U sedmom ŽensCastu gošća Milice Stojanović Kostić bila je Jasmina Denić Vasilov, psihološkinja iz Gornjeg Kusca. Tema potkasta bila je borba protiv nasilja nad ženama, u susret 25.novembru, ali i promociji Jasminine knjige „KosoVarka“.
Svojim iskustvom iz prakse i fakultetskim znanjem Jasmina je kroz emisiju objašnjavala različite aspekte nasilja koji se pojavljuju u našem društvu. Nasilje, po njenim rečima, nije jednodimenzionalan već izuzetno kompleksan problem na koji utiču mnogi faktori od socioloških, psiholoških, ekonomskih i mnogi drugi.
„Često se dešava da je to narcistična i egocentrična ličnost, i da nasilnik misli da on na to ima pravo i da su njegove potrebe prioritetne i da sve može da ostvari koristeći drugu stranu kao način da reši svoje unutrašnje konflikte. Zatim, verovali ili ne, nisko samopoštovanje i nesigurnost kod osoba odnosno nasilnika može dovesti do toga da vrši nasilje, jer će u žrtvi tražiti dokaz da uspostavi dominaciju i osećaj kontrole jer ni u jednoj drugoj oblasti nije dovoljno autentičan ni dovoljno vredan“, navela je Denić-Vasilov.
Ona takođe navodi da naricističkim ličnostima fali empatija.
„Sama činjenica da mi ne osećamo da svojim ponašanjem nekome nanosimo bol u njihovim očima opravdava takvo ponašanje“, dodaje.
Denić – Vasilov naglašava da ne možemo imati apsolutno jasan nasilnički šablon jer je psihologija veoma kompleksna, ali i mlada nauka.
Ipak, poenta borbe protiv nasilja nad ženama nije da razumemo nasilnika već da prigrlimo žrtve nasilja i ne postavljamo nepotrebna a duboko suprtostavljena pitanja kao što su: zašto je ostala i zašto nije sačuvala porodicu?
Gošća ŽensCasta ove neprimerene i veoma loše obrasce osuđivanja žrtava nasilja objašnjava tako što potpuno licemerno društvo koristi različite aršine za tumačenje patrijarhalnih vrednosti.
„Patrijarhalno društvo nasilnici mere tako da su muškarci dominatni i da imaju pravo i da je žena sa druge strane submisivna (podređena). Ali sa druge strane medalje uvek nekako zaboravlja, jer patrijarhalno društvo ima i neke druge principe kao što su poštovanje porodice, tradicije, religije. Kako se onda ne zapitaju gde je tu ono božanski: ne ubij, ne kradi, ljubi bližnjeg svog, poštuj oca svoga i majku svoju. Tako da su ti dvostruki aršini veliki problem“.
Velika je zabluda, navodi dalje Denić-Vasilov, uvreženo mišljenje da završetkom obrazovanja mi prestajemo da učimo. Potrebno je, kako navodi , meriti se sa samim sobom danas u odnosu na ono što smo bili juče.
Zato je veoma važno vaspitanje i odnos prema deci. To je velika odgornost za buduće naraštaje.
„Ukoliko mi transgeneracijski budemo i dalje gajili muškarce, tako da razmišljamo po stereotipima i predrasudama mi ćemo uvek imati pune sigurne kuće i generacije i generacije novih naislnika i novih žrtava. Jer učenje po modelu nam govori da nasilnik dolazi iz sredine u kojem je nasilje prisutno. Ako mi od malih nogu gledamo kako se vrši nasilje dešavaće se da kad odrastemo i mi vršimo nasilje jer je to jedini oblik koji smo naučili.“
U prvim godinama života detata najvažnija je uloga majke. Zato je potrebno promeniti onaj česti izgovor: Majka je za sve kriva, u majka je za sve zaslužna. U onim slučajeva kada deca i poret nasilničkog modela koji su gledala nisu nasilna, posebno je važna uloga majki.
„Majke su zapravo zaslužne za prestanak transgeneracijske traume, da ona jednim jasnim postavljanjem granica u najranijem detinjstvu, jer je ona sigurna baza, ona je prvi kontakt i prva toplina. Rešenje kako savladati toliki nalet nasilja je pričati. Govorite neprestano, od malih nogu svojoj deci da stvari mogu da se reše i bez nasilja“
Ipak sistem nije samo porodica, već čitavo društvo , škola.
„Nisu učitelji tu samo da bi primili platu, a roditelji da bi primili dečiji dodatka. Nisu tu samo da bi dobili posao. Mi smo svi odgovorni za napredak društva i svi smo na istom brodu koji ide u nekom pravcu. Zato razvijajte kod dece kritičko mišljenje. Jer će tako razmišljati šta treba i gradiće otportnost na stres i mogućnost da se vrate u balans.“
Što je veća podrška žrtvi ona se neće vratiti nasilniku
Kao psihološka savetnica u superviziji u Skloništu za žene i decu žrtve nasilja u Novom Brdu, Jasmina Denić Vasilov je prva sa kojom žrtve nasilja mogu da porazgovaraju. Ona navodi da je kod svih žrtava nasilja model isti, ogromna trauma, sa čitavim dijapazonom psiholoških poremećaja.
„To su poremećaji u ishrani, sna, menstrualnog ciklusa. Zatim poremećaj u ponašanju, depresija, anksioznost, dakle mnogo različitih poremećaja. Imate žene koje su izuzetno osetljive na buku, koje reaguju u fleš bek epizodama, koje imaju postraumtski stresni poremećaj, a pri tom sve one moraju da brinu i o deci jer deca dolaze sa žrtvom u sigurnu kuću.“
„Te žene imaju osećaj da više ne mogu da se bave stvarima koje su nekada volele. Prestale su da slušaju muziku, da crtaju, da kuvaju omiljena jela. A da pritom, tu je i naučena bespomoćnost, jer su neke dugo živele sa nasilnikom, te apsolutno nemaju veru da se išta može promeniti“.
Misija je pre svega da se žene žrtve nasilja ojačaju i pruži im se prva podrška. Zato se psihosocijalna pomoć nastavlja i posle izlaska iz sigurne kuće, da bi znale i osećale da ni tada nisu same.
Jasmina Denić Vasilov
Traume treba lečiti
Pomoć stručnjaka je veoma važna u prevazilaženju trauma, naglaša Denić-Vasilov, ističiću i da tako može da se identifikuje problem.
„Nekada mi imamo tu praksu da sami pokušavamo sebe da lečimo i to je dobro. Ali nekad naši kapaciteti nisu dovoljni da se izborimo jer imamo milion drugih stvari. A žena nekako ima tu želju da svima ugodi, a da sebe stavi na poslednje mesto“, navela je ona.
Terapijski rad je veoma važno raditi na maternjem jeziku, posebno je naglasila Denić-Vasilov.
Kosovarka, knjiga koja otkriva patnje i snagu žena
Jamina Denić Vasilov napisala je roman pod nazivom „Kosovarka“ u kojoj je predstavila 5 priča različith žena, Srpkinja sa Kosova. Ipak naslov će u ovim okolnostima izazvati različita mišljenja, a za autorku je on nešto potpuno novo.
„To je zapravo Koso Varka, jer ima posebno značenje, ne odakle smo nego ko smo“, navela je ona.
Ona tvrdi da knjiga nije feministički manifest već da se radii o obavezi svake od nas da zabeležimo iskustva i znanja žena.
„O nekim stvarima ne treba ćutati, bez obzira gde se nalazimo jer se dešavaju svima nama“, navela je.
PSIHIČKO, EMOTIVNO NASILJE I GASLIGHTING
Denić Vasilov je posebno istakla važnost javnog govora o Gaslighting-u.
Gaslighting je forma emocionalnog zlostavljanja gde zlostavljač manipuliše žrtvom tako da ona počinje da sumnja u sopstvenu objektivnost, na kraju preispitujući sopstvenu percepciju, mišljenje, suđenje, pitajući se
da li gubi razum i bivajući zavisna od svog zlostavljača.
Ona ističe da je veoma bitno što više govoriti o ovoj temi jer je ovaj problem sve prisutniji u društvu. Ispričala je i primer iz prakse gde je dete spasilo majku.
“Otac je konstanto sakrivao stvari koje majka negde ostavi i poslednji put kada je to uradio žena je otišla iz kuće, tako što joj je dete reklo: ne mama, nisi poludela, tata ti je stavio telefon u frižider”.
Mnogih vidova nasilja nismo ni svesne. Posebno onih vidova nasilja koji nisu fizički vidljivi. Psihološko i emotivno nasilje se veoma često dešava nad ženama koje su visokoobrazovane, navodi gošća ŽensCasta.
“Nasilnik udara u ono mesto gde je žrtvi najteže da podnese. Kada jednoj emancipovanoj i obrazovanoj ženi kažete da je glupa, jer nešto ne zna, jer nešto nije skuvala, pa zbog nje trpi cela porodica vi automatski njoj vršite psihološko nasilje, time što joj dokazujete da je ona po vašim rečima bezvredna”, objašnjava Denić-Vasilov.
Kažnjavanje ćutanjem, odnoso prekid komunikacije nakon rasprave sa partnerom, takođe predstavlja nasilje, emotivno nasilje, jer time on negira vaše postojanje te vas dodatno emotivno ucenjuje.
“Vi razmišljate o tome, šta sam sada uradio – uradila, šta je to pogrešno u mom ponašanju. Generalno žrtva uvek razmišlja da je problem u njoj i stalno mora da kopa po sebi i razmišlja gde je pogrešila, pa je dovela do takve reakcije i to troši energiju.”
Ženama je na kraju poručila poruku iz filma “Help”.
“ Ti si lepa, ti si pametna, ti si važna.” – Ne zaboravite to nikada!
Milica Stojanović Kostić
Osnaživanje žena nije lak i brz proces, jer su žene tlačene od postanka sveta. Sve velike pobede izvojevane su zahvaljujući ženama koje su svojom hrabrošću uspele da dignu glas protiv nepravde. Zato ukoliko vidiš, čuješ ili pretpostaviš da se nad nekom ženom vrši nasilje – pomozi joj. Možda je to poslednji put da to možeš da učiniš, imajući u vidu da se veliki broj slučajeva nasilja završi femicidom. Najbolji način da pomogneš žrtvi je da je saslušaš i uradiš nešto ako zatraži od tebe. Zato prijavi, pomozi i budi uz žrtve nasilja, dok prolaze kroz bolan proces napuštanja nasilnika, ali i reintegracije u društvo.
U tradicionalno patrijarhalnim porodicama žene obavljaju gotovo sve poslove u kući, ali i van nje. Primese moderne porodice donele su joj nove uloge, obaveze i očekivanja, a tradicionalne uloge su se zadržale, te je tranzitni period dodatno opteretio savremene žene.
Nevidljivi i neplaćeni poslovi koje žena svakodnevno obavlja, predstavljaju nešto što se podrazumeva, bez čega se ne može održati domaćinstvo a opet počiva u većini slučajeva, čak i danas, na ledjima isključivo žena. Potpuno licemerno, ali i kao utešno provlačilo se vekovima da žena , majka to treba da radi jer “voli svoju porodicu”, a za uzvrat ne treba da traži ništa sem zdravlja i dobrostanja svojih najbližih. Ovaj koncept duboko je pogrešan, jer opterećenje koja žena nosi na svim nivoima godinama se samo uvećavalo. Postavlja se logično pitanje: gde je tu ona! To pitanje u patrijarhalnim porodicama predstavljalo se kao sebično i “grešno”, ali nije važilo za ostalo članove domaćinstva.
