Mnogo je žena koje su uspele da u vremenu u kojem su živele učine velike pomake koji su rezultirali slobodama koje žene danas uživaju. Ako izuzmemo Klaru Cetkin koja nam je poznata ličnost evo još nekih žena koje su menjale svet.
Vizantijska carica Teodora, žena cara Justinijana, bila je jedna od prvih vladarki u istoriji koja je priznala prava žena, menjajući zakone o razvodu i imovini kako bi ženama pružila više, uvela oštrije kazne za silovanje i zabranila trgovinu mladim devojkama.
Teodora, carica Vizantijska, Original
Emil di Šatle, Original
Emili di Šatle je bila francuska prirodna filozofkinja, spisateljica i neverovatna matematičarka i fizičarka koja je učinila mnogo da ubedi skeptične Evropljane da je teorija gravitacije Isaka Njutna ispravna, objavljivanjem prevoda i komentara o njutnovskoj fizici.
Ejda Lavlejs je žena koju mnogi smatraju prvom programerkom na svetu i koja je odrasla fascinirana matematikom i naukom, prkoseći savremenim očekivanjima svoje klase i pola. Danas se smatra jednom od najvažnijih istorijskih ličnosti u oblasti računarstva.
Ejda Lavlejs, Original
Neli Blaj, Original
Neli Blaj bio je pseudonim Elizabet Kokran Siman, američke novinarke koja je odbila da piše o uobičajenim “ženskim” temama poput mode, baštovanstva i društva, umesto toga istraživala je i tražila velike i upečatljive priče o položaju siromašnih i potlačenih – što su uglavnom bile žene.
Meri Šeli, engleska književnica 1818.godine objavila je pozati roman “Frankenštajn ili Moderni Prometej”, koji je za to vreme bio veoma šokantan i tada je pokrenuo polemike na temu morala, ali i nauke i same bdućnosti svetskog poretka.
Meri Šeli, Wannabe magazine
Marija Salomea Sklodovska-Kiri je bila francuska naučnica fizičarka i hemičarka poljskog porijekla. Rođena je 07. novembra 1867. godine u Varšavi. Njen najveći značaj ogleda se na radu u vezi teorije radioaktivnosti, na otkrićima tehnika u razdvajanju radioaktivnih izotopa, kao i pronalasku hemijskih elemenata-radijuma i polonijuma.
Marija Kiri, Wannabe magazine
Emelin Pankherst, Wannabe magazine
Emelin Pankherst borkinja za ženska prava i jedan od osnivačica Socijalno-političke unije žena, obezbedila je ženama u Britaniji pravo glasa 1919. godine. Ubijena je tokom jednog od protesta
Amelija Erhart, WM
Amelija Erhart američka avijatičarka i druga osoba koja je sama preletela Atlantik. Dokazala je da žene nisu samo domaćice i majke već da takođe mogu biti istraživači i avanturisti.
Roza Parks jedna od najvećih ikona borbe za građanska prava američkih crnaca tokom pedesetih godina prošlog veka. Ova smela krojačica jednostavno nije želela da se povinuje segregacijskim zakonima i odbila je da pređe u zadnji deo autobusa i ustupi mesto belcu. Bila je kažnjena, ali njen podvig je izazvao čuveni bojkot autobusa i otvorio vrata daljoj borbi za jednaka prava crnaca i belaca.
Roza Parks, WM
A šta je sa srpkinjama?
Draga Dimitrijević-Dejanović, prva srpska feministkinja i jedna od prvih Srpkinja koja je objavila svoj pesnički rukopis.
Draga Dimitrijević Dejanović, Direktno
Značajan trenutak u životu Drage Dimitrijević-Dejanović bilo je pristupanje Omladinskom pokretu, čime započinje svoj angažovani rad na polju ženske emancipacije. Svojim ličnim primerom, koji se ogledao u raznim vidovima umetničkog izraza, ona je utrla put ravnopravnosti za srpske žene. Takođe, pisala je novinske članke povodom nekih političkih događaja, držala predavanja, slala polemičke dopise, raspravljala o uređenju srpskih škola.
