Dragi Dnevniče,
Danas je 17. septembar, peti dan kampanje. I mogu ti reći — zabrinuta sam. Ne zbog sebe, već zbog činjenice da se biračicama i biračima na ovim izborima ne nudi apsolutno ništa konkretno. Ni ideja, ni plan, ni vizija. Samo prazne reči.
Ovde, u Gračanici, u srpskim sredinama uopšte, kao da je vreme stalo. Kao da je neko pritisnuo pauzu na život. Ljudi su umorni, apatični, kao da su odustali od budućnosti u ovom podneblju. I to je tako duboko depresivno.
Svi mi vodimo svoje male živote, onako kako najbolje umemo. Ali ja, uprkos svemu, i dalje osećam ogromnu količinu entuzijazma. Verujem da može da bude bolje. I da to bolje zavisi i od mene. Ne tvrdim to sama za sebe — to je nešto što mi ljudi često kažu. Pitaju me: “Odakle ti tolika volja? Kako ne odustaješ?”
Iskreno, ne znam. Ali osećam da mogu. Da želim. Da hoću. Da ovom svetu ponudim ono najbolje od sebe. Nije li to, zapravo, suština života?
A onda se okrenem oko sebe i vidim letargiju. Sve više Srpkinja i Srba ovde kao da tonu u beznađe. I donekle ih razumem. Godinama slušaju iste poruke bez smisla. Neko im stalno govori da treba da ostanu i opstanu — a onda im taj ostanak zagorča do kraja.
Tu je i taj duboko lični osećaj da manje vredimo. Da nismo dovoljno sposobni, pametni, obrazovani. Jer nas takvi predstavljaju. Godinama. Pa smo stvorili iluziju u kojoj su najgori najbolji — jer su nagrađeni i podržani.
Ali ništa od toga nije opravdanje. Nije opravdanje za nerad. Za okretanje glave. Za ćutanje.
Sećam se kada je prvi put nastao problem oko reke u Lapljem Selu. Svi su se pravili ludi. Niko nije želeo da se bavi tim pitanjem. A onda je zasmrdelo u Gračanici. I tek tada su se javili oni koji žive blizu reke. Počela su govorkanja. Ali ćud takvog čoveka je jasna — dok ne vidi problem pred svojim pragom, neće reagovati.
Eto dotle smo došli. A ovamo se busaju u prsa kao veliki „čuvari ognjišta“. Pravi patriotizam? On se ne meri parolama. On se meri time koliko se zalažeš da svima bude bolje. Sve ostalo je prazna priča. Smejurija. Sprdnja.
Vreme je za kolektivno buđenje. Niko nikada neće doći da nas spasi. Heroji možemo biti samo sami sebi.
Te pompezne priče da će se „nešto veliko dogoditi“ — najčešće znače da će se dogoditi veliki problem. Nama, koji smo odlučni da ostanemo ovde.
Ako se ne probudimo, budiće nas tišina. Tišina posle zatvaranja škola. Strah ako se zatvore zdravstvene institucije. Jer realno — sprema nam se. A od ovih do sada, kako smo mogli da vidimo, nije bilo nikakvog otpora kada su zatvarali druge institucije. Verovatno ga neće biti ni kada nam stave trake na škole i domove zdravlja.
Otvoreno sam pričala o uslovima u bolnicama i školama. Ali NJIH, shvatite već jednom — ne zanima kako naša deca rastu. Ne zanima ih kako se leče. Ne zanima ih gde se rađaju ti novi životi. Ma ne zanima ih ni kada nema osnovnog materijala za rad u tim istim zdravstvenim ustanovama.
Znate li kako i dalje opstaju na vlasti? Zato što im vi, iznova i iznova, dajete svoje poverenje. Svoje dostojanstvo. Svoje živote — da se sa njima igraju.
A sve je lako rešivo. Vrlo lako. Samo kada bi to želeli. Ali izgleda da je cilj da jednog dana svi postanemo samo statistička greška. Čak i u sredinama u kojima smo još uvek jedva većina.
Zato — nemojte da padate u očaj. Nemojte da odustanete od svog dvorišta. Nemojte da odete negde „gde će vam biti bolje“. Jer sigurna sam — nigde nije bolje od mesta gde generacije nose uspomene. One lične, najlepše. One najsvetije — porodične.
Neka ovaj dan bude posvećen razmišljanju o tome kako vi možete učiniti Gračanicu boljom. Tako se ide ka izobilju. Onom koje najviše vredi. Onom u sebi.
Sve ostalo će pojesti život. Jer na kraju — ništa od materijala, bele tehnike, privremenih ugovora nećemo poneti sa sobom. Samo ono što smo bili. I kakvi smo bili.
Čitamo se i sutra.
Milica Stojanović Kostić
kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica
ŽENSKI INFO 