Galleries

Intervju uradila: Milica Stojanović Kostić

Kada u malim i zatvorenim sredinama, kakva je Gračanica, ispred muškarca kažete feminizam bićete ili ismevane ili izopštene iz komunikacije, ukoliko istu reč pomenete u prisustvu žene tema će uglavnom biti promenjena na neku kojom je lakše baviti se. Ali, znate šta, nije svuda tako i veoma sam bila srećna kada sam među odgovorima naše nove sagovornice pročitala i to da je njen suprug feminizam objasnio kao normalnost, „ili si normalan ili nisi“. Put do poštovanja i razumevanja je dug ali mislim da je važno da se što više žena uključi i budeo deo pokreta koji će tako dobiti na snazi i važnosti. Čini mi se da je problem kod žena taj što nisu dovoljno osnažene zato i ovim intervjuom želimo da one vide drugačiju sliku od one na koju su navikle i kako su učene „da je ispravno“. Naša sagovornica otvoreno, jasno i glasno govori o pravdi i pravu, jer kaže ne može da trpi neslobodu i nepravdu. Ona je Branislava Antović Aleksić.

I mada ni taj tip komentara nije prijatan, zaista nije nešto sa čime je posebno teško nositi se. Ali to nikako ne znači da takve stvari treba tolerisati. Svako može iskazati svoje mišljenje i stav, ali uvek moramo voditi računa o načinu na koji ćemo to da učinimo. 

Možda je najveći problem mladih žena da se odvaže. Šta je Vaš motiv da se borite?

Mislim da nije reč o nekom posebnom motivu, već o tipu ličnosti. Jednostavno, ja sam oduvek bila neko ko se teško mirio sa nepravdom i nisam imala problem da u vezi sa njom javno progovorim. I tako je od kada znam za sebe. Teže mi je da ćutim i okrenem glavu, no da progovorim i ukažem na problem. Nismo svi isti i imam razvumevanja za one koji ovaj poriv u sebi ne osećaju, ali kada živite u zemlji u kojoj je pritisak javnosti jedini mehanizam koji iole funkcioniše, onda je to negde i stvar građanske dužnosti. Iskreno se nadam da će sve veći broj ljudi to shvatiti i da će razumeti da je moć u njihovim rukama. Jer, zaista jeste. Nije to neka prazna floskula. Ta moć možda nije izražena u novcu, položaju, spregama sa uticajnim ličnostima, ali u sebi ima čistu ljudsku želju za pravdom i slobodom, a istorija je pokazala da je ona uvek bila jača od ovih prvih stavki.

Da li se zbog svojih stavova osećate prihvaćeno ili odbačeno u društvu? Kako to objašnjavate?

U krugovima u kojima se ja krećem, nikako se ne osećam odbačeno. Naprotiv, osećala sam uvek podršku da nastavim da svoje kanale i glas koristim na način na koji sam to činila do sada. U nekim drugim krugovima sigurno ne bi bilo tako, ali mene oni zaista ne zanimaju. Ja znam da u svom mikro-svetu, koji čine ljudi koji veruju u poštenje, pravdu i slobodu, ja imam podršku i to mi je od svega najvažnije.

Šta je za Vas feminizam, a kako mislite da se tumači u društvu (patrijrhalno-zatvorenom kakvo je i dalje balkansko)?

Skoro sam pročitala suprugu tekst koji sam napisala, a odnosio na to kako su neke generacije spoznale feminizam ranije, a neke kasnije u životu, i on mi je na to odgovorio: “Sa time se rodiš ili ne, jer je feminizam zapravo normalnost. Ili si normalan ili nisi”. Mislim da bolju definiciju feminizma ni ja ne bih dala. On je istakao suštinu. Feminizam je borba za pravdu, za ravnopravnost, za svet u kojem će se podjednako glasno čuti svačiji glas i podjednako pažljivo tretirati problem svakog pola. Feminizam je najispravnija verzija sveta. To kako je drugi tumače jeste samo posledica neznanja, manjka edukacije, viška negativne medijske reprezentacije feminizma i naravno, jak pritisak patrijarhata da zadrži svoju dominaciju.

Podržavate li rodno osetljivi jezik ili smatrate da poštovanje istog nije neophodno na putu borbe za jednaka prava? Zašto, u oba slučaja?

Aposlutno podržavam jer je važno da na svaki način implementiramo ravnopravnost u svakodnevnicu. Kako smo se navikli da kažemo spremačica, frizerka, doktorka, tako ćemo se navići da kažemo i psihološkinja, arhitektica, inženjerka. Ne postoji niti jedan razlog da se ne držimo te prakse, a u kontekstu savremenog trenutka bilo bi zapravo uvredljivo da to ne činimo.

View this post on Instagram

A post shared by Branislava Antović Aleksić (@brana_antovic)

Društvene mreže i žene. Kako su žene predstavljene u sajber prostoru? Ima li razlike u odnosu na „realni“, medije?

Najbolja stvar u vezi sa društvenim mrežama jeste upravo to što su dale glas onima kojima je ranije taj glas bio uskraćen. Žene su svakako bile u toj grupi. Klasični mediji su ih prikazivali na stereotipne načine, poštujući patrijarhalnu agendu, a bez imalo sluha za istinske probleme žene. Tek kada su društvene mreže te probleme stavile u prvi plan, klasični mediji su počeli da obraćaju pažnju na njih, ali i dalje na jedan suzdržan i neefikasan način. 

Jesmo li se pomakle (mi, žene na Balkanu) u pogledu svojih prava ili se samo bolje šminkamo ili nas šminkaju?

Pomakle smo se, apsolutno. Posebno kada je reč o jačanju svesti u vezi sa važnošću borbe za ta prava. A i konkretni pomaci su vidljivi. Setite se da do pre 20 godina zakon nije prepoznavao porodično nasilje, da se do pre par godina ni proganjanje nije smatralo kršenjem zakona. Pogledajte samo koliko je organizacija koje se bave ovim pitanjima i koliko su vidljivije i prisutnije. Pogledajte koliko se pojedinaca zalaže za ove teme i želi da da svoj doprinos. Ja imam dovoljno godina da pamtim i neka potpuno drugačija vremena u kojima svega toga nije bilo ni na vidiku. I zato, da, ima pomaka i tek će ga biti.  

Šta je za Vas danas žena na Balkanu?

Ono što je uvek i bila – izuzetno snažna osoba koja na svojim plećima mora da nosi ogroman teret očekivanja i obaveza od društva i okoline, ali i svojih najbližih. Samo, za razliku od svojih pretkinja, današnje žene na Balkanu su spremnije za borbu, za dizanje glasa i ukazivanje na probleme koji je muče. Ne zato što su naše pretkinje bile slabije, to nikako, već zato što su se okolnosti dovoljno promenile da se sada borimo i za svoje dobro, a ne samo dobro onih oko nas.

Šta je neophodno hitno uraditi kako bi se podigla svest javnosti o značaju ravnopravnog položaja polova? A šta bi bio predlog za dugoročni rad?

Mislim da bi se hitno moralo naći neko rešenje ili nešto što će makar malo obuzdati zaista ogroman problem velikog broja femicida u Srbiji. Čak 10 žena je već ubijeno u 2023. godini i ako o nečemu moramo hitno razgovarati i ako na nešto moramo reagovati, onda je to upravo ovaj problem. Lako ćemo se baviti drugim stvarima kada žene prestanu da stradaju u svojim domovima.

Da li se informišete o životu žena na Kosovu? Da li se uopšte o tome govori u medijima i na mrežama? Šta možete saznati? Ako ne, zašto je tako?

Osim dopisivanja sa mojim čitateljkama koje žive na KiM, nemam mnogo načina da se informišem o životu žena u srpskim enklavama. Ali ono što zasigurno znam jeste to da Srbi i Srpkinje na Kosovu žive u izuzetno teškim uslovima i bez osnovnih ljudskih prava. Nažalost, to je jedan od onih problema čija kompleksnost ubija svaku nadu da se išta može promeniti lako i brzo, ali se iskreno nadam da će nas vreme demantovati. Jako, jako važno da čujemo češće glas samih srpskih građana na KiM i beskrajno me raduje činjenica da je i jedan ovakav portal pokrenut jer su to upravo načini da se bolje informišemo o životu svojih sunarodnika i da im pružimo i podršku i pomoć.

Našu “žensku priču” na ovom sajtu započinjemo u malom mestu, selu, Gračanica. Koliko je danas „lakše“ biti žena u gradu u odnosu na seoske sredine?

I te kako je lakše. I uvek je bilo. Privilegija koju imamo zbog života u gradu, zbog dostupnosti resursa, zbog mogućnosti koje grad pruža su aposlutno evidentne i zato je važno da u našim razgovorima posebno ističemo grupe žena koje nemaju tu privilegiju, ali i svaku drugu.

Kako obrazovni sistem može da utiče na bolji položaj žene u društvu?

Toliko je načina, ali mislim da bi svakako trebalo početi od uvrštavanja priča o velikim ženama u standardno gradivo. Tokom 12 godina osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja učili smo o tako malom broju žena i to su uglavnom bile žene koje su u istoriji ostale zapisane zbog svoje korelacije sa muškarcima. Supruge, sestre, majke. Verujem da se situacija promenila, ali ne dovoljno i zato se iskreno nadam da će budući osnovci i srednjoškolci u svojim lekcijama učiti i o Dragoj Ljočić, Jelisaveti Načić, Magi Magazinović, Milici Stojadinović Srpkinji i mnogim drugim ženama koje su nas svojim radom, talentom i dostignućima zadužile.

Šta je prioritet : edukacija, ekonomsko osnaživanje ili zaštita žena u sredini u kojoj živite i radite?

Sva tri su podjednako važni prioriteti s tim da momenat nasilja prema ženama zaista predstavlja gorući problem i ako bih mogla da biram šta prvo treba rešiti, to bi aposlutno bio taj problem.

Vaša poruka ženama.

Svemoćne ste, samo to sebi treba da dopustite, a uspećete u tome ako se izborite sa stegama koje vam je patrijarhat stavio. Nije lako, neretko je i bolno, ali vredi svaku suzu i svaku kapljicu znoja.

Intervju uredila Milica Stojanović Kostić

U dugotrajnoj borbi za ravnopravnost žena je samo dodavala sebi obaveze, pa su tako domaćice pored poslova u kući radile i profesinalne, a žene sa karijerama brinule o deci i domu.To ponovo nije ravnopravnost jer tamo gde oba supružnika rade, kućni poslovi bi morali biti zajednički. U suprotnom žena je preopterećena i često odlučuje da odustane od svojih ambicija. Ipak, kako izgleda započeti svoj posao, biti mama i supruga i kako se u tome snalazi za naš sajt otkriva Aleksandra Bezmarević Stević.

U kojoj meri je ženama lakše ili teže da se bave poslom na internetu
u odnosu na onaj koji se obavlja u „stvarnom“ životu?

Kao i sve u životu, ovaj posao ima i prednosti i mane. U mom svetu, na mom tasu – prednosti su prevagnule, a one se odnose na mogućnost da kreiram sadržaj koji će privući publiku, a onda da koristim svoj glas i pričam o nekim važnim temama velikom auditorijumu. Online svet pruža velike mogućnosti, ali i ume da ,,povredi,, jer daje priliku ljudima da vam sve što misle kažu u lice, a to ne bi uradili kada bi bili sa vama oči u oči.

Jesu li Vi do sada naišli na prepreke koje nisu bile nužne već izliv nečijeg nezadovoljstva prema ženama? Kako ste se nosili sa tom situacijom?

Nisam bila u situaciji da neko nada mnom iskaljuje svoje frustracije vezano za nezadovoljstvo ženskim polom, ali mi se dešavalo da sam žrtva predrasuda, posebno kada sam bila u drugom stanju i aktivno radila svoj posao. Tada sam išla na sastanke i ljudi nisu želeli da me angažuju jer su mislili (u moje ime) da ja neću moći da iznesem posao u drugom stanju.

Žene se često bave poslom koji i Vi radite. Imaju li žene više senzibiliteta prema tome ili ..?

Moj primarni posao je rad u mojoj agenciji koja se bavi marketingom na društvenim mrežama, a moj drugi posao je moj instagram nalog. Verujem da mislite na moj instagram jer tu dame definitivno dominiraju. Mislim da tu nema neke spcijalne tajne sem te da su generalno žene decision maker-i (odnosno donosioci odluka) kada je reč o kupovini, te je negde i logično da su tu dominantnije. Žene su prepoznale društvene mreže kao platformu na kojoj mogu da iskažu svoju kreativnost i definitivno se pokazale preduzimljivije u tom domenu od muškaraca.

Koja je tajna Vašeg uspeha?

Nema tajne. Oduvek sam bila neko ko se trudi i vredno radi, postavlja ciljeve i korača ka njima. Sa druge strane od mlađih dana sam okrenuta radu na sebi kako bih mogla da budem dobro u takvim uslovima i pod takvim pritiskom (koji sama sebi namećem).

Na koje načine ste do sada bili izloženi diskriminaciji od strane muškaraca i kako ste na to reagovali?

Uh. Ovo pitanje je zabolelo. Kroz glavu su mi samo proleteli likovi onih ljudi koji su učinili da se u kontaktu sa njima osetim poniženo kao devojka, žena i da delom sebe pomislim ,, kako bih volela da sam muškarac…pa da ovo rešimo drugačije,, Prve situacije tog tipa imala sam već sa 18 godina kada sam krenula da radim, i one su se nizale godinama. Moram priznati – više mi se ne dešavaju. Čini mi se da razlog tome nije poboljšanje situacije u društvu već činjenica da se ja postavljam drugačije i da sam spremna da pokažem zube na prvi nekorektan potez. To zvuči kao da je problem rešen, ali nije, jer ja sam morala da izgradim jedan deo sebe na uštrb svoje nežnosti. I žao mi je što je tako. Što mi se čini da biste bili uspešni u poslu morate pre svega da preuzmete tu mušku energiju kako biste se zaštitili.

View this post on Instagram

A post shared by Aleksandra Bezmarevic Stevic (@alex.bezmarevic)

Posao od kuće, posao u kući, briga o deci. Može li se sve i kako?

Nekim danima se može sve, nekim danima se ne može ništa. Iskreno mislim da sam jako dobra u organizaciji i prilično produktivna, ali ne postoji ta sposobnost koju treba da imate da biste mogli sami da postignete sve 3 stvari perfektno. Zato sam ja odlučila da dajem svoj maksimum na poslu kako bih mogla da zaradim i platim da sve što ne stignem može neko da odradi umesto mene. Nekim danima sam najbolja mama, nekim danima najbolja u poslu, a nekim danima blistam kao domaćica. Učim i dalje da je u tome balans da ne mogu sve 3 uloge da smestim u svaki dan.

Jeste li ispunjeni? Koji je Vaš recept za to?

Jesam. Ispunjena sam. Živim sa suprugom kog obožavam i koji mene voli najlepše na svetu. Imam dvoje dece koja mi ispunjavaju dom radošću i svakim danom teraju da rastem kao čovek. Radim posao koji volim i koji me i dalje moiviše da skočim ujutru iz kreveta. I što je najvažnije imam sebe koja uvek imam dovoljno snage da preskočim izazove na putu, potapžem se po ramenu i osmislim nove ideje koje će da me ,,voze,, u životu.

Šta bi „velika“ Aleksandra šapnula „maloj“ Aleksandri danas?

Šapnula bih joj da će sve biti ok. I više nego ok.

Ko je Vama ženski uzor, ako ga imate, i zašto?

Nisam od onih koji nemaju uzore, ali sam od onih koji uzora ne vezuju za jednu osobu. Neka dama mi je uzor u istrajnosti, neka u stavu, neka u energiji, neka u govorništvu, neka u roditeljstvu. Verujem da je tako najbolje od sitnih uzora kao slagalica graditi jednu osobu koja bih volela da jednog dana budem.

Kako ocenjujete položaj žena u Srbiji?

Verujem da položaj žena u Srbiji ima mnogo prostora da se poboljša i dostigne neki zadovoljavajuć nivo. Čini se da smo za sad daleko od te tačke.

Mnogo se govori o ovoj temi, ali da li je ona zaista zastupljena u medijima na način na koji bi to trebalo? A kako to izgleda na Internetu?

Čini mi se da se o tome priča više nego ikad, da se svest polako menja. Sa druge strane ako me pitate da li sam zadovoljna
brzinom kojom se menjaju stvar i poboljšava položaj žema – moj
odgovor bi svakako bio NE.

Prema Vašem mišljenju, koje su „ crvene linije“ preko kojih žena NE SME! Ako isključimo nasilje koje se podrazumeva, ali šta još moramo da podrazumevamo?

Možda bismo mogli sve da podvedemo pod ovo: Mi kao društvo treba pre svega da pričamo o stvarima koje su neprihvatljive, da edukujemo žene ali i muškarce koje su to stvari koje nisu dopustive, a onda da naučimo svoje ćerke da imaju prava da ispuste glas i pokažu zube onda kada osete da je neko pregazio tu CRVENU LINIJU. Naravno, paralelno sa tim je od presudnog značaja.

Žene na KiM višestruko su diskriminisane. Sredine u kojima žive su uglanom ruralne, i dalje jako patrijarhalne. Koji bi Vaš savet bio njima?

Moram biti iskrena, ja nisam neko ko bi mogao da da savet iz prve ruke jer nemam iskustvo kroz koje one prolaze i nefer bi bilo da ih savetujem kao neko ko nije bio u njihovoj koži. Složićemo se da je ipak lakše boriti se u velikom gradu. Ipak, kako je moja mama sa Kosova, iz Peći, mogu samo da sa puno ljubavi poručim da ukoliko u svom srcu pronađu barem iskricu snage i želje da osvoje svet da se ta varta u ženskom srcu brzo rasplamsa i da je teško iko može ugasiti.

Na koji se način Vi preko mreža trudite da utičete na svest žena i njihovo osnaživanje?

Imala sam priliku da učestvujem u kampanjama koje za cilj imaju dizanje svesti o porodičnom nasilju. Pored toga trudim se da pre svega istaknem činjenicu da finansijska nezavisnost znači sloboda. Imam priliku da kroz svoj posao radim sa mnogo malih preduzetnica i dajem svoj maksimum kako bih ih usmerila strateški kako da razviju svoje poslovanje na društvenim mrežama.

View this post on Instagram

A post shared by Aleksandra Bezmarevic Stevic (@alex.bezmarevic)

Šta je za Vas 8.mart? Povod za slavlje ili povod za protest? Ili nešto treće?

Za mene je 8. mart prilika da jednom godišnje svedemo račune i sagledamo situaciju apropo položaja žena, ali i prilika da me taj datum podsetii da zagrlim sve one važne žene u mom životu i
kažem im HVALA.

Šta bi država trebalo da promeni kako bi se realno, a ne samo deklarativno, unapredio položaj žena?

Spisak je dugačak, ali pre svega mislim da bi trebalo da se unapredi sistem koji bi smanjio stopu femicida i uticao na smanjenje porodičnog nasilja. Pre svega prevencija u vidu edukacija mladih, a onda i sistemska podrška ženama koje kroz to prolaze. Druga tema bi svakako mogla da bude pozicija žena preduzetnica. Prosto mi je neverovatno da umesto da budu nagrađene jer su se osmelile da zaplove u preduzetničke vode, te žene budu sputane kad požele da se ostvare kao majke.

Intervju uredila: Milica Stojanović Kostić

Boriti se za ravnopravno ophođenje, a posebno u ruralnim sredinama kakva je Gračanica, sve je sem lak posao. Neophodna je hrabrost, znanje, veština i istrajnost da biste u “muškom svetu” mogle da ostvarite svoje snove. Zato je naš izbor za prvi intervju sa ženom na ovom sajtu bila Snežana Jovanović, direktorka Ansambla “Venac” iz Prištine sa sedištem u Gračanici. U intervjuu gospođa Jovanović daje odgovore koje do sada niste mogli da pročitate, o svojim privatnim borbama za jednaka prava, uvredama koje je dobijala samo zato što je žena i na koji je način sve to uspela da prevaziđe i dođe na čelo ove važne ustanove kulture na centralnom Kosovu. Ali na početku, ko je Snežana Jovanović?

Kakav je bio Vaš put do pozicije na kojoj se trenutno nalazite?