Više nego druge srpske učene žene, Draga se zalagala za ostvarenje ženskih prava. Na jednoj od skupština Ujedinjene omladine srpske, dala je predlog da se prizna ravnopravnost između muža i žene. Taj njen predlog i njeno izlaganje pred skupštinom izazvalo je buru protivbeseda, ali je ni to nije omelo u njenoj borbi za prava žena.
Patrijrhalno, stereotipima opterećeno kosovsko društvo iznedrilo je mnoge žene koje su uspele da se izbore za pravo glasa, slobodu i samostalnost. Naša sagovornica, novinarka Anđelka Ćup mišljenja je da upravo teži život u ruralnim okolnostima stvara žene borce i žene heroje. Ćup ističe da se žene na Kosovu mogu svrstati u dve kategorije: one koje su „mašine za rađanje“, za koje su šamari „njegovog veličanstva muža“ normalni, i one druge emancipovane žene koje imaju maksimalno poštovanje. Sa žaljenjem ocenjuje da je većina žena u politici ne samo kvota već i sredstvo za manipulaciju. Ali na samom početku, ko je Anđelka Ćup?
Anđelka Ćup rođena je 2.10.1960. godine u selu Jasikovica, opštini Trstenik, a udala se u Bosanskom Petrovcu. Majka je troje dece. 1998. godine kao samohrani roditelj se iz BiH seli se na Kosovo, na zaprepašćenje i policijskog službenika na prelazu kako se sama seća. Počinje da radi u ŽTP Beograd, u Kosovu Polju. Na Kosovu preživljava bombardovanje i sukobe,a onda i gubitak posla, zato se bavila i cvećarstvom koje i dalje jako voli.
Anđelka Ćup, privatna arhiva
Anđelka Ćup danas je urednica portala Gračanica Onlajn, direktorka istoimene produkcije i dopisnica Euronews Srbija sa Kosova. Produkcija je dopisništvo TV Prva, TV B92 i agencije i TV Tanjug. Dugogodišnja je novinarka, moderatorka preko 400 tv debata, urednica i autorka brojnih televizijskih emisija, preko 1.000 tv priloga, preko 30 kolumni i oko 1000 reportaža, ali i dokumentarnih filmova koji su nagrađivani na brojnim festivalima. O sebi, ipak najviše voli da kaže da je majka i baka, a ono što nerado ističe je da je podstanar već 23 godine.
Kako je izgledao Vaš put do Gračanice?
Popločan trnjem i kada to kažem, nije floskula. Preživela sam rat u Bosni i na Kosovo sam došla sa troje tada male dece, 1998. godine, jer sam dobila posao u tadašnjem ŽTP Beograd, u Kosovu Polju. Sećam se čuđenja policajca na punktu, koji se tada nalazio u Podujevu. On me pitao gde idem sa punim gepekom nekih stvarčica i malom decom, a na moj odgovor da se selim na Kosovo, samo je odmahnuo glavom i rekao: „Bog neka vam je u pomoći“. Onda je usledio oružani sukob, bombardovanje, otmice komšija i poznanika posle povlačenja srpske vojske i policije. Navikla sam se kasnije i na nestanke struje u trajanju od po pet, šest sati, vode po dva ili tri dana. Kada sam na železnici ostala bez posla, ostala sam i bez osnovnih sredstava za život, pa sam počela da se bavim cvećarstvom. Bilo je situacija da sam pomerala kauč u dnevnoj sobi da proverim da i nije ispao neki dinar, kako bih mogla da kupim deci hleb. Ali, sve je prošlo i polako zaboravljam te teške trenutke.
Koja uloga ženi najteže pada?
