Day: September 24, 2025

Dnevnik jedne kandidatkinje: Dan 12

Dan 12 – Sreda, 24.09.2025

Dragi dnevniče,

Danas sam odlučila da zamislim kako bi izledala Gračanica kada bi…

Kada bi svi putevi bili bez rupa, a vožnja bila bar malo bezbednija.

Kada bi sve ulice bile osvetljene, da se jasnije vidi ko dobacuje devojkama i ženama iz automobila koji tuda prolaze.

Kada bi se rešio problem kanalizacije u pojedinim mestima, jer to nije luksuz to je komunalno pitanje.

Kada bi reka bila čista, da ne guši svojim isparenjima.

Kada bi se smanjio saobraćaj, da nam kamioni ne jure ulicama gde nam deca idu do škole.

Kada bi imali šetalište, jer to nije ništa posebno već podrazumevano.

Kada bi nam parkovi bili uređeni i bezbedni sa novim spravama za decu, jer nam se stare raspadaju, a od đubreta, trave i raznih gmizavaca retko se ko usudi da decu bilo gde odvede.

Kada bi imali otvoreni amfiteatar sa sadržinom za omladinu, da nemaju izgovor da odlaze.

Kada bi se majke pitale za raspodelu budžeta, jer ko bolje zna o ekonomiji od prosečne mame.

Kada bi žene imale veću podršku u pokretanju privatnih biznisa, jer se sada one podržavaju onoliko koliko je potrebno da „lepo izgleda na papiru“ i u nekom izveštaju.

Kada bi deca mogla bezbedno da svojom ulicom voze bicikla, a ne da strepe od nesavesnih vozača.

Kada bi imali normalnu bolnicu, a ne kontejner.

Kada bi svi imali jednako pravo na zaposlenje, koje ne zavisi od toga da li smo smeli da iznesemo svoje mišljenje.

Kada bi porodilje imale skraćeno radno vreme nakon korišćenja zakonskog roka, jer svakoj ženi je potrebnoo mnogo više od onoga što zakon nudi.

Kada bi za novoređenu decu bila izdvojena sredstva za pomoć porodicama u prvim danima sa bebom, jer dolazak još jednog bića na ovaj svet je čudo i treba ga tretirati kao nešto posebno.

Kada bi nam javne površine bile uređene i čiste, a ne pretpane bačenim nameštajem, plastikom i staklom.

Kada bi poljoprivrednik imao veće subvencije, jer su potpuno nepravedno zapostavljeni oni koji nam donose hranu na stolove.

Ko zna još koliko bih „kada bi“ mogla da dodam, ali ostavljam i drugima da dodaju svoje…. jer moje se “kada bi” svelo na osnove dostojanstvenog života.

Svako ovo „kada bi“ apsolutno je izvodljivo i moguće i nije daleko, blizu je.

Bitno je da se samo zapitamo šta je „kada bi…“ svakog od nas.

Do sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica

Dnevnik jedne kandidatkinje: Dan 11

Dan 11 – Utorak 23.09.2025

Dragi dnevniče,
iz današnje edicije dešavanja u predizbornoj kampanji izdvajamo: kako doći do posla ili isti sačuvati na Kosovu.

Naime, ovde je već odavno postala praksa da se ne zapošljava zbog kvalifikacija kandidata, nego podobnosti radi.

Istitnitost ovih tvrdni najvidljivija je upravo u predizbornom perodu, kada je pritisak na glasačko telo i najveći.

O tome svedoči i slučaj dvojice kandidata iz Raniluga, opštine u Pomoravlju. Oni su danas započeli štrajk gladju. Jedan od njih kandidat je za gradonačelnika stranke na čijoj sam i ja listi. Otvoreno je o ovom problemu pričao na konferenciji u Gračanici, međutim veći deo javnosti ostao je imun na njegove reči.

Njegova jedina alternativa bila je da započne štrajk glađu kako bi upravo ta javnost shvatila ozbiljnost situacije u kojoj se svi mi nalazimo. Pa čak i vi koji mislite da ste nekako “bezbedni” u ovom nakaradnom sistemu. Jer tu nema bezbednih, samo trenutno potrebnih.

Ovaj princip “kažnjavanja svih koji nisu sa njima” nije novina, traje dugo, toliko dugo da je ljudima postalo “normalno” da ako ne mislite kao vladajući za to budete sankcionisani, pa čak i poslom koji ste dobili diplomom, a ne partijskom knjožicom.

Postalo je nevažno koliko znate, šta ste završili, jeste li obrazovani ili ste prekvalifikovani. Važno je samo da ste uz “partiju” i to samo jednu, “Bogom danu”!

U tom slučaju možete da birate gde biste da radite, koliko dugo i kojim intenzitetom.

A onda džaba pričamo o urušavanju obrazovanja, o tome da nam deca sve manje znanja nose iz škola (čast savesnim profesorima i učiteljima koji još ne podležu pritiscima). Ali ako se ovako nastavi, deca će zaista ispravljati one koji ih uče.

Potpuno urušavanje sistema kao da se radi planski, ali ja i dalje mislim da samo nema dovoljno pameti i perspektive u mišljenju onih koji donose odluke o tome ko će, gde i kako biti zaposlen.

Zato je Ivanov štrajk možda zaista jedina opcija, iako je nekada izgledala kao poslednja , sada alternative nema.

Beskrupulozne kabadahije savremene enklavsko-kosovske istorije moraju biti upamćene kao najveća sramota srpskog naroda, tako da se niko nikada više ne usudi da sudi Srbinu sa Kosova koji govori istinu kako bi ostao da živi tu gde se i rodio!

Dosta je za danas. Možda i previše.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica