Na značaj dojenja sve nas češće podsećaju stručnjaci,ali prekid dojenja je i dalje tema koja spada u domen „ženskih saveta“ koji se prenose s kolena na koleno. Međutim, kao i svaki drugi proces kroz koji žena prolazi prekid dojenja predstavlja veliki izazov za majku i bebu, te ukoliko mu se ne da dovoljno vremena može imati posledice po oboje. Mnoge mlade mame nalaze se pred ovakvim izazovom a jedna sa kojom smo mi razgovarali dojila je bebu više od dve godine kada je odlučila da je vreme da prestane. Ona je na Instagramu poznata kao Fotkalica, a u stvarnom životu je Milica Karan.
Milica Karan, poznatija kao Fotkalica je diplomirana umetnica iz oblasti kamere. Još za vreme osnovnih studija na FDU u Beogradu, počela je da stiče znanje i iskustvo kroz praksu na filmskom setu. Najpre na poziciji trećeg, pa drugog asistenta kamere, potom i na ostalim pozicijama, od čega joj je najdraža bila pozicija šarfera (eng. Focus puller) na kojoj je u Srbiji osim nje radila još samo jedna koleginica.
Paralelno sa radom u filmskoj industriji, od 2016. je i preduzetnica u oblasti produkcije audio-vizuelnog sadržaja, sa fokusom na sadržaj za digitalne medije. Posle 10 godina rada na filmu ostvarila se i kao majka, što je bio jedan od razloga da se povuče iz filmskog sveta. Danas se, nakon porodiljskog odustva, vraća kreativnom radu kroz sopstvenu produkciju, nudeći podršku ženama preduzetnicima da u snimanju video kurseva i online edukacija uživaju, budu efikasne, opuštene pred kamerom, izgledaju autentično, samouvereno i stručno na video snimcima kakve i jesu uživo u direktnom kontaktu sa klijentima.
“Isključivo dojenje u prvih šest meseci bebinog života. Sa punih šest meseci, pa sve do navršene druge godine ili duže, druga hrana treba da dopunjuje ishranu majčinim mlekom.Sa dojenjem bi trebalo početi u toku prvog sata po rođenju; podoji bi trebali da budu “na bebin zahtev”, uvek kada beba traži i danju i noću i potrebno je izbegavati flašice i cucle (varalice). Osim trenutnih prednosti dojenja za decu, dojenje ima uticaj i na zdravlje kasnije u životu. Kod osoba koje su dojene se često javlja niži krvni krvni pritisak kao i niži nivo holesterola, imaju manji rizik od gojaznosti i dijabetesa tipa dva. Postoje i dokazi da dojene osobe imaju viši nivo inteligencije na testovima kojima se ona meri.”
Svetska zdravstvena organizacija
Milice, dojenje je izazovno samo po sebi, ali šta je sa prekidom dojenja, koliko je ova tema zastupljena?
Rekla bih, makar u mom okruženju, da se o prekidu dojenja ne govori dovoljno niti u velikoj meri kao o uspostavljanju laktacije, edukaciji o pravilnom dojenju, dojenju u javnosti i dr. O prekidu dojenja se najčešće govori u kontekstu ‘’Dojenje traje dok mami i bebi to prija.’’ i ‘’Kad misliš da prekineš dojenje? On je već veliki’’. Jedni ti ‘’daju blagoslov’’ majkama da to traje dokle god, dok drugi stavljaju pritisak na majku da je već kriva jer odavno je trebalo da prekine. Niko skoro ne stavlja fokus na to kako prekid dojenja izgleda, na to da nije reč o jednoj tački u vremenu nego o procesu koji traje neko vreme, ima uspone, padove, emotivne i fizičke izazove, pomešana osećanja, suprotne i suprostavljene potrebe.
Čemu nas uče, ko nas uči, koliko je to ispravno i u skladu sa našom majčinskom prirodom?
