Ako na ulici upitate bilo koga da li podržava nasilje nad ženama, svako će reći “naravno da ne”, ali će zato čim okrenete leđa uslediti: „ali ponekad treba da se istrpi“. Žene koje su odlučile da kažu “ne, dosta je, ovo više ne funkcioniše , ja ne želim do kraja života da bude sa osobom koja me ne voli” su sada razvedene žene i jedna su od najugroženijih kategorija društva. One su uvek na samoj margini, na udaru su osuda i omalovažavanja jer :“ko je terao“, „što nije čuvala brak“, „sebična je“. Ipak, niko ne zna kako je njima zaista, jer ih niko i ne pita. Mi smo pitali dve žene, koje su želele da ostanu anonimne (verovatno vam i to dovoljno govori o tome koliko su diskriminisane), jednu sa centralnog Kosova-iz Gračanice, a drugu iz Beograda – kako izgleda biti razvedena žena sa decom u ovim sredinama.
Biti razvedena žena na Kosovu, u srpskim seoskim sredinama, danas je jako teško, kaže jedna od naših sagovornica.
“Sam čin odvažiti se na to i krenuti tim putem, znači biti sam. Prvo se javlja onaj strah, kako ću sada sama, kuda sad???? Jako mi je interesantna promena u ponašanju ljudi u zavisnosti od bračnog statusa. Parovi imaju prijatelje, porodična druženja, proslave, sve se nekako podrazumeva. I kada je pakao u braku, i kada su svađe, sve se to sakrije velom tišine, scenskom šminkom i druženja se odvijaju, nezavisno od (ne)zadovoljstva učesnika. Tu su svi i za dobro i za loše, ponajviše za izvrtanje prljavog veša. E, kada se jedan brak okonča, uvek se biraju strane. Muškarci mahom prolaze bez većih posledica (u smislu etiketiranja) kakva god bila njihova uloga(zlikovca ili žrtve)”, navodi naša sagovornica iz Gračanice.
Kako dalje objašnjava nakon razvoda u težem položaju su žene u odnosu na razvedene muškarce jer one postaju “knedla u grlu koja svima smeta”.
” Žene ih doživljavaju kao pretnju jer sada je slobodna, oteće mi muža, muškarci kao opasnost jer podstaknuće i moju ženu da ne trpi i razvede se, bliski prijatelji kao teret jer tražiće pomoć, ne može sama, ali možda je najmizernije što pojedinci daju sebi za pravo i da se nepristojno nude, jer- ona nema izbora”.
Što se Beograda tiče situacija je malo drugačija. Biti razvedena žena u ovom gradu nije toliko izazovno u smislu osude sredine ali je svakako teško po pitanju obaveza prema detetu, ističe naša druga sagovornica.
“Biti samohrana majka je teško, u smislu da ne možeš u svakom trenutku odraditi neke najosnovnije stvari, npr. odlazak u radnju jer to zahteva vođenje deteta takođe. Moraš da obučeš dete i vodiš sa sobom i sve traje duže. Nisam videla diskriminaciju, kao što je bio slučaj pre dvadesetak godina kada su samohrane majke/očeve gledali kao neostvarene, jadne ljude koji su ne znam ni ja šta napravili”, priča naša sagovornica iz Beograda i dodaje:
Uglavnom se susrećem sa podrškom ljudi, pogotovo majki koje su u brakovima i koje se na neki način dive jer sve vezano za dete radim sama, od vođenja na treninge, u vrtić, do lekara, zubara.”
Ipak bilo je situacija kada kolege sa posla nisu imale razumevanja za ovu mamu iz Beogarda.
“Jednom prilikom sam, u koroni, svom šefu rekla da ne mogu da odradim neki tekst odmah jer je dete od 3 godine sa mnom i ne mogu da se fokusiram, na šta mi je on odgovorio da ga to ne zanima i da svi imaju nekog pored sebe (inače, on nije roditelj) pa rade. U tom trenutku, još troje slobodnih kolega bilo je u mogućnosti da napiše isti tekst, ali je tog dana on izabrao da maltretira mene”, priča nam ona.
Razvedene žene sa decom svojim partnerima češće zameraju to što ne provode dovoljno vremena sa decom nego to što neisplaćuju alimentaciju. To je slučaj i sa našim sagovornicama. Mama sa Kosova dobija 70 evra, a naša sagovornica iz Beograda se sa bivšim partnerom oko novčane naknade dogovara se pod parolom ‘daj koliko daš’.
“Novčana nadoknada meni nije toliko važna koliko bih volela da se otac više fizički angažuje, a iz svog i iskustva mojih prijateljica, očevi uglavnom ‘žive svoj život’ i decu viđaju onoliko koliko moraju. Svaka čast izuzecima”, navodi mama iz Beograda.
Sličan je slušaj i sa našom sagovornicom sa Kosova, koja navodi da očevi ne samo da bi morali da se više angažuju, već i da više poštuju angažovanje majke.
