Beograd: Mentalno zdravlje i dalje tabu tema

Piše: Teodora Kostić

Adolescenti u gradskim sredinama sve češće traže stručnu pomoć u suočavanju sa izazovima savremenog doba. Dve devojke N.V (18) i B.B. (21) iz Beograda za naš sajt govore o svojim iskustvima i izazovima u očuvanju mentalnog zdravlja nakon što su se od specifičnih psiholoških stanja lečile u dnevnoj bolnici za adolescente na Insitutu za mentalne bolesti u Beogradu. Kako kažu današnja omladina suočava se sa drugačijim problemima od nekih ranijih generacija, te da roditelji ne mogu uvek da budu adresa za pomoć.  

Osamnaestogodišnja N.V. iz Beograda smatra da je za određene probleme neophodna stručna pomoć, ali da se mnogi na traženje iste teško odlučuju zbog predrasuda.

“Prvi korak je uvek najteži jer živimo u državi gde je mentalno zdravlje i psihijatrija i dalje tabu tema. Ljudi koji posećuju ustanove za mentalno zdravlje nazivaju se ludacima, a drugi ljudi ih se plaše i izbegavaju ih. Tako da je veoma teško i trebalo mi je par godina da skupim hrabrost i potražim pomoć”,

navodi N.V. za naš portal.

Mnogi se tinejdžeri bore sa mišlju da je to što ne mogu da se nose sa pojedinim osećanjima zapravo veliki poraz, ističe naša druga sagovornica dvadesetjednogodišnja B.B.

“Ako ideš kod psihologa već misle da sa tobom nešto ozbiljno nije okej, ako odeš kod psihijatra ili ne daj Bože piješ lekove onda si potpuni ludak i nema ti spasa. Drugi ljudi uglavnom izbegavaju da razgovaraju a kamoli da se druže sa tobom”,

navodi B.B. i nastavlja da govori svoje iskustvo:

“Kad sam otišla prvi put kod psihijatra i kad sam rekla to na glas, govorili su mi: “ma šta ti ideš tamo, sa tobom je sve u redu”, ili “ma dobro ajde šta, ti si samo malo nesrećna u ovom momentu, svima to nama dođe, to ti je zimska depresija”, i ono najčešće “nije to za tebe ne treba to tebi”. Tad sam videla koliko ljudi imaju deformisano mišljenje o ovoj temi.”

Kada adolescenti svojoj okolini saopšte da imaju određene probleme da im je neophodna stručna psihološka pomoć, roditelji ali neretko i ostali članovi porodice uglavnom sa neodobravanjem i zaprepašćenjem gledaju na to, a osnovni razlog je pogrešno tumačenja ove i dalje tabu teme.

„Podrška porodice je u mom slučaju varirala. Kada sam krenula sa lečenjem bili su tu za mene. Međutim kako je vreme teklo a lečenje postalo intenzivnije, samim tim i izostajanje iz škole, nisu bili neka podrška. Ali u tome su pomogle grupe roditelja, koje služe za podršku roditelja čija deca imaju probleme. Tako da je to još jedan pokazatelj da je bitno potražiti pomoć čak i za roditelje jer nekad ni oni ne znaju da se snađu u svemu tome. Veoma malo mojih prijatelja je znalo za moje lečenje, ali oni koji su znali bili su velika podrška. Kada prolazite kroz proces lečenja , vi se naravno menjate na bolje i samim tim ćete ljude koji nisu pravi prijatelji i kojima je odgovarala vaša gora verzija izgubiti, ali ne padajte u očaj zbog toga jer sebi treba da budete na prvom mestu“, objašnjava N.V.

Ja sam imala stvarno veliku podrsku porodice i prijatelja, mislim da je to i jako bitno, jer znam koliko sam se u tom momentu osećala kao njihovo razočarenje. Mama mi je terapeut i onda dođem ja i osećam se kao najveći neuspeh u njenom životu. Od kad sam bila mala dosta smo pričale o tome kako se osećam, ali nikada nije mogla prema meni da se postavi kao terapeut i ima racionalno mišljenje. Ona je i prva osoba koja mi je rekla da se obratim nekom stručnom ko mi nije rod. Drago mi je sto sam imala nju kao podršku i sto je bila tu da me usmeri, jer ko zna, možda se nikome ne bih ni obratila“, priča B.B.

I kada smognu snage da i pored osude sredine, pa čak i porodice, potraže pomoć, čeka ih veoma težak put na kojem je pre svega važno otvoreno govoriti o svojim osećanjima.

“Otvoriti se nekome i steći poverenje je bar u mom slučaju bilo veoma teško. Još kao mala sam izgubila dosta poverenja u ljude i mislila sam da će me uvek ostaviti ako pokažem bilo koju emociju osim sreće. Trenutno mi je dosta lakše da pričam kako se osećam ali samo svom bezbednom krugu ljudi”, kaže N.V.

Ako na kraju istraju u nameri da redovno posećuju seanse i potrude se da na njima koliko je moguće budu otvorene, kako kažu naše sagovornice, čeka ih velika nagrada a to je izlečenje.

„Meni je lečenje veoma pomoglo. Ali to je dugotrajan proces i ne može se očekivati da se sve preko noć i promeni. Išla sam na psihoterapije 9 meseci, od čega je par meseci trajalo uspostavljanje poverenja. I tek nakon toga mogla sam potpuno da se otvorim i dozvolim mom terapeutu da mi pomogne. Uz to sam imala i farmakoterapiju koja je takođe pomogla. U dnevnoj bolnici za aolescente sam bila 6 meseci i to je bila najbolja odluka u procesu mog lečenja, tu sam postigla najveci napredak. Lečenje i dalje traje, idem na razgovore na dve nedelje i to mi dosta pomaže. Stekla sam puno poverenja u svog lekara i on svoj posao radi sa puno razumevanja ali i ljubavi“, zaključuje N.V

Kad sam krenula na terapije, prvih mesec dva bilo mi je gore nego što je bilo pre zato što sam počela da otkrivam dosta nekih stvari o sebi. Pronašla sam uzroke svih tih neprijatnih osećanja. Učila sam kako da živim ispočetka, kako da reagujem u datim situacijama, kako da osećam. Posle nekog vremena to samo postane navika. Kad god sam se osetila dobro osećala sam i krivicu jer sam toliko lošeg nanela svojoj porodici i prijateljima da ne zaslužujem da se osećam okej. Posle dužeg vremena osećanja patnje, tuge, postaneš nekako i zavistan od toga. I dan danas stanem i kažem sebi dobro je sve je u redu, ali kao da mi fale dani da ne ustajem iz kreveta i gledam prazno u jednu tačku i jedem sedamnaesti čips tog dana, ali vremenom ta zavisnost prestane. Meni je više puta došlo da samo odustanem od svega toga, ali i dalje je bila tu neka želja koja mi govori da ustanem i radim dalje“ , poručuje dvadesetogodišnja B.B

Važno je i napomenuti da žene češće oboljevaju od mentalnih poremećaja zato pitajte majke, bake, sestre, drugarice kako su i neka vam to postane svakodnevna rutina.

Niste sami i nemate čega da se stidite, jer je svako vaše osećanje bitno. Vi ste bitni i zaslužujete da živite i osećate se dobro, zato potražite pomoć na vreme.