Koncept uloga koji i danas postoji zasniva se na svemu onome što je ženama nametnuto kao obaveza iako mnoge od tih uloga jednako dobro mogu da obavljaju i muškarci. Ipak, retki su primeri kada porodice funkcionišu kao tim, a ne kao pružaoci usluga i “svi drugi”.
Ako samo postavimo stvari drugačije, te zamislimo da je na pozicijama moći jednako bila i žena u istoriji sveta, verovatno bi sve bilo oblikovano uključujući i njene potrebe, te hajde da vidimo kako bi izgledao život žene, majke u domaćinstvu da se njen trud i rad jednako ceni kao da je muški.
Koji su poslovi koje žena svakodnevno obavlja i koliko bi koštalo da je sistem napravljen da ceni i vrednuje njihov rad u domaćinstvu:
Cena usluge kuvarice ili keteringa po satu: 5 € – 7 €
Vreme dnevno: 2 sata
Mesečno: 60 sati
Vrednost mesečno:
Niže: 300 €
Više: 420 €
Briga o deci (0–7 godina)
Uključuje: hranjenje, presvlačenje, uspavljivanje, igranje, obrazovno vođenje, lekarske kontrole itd.
Cena dadilje po satu u Prištini (prosek): 3 € – 6 €
Vreme dnevno: 4 sata (mada realno ide i do 6+)
Mesečno: 120 sati
Vrednost mesečno:
Niže: 360 €
Više: 720 €
Kupovina, logistika, administracija
Uključuje: odlazak u prodavnicu, apoteku, plaćanje računa, komunikacija sa institucijama, zakazivanja, pisma, dokumenti.
Cena asistentskih usluga ili „personal assistant“: ~5 € – 10 €/h
Vreme dnevno: 1 sat
Mesečno: 30 sati
Vrednost mesečno:
Niže: 150 €
Više: 300 €
Emocionalni rad i porodična podrška
Uključuje: posredovanje u konfliktima, slušanje, briga o raspoloženju članova porodice, vođenje porodičnih odnosa.
Ovo tržište uglavnom ne prepoznaje direktno, ali po analogiji sa psihoterapeutima / savetnicima (40 € – 80 €/h), ovaj rad bi bio najskuplji da se naplaćuje.
Vrednovanje simbolično: 1 sat dnevno × 30 dana = 30 sati
Mesečna vrednost (ako se simbolično uzme 10 €/h): 300 €
Uzimajući u obzir samo ove parametre, a na osnovu cena koje se mogu naći na tržištu, tačnije vodjeni cenama za usluge u Prištini dolazimo do sledeće računice:
Godišnje:
Niža procena: ~16.884 €
Viša procena: ~26.280 €
ŠTA NAM OVO GOVORI
Iako mnogo poslova nije uzeto u obzir, posebno ukoliko se žena brine i o starijim članovima porodice, zdravstvene usluge koje pruža svojoj deci i ostalima kada o njima brine kada su trenutno ili trajno bolesni, ukoliko doji, ali i radi van kuće, u bašti, polju ako je u pitanju žena sa sela, priprema zimnice, i još nebrojeno puno poslova, ovo nam pokazuje koliko se sav teret koji žena u domaćinstvu nosi, ne ceni.
Primarni cilj ove računice je da bude upozorenje muškarcima, da prvo: većina njih ne bi mogla da plati za ovaj dobrotvorni rad koji žena obavlja u kući, a drugo većina njih zaradjuje duplo ili mnogo manje na poslu kojim se bavi.
Zato je jako važno osvestiti koliko je velika i značajna uloga žena u društvu, a koliko je malo društvo ceni, pa čak i kada obavlja “samo” kućne poslove.
Ukoliko na sve to dodamo da žena ima i posao van kuće jasno je da žena svojim finansijskim doprinosom nadmašuje svakog prosečnog muškarca posebno u ovom delu Balkana.
TIMSKI RAD
Koncept savremene porodice protiv kojeg se najviše bore oni koji ga verovatno najmanje razumeju ili se boje odgovornosti, zasniva se na timskom radu. To podrazumeva da svi članovi porodice jednako gledaju na domaćinstvo, te jednako obavljaju kućne poslove. Taj koncept pre svega podrazumeva da je svim članovima porodice jednako stalo da oni drugi budu dobro, a ne kao ranije da svi budu dobro sem NJE.
Drage žene, sledeći put kad se neko usudi da umanjuje vaš doprinos društvu, a posebno ako se radi o suprugu, dostavi te mu račun za obavljene poslova u kući, koje bi, da nije vas, ili morao da plati ili da sam uradi. Javite mi reakcije!
Još ne mogu da prihvatim da se sve ovo danas dogodilo, još mi u ušima odzvanjaju reči gradonačelnice Ljiljane Šubarić, istina dosta nejasne, u trenucima kada ne zna da treba da iskoristi ženski a ne muški rod, ipak odzvanjaju kao da je danas najlepši dan u godini, a ne možda i najtužniji za ženski rod – Dan borbe protiv nasilja nad ženama.
U Gračanici je danas jedna poltička partija osnovala Uniju žena. Predsednica te Unije je danas sa celom svitom muških donosioca odluka, došla u Dom kulture da MI kažu da sam IM MNOGO VAŽNA, kao ŽENA, MAJKA, ČUVARKA KOSOVA.
Reče izvesna gospodja Rašić da čuvamo Obilića i Gračanicu, nije sporno, narativ je jasno politički i nacionalistički, ali čuvaju ga i ostali, pa i muškarci. Ono što je trebalo da kaže, pošto su već odlučili da danas veličaju žene kao nikad u godini,ali i od svog postojanja, je to gde rađamo te “čuvare”, kako ih prehranjujemo, ko ih leči i čime?
