Dnevnik jedne kandidatkinje: Kada je mama sve

Dragi dnevniče,

Danas je subota, 27. septembar, 15. dan kampanje za lokalne izbore. Ujedno, još jedan dan koji je počeo jako rano — zapravo, počeo je neprospavanom noći. Jer ne sećam se kada sam poslednji put prespavala noć u dahu. Jer mama…

Dan je krenuo kako mora: doručak, oblačenje, zabavljanje, spremanje, organizacija, sortiranje. Pa onda ponovo — hranjenje, presvlačenje, usisavanje, malo praško, malo brisko.U međuvremenu, pauza za srk kafe — one iste od jutros, hladne. Uz po koji naslov, malo društvenih mreža. Jednom rukom malo dnevnik, malo slika sa porukom mamama, ženama. Sve to dok drugom rukom držim bebu koja pokušava da prohoda,a ujedno odgovaram trogodišnjaku na ko zna koje „mama?“ tog dana.

Multitasking — ništa novo. Svim mamama dobro poznata veština zbog koje često ne znamo šta smo sve uradile u toku dana.

A onda najteži deo: psihičko-emotivni zamor.Jesam li bila dovoljno uključena danas? Koliko su vremena proveli napolju? Hajdemo ponovo, ali hladno je… da se ne prehlade. „Dođi da ti uvučem majicu.“„Stavi kapu, duva vetar.“„Oseća se dim, neko peče paprike.“„Možda bebi smeta dim.“ Hajdemo unutra. Samo malo crtaća za starijeg, dok uspavam bebu. Nešto nisu baš svoji… neće se valjda prehladiti?

Čekaj, ostao mi je jedan poslić. Napisaću odgovore novinarki koja mi je još juče poslala pitanja .Razume me — mama je.

Veš je i dalje na žici. Mali neće još dugo da spava. Da opeglam one košulje — začas. Dobro je, uspela sam.

Stariji se igra u sobi. Baš je lepo kad zna sam da se zaigra.„MAMA!“ — ok, ne viči. Evo je beba, spavala je sat i po. E pa to je i ok.

Ajmo ponovo. Uskoro stiže tata. Igramo se na krevetu — jedino tako mogu da uhvatim malo odmora.

Zašto je ovaj dan tako ličan?

Jer želim da vas podsetim da prolazimo isto.

Svaka od nas.

Imamo iste probleme, ista opterećenja, strahove i strepnje. Isti broj kilometara koje pređemo u toku dana, a koji se na kraju ne vide.Pa se pitamo — šta radimo kad nema rezultata?

Rezultat jeste da smo još jedan dan bile čitav svet svojoj deci. A oni su nama krila da preživimo i naredne, koji će biti isti.

Ipak, postoji snaga u ženama. Da i pored svih poslova, opterećenja i neprospavanih noći,budu opet svoje, jake i slobodne.

Rešenja postoje. Jasna su, opipljiva, moguća, ostvariva. Samo ih treba sagledati i pokušati.

Verujte u sebe.

U svoje procene.

U svoj doprinos ovom svetu.

Jer bez nas — sveta ne bi ni bilo.

Zato dobijam još veću želju da nastavim da se borim za dobrobit majki. Jer znam koliko snage i odricanja treba da bi se stiglo do ciljeva koji nisu samo u kući, nego i van nje. Jer samo srećna i zadovoljna mama može da da maksimum svojoj porodici.

Do sutra.

Milica Stojanović Kostić

Kandidatkinja za odbornicu u SO Gračanica