Pozvana sam da pomognem Ansamblu “Venac” jer se nalazio u mnogo lošem stanju. Na sve je ličio samo na republičku ustanovu kulture nije ličio, pa sam se prihvatila ovog izazova. Mislila sam da ću u “Vencu” biti godinu dana i da ću brže rešiti probleme. Ali tu sam već 10 godina baš zahvaljujući pojedinim muškarcima koji su napravili probleme u ustanovi, a ja sam te probleme trebala da rešim, i još uvek ih rešavam. Nije uzaludno izrečena ona narodna izreka: “Što jedna budala pokvari, sto pametnih ne može popraviti”. Ipak, uspela sam da od “Venca” napravim uspešnu ustanovu i za primer je mnogim ustanovama kako treba da se radi i razvija.

Kako ste se na tom putu nosili sa potrebom muškaraca da oni budu ti koji odlučuju?

Bilo je previše muškaraca koji su hteli da odlučuju, a u stvari su samo hteli da budu prvi u ustanovi po hijerarhiji a ne da se prihvate posla. Mnogi takvi vide mesto direktora koji samo čijuka sa sekretaricom u kancelariji, šeta u odelu na nekim sastancima i usput ispija viski na račun firme. Još uvek ima u “Vencu” nekoliko “muškaraca” koji kažu da u “Vencu” ništa ne valja i da ja loše vodim ustanovu. Oni se grabe za mesto direktora ili šefa sektora i misle da će više puta ponovljena laž da ništa ne valja postati istina. Ne žele da prihvate da je” Venac” jedna od najboljih ustanova kulture u Srbiji, i da takvu ustanovu predvodi žena, i to po svaku cenu žele da sruše, zbog ličnog ega a i ličnog interesa. Bilo je previše muškaraca koji su mi pravili probleme i sputavali me u poslu da ovu ustanovu stavim na čvrste noge i da se njome narod i država Srbija ponose. Ipak svi ti neki muškarci nisu uspeli u toj nameri. “Venac” je sada veoma uspešna ustanova Ministarstva kulture Republike Srbije. Ja volim da kažem “Venac više niko ne može da rasplete”.

Sa kojim nepristojnim komentarima ste se na putu do ličnog uspeha susretali i kako ste se sa njima nosili? Kroz osmeh ili uz drzak odgovor?

Prvi obavezan nepristojan komentar koji svaka žena može dobiti je “ku**a”. To je komentar koji dobijam redovno od svih zavidnih muškaraca, a to su u stvari komentari “muških ku**i”, koji na žalost svih nas bitišu među nama, i koji se redovno “prodaju” za sve i svašta, i najmanje su “muškarci”. E oni takvi komentarišu i mene i sve žene koje žele da rade i da zarade svoju platu, a i koje žele da učine nešto dobro za svoje društvo. Reči “luda žena” i “nenormalna” su već postale normalne u rečniku muškaraca prema ženama poput mene. Ja sam se uvek suprostavljala muškarcima koji greše u poslu i nisam ih se bojala. A oni ne znaju kako da odgovore na moje konstruktivne napade pa sebi daju za pravo da me vređaju. Nepristojne komentare sam prihvatala i kroz osmeh i kroz drzak odgovor, uvek oba. Ali uvek! Međutim, nisam trošila puno vremena na silne uvrede. Protiv nikog nisam podnela tužbu za uvredu časti iako su postojali pravni osnovi. Da sam previše vremena trošila da odgovoram na silne uvrede ne bih imala vremena da pozavršavam svoje poslove. Dok su bacali kamenje na mene ja sam ga uvek otresala sa leđa i nastavljala da idem dalje svojim putem.

Koji je Vaš savet ženama koje imaju znanja i veština da ostvare svoje snove, ali nemaju dovoljno hrabrosti?

Žene treba da pronađu hrabrost u sebi i da ostvare svoje snove. Ako one ne žele da pomognu sebi onda niko ne može da im pomogne. Treba da shvate da one same sebi treba da budu najveća podrška. Naravno da je lepše i lakše kada postoji podrška, ali ne treba da se oslanjaju na tuđu podršku i pomoć.

Jeste li Vi ispunjeni na poslovnom planu?

Zahvalna sam što mogu da radim i doprinosim u svom poslu. Srećna sam uvek kada uspešno završim poslove, a to bi moglo da se tumači i da sam ispunjena na poslovnom planu. Međutim, ja znam da mogu više. Zato uvek i radim više, pa se bavim i drugim poslovima volonterski.