Ali ne, narativ je bio štur u kontekstu realnih problema žena, površno međuetničko prepucavanje, koje rezultira da su ponovo za sve Albanci krivi, da Srpkinje na Kosovu najviše oni maltretiraju i da su Srbi nebeski narod koji duboko poštuje svoje supruge, majke.
I sve bi to bilo lepo da je istina, ja bih bila najponosnija, ali sakrila je i gradonačelnica u svom govoru da je Mariju u Gušterici u avgustu ove godine, u svom domu ubio njen muž – ni manje ni više nego Srbin. Nije pomenula ni da se gotovo svakodnevno policijskoj stanici javljaju žene koje maltretiraju njihovi muževi, tuku ih i zlostavljaju, takođe Srbi. Ali to nije smelo da se pomene, jer ne može se iskoristiti u cilju političke propagande .
Neosporno je da naše sugrađanke sa severa imaju problema sa Albancima, policijom i nesavesnim službenicima, ali znate šta, imamo ih na centralnom Kosovu od završetka rata do danas, pa se niste setili da o tome javno govorite do sada.
Zašto ne pomenuste ni uznemiravanje na poslu, mobing, žene su konstantno izložene istom? Ne odgovara vam, jer ste za većinu institucija zaduženi vi!
Zašto ne govorite o tome da postoje opštinski mehanizmi za zaštitu žena, a da ih ne koristite, ne povećavate im budžet, jer to nije važno, kako reče jedan član komisije. Ali ne, to ne ide u domen poltičke kampanje!
Na kraju krajeva, zašto javno ne kažete da brojke i kvote ne predstavljaju ništa, ako žene zaista ne donose odluke same, već zavise od muške političko-partijske “elite” koja umesto njih stavlja pečat na odluku.
I Elek mi se danas obratio. Reče mi da BEZ MENE NE MOŽE DA OPSTANE KOSOVO, mislim rekao je sve žene, majke na Kosovu pa me je možda nesmotreno uračunao.
Hvala Eleče.
Ja kao i svaka žena na Kosovu, bilo koje vere, nacionalnosti i opredeljnja, znamo da smo važne, znamo da bez nas vaš muško-dominantni svet ne bi ni postojao, da ne bi mogli da pravite karijere, bez da vam mi odgajamo decu, da vam držimo stubove domova, da ste opeglani i nahranjeni, ali tu se priča o ženama ne završava. Ona tek tu počinje. Eleče, edukujte svoje biračko telo, da je žena više od domaćice i spremačice, vreće za udaranje, ponižavanje i podsmeh. Žena je ravnopravni član ovog društva, Eleče, i kao takva mora biti visoko poštovana i cenjena u svim sferama društva, a nikako iskorišćavana po potrebi kada vam zafali poen ili dva pred nekakve izbore.
I ono najvažnije, danas je Dan borbe protiv nasilja nad ženama, a ja se posle ovakvog događaja u Gračanici osećam gore od onoga što sam ikako mogla, jer ponovo je došla grupa muškaraca da se podsmehne žrtvama nasilja, i na ovaj dan!
Danas sam imala da vam kažem nešto potpuno drugačije, nadala sam se da će neko napraviti nekakav prigodan dogadjaj, na kojem će još jednom odati poštu stradaloj Mariji iz Gušterice, međutim dobile smo šamarčinu u lice u podsmeh iz prvih redova Doma kulture.
E moja Marija, da je bilo pravde pa da danas budeš medju nama, ovde u Gračanici, i da budeš srećna i nasmejana, možda bi ovaj dan imao više smisla. Ovako zbog svih Marija koje su ubijene, prebijane, maltretirane, ovaj dan je jedan od najtužnijih u Gračanici. Bar je tako sa nama koji imamo bar malo digniteta.
Istražujući ovu temu na internetu, ali i među organizacijama u srpskim sredinama, shvatila sam da je tema dece sa autizmom u srpskoj zajednici apsolutno nepravedno tabuirana i zapostavljena. Ovakvo ophođenje prema deci zaprepastilo me je pa sam odlučila da prekinem tišinu i diskriminaciju koja je upućena ka njima i njihovim roditeljima.
U srpskim sredinama na jugu Kosova veliki je broj problema sa k0jima se suočavaju roditelji autistične dece kao i sama deca. Naime, u školama, iako je pravilo da autistično dete ima pratnju stručne osobe, to se ne sprovodi. Inkluzija dece sa autizmom apsolutno nije zaživela u ovim sredinama i školama. Ali to nije jedini problem. Rad sa detetom za koje se sumnja da ima autizam najvažnije je u najranijem periodu, preporučuje se rad sa defektolozima i logopedima. Defktologa južno od Ibra u srpskim sredinama nema, te su roditelji primorani da prelaze kilometre do gradova centralne Srbije kako bi mogli da učine koliko je moguće za svoje dete. Sve to iziskuje veliki stres za dete i za roditelje, ali i finansijski je isrpljujuće za one koji već imaju dovoljno brige.
Južno od Ibra ne postoje ni organizacije koje bi se bavile ovom tematikom, civilni sektor gotovo se uopšte nije bavio ovim pitanjem, kao i mediji. Roditelji se retko odvaže da na ovu temu govore, a dosta je i onih koji se u ovom društvu ponašaju diskriminatorski nerazumejući decu sa autizmom. Jedan od takvih slučajeva je i poruka sugrađanke iz Gračanice koja sam dobila pre izvesnog vremena:
“Skoro sam odvela dete u park, tu negde je stajao dečak koji je poprilično velik i još uvek ne priča. Jedna od majki drugog dečaka je rekla ehh pa on ima autizam i ne treba niko da se igra sa njim, šta mogu da nauče od njega. Žalosno što ljudi ne cene i ne razumeju različitosti. I moje dete još uvek ne govori. Ta tišina ubija čoveka npr mene i to je mnogo teško. Molim te kad možeš pokreni ovu temu”, napisala mi je zabrinuta mama koja je želela da ostane anonimna.