Najteža uloga žene je da ostane svoja, da bude samostalna, kako u poslu, tako i u porodici. Teško je da u moru obaveza i nažalost, pritisaka, sačuva svoj stav i mišljenje.
Ostvarili ste veliki uspeh. Otvorili svoju produkciju, zapošljavate. Koliko je danas teško ženi da se probije u medijskom miljeu, jer ako pogledamo donosioci odluka u medijima i većim medijskim udruženjima uglavnom su muškarci? Kakav je bio taj put?
Ne bih ja to nazvala prevelikim uspehom, većogromnom voljom i željom da se dokažem, verom u sebe i ljude sa kojima sam počela da sarađujem i u one u kojima sam prepoznala talenat. Naravno, pokušaja sputavanja je bilo, ali uglavnom od ljudi kojima sam verovala, mnogo manje od nekih koje nisam poznavala. Krenula sam od nule, kako se to kaže i mnogo sam radila, kao i sada. Nemam radno vreme i još uvek imam energije i volje da idem dalje i da se takmičim. Mislim i da nema mnogo razlike u današnjem društvu, kada se nažalost ne cene prave vrednosti, između puta ka uspehu između muškarca i žene.
Gde je danas žena na Kosovu? Srpkinja, ali i Albanka?
Žena je danas na Kosovu, negde još u prošlom veku, negde tu gde i treba da bude, sve zavisi od porodice u kojoj su vaspitane i gde su osnovale svoju novi dom. Imamo situacije gde su žene još uvek bez prava glasa i „mašine za rađanje“, za koje su šamari „njegovog veličanstva muža“ normalni i imamo emancipovane žene koje imaju maksimalno poštovanje, prvo od roditelja i braće, a onda i od drugova i muža. Nažalost, manjina je ovo drugo, što ne bi smelo da bude u 21. veku, ali naša realnost je takva. I same žene vrlo često prihvataju kao normalno ono što nije, nekada zbog neznanja, nekada zbog straha da će izgubiti porodicu i decu, rade, trpe i ćute. Centralne i lokalne vlasti, kao i pojedini aktivisti i aktivistkinje civilnog društva, o ženama, ali onima sa imenom i prezimenom, uglavnom govore 8. marta ili ako imaju neki projekat od međunarodnih organizacija. Kako stvarno žive žene u Žaču, Berevcu, Prilužju, Marevcu, Zrzu ili nekom drugom selu, ne verujem da znaju oni ili one koji se ili koje se zaklinju u ženska prava.
Anđelka Ćup, privatna arhiva
Imaju li žene iste brige, strahove, nepravde?
Imaju, a da toga nisu ni svesne ili ne žele da to priznaju. Nažalost, Kosovo je podeljeno društvo, pa su i problemi srpskih i albanskih, ili romskih žena, posebno tretirani, što me užasava. A sve žene imaju problema dok dokažu da mogu u školu i na fakultet zajedno sa braćom, da su često bolje od njih, da zaslužuju rukovodeće mesto, nekada mnogo više od svojih muških kolega. Sve su unapred osuđene ako ne žele ili ne mogu da postanu majke, one su krive ukoliko dođe do razvoda, žene su isključivi krivci ukoliko im deca budu na bilo koji način problematična. Briga oko starih roditelja i braće, strah oko toga gde su deca i da li su ih dobro vaspitale, zajedničko je svim ženama, posebno na našem području gde je mentalitet, bez obzira na veru i naciju, sličan.
Koliko izgleda biti uspešna žena u ruralnoj sredini? Postoje li tu neke prepreke?