Kako se žena nosi sa određenom količinom “moći“ koju joj „daje“ pozicija na kojoj se nalazi?

Živimo u muškom svetu. Nema puno žena na pozicijama. Ja reč “moć” mrzim pa bih radije to tumačila kao pozicija sa većim odgovornostima. Svaka pozicija ima određenu količinu odgovornosti, i upravo te odgovornosti određuju težinu pozicije. Teže i veće odgovornosti koje ima osoba (žena) na poziciji govore puno o njenoj sposobnosti, a ne moći. U našem okruženju žene se previše boje pozicije i odgovornosti, ujedno i te moći koju mogu da imaju u društvu. A to je mnogo loše. Nisu dovoljno hrabre, a radije bih rekla da ne žele da gube vreme i to je češći odgovor za prisustvo žena na pozicijama. Mnoge žene koje znam radije idu da tri sata sređuju nokte nego da pola sata raspravljaju na temu koja je bitna za društvo i okolinu gde žive. Svi pripadamo ovom društvu i zato svi treba da preuzmemo odgovornost.

Kako su izgledala „sputavanja“ od strane muškaraca sa kojima ste imali poslovne odnose?

Napadali su me raznoraznim lažima gde god su stigli. Prijave sastavljene od laži podnosili su počev od mog nadležnog ministarstva pa do poliicije. Vređali su me, provocirali, pretili mi, oštećivali auto, krali mi dokumenta… Na poslu su čak dvojica muškaraca fizički nasrtala na mene, jedan čak gađao staklenom flašom (I nije me pogodio), obijali mi kancelariju, uništavali imovinu… Svega i svačega je bilo. Ukratko, imala sam posla sa raznim budalama. Mogu knjigu napisati o tome, mada bi film bio bolja opcija i veoma je moguć u budućnosti.

Kako su se muškarci, koji su bili na višim pozicijama, koje ste sretali u poslovima kojima ste se bavili do trenutnog ophodili prema Vama? Da li je više bilo korektnih ili nekorektnih?

Pa više je bilo nekorektnih, ali ove korektne odnose radije pamtim a ovih drugih se nerado sećam.

Jeste li imali slične situacije sa zaposlenima kojima ste Vi nadređeni?

U mom kolektivu je taj procenat u startu kada sam postala direktor bio mnogo gori i veći ali vremenom se mnogo poboljšao, a za to je zaslužno sprovođenje zakona u ustanovi, pa je vremenom postalo nebitno da li je direktor žena. Većina je shvatila da za svakog treba da bude bitno da se bavi svojim poslom i svojim obavezama, a ne da li direktor nosi suknju ili pantalone.

Da li je žena ženi vuk ili najbolji prijatelj?

Meni su žene bile i jedno i drugo. S obzirom da još uvek živimo u muškom svetu više sam imala muških neprijatelja tj. vukova.

Koliko je teško ženi u ruralnoj sredini da se posveti karijeri? Kako je bilo u Vašem iskustvu?

Pa u ruralnoj sredini je uvek teže ženi. Takvo okruženje kao da još nije ušlo u 21. vek, i ženu i dalje doživljava kao osobu za pranje sudova i veša, bez prava glasa. Ja živim u Kišnici koja je tako mala i nekako bila izolovana od tog ruralnog sveta oko mene, zato sam uvek bila gluva na mnoga ograničena shvatanja. Moji roditelji su verovali u mene – svoju ćerku, i sve su što su mogli pružili su mi u životu. Roditelji su mislili da ću postati advokat, nastavnica u školi me je nagovarala da budem arhitekta, a ja sam postala diplomirani ekonomista, i to ekonomista koji se bori za pravdu i koji stalno želi nešto da gradi i stvara.

Da li ste nekada bili žrtva bilo kakvog vida nasilja?

Da nisam pružala otpor raznoraznom verbalnom i psihičkom nasilju, donekle i fizičkom, i da se nisam branila uvek, sigurno bih bila žrtva. Pružanje otpora i borba su od mene napravile borca, a ne žrtvu.

Zalažete li se za ravnopravnost i kako to činite?