Foto: Screenshot
Ova veoma bolna tema za mnoge roditelje ipak morala bi da dobije svoje mesto u javnom diskursu, jer želeli da priznamo ili ne sve su češći primeri dece sa autizmom. Da budemo potpuno jasni, i kada se radi o kašnjenju u razvoju, kao što je kašnjenje u govoru, ponovo se roditelji suočavaju sa strahovima, ali ponovo do logopeda je jako teško doći.
Foto: Screenshot
A šta je sa kosovskim sistemom
U kosovskom sistemu, što se albanske populacije tiče, čini se da su dostupniji resursi i udruženja. Ako govorima o stručnoj pomoći deca čiji je maternji jezik srpski ne mogu se obratiti istim jer se deci mora obraćati na maternjem jeziku, a ne na albanskom.
Foto: Kancelarija premijera
Predstavnici institucija na Kosovu se uglavnom retko javno obraćaju u vezi sa ovom temom. Na Svetski dan dece sa autizmom uglavnom predstavnici Vlade u Prištini prime čelnike kosovskih organizacija „Autizam“, „Nacionalno udruženje za autizam“, „Autizam govori“. Prisutni su roditelji i deca, a na zgradi Vlade vidljivo je plavo svetlo.
Ove godine, na isti dan, Aljbin Kurti obećao je da će Vlada obezbediti 100 personalnih asistenata za decu koja idu u školu,a podsetio je da na Kosovu živi 2.682 dece ometene u razvoju.
Kod ovih statistika uvek je diskutabilno da li se odnose i na srpsku zajednicu, jer se taj podatak nikada ne naglašava.
Međutim, pošto škole u srpskim sredina funkcionišu u sistemu Republike Srbije, pretpostavka je da se asistenti ne odnose i na ove škole. Srpska deca ponovo nemaju značajne koristi ni od ovog sistema.
Jedino srpsko udruženje na Severu Kosova
Jedino udruženje koje se bavi decom sa autizmom ali i drugim poremećajima u razvoju je “Podrži me”. Ovo Udruženje roditelja vodi Ivana Rakić u Severnoj Mitrovici. Udruženje nije finansirano ni od jednog sistema, a pokušava da uradi mnogo u nemogućim uslovima.
Preuzeto sa Facebook profila “Podrži me”
Ivana Rakić za Ženski info odgovorila je na neka od naših pitanja u vezi sa ovom temom.
Prema njenim rečima Udruženje “Podrži me” je formirala 2015. godine iz lične inicijative kao majka sa detetom sa smetnjama u razvoju. Kako navodi u pisanom odgovoru za naš sajt veliki problem sa kojim se samo Udruženje suočava je projektno finansiranje jer kada se završi jedan projekat mora da se sačeka produženje ili sledeći, te su zaposleni prinuđeni da u tom intervalu rade volonterski.
„Sam centar je prilagođen osobama sa posebnim potrebama. Prostora ima za različite aktivnosti sa članovima udruženja. Kroz dugogodišnji rad, sa roditeljima smo izgradili poverenje, tako da smo uvek tu za njih. Samo udruženje broji ukupno 205 članova (deca i mali sa smetnjama u razvoju) iz sve četiri opštine. Imamo kancelarije i u Zubinom Potoku i do nedavno u opštini Leposavić, koju su nam oduzele kosovske institucije“, navodi Rakićeva.
Tačnih statističkih podataka o broju dece sa autizmom u srpskim sredinama, kako kaže, nema. Razlog je pre svega, kako dalje navodi, zato što se roditelji teško suočavaju sa tim problemom.
Udruženje se bavi decom i mladima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, gde spada i autizam. Na našu konstataciju da su deca sa ovakvim dijagnozama veoma zanemarena i od strane sistema i društva, Ivana odgovara:
„Da, slažem se sa Vašom izjavom, da su deca sa autizmom zanemarena od strane društva i institucija, a mi kao udruženje radimo na poboljšanju i podizanju svesti da autizam nije bolest, već stanje. Da je osobama sa autizmom potrebna nega 24h i da mogu da budu društveno funkcionalni, kreativni, a to je upravo ono na čemu mi radimo u udruženju, pronaći njihovu najjaču stranu, za šta su obdareni i iskoristiti njihove kapacitete znanja.“
U sklopu Udruženja sprovode se različite aktivnosti kao što su kreativne i edukativne radionice, radionice socijalnih veština i tematske radionice za roditelje.
„Pružamo usluge psihologa, socijologa, logopoda, pravne i socijalne usluge. Organizujemo razne obuke, treninge i okrugle stolove. Takođe radimo na obukama sa nastavnim kadrom, kako raditi sa decom sa smetnjama u razvoju.“
Novonastala situacija na Severu Kosova, zatvaranje Privremenih organa ali i ostalih institucija RS uticala je i na rad ovog Udruženja.
„Svakako nam je otežalo rad, pre svega život, a samim tim i rad. Na primer, jedan roditelj kojem po zakonu pripada tuđa nega i pomoć, mora da ide do prelaza, izgubi ceo dan, potroši novac za put, čeka u redove po nekoliko sati, da bi ostvario svoje pravo. Svakodnevan strah i dešavanja na severu Kosova utiče na decu kao i na roditelje. Kad čoveku uzmeš slobodu i živi u strahu, bolje da mu uzmeš život i pod takvim uslovima živimo i radimo svakodnevno.“
Roditelji južno od Ibra kontaktiraju Udruženje, kaže Ivana, ali problem postoji sa nemogućnošću da se obezbedi prevoz do centra u Mitrovici gde im mogu biti pružene usluge. Roditeljima sa juga poručuje:
„Da se ujedinimo i tražimo pomoć u vidu prevoza (kombi) koji bi ih dovozio u naš centar, zato što ne vidim da je moguće naći neko drugo rešenje.“
Što se ličnih pratioca tiče Ivana ističe da ukoliko se neko od roditelja sa juga suočava sa ovim problem treba kontaktirati Udruženje koje u tom smislu može pomoći.
