravih vrednosti koje ruše tabue i stereotipe. Tomanovićeva je u ŽensCastu podelila svoje iskustvo tokom rada na predstavi „Polomljeno rebro“, Nadice Đorđević.

„Ja u ovoj duo drami igram ženu koja trpi psihičko i fizičko (nasilje), gotovo dolazi do ubistva. Na kraju ja imam monolog kada shvatam zašto sam sve to dozvolila. U predstavi je puno opštih primera. Onda su se meni javljale žene da mi pričaju svoja iskustva, da mi kažu kako su posle gledanja predstave dobile snagu da reaguju“, navela je Tomanovićeva.

Ono što je posebno potreslo je priznanje jednog muškarca, nakon što je odgledao predstavu.

„Pored svih žena, meni je prišao i jedan muškarac. On je čestitao posle predstave i rekao da je nakon ove predstave shvatio šta je on radio svojoj partnerki“, priča nam Tamara.

Na pitanje da li se oseća slobodno kao Srpkinja na Kosovu Tamara kroz suze kaže:

„Ne osećam se sigurno, mnogo mi je teško. Neko sam ko mnogo voli svoj rodni grad, ko Gračanicu doživljava kao svoj grad, ali kad god putujem i onako pređem prelaz, ja uvek plačem. Zato što to nije više ono mesto gde sam ja odrasla, jer nedostaju neki ljudi, drugi odlaze jer ne vide budućnost, neki su ljudi prestrašeni i ne osećaju se sigurno.Sve je to tužno u stvari.“

ŽensCast možete pogledati na linku.

ŽensCast sa Tamarom Tomanović

ŽensCast sa Milenom Zdravković: Ženi se najčešće ograničava sloboda izbora (video)

Gostujući u prvom ŽensCastu arhitektica Milena Zdravković govorila je o različitim izazovima sa kojima se jedna mlada žena na Kosovu suočava. Posebno je, kako je navela, iritira pojava da se “ženi ne dozvoljava sloboda izbora”, jer ukoliko nije u šablonu (majka, supruga) onda je etiketirana. Takođe, Zdravkovićeva je mišljenja da mlađi muškarci u njenoj okolini sve više počinju da učestvuju u organizaciji poslova, te brizi o deci i domaćinstvu.

Milena Zdravković je arhitektica, izvesno vreme bila je i deo političkog života na Kosovu, radila je i kao nastavnica u školi, a sada u jednoj kulturnoj instituciji. Kako navodi u emisiji ŽensCast, posebno je izazovno biti žena u Gračanici, na Kosovu, jer se ženi osporava pravo na izbor.

“Najviše me povređuje to što se za ženu niz stvari podrazumeva, samim tim što ste vi žena to vas stavlja u neki okvir da se od vas nešto podrazumeva, a prvenstveno da vi primarno budete žena (supruga) i majka, jer ako to niste vi ne možete da budete ostvarena žena, tačnije društvo vas tako neće karakterisati. Ako u tom smislu niste ostvarena žena do nekih kasnijih godina, vi automatski imate neku etiketu kao ona da “niste normalni”. Te me stvari jako povređuju, što se ženama stavljaju neki epiteti zbog toga što ona želi da ima slobodu izbora. Ograničavanje slobode na izbor ženi, to je veliki problem ovde”, navodi Milena.

Govoreći o odnosima u porodici, ona primećuje da se mladi muškarci drugačije ophode u domaćinstvu i sa decom , te da su mnogo angažovaniji. Ipak je mišljenja i da je potrebna zakonska odredba kojom bi se regulisao i taj aspekt partnerskih odnosa.

“Muškarac ne treba da bude “pomo攞eni i to mi vrlo često zapara uči kada neko kaže “pomagao sam ženi”. I da zakon treba da omogući negde, da se i ta zakonska regulativa napravi tako da muškarac stvarno bude partner. Po statistikama, na primer, muškarci vrlo retko, gotovo nikad ne koriste porodiljsko odsustvo. Čak i onda kada imaju mogućnost da ga koriste,  a ako bi ga čak i uzeli, odnosno, iskoristili, onda bi bili osuđeni od strane društva”, kazala je u ŽensCastu Zdravkovićeva.

Važnost jake i zdrave žene u svakoj kući, Milena objašnjava jednostavnim primerom, a to je situacija kada se “majka razboli”.

“Da se, recimo, majka u kući razboli u bilo kojoj kući na Kosovu, Srbiji, na Balkanu, totalno je drugačija atmosfera nego bilo koji drugi član. Bilo da je to brat, sestra, otac, jer majka je stub porodice i kada je ona dobro, svi smo dobro, svi tražimo utehu u majci, pokretačku snagu u majci i kada je ta žena ohrabrena i osnažena, kada je ta žena dobro onda sve bude lakše”, navodi ona.

O životu na Kosovu

Foto: Milena Zdravković, Ženski info

“Osećam se strašno ugroženo kao Srpkinja na Kosovu i s pravom nemam poverenja, jer nekom nije u interesu da ja budem ovde. I u ovom kontekstu je nebitno da li sam ja žena ili sam muškarac. I to se kao pitanje nameće ispred pitanja o ženskim pravima jer je to ljudsko pravo. Ljudsko pravo da vi birate i živite život slobodni, da imate pravo na izbor, da imate pravo na slobodu govora, na mišljanje. Dakle, konstantno nam se postavljaju neka ograničenja”, objašnjava Milena na pitanje da li veruje sistemu da će je zaštititi.

Trenutnu, veoma napetu situaciju u srpskim sredinama na Kosovu Milena ocenjuje kao beznađe u kojem umeju da se snađu samo ovdašnji Srbi jer su na to nažalost navikli.

“Često se probedim pesimistična i kažem, nema nade. Ništa ne ukazuje na to da će se desiti našto bolje. Niko nam ne da šansu da se desi našto bolje. Niko nam ne da informaciju da će se nešto desiti bolje. Mislim, imam utisak da smo prepušteni sebe. Ali, opet kažem, postoje neki tračak nade u meni da ćemo se izboriti, da ćemo na neki način naći načina da ostanemo tu gde jesmo”, ističe ona.

Na pitanje kako da ona vidi opstanak u ovakvim uslovima, kaže:

“I da se možda čak i generacijski žrtvujemo. Naši roditelji su izgubili „kvalitetnije“ živote u smislu da su mogli da odu negde gde je bolje, ali su ostali. Možda će tako biti i sa nama.Možda ćemo još neku generaciju naučiti da žive u kakvim takvim okolnostima “, predlaže Milena zaključujući ipak optimisitično da ipak postoji “tračak nade u koji veruje”.

Celu emisiju pogledajte na linku ispod.