Uspešnih žena ima najviše u ruralnim sredinama, bilo da su ostale u njima ili potekle iz njih. Teži život i borba u težim okolnostima, u ruralnim sredinama stvara žene borce i žene heroje. Prepreka ima, spominjala sam ih već, roditelji, braća, muževi, komšije, kasnije deca, stereotipi, patrijarhalno vaspitanje, ali ponavljam nije uspešna žena samo ona koja završi fakultet ili ima sopstveni biznis. Uspešna je i ona koja je odgojila dvoje, troje ili više dece koji su postali uspešni, uspešna je i ona koja nema dece a opstala u patrijarhalnom društvu sa svojim mužem, uspešna je i ona koja stigne da posle teškog rada u njivi izađe na večeru ili na „živu muziku“ u neku kafanicu, uspešna je i ona koja pravi najlepše pite i za to dobije poljupce od svojih članova porodice. Uspešna je i ona koja u selu uspe da se oslobodi nasilnika, bilo da je on otac, brat ili muž, pa čak i sin i nastavi da živi samostalno.
Jesu li žene u politici danas samo kvota ili ima i onih koje to nisu?
Želela bih da mislim da većina nisu samo kvota, ali kada pogledam političku scenu, uz dužno poštovanje izuzecima, mislim da jesu. Nažalost, ne samo da su kvota, već i sredstvo za manipulaciju.
Na čemu bi ovdašnji donosioci odluka trebalo da rade više kada govorimo o rodnoj ravnopravnosti?
Donosioci odluka su se na ovi prostorima fokusirali na optužbe protiv političkih protivnika i sve što nije dobro u društvu, za njih je krivica nekih bivših vlasti. Njihova fotelja i aktuelni režimi su im najvažniji. Misle da je dovoljno ako neki pravnik napiše neku strategiju o rodnoj ravnopravnosti koja lepo zvuči. Međutim, potrebna je široka društvena akcija, potrebna je edukacija od detinjstva da nema razlike između devojčica i dečaka, potreban je „silazak“ među ljude, upoznavanje sa konkretnim problemima i naravno adekvatne kazne za nasilnike. Potrebno je pomoći ženama koje imaju problema, ali ne samo skrivanjem u sigurne kuće, nego omogućavanjem da se normalno kreću i da rade u bezbednom okruženju. Dakle, potrebno je aktiviranje, od pojedinca, preko organizacija civilnog društva, policije i sudstva, do ministara i vrha vlasti, kako bi se doneli adekvatni sprovodljivi programi. Mislim da bi trebalo i izbegavati kvote o kojima sam malopre govorila, jer i žena i muškarac bi trebalo da zauzimaju neku poziciju ako to zaslužuju znanjem, iskustvom i sposobnošću.
Femicid je u Srbiji ove godine u porastu. Ko najviše zakazuje u lancu odbrane protiv nasilnika?
Najviše zakazuju sudstvo i policija jer se nasilnici ne kažnjavaju na vreme i adekvatno, a krivicu snose i porodice koje uglavnom zbog navodne sramote, prikrivaju nasilnika. Nekada i same žrtve godinama trpe i ne prijavljuju nasilnike, zbog sramote, straha ili nečeg trećeg.
Koliko mediji rade na promociji prava žena i njihovih sloboda?
Mediji mogu mnogo da pomognu u promociji prava i slobode žena ali, medijima je danas najvažnija politika, a pre politike, crna hronika. Upravo vestima iz crne hronike, naše kolege i koleginice, možda ne iz loše namere već iz neznanja, često stigmatizuju žene, izveštavaju sa detaljima, često neproverenim, tako da mi se čini da ponekad podstiču nasilje. O pravima i slobodi žena, o uspešnim ženama, o domaćicama i poljoprivrednicama, koje su najuspešnije žene, jer najviše rade, a nemaju nadoknadu i niko se skoro i ne bavi njima i njihovim sudbinama, retko možete da vidite tv prilog ili tekst. Ponoviću, prava i sloboda žena je u medijima zastupljena u većini slučajeva kada je u pitanju neki projekat određenog medija.
Anđelka Ćup, privatna arhiva
Žena je ženi vuk ili…?
„Žena će oprostiti muškarcu i najteže poroke, ali žena ne prašta drugoj ženi ni njene najveće vrline“, napisao je pesnik Jovan Dučić. Ja ne mislim baš tako, ali jeste tačno da su žene pažljivije od muškaraca u odabiru prijatelja, odnosno prijateljice, u odabiru poslovnih saradnika ili saradnice, ali i da im je druga žena najveća inspiracija u postizanju nekog cilja. Možda je razlog jer su žene pronicljivije i suptilnije, senzitivnije i pronicljivije od muškaraca. Ne mislim ipak da je žena ženi vuk.
Vaša poruka devojkama i ženama u Gračanici i na Kosovu uopšte?
Ivo Andrić je napisao: „Svaka žena ima svoju unapred određenu dozu suza koju mora u toku svog života da isplače“. Moje iskustvo kaže da je to potpuno tačno, ali suze nas čine jačom i nisu odraz slabosti. Drugo, drage dame, radite na sebi, ali ne samo kod frizera i u kozmetičkom salonu, što nije nevažno, ali prvo posetite biblioteku i pozorište. I treće, budite hrabre, jake i uporne jer, kako je rekao Viktor Igo: „Kada ne bi bilo žena, dijamant bi bio samo običan kamenčić“.
Prva nedelja ove školske godine bila je rezervisana da se sa decom svih uzrasta razgovara o empatiji. Ministarstvo prosvete Vlade Republike Srbije dalo je smernice školama da ti razgovori budu zasnovani na važnosti empatije zbog tragičnog događaja u beogradskoj osnovnoj školi maja ove godine. Ne mogu da se otmem osećaju i mišlju da sam sigurna da bi se i dalje ćutalo o važnosti empatije i samog mentalnog zdravlja da jedan klinac nije pobio svoje drugare. Jezivo!
„Osnovni cilj obrazovno-vaspitnog rada u školskoj 2023/2024. predstavlja razvoj pozitivnih ljudskih vrednosti kod učenika i unapređivanje odnosa zasnovanih na međusobnom poštovanju, saradnji i solidarnosti uz uvažavanje različitosti“, navedeno je u saopštenju Ministarstva. Ali, znamo li šta je empatija? Po definiciji to je sposobnost da život posmatramo iz perspektive druge osobe, to je osećanje brige koje imamo za druge, bili to ljudi, životinje ili cvet. Empatija je nešto što bi svi trebalo da posedujemo i nešto što mora da se ne uči već oseća od najmlađe životne dobi, a ne da naučimo definiciju sa 17, 18 godina i eto rešili ste stvar! Jer niste.
U ovom našem, savremenom dobu teško ćete pronaći empatičnu osobu, ima ih „na kašičicu“, jer prvo roditeljima je posao važniji od toga da se posvete deci i vaspitavaju ih u tom pravcu, empatije i ljubavi za drugog. Nažalost, roditelji često ni ne primećuju znakove u adolescentskoj dobi koji se tada ispoljavaju, a prisutni su od ranije. I kada se sve to propusti pod pritiskom potrošačkog društva kojem je cilj jedino i samo novac, prestiž „avioni i kamioni“, onda se čudom čudimo kako neko uradi nešto bez trunke osećanja i empatije.
Eto i u školi koju ja pohađam nastavnici cele prethodne nedelje govorili su mi kako treba da poštujem sebe i druge, kako bi trebao da se ponašam i kako je škola moj drugi dom. Objašnjavali su nam kako je to biti u tuđim cipelama, kako je bogatstvo zapravo u različitosti. Ali znate šta je bolna istina, da i pojedini nastavnici nemaju grama empatije u sebi. Pa se pitam , kako da ja njima verujem kad ni oni ne veruju u to što govore!
O čemu da slušamo i o čemu da pričamo kada se nasilje u školama godinama ignoriše , a pažnja se pridaje načinu oblačenja. Godinama se ignoriše mentalno zdravlje koje je tabu tema. Omaložavanje je na svakom koraku, na hodniku, u učionicama na osnovu nacionalne pripadnosti, zbog finansijske situacije ili ocena, pola. I sada u nedelju dana promovišu empatiju, saosecajnost, dobrotu, pa se vraćamo na staro.