„Postoji organizacija koja obezbeđuje lične pratioce na severu Kosova kao i na jugu, pa bih volela da znam koja to deca nemaju pratioce i iz kog mesta. Ovim putem bih pozvala te roditelje da se jave udruženju „Podrži me“ da pokušamo da im pomognemo“, napisala je u odgovoru Ivana, koja je takođe našoj redakciji ostavila i kontakt telefon, te mi pozivamo roditelje da nam se jave na mail, kako bismo im prosledili broj.
Diskriminatorsko ponašanje društva prema deci sa smetnjama u razvoju i te kako je prisutno, te se Ivana svojim zalaganjem kroz aktivnosti Udruženja trudi da podigne svest kod građana da se deca sa autizmom ne izbegavaju.
„Već da shvate da su oni deo našeg društva, jer dete ili mlada osoba sa smetnjama u razvoju nisu opasnost za društvo, oni su topli i nežni, samo ih treba prihvatiti i ne otežavati već njihovo postojeće stanje.“
Kao majku autističnog deteta Ivanu smo pitali i da nam podeli svoje iskustvo.
„Ovo je najteže i najemotivnije pitanje koje ste mogli da mi postavite. Kad vidite da društvo ne prihvata takvo dete, a vi se kao roditelj trudite da se edukuju nastavnici, učitelji, građani, da se podigne svest o takvoj deci, a pored toga se borite da pomognete i svom detetu da napreduje, da se ne obazire na to kako je drugi doživljavaju, borba je jako teška, iscrpna i duga, ali kao pre svega roditelj i osnivač centra i dalje imam snage da se borim sa ovom nepravdom. „
Roditeljima koji su u fazi prepoznavanja drugačijeg ponašanja svog deteta ona preporučuje:
„Da pobede sebe i da priznaju i prihvate problem što pre, zato što će imati više vremena da pomognu svom detetu.“
„Kao majka deteta sa autizmom i osnivač udruženja konstantno radimo na tome da jedino roditelj može da pomogne svom detetu i da zajedničkim snagama apelujemo na opštine, centar za socijalni rad, prosvetu, zdravstvo i na sistem države da menjaju zakone i podrže ovu najugroženiju kategoriju decu sa smetnjama u razvoju i njihove porodice.“
A razumemo li uopšte kroz šta prolaze roditelji i deca?
“Moj sin sada ima 11 godina, a prve simptome je počeo pokazivati sa godinu i po dana”, počinje svoju priču Ana Ćup Marković iz Gračanice.
Ana Čup Marković
“U to vreme je imao jako oskudan govor, tačnije svega par reči. Otišli smo na more i na plaži dugoj par kilometara on je išao, ne okrećući se da potraži mamu ili tatu ili barem poznato lice. To je bio signal koji nas je najviše zabrinuo i naveo da potražimo stručnu pomoć.”
Ana objašnjava da su usledili odlasci kod pedijatra koji su davali obrazloženje “on je samo lenj”, te da će “progovoriti”. Kao i većina u ovom savremenom dobu Ana je počela da informacije traži na internetu i prvo nailazi na “autizam”.
“Nalazim dečijeg psihijatra u privatnoj klinici, na preporuku, i započinjemo put. Da li sam i tada dobila odgovor, moguću dijagnozu. Naravno da ne. Kao što je to izgleda običaj kod nas, sledi radna dijagnoza poznata f83 što označava Disharmoničan razvoj. A šta to znači? Ukratko, da dete ima promene u svom razvoju, negde je u skladu sa uzrastom, a negde kasni. Kasnio je on dosta, naročito sa finom morotikom, dok mu je gruba bila i preko uzrasta, što lekari nisu baš primetili i samim tim nisu mi dali smernice kako da se ophodim sa njim. “
U to vreme, kako dalje navodi, imala je sreću da upozna majku koja već ima starije dete sa autizmom, pa ju je ona hrabrila, ali i davala smernice.
“Odmah pronalazim defektologa, logopeda, psihologa, razne terapije koje su danas dostupne, a mogu pomoći mnogo, ovde ne mislim na lečenje, jer autizam nije bolest. To je stanje, sa kojim se živi, a koje se može poboljšati adekvatnim radom i razvojem deteta.”
Nakon izvesnog vremena dete upisuje u vrtić zbog socijalizacije pre svega ali tu nailazi i na probleme, jer vaspitno i školsko osoblje nije edukovano da radi sa decom sa smetnjama u razvoju.
“Posle vrtića krećemo na razne časove, prvo defektolog, pa logoped, pa muziko terapija, pa terapija peskom, zatim edukativne radionice. Razni programi poput Floor time ili Montessori.”
“Ne znaju da raspoznaju sarkazam, šalu, ali znaju da vole više od mnogih”
U tom je periodu shvatila da ili si jak da to izdržiš ili padaš.
“ Bilo je i kod mene padanja. Naročito na početku. Često sam sebi izgovarala jednu rečenicu, “zašto baš ja i zašto moje dete”. Ali u tim situacijama, pobegnem od njega, čak i zaplačem, a onda se smirim i nastavim gde smo stali. Teško je prihvatiti dijagnozu f84 (poremećaj iz spektra autizma). Svesna si da kada je ta dijagnoza jednom upiše u registar, povratka nema. Možda je i to problem što mnogi roditelji kada su im deca mala ne prihvataju da je to u pitanju, ili da dete uopšte ima problem u razvoju. Ja sam je odavno prihvatila i kada nije imao dijagnozu, a dobio ju je tek sa šest godina i to na moje insistiranje.”
“Ono što možda nikada neće proći jeste činjenica da je to doživotno stanje, ali i najveća bojazan svih roditelja šta će biti sa njihovom decom kada roditelja više ne bude. Ne postoje centri ili boravci za osobe sa autizmom, kao što je to slučaj u razvijenim zemljama. I to je upravo mučenje svih nas, ko će o njima brinuti kada roditelja više nema. Osobe sa autizmom jesu samostalne, ali ne i za život. Obično ljudi misle da su to bezosećajne osobe, bez empatije prema drugima i sl., što je velika zabluda. Osoba sa autizmom i te kako oseća i sreću i tugu i znaju da prepoznaju istu. Njihov najveći problem je socijalizacija. Oni ne znaju sami da se socijalizaju, oni sve moraju da nauče, a tu se može reći i koje su to društveno prihvatljive norme. Kod njih to dolazi jako sporo, ali svakako da u jednom segmentu svog života nauče.
“Ne znaju da raspoznaju sarkazam, šalu, ali znaju da vole više od mnogih koji su, kako ih ocenjuju psihijatri, “urednog razvoja”. Ja ne volim to odvajanje. Mi smo svi isti, neko sporije ili brže nauči šta je to što se od njega očekuje ili šta društvo od njih očekuje. Kod velikog broja dece sa autizmom govor je najveći problem i nedostatak (što ne važi za svu decu ili odrasle osobe, kod nekih se govor razvije u skladu sa uzrastom, kod nekih je oskudan, a kod nekih nikada se ne javi), pa su zbog toga često marginalizovani u društvu.”
Borba sa sredinom koja je nepodržavajuća i osuđujuća i dalje traje, kaže Ana.
“ A to je kada svaki put i svakome moram da objašnjavam da mi je dete autistično, a ne nevaspitano, ako mu se neko obrati, a on ne odgovori, jer ne priča. Bilo je tu svačega. “
Kao i sagovornica sa početka price, i Ana je doživela neprijatno iskustvo upravo u parku, od druge mame.
“ Odvela sam dete u park, imao je oko četiri godine i prišla mu je devojčica istog uzrasta da se igraju. Kada je posle nekog vremena shvatila da on ne govori, već se glasanjem oglašava, pogledala je u svoju majku koja se nalazila u blizni. Majka je prišla, uzela devojčicu za ruku i odvela od njega uz opasku “skloni se, vidiš da sa njim nešto nije u redu”. To je možda bila među prvim rečenicama jednog roditelja, koja je za mene u tom trenutku bila šamar. Ovo se desilo u gradskoj sredini, gde bi trebalo da pojava osoba sa autizmom nije bauk, međutim, nije tako.”
Kako navodi i dalje su tu pogledi i promatranje, posebno sada kada je on veliki dečak sa 11 godina.
Podrška Sistema ne postoji
Iako je Zakonom predviđeno da osobe sa autizmom imaju pravo na ličnog pratioca i pedagoškog asistenta, u praksi je to nemoguća misija, navodi Ana.
“Većinom su roditelji sami pratioci i asistenti svojoj deci. Zbog toga jedan od roditelja je u nemogućnosti da radi, jer mora da bude sa detetom 24 sata dnevno, pa čak kada je u školi ili vrtiću. S druge strane, tu je i finansijska pomoć koja se zove tuđa nega i pomoć, papirologija je prevelika, obnavlja se na svakih dve godine, kod nekih i na godinu dana, što takođe nema smisla, jer je autizam doživotno stanje, a ne virus koji će posle par meseci proći. I to je samo simbolična cifra u iznosu od 27.000 dinara u sistemu Republike Srbije. Na Kosovu je ona mnogo manja.”
Inkluzija je za nju “mrtvo slovo na papiru”, navodi, jer se ne praktikuje kako bi trebalo.
“ Dakle, to je da dete ide u, kako oni kažu “Redovnu školu”, a ne Specijalnu, ali sa posebnim planom i programom. Ovde je važno pomenuti da taj program treba da sastave psiholog, pedagog i učitelj ili nastavnik u skladu sa uzrastom, mogućnostima i potrebama deteta. U 95 % slučajeva oni uspeju da naprave program, ali onda nastavnik ili učitelj ne može sam da ga proizvede, jer nisu edukovani da rade sa takvom decom, a ličnog pratioca ili pedagoškog asistenta deca nažalost nemaju. Onda se u tim slučajevima ostave po strani. Ovo govorim za škole koje su voljne da prihvate dete sa smetnjama u razvoju u svom odeljenju. Ima i onih koji ne žele i na samom upisu u školu stave roditeljima do znanja da nisu spremni za tako nešto.”
Ana takođe navodi da je bilo i onih škola koje prihvate dete pa se kako kaže, predomisle.
“To je bio slučaj kod nas, kada mi je dete krenulo u predškolsko. Upisao je jednu Osnovnu školu, vaspitačica je srčano prihvatila da radi sa njim, a ja, da bih joj olakšala, svojim novcem unajmim pratiocima koji će zajedno sa njim biti na časovima. Časovi u predškolskom traju tri sata. Prvo mu je smanjila broj časova, zahtevala da dolazi samo na sat i po vremena, iako to nisam razumela, prihvatila sam, jer sam želela da se on socijalizuje. Zatim je vaspitačica počela da negoduje što je pratilac sve vreme prisutan na času. A pratilac je bila devojka koja je bila na masteru psihologije i već je volontirala u Udruženju za pomoć osobama sa autizmom. Kada je za njega napravljen plan i program rada, prema inkluziji, pratilac se striktno pridržavala plana i programa, pa su počela, prema navodima vaspitačice, druga deca da negoduju zbog čega moje dete ima poseban tretman. “
Međutim tu se njihovo lose iskustvo ne završava već ide korak dalje, gde se još jednom potvrđuje diskriminatorski odnos sredine.
