Tag: ucenje

Piše: Iva Boričić, studentkinja medicine

Nebrojano puta sam čula rečenicu: „Šta će ti medicina? Ma to nije ženski posao!“, ili ono: „Nikada nećeš uspeti da se posvetiš porodici ako odabereš medicinu!“.Šta je to uopšte „ženski posao“, i zašto se još uvek služimo takvim stavovima u 2024. godini?

Još kao mala sanjala sam o tome da lečim ljude i budem tu za njih čak i onda kada nikog drugog pored sebe nemaju. Ljubav prema ovom humanom pozivu vodila me je kroz ceo život, i nikada nisam odustala od tog sna iako sam celim svojim putem slušala kako to nije za žene, kako je bolje da upišem nešto manje zahtevno, kako neću dizati glavu sa knjige i kako neću moći da nadjem muža koji će razumeti moje obaveze. Naravno, nisam se obazirala na takve stvari i stremila sam ka nečemu većem, boljem…

I tako sam ispunila svoj životni san i upisala medicinu. Međutim, tamo me nije sačekala ništa bolja situacija. Svakodnevno viđam kako se žene i dalje nipodaštavaju, ponižavaju, terorišu, samo zato što su žene, i to žene koje su odabrale jednu od zahtevnijih branši. Odabrale su da budu heroji.
Iako i danas viđamo da sva rukovodeća mesta pretežno zauzimaju muškarci, i da bi na svakom konkursu bez obzira na kvalifikacije radije odabrali muškarca zbog tog tipičnog stereotipa da je pametniji, snažniji, izdržljiviji i snalažljiviji, žene se ipak herojski bore bez prestanka, i uviđam da pogotovo u mojoj branši, dobijamo vrsne hirurškinje, požrtvovane lekare, uspešne i ispunjene žene, kako na poslu tako i na privatnom planu.

Za lekare postoji onaj epitet: „fah idioti“, zbog toga što smo usko vezani za struku bez mnogo vremena da zalazimo u druge sfere kao što su književnost, umetnost, sport, i slično.

Međutim žene i u tome napreduju. Neretko imam priliku da upoznam divne mlade žene, buduće lekare, koje se pored medicine bave i pisanjem, sportom, slikanjem, vajanjem. Imala sam priliku i da upoznam jednu divnu ženu koja je na mene svojim rečima ostavila neizbrisiv trag i dala mi večnu motivaciju.
Naime, žena lekar u svojim šezdesetim godinama počinje svoju životnu priču rečima: „Žena sve može!“.

Pričala mi je o tome kako se na trećoj godini studija medicine udala i nedugo nakon toga dobila dvoje dece. Čitavo društvo joj je govorilo da neće uspeti i da će odustati od studija, jer Bože moj, kako žena može da studira i ima porodicu? Ona je uspela! Završila je fakultet u roku, sa dvoje male dece, i svima dokazala da ŽENA zaista sve može.

Bez obzira na neravnopravnost koja je još uvek svuda prisutna, žene se lavovski bore i grizu kako bi obezbedile bolje sutra za sve nas devojke i devojčice. Zato nemojte da zaboravite da se zahvalite svim tim ženama, majkama, tetkama, sestrama… A što je najvažnije, ne zaboravite da se zahvalite sebi!