U mojoj školi, da naglasim medicinskoj, radilo se jedno te isto 5 dana na svakom času. Evo kako to izgleda: nastavnici za temu daju uvod i neko mišljenje, iznesu neki stav, kažu o čemu da razmišljamo i onda svi čekamo zvono za kraj časa. Oni nezainteresovani, mi nezainteresovani. Postavljate logično pitanje, zašto je to tako? Prvo je loše to što su ovu važnu temu predvideli da se radi samo prve nedelje i to svaki čas, svaki dan! Nepotrebno previše! Kao da im je cilj da nam ovaj termin i ono što on predstavlja zgade, a ne približe! Dva do tri časa mesečno imalo bi više smisla, ali zaboga zašto bi se toliko pažnje pridavalo tome kad ministarstva imaju važnija posla. Eto u nedelju dana naučiće nas empatiji i to je to. Mada, šta mi znamo, tu smo samo da učimo i to nam je obaveza, kako oni kažu. Hoćemo li pored učenja imati neko mišljenje ili osećanje, stav ili ideju, to je manje važno.
Ako već nikome nije važno, evo neka bude meni i tebi koji ovo čitaš. Za tebe je ovaj tekst i napisan, i tebi kažem : potrudimo se da budemo bolji od njih, da nam je bitno! Ne žmuri na nasilje, pomozi ukoliko si u mogućnosti ili zatraži pomoć starije osobe ukoliko ne možeš sam. Pitaj drugaricu/drugara kako je, pomozi roditeljima, reci voljenima da ih voliš. Pokušaj da malim ali sigurnim koracima postaneš bolja osoba kako bi i ova zemlja bila bolje mesto za život svih nas zajedno.
Knjiga Katrine Holst “Šta je feminizam?” odličan je izbor za one koji i dalje ne razumeju ovaj pojam i njegovo značenje. Autorka daje detaljan pregled pravaca feminizma ali i istoriju ovog pokreta.
Feminizam je u mnogome promenio položaj žena u društvu, ali borba za ravnopravnost još traje. Prethodna dva talasa učinila su mnogo, ali ovaj poslednji – treći na velikom je testu.
Foto: Ženski info
Autorka na veoma lep način objašnjava sve važne trenutke u istoriji feminizma koji su promenili tok sveta.
Ko su zapravo feministkinje i feministi, šta je feminizam jednakosti a šta feminizam različitosti, šta su osnovne karakteristike socijalističkog feminizma? Kada se javio radikalni feminizam i kakve ideje zastupa? Autorka Holst upravo daje odgovore na sva ova pitanja ali i objašnjava postfeminizam, queer i mnoge druge termine. Takođe daje i podatke koji se odnose na čitav svet, ali i na samu Norvešku u kojoj živi.
O spisateljici
Katrine Holst je rođena 1974.godine, sociološkinja je viša istraživačica u Centru za Evropska istraživanja ARENA pri Univerzitetu u Oslu. Ona je autorka više studija o savremenom feminizmu i urednica časopisa “Novi norveški časopis”.Važi za jednu od najuglednijih intelektualki u Norveškoj.
Svi znamo da tinejdžeri najviše vremena u toku radnog dana provedu u školskom dvoristu, što u samoj zgradi škole, školskoj klupi ili pak po hodnicima. Samim tim septembar za sve njih predstavlja početak nekih novih avantura, šala i smeha sa prijateljima, ali svaka godina za sobom nosi i nove izazove. Evo kako tinejdžerke sa nasih prostora vide početak nove školske godine:
Tokom leta, izgubila sam radnu naviku. Nisam imala obavezu da učim nešto jer odgovaram neki predmet za par dana. Tako da nova školska godina jeste uzbudljiva, ali i izazovna. Postavila sam sebi ciljeve i važno je organizovati se i pridržati se tog rasporeda. Važno je i održavati motivaciju i pozitivan stav. Pametno ću iskoristiti vreme za učenje i definitivno neću zaboraviti na odmor.