“U suštini to je samo odlazak na par dana kod njega i tu je sva briga oko deteta. To kad je bolesno,i ako dođe vreme za odlazak kod njega uvek bude “ozdravi pa se vidimo”. Da se razumemo meni je svakako bolje da je tu kraj mene, nego da razmišljam kako je ima li veću temperaturu. Ali ne postoji ni ponuda da zajendo podelimo brigu o prehlađenom detetu. O ostalom da ne pričam, rad oko domaćeg, odlazak na druge aktivnosti. Ja”, kaže naša sagovornica sa centralnog Kosova i dodaje:
“Briga o detetu nije samo kupiti mu patike, igračke. Ljubav ne možeš kupiti. Briga o deci je mnogo veća jer ono će igračke i patike prerasti, ali će uvek pamtiti ono sakriveno blago koje tražite nedeljom popodne, ona čudovišta koja terate samo vama poznatom tehnikom u vidu nekog indijanskog poglavice, e taj osmeh na njihovom licu- to nema cenu. Ili ona pitanja zašto neko drvo ima bodlje? Pamtiće one kreativne doručke kada neće da pojede jaja, pa mu vi od istog napravite sunce i taj osmeh ogreje vas. Sa decom treba raditi, pričati, jer ono što im sada usadimo u te male glave, to će pamtiti.
Na pitanje kada im je bilo najteže naše sagovornice kažu:
“Emotivno mi je bilo najteže kada smo na nekom događaju gde su mama i tata zajedno sa decom, a ja sama, mada sam to prevazišla i sada to smatram svojim plusom”, navodi mama iz Beograda i dodaje:
Mislila sam da neću imati boljeg od njega, da ću biti sama, samopouzdanje mi je bilo potpuno poljuljano. Međutim sada sam naučila da živim sa tom samoćom i pronašla sam sreću u tome. Samopouzdanje je došlo samo od sebe posle samoprihvatanja i sada mogu da kažem da sam istinski srećna, zdrava žena sa istinski srećnim, zdravim detetom.
“Kod mene je to bio strah. Strah kako će dete prihvatiti novonastalu situaciju i kako objasniti šta se desilo i sačuvati tu malu glavicu od svega. Ali ako je dete svesno nekih stvari koje je čulo i videlo onda lakše prebrodite. Teško je bilo i neprihvatanje najbližih”, navodi sagovornica sa centralnog Kosova.
Naše sagovornice vam poručuju:
“Ne čekajte da se stvari poprave, jer neće. Pričam o krupnim stvarima, ne o tome zašto je neko danas zaboravio da kupi jogurt. I učite decu, pogotovu ćerke da ne trpe ništa i da uvek imaju gde da se vrate. Ta sigurnost kada ti neko kaže TU SAM UVEK ZA TEBE I UVEK MOŽEŠ DA RAČUNAŠ NA MENE mnogo znači i samim tim stvara sigurnost kod deteta da sutra ima oslonac i podršku DA NIŠTA NE TOLERIŠE! Isto važi i za muškarce i oni će sutra imati žensko dete, pa neka se ophode onako kako bi voleli da se neko ophodi prema njihovoj ćerki.”
Ne zavaravajte se da je bolje ostati zbog dece. Kad se na decu odrazi, kasno je.
poruka je naše sagovornice iz Gračanice.
“Kad sam ostavljala supruga, bila sam nesigurna, uplašena, mislila sam da neću moći finansijski da izdržim samostalan život sa detetom, mislila sam da nemam kud. Možda sam imala tu sreću u vidu prijatelja koji su mi se na početku našli u svakom smislu. I evo sada, 5 godina kasnije mogu da kažem da je to je bila najbolja odluka koju sam donela u životu. Sada sam samostalna, radim za duplo veću platu, dete ima sve što mu je potrebno, a najbitnije je što ima srećnu majku pored sebe.”
Poruka svim ženama, a i muškarcima je da ne ostaju u toksičnim odnosima ukoliko nisu srećni. Sačuvana porodica bez sreće i poverenja, uz konstantne svađe, varanja i tome slično, nije sačuvana porodica i pogubna je za decu. Nemojte se voditi ni sa time ‘Šta će reći ljudi’! Neka kažu šta hoće, ionako ne živite od njihovih reči, jurite svoj mir i sreću koja vas možda čeka pred vratima, a vi ne vidite zbog odnosa u kojem tonete.
poručuje vam naša sagovornica iz Beograda.
Ako išta treba dodati ovom tekstu je prosta rečenica sa mnogo značenja da zapravo razvedene žene sa decom ovom dvoličnom, patrijarhalnom društvu najviše smetaju jer mogu sve same i za to imaju neophodnu snagu i volju. Druge žene su, nažalost, ljubomorne jer one nemaju tu snagu, a muškarci su njome zastrašeni.
ŽENSKI INFO 