Autorksi tekst: Milica Stojanović Kostić
“Tata, izgubila sam. Ne umem to da procesuiram u svom i dalje jako mladom dečijem mozgu. Pomozi mi”.
Tata: Šamarčina!
Ovo nije proizvod dramaturgije, reč je o realnoj situaciji koja se dogodila na Tekvondo prvenstvu u Albaniji. Da ova priča ne bi skrenula tokom nacionalizma i daljih podela zadržavam pravo da me ne zanima kako se zovu i prezivaju akteri ove priče već samo ljudska briga i želja da se ovom stane na put.
Da, otac, trener tekvondo borkinje, devojčice koja je poražena na prvenstvu, da bi je kako je naveo za pojedine medije “smirio”, ošamario je jer je, kako dalje kaže ” bila jako isfrustrirana porazom”.
Ova priča nažalost previše mi je poznata, kao da je”deja vu” (već viđeno) bilo u pitanju, jer realno znam porodilje čije su ispovesti bile u tom smeru: ” Znate mnogo sam se uplašila na porođaju, pogubila sam sve koce, i onda me je lekar ili babica ošamario/la, pa su mi rekli da je to da me povrate u stanje normalne svesti”.
Takođe, priče kao što su one ispovesti žena koje je suprug nasilnik godinama zlostavljao “Znao je da mi udari šamar kada bi se svađali recimo oko njegovih postupaka, kako bi me smirio”.
Samo u patrijarhalnom konceptu, smirivanje je jednako batinanje.
E sada zamislite situacija, da se vratimo na priču o devojčici sa tekvondoa, da se ona nekada uda, i da ima problema sa mužem. I da je nakon svađe ošamari, da bi je smirio. Ona će to prihvatiti, iako može da se odbarni različitim tehnikama. Ali ne, ona će prateći model iz detinjstva, po kojem je onaj koji ju je najviše voleo šamarao da bi je smirivao, i sada to prihvatiti kao vrhunsku ljubav.
Ako se to i ne dogodi, imaće strašne posledice po mentalno zdravlje kada odraste pa će možda preći u agresiju, kojom će opravdavati svoje šamaranje drugih, kako bi ih “smirivala”.
Uloga oca i ovom slučaju i trenera, veoma je velika za devojčice u razvoju. On je obrazac po kojem sutra biramo svoje muške prijatelje, donosimo odluke, biramo životne saputnike, odgajamo svoju mušku decu. Šta mislite šta se desilo njoj koja je ovo doživela sada javno.
Moj je veliki strah šta se dešava iza zatvorenih vrata nekog kluba, njihovog doma. Šta na sve ovo kaže mama. Sme li uopšte da išta kaže.
Taj beskrupulozno-nasilnički gest u trenutku psihički i emotivno devastiranog deteta predstavlja pravi primer kako patrijarhat funkcioniše.
Još jedno se pitanje nameće u mojoj glavi, a to je zašto je devojčica njenih godina bila toliko isfrustrirana, da se bacala po podu, zbog poraza. Realno ona je vicešampionka. Koliki je pritisak na nju činjen da “mora” da pobedi, i ko je taj pritisak vršio?
To je već visok nivo očekivanja koji utiče na njen mentalni sklop.
Ali na kraju svega, ta “odlučnost” oca da javno kaže ovakav stav, to je ono što najviše plaši. Još više plaši možda to što će ga verovatno veći deo muške populacije podržati.
Moje nije da sudim, niti ovim tekstom to želim da radim, moje je da ne budem na strani mase koja će da ćuti, prećuti i okrene glavu od onoga što je “tuđa stvar”.
Ne, naša je stvar! Jer sve smo na kraju dana devojčice, devojke, žene, majke.
I znate šta, zagrljaj ima jači efekat od bilo čega na svetu.
Tata, razumi, šamari su za one koji me napadnu, ne za mene. Branite svoje devojčice nemojte ih navikavati na bol, strah, stres i pokornost!
Koštaće i njih a i vas!
ŽENSKI INFO 