I u privatnom životu i na poslu svakodnevno to činim, motivacijom ali i pritiskom da se žene iz mog okruženja više uključe i doprinose sebi i društvu. Navešću jedan banalan primer: žene iz mog okruženja koje ne voze auto pritiskam da počnu da voze, a prijatelje čije žene ne voze nagovaram da ne voze svoje žene na posao ili u šoping kako bi ih naterali da “provozaju”.

Podržavate li rodno osetljivi jezik ili smatrate da poštovanje istog nije neophodno na putu borbe za jednaka prava?

Podržavam rodno osetljiv jezik ali meni lično to ne predstavlja veliku osnovu za prisustvo i poštovanje jednakih prava. Dela su ta koja pokazuju prisustvo jednakih prava, a ne obične reči na papiru. Mnogo je bitnije da se omogući da se žene osećaju slobodno i sigurno u ovom svetu koji je i dalje muški svet. Da žene uživaju sva prava kao muškarci. Mnogo je bitnije da žene nisu “kućni robovi” muškaraca, da nisu žrtve nasilja, da nema ubijenih žena od strane muškaraca.

Kakva je Vaša reakcija na nasilje nad ženama koje se dešava u Vašoj okolini?

Pomogla sam jednoj ženi da se izvuče iz porodičnog nasilja, od nebrige svojih roditelja koji su gledali to nasilje, naučila je da se bori sa institucionalnim nasiljem, terala je da uči, podučavala je da bude hrabra, pravedna i svoja. Ta žena je sada samostalna i srećna, a ja sam zadovoljna što sam njoj mogla da budem prijatelj, a ne vuk. Ona nije jedina kojoj sam bila prijatelj i zahvalna sam Bogu za sve prilike u životu da budem Čovek.

Ima li žena u Gračanici pravovremenu zaštitu policije kada prijavi nasilje?

Žena nema adekvatnu zaštitu policije u Gračanici. U mnogim slučajevima je nema jer previše je nestručnih i neodgovornih policajaca u policijskoj stanici u Gračanici. Većina policajaca u toj stanici smatra da im je jedini posao pisanje saobraćajnih kazni. Ovo govorim iz ličnog iskustva i kao neko ko radi kao volonter za tu policiju u ime Lokalnog odbora za javnu bezbednost. Navešću samo tri primera: jedna žena je morala da prijavi policiju u Policijsku upravu da bi ozbiljno shvatili njene prijave za nasilje, druga žena je tražila od mene lično da prijavim njenog muža za nasilje jer njenu prijavu ne prihvataju jer su neki policajci prijatelji sa njenim mužem, treća žena koja je prijavila nasilje nikada nije kontaktirana za slučaj I nikada nije procesuiran.

Šta je, po Vašem mišljenju, neophodno hitno uraditi kako bi se podigla svest javnosti o značaju ravnopravnog položaja polova? A šta bi bio predlog za dugoročni rad?

Pošto se na porodice ne može do kraja osloniti u tom podučavanju treba uključiti škole, gde treba decu podučavati o značaju i poštovanju rodne ravnopravnosti. Poštovanje rodne ravnopravnosti u sistemu bez zakona ne može da se sprovede. Zato strogo poštovanje zakona i stroge kazne su stvari koje će naučiti ljude u sistemu za poštuju rodnu ravnopravnost. Sa druge strane u nekim delovima sistema zakoni omogućavaju poštovanje rodne ravnopravnosti ali postoji velika nezainteresovanost žena da budu uključene u ključne sisteme u zajednici.

Kako obrazovni sistem može da utiče na bolji položaj žene u društvu?

Mnogo može da utiče. Upravo je on i doprineo boljem položaju žena u društvu. Obrazovana žena sama sebe može da zaštiti i ujedno omogući sebi bolji položaj u društvu.

Jesu li žene svesne svojih prava?

Generalno žene kao da nisu do kraja svesne svojih prava. Mlađe žene su svesnije toga, pa čak se dešava u nekim situacijama da ta svoja prava i zloupotrebljavaju, što je veoma loše za generalnu borbu za prava žena.

Šta je prioritet: edukacija, ekonomsko osnaživanje ili zaštita žena u sredini u kojoj živite i radite?

Sve tri stvari su prioritet u našoj sredini. Za mene su sve tri na prvom mestu.

Vaša poruka ženama je…

Žene, nemojte biti samo žene!