Mene odavno niko ne uči. Odgovornost da nešto naučim je na meni, kao i
odgovornost čije znanje, savete i sugestije slušam. Ja sam ta koja uči od ljudi koje odaberem. Ono što sve vreme radim, jeste da osluškujem sebe, svoje telo, proveravam kako reagujem na svaku informaciju koja do mene dođe, proveravam kako moje dete reaguje. Mislim i da nismo svi na istom stepenu bliskosti sa majčinskom prirodom. Ja sam na nivou koji mi nalaže da slušam svoje telo i telo mog deteta ispred svake tehnike, metode i alata. Ne verujem u univerzalna rešenja. Ne verujem u postojanje jednog načina koji odgovara svima kao najbolji način. Npr. ako postoji nekoliko načina da se prekine dojenje, za mene su to samo smernice, putokazi, ka čemu krenuti prvo, na šta obratiti pažnju, ali u svemu tome imam potrebu da pronađem svoj način,
naš način, ono što za mene i moje dete najbolje radi. I to najbolje radi svako za sebe treba da definiše. Za nekoga je najbolje ono što je najbrže, za nekoga ono sa najmanje plakanja, za nekoga nešto treće.
Koliko je podrška partnera važna i šta ako partner nije prisutan? Na koliko je to dodatnih nivoa teže?
Podrška je u životu jako važna, za bilo šta što radimo. U vremenu u kome su razvodi tretiraju kao normalna društvena pojava koliko i samo sklapanje braka, možemo se praviti da je biti samohrani roditelj nešto što funkcioniše, ali ne možemo da se ne zapitamo kako funkcioniše. Nemati partnersku podršku je na svim nivoima teže, od toga kad treba iz auta do stana izneti 3 pune kese namirnica i dete bez lifta, pa do prekida dojenja, ako se držimo te teme. Takođe, prisustvo partnera ne garantuje nam i prisustvo partnerske podrške. Postoji ta siva zona u kojoj su vidim mnoge mame u mom okruženju. Imati partnera formalno ne znači imati podršku, kao i što ne znači da je podrška koju nam partner pruža upravo ona koja nam je potrebna. Konkretno, kod prekida dojenja, za neku mamu je podrška da njen partner uveče uspava dete umesto nje
kako bi se ukinuo noćni podoj, dok za drugu mamu u istoj situaciji dok ona mazi dete u krevetu, ne daje dojku, nudi detetu drugu vrstu nežnosti i razmene koja će postati njihov nov način uspavljivanja, podrška može biti da partner leži tu u mraku sa njima i mazi nju po leđima, grli je, drži za ruku i bude tu za nju, dok je ona tu za dete.
“Majčino mleko je idealna hrana za novorođenčad i decu. Ono pruža bebama sve hranljive sastojke koji su im potrebni za zdrav i pravilan razvoj. U potpunosti je sigurno i sadrži u sebi antitela koja pomažu detetovom telu da se zaštiti od čestih dečijih bolesti – kao što su dijareja (proliv), upala pluća, koje su dve najčešće bolesti uzročnici smrti širom sveta kod beba. Majčino mleko je dostupno i pristupačno što detetu garantuje adekvatnu hranu u svakom trenutku.Dojenje je takođe dobro i za mame jer umanjuje rizik od raka dojke i jajnika kasnije u životu, pomaže ženi da povrati svoju predtrudničku telesnu težinu, i smanjuje mogućnost gojaznosti.”
Svetska zdravstvena organizacija
Šta je sa ženom u mami?
Kako pomiriti u sebi mamu, preduzetnicu i maštalicu? Da li se snovi prekidaju radjanjem ili postoji ponovno radjanje žene nakon što postane majka? Da li je to neka nova snaga?