“Negde na polovini školske godine rekli su mi da roditelji drugu decu žele da ispišu iz tog odeljenja, jer je sa njima dete sa smetnjama u razvoju. Zatražila sam roditeljski sastanak i izašla pred 20 roditelja i pokušala da objasnim šta je autizam. Na tom roditeljskom je delovalo da su razumeli i da će se sve rešiti, da bi nedugo zatim dobila poziv od direktora škole i molbu da ispišem svoje dete. Što se mene tiče, toliko o razumevanju, edukaciji i podršci obrazovnog sistema prema deci sa smetnjama u razvoju.”
Tada je, kaže, prelomila i svoje dete upisala u Specijalnu školu i on sada pohađa četvrti razred.
“Moje odustajanje nije značilo da sam ja odustala, jednostavno sam smatrala da moje dete ne treba da bude u sredini u kojoj nije prihvaćeno. To nije dobro za njega i on tu neće biti srećan. A meni je njegova sreća najvažnija. “
Roditeljima dece sa autizmom poručuje da ih ovo stanje ne obeshrabruje.
“ Znajte da mnoga deca boluju od teških i neizlečivih bolesti, da se leče SMS porukama. Vaše dete je zdravo, samo njegov ili njen mozak malo drugačije radi. Ne obazirite se na mišljenje društva, balkanski mentalitet je takav, mnogo kasne u shvatanju i prihvatanju nečega drugačijeg. Ja sam optimista da će autizam uskoro biti najnormalnija pojava u društvu i da niko više neće od toga praviti bauk. Volite svoje dete i videćete koliko će ljubavi to dete da vam pruži.”
Bolesti tiroidne ili štitaste žlezde zastupljenije su kod žena nego kod muškaraca, potvrđuje zvanična statistika, a razlozi za ova oboljenja su mnogi, među kojima i stres. Danas se često govori o tome da se ova bolest zove i “bolest neizgovorenih reči”. O svemu ovome razgovarali smo sa specijalistkinjom endokrinologije doktorkom Biljanom Kostić Inić.
Zvanična statistika kaže da oko 200 miliona ljudi širom sveta ima problema sa tiroidnom žlezdom, a na osnovu pilot studije, koje je rađena u Srbiji došlo se do rezultata da svaka druga osoba ima problem sa tiroidnom žlezdom.
Biljana Kostić Inić rođena je 1968.godine u Prištini. Sa porodicom čitavog života, pa i danas živi Gračanici. Medicinski fakultet završila je u Prištini 1993.godine, gde je i magistrirala, specijalizirala internu medicinu, doktorirala.U Beogradu je završila užu specijalizaciju iz Endokrinologije.Ima zvanje Primarijus. Autorka je i koautorka više od 100 naučnih radova. Bila je potpredsednica Srpskog lekarskog društva, podružnice KiM. Zaposlena je u Kliničko-bolničkom centru Priština sa sedištem u Gračanici. Supruga je i majka dvoje dece.
Dr Biljana Kostić Inić
U KBC-u Priština sa sedištem u Gračanici, prema ličnoj statistici doktorke Biljane izvrši se oko 300 ovakvih pregleda mesečno, 50 ultrazvučnih neračunajući ležeće pacijente.
“U većini procenata postoji genetska predispozicija za bolest tiroidne žlezde i akutni stres koji aktivira gen. Dakle, ekstremni stres dovodi do aktivacije gena. Naravno to može da bude i hronični stres kojem su posebno žene u našem podneblju i te kako izložene”, objašnjava doktorka Biljana.
Veoma je važno da se na pregled endokirnologu jave i žene koje planiraju trudnoću, naglašava Kostić Inić, jer se često dešava da osobe koje imaju problema sa infertilitetom ne znaju da imaju tiroidnu disfunkciju.
“Dakle postoji veliki broj problema koji zbog ovoga mogu nastati, problem sa infertilitetom, poremećaji menstrualnog ciklusa, menometroragije, obilna produžena menstrualna krvarenja, skraćen period između menstrualnih krvarenja. Kod svake se osobe to različito manifestuje”, navodi doktorka Biljana.
Kliničko- bolničkom centru javljaju se pacijent različitih uzrasnih grupa, počevši od adolescentskog doba pa sve do 7 ili 8 decenije života , sa različitim dijagnozama. Kod nekih pacijenata simptomi su vidljiviji, kao što je slučaj sa hipertirozom, koju prati tahikardija, ali i drugi poremećaji srčanog ritma.
“Posebno sam primetila da su starije osobe koje dolaze iz Kosovskog pomoravlja jako medicinski zapuštene, kod njih se razvije klinička slika miksedema, neprepoznatljivo klinički, a javlja se u sklopu srčane insuficijencije ili srčanog popuštanja ”, navodi Kostić Inić.
Mlađe osobe, na osnovu njenog iskustva, jesu odgovornije što se tiče ovih oboljenja, ali starije su manje odgovorne prema svom zdravlju.
Demencija, prema njenim rečima, često prati hipotirozu, kao i poremećaj koncentracije, gubitak pamćenja, pa veliku ulogu u prepoznavanju ovih problema imaju i psihijatri koji upućuju na pregled endokrinologa.
Značaj preventivnih pregleda je i u ovom slučaju ogroman, navodi ona.
“Osoba koja nema nikakve kliničke simptome treba da provere tiroidni status, jer nekada može da uopšte ne poostoji klinička simptomatologija, a da postoje promene u morfologiji tiroidne žlezde, koje se verifikuju ultrazvukom. Dešava se da određeni virusi ozlede tkivo štitaste žlezde i da se započne autoimuna reakcija. To se često javlja u doba adolescencije”, rekla je Inićeva.
Specijalistkinja endokrinologije doktorka Biljana Kostić Inić za Ženski info govorila je opširnije, a celu emisiju možete poslušati u nastavku.
ŽENSKI INFO 