Rađanjem se nije rodila nova žena. Rodila se majka. Majka, to je samo jedna od uloga koje u meni žive. Kad kažem uloga, ne mislim da se pretvaram da sam nešto. Svi mi u sebi imamo svoje uloge, svoje identitete koje puštamo da žive svaki u svom okruženju, situaciji, životnoj dobi i dr. Moj identitet
majke je od mene zahtevao da ga negujem, osluškujem, gradim baš kao i moju bebu. To je značilo da moji drugi identiteti idu na malu pauzu, da im neću svima biti posvećena svakodnevno, da nekima možda neću moći da se posvetim ni jednom mesečno, ni jednom u prvih 6 meseci ili ni jednom dok moje dete ne krene u vrtić. Identitet majke sa sobom nosi i novu dimenziju umora (fizičkog, psihičkog, emotivnog) i novu dimenziju snage. Kako je to rekla Nataša Kovačević (Njezvanova) ‘Gde se puniš i prazniš na istu utičnicu – to je majka’. Kako dete raste, postaje samostalnije, tako i moj identitet majke raste, sazreva, manje se prazni, više se puni, drugačije balansira energiju, menjaju se prioriteti i gle čuda: otvaraju se vrata i za one druge identitete, snove, maštanja. Preduzetnica može da se vrati, lagano, svojim tempom. Ima mesta i za malu Milicu koja voli da slika, radi DIY projekte. Eto i one mene koja voli folklor, način da se uposle um i telo, a da sve ostane zabavno.
U kom smeru će vaš profil ići? Čime ste se do sad bavili a šta ćete dalje?
Fokus stavljam na podršku preduzetnicama priliko kreiranja video kurseva i edukacija. Cilj mi je da im olakšam prezentovanje pred kamerom i pomognem im da na svim svojim snimacima izgledaju autentično, opušteno, sigurne u sebe i to što rade, što najčešće jeste slučaj kada sa njima imam kontakt uživo, ali ne i prilikom gledanja njihovog digitalnog proizvoda. Za sada ne planiram da se vratim radu u filmskoj industriji gde sam provela 10 godina, radeći u sektoru kamere. To više nije radno okruženje koje mi prija, koje me hrani, gde cvetam, a i time što sam postala majka jasno mi je da moji kapaciteti nisu takvi da mogu da radim na filmu i da ujedno budem majka na način koji to od sebe očekujem i smatram da je mom detetu potreban. Sa filmskom scenom ću ostati u kontaktu kroz moj podcast Ne tako crveni tepih, koji će krenuti da se emituje u januaru 2024. na mom youtube kanalu i audio podcast platformama. Za početak, kroz dve epizode nedeljno, publici ću kroz priče iz svog iskustva da približim kako zaista izgleda raditi u filmskoj industriji, šta sve prethodi toj šetnji po crvenom tepihu i zašto je taj svet mnogo više (i mnogo teže) od glamura koji ljudi vide u medijima. Publici je crveni tepih plasiran kao simbol slave, a ja ću kroz ovaj
podcast da donesem sve ono što se ispod tog tepiha nalazi.
Biti preduzetnica u Srbiji veoma je izazovan posao, šta je neophodno na samom
početku?
Neophodna je svest o tome da je to posao, a ne hobi. U drugom slučaju, svest i spremnost da se ima skup hobi. Jedan od glavnih potrepština je rezilijentnost na neuspeh. Pored toga, dobro je znati pre samog početka koje je tvoje ZAŠTO? Zašto to hoćeš da radiš, zašto ti je to važno, šta ti to donosi, koliko to tebi vredi? Na početku preduzetništva je važno da je žena spremna da bude svoj direktor i svoj zaposleni, najčešće na nekoliko pozicija. Važna je edukacija i/ili mentor koji će te pratiti na tvom putu, ukazati ti unapred na moguće greške, uštedeti ti vreme i novac da savladaš lekciju koji bi naučila tom prvom ili nekoliko puta
ponovljenom greškom.
Intervju radila: Milica Stojanović Kostić
ŽENSKI INFO 