Aida Ibro
Srednjoškolski centar u Lapljem Selu
Posebno su veliki izazovi pred maturantkinjama.
Prvo i osnovno, želim da i ovu školsku godinu, kao i prošlu, završim sa odličnim uspehom, takođe, da postignem uspeh u sportu i da mi vreme provedeno u školi prođe lepo, bez nervoze. Moramo, naravno, da se pripremimo i za prijemni kao i za upis na fakultet, što će verovatno biti najveći uzazovi u ovoj godini. Za to sam već počela da se spremam psihički, nadam se da će sve proći uspešno. Isto tako, čeka nas puno lepih dešavanja, kao što su matura i ekskurzija, tako da me ova godina ne plaši mnogo, iako strah i strepnja da sve ispadne kako treba uvek postoje. S početkom školske godine se, bar kod mene, uvek javlja motivacija za rad na sebi, tako na primer ove godine želim da budem fizički aktivnija, posebno mislim na trčanje, takođe poradiću i na znanju engleskog jezika, ali i književnosti. Volela bih da razvijem kritičko razmišljanje, da učvrstim svoje stavove i poradim na lepđem govoru, takođe bih volela da budem upornija i da više verujem u sebe.
Slobodnaka Načić
Neke se tinejdžerke rado sećaju raspusta, ali im polazak u školu ne pada teško.
Mislim da će svaki školarac reći da je raspust trajao kratko i da je brzo prošao iako su nam skoro tri meseca odmora sasvim dovoljna. Meni lično, raspust je prošao brzo, ali sam uspela da ga kvalitetno iskoristim i provedem vreme sa meni dragim ljudima koje ne viđam tako često. Mogu reći da mi je ovo leto prošlo u putovanjima, posećivanju mesta na koja nikad ranije nisam bila i slušanju hitova poznatih izvođača na koncertima. Sve to mi je jako dobro došlo, jer jako volim da putujem a podjednako uživam i u muzici što mi je razbilo standardnu monotoniju. Kada dođe vreme za rad i povratak u klupe, svima nama teško pada povratak u realnost i prihvatanje obaveza, ali meni je i to pomalo nedostajalo jer i to ima svoje draži. Falilo mi je druženje sa prijateljima kao i razgovori sa profesorima o temama izvan nastavne jedinice. U suštini, radujem se narednom periodu, što zbog sticanja novih znanja, što zbog punoletstava koja nam slede.
Marija Stavrić
Školski dani za mnoge ipak umeju da budu veoma stresni.
Za vreme letnjeg raspusta nisam imala briga ni oko čega. Počela je nova školska godina koja će poremetiti moj psihički mir na koji sam navikla. Ali nema veze to je očekivano. Smatram da je u životu potrebno malo uzbuđenja i nervoze koja će nam pomoći da odrastemo i naučimo da se borimo sa osećanjima i situacijama koje nam baš i ne prijaju.
Anđelija Stojković
Srednjoškolski centar u Lapljem Selu
Iako bi mnogi tinejdžeri rekli da im je škola dosadna isto toliko njih je jedva čekalo septembar i moramo priznati da to nije zbog časova i učenja, već zbog društva i zezanja. Voleli to mi ili ne, škola je neizostavan deo našeg odrastanja pa zašto bismo se onda konstantno žalili na to? Hajde da uzivamo u ovim danima, poslušamo starije od nas, možda nam kasnije u životu zaista bude krivo što smo se toliko nervirali umesto da se smejemo na sav glas.
Mogli smo danas da razgovaramo o bilo čemu, o tome što nam i dalje ne radi “srpska” pošta (jer mi sve ovde delimo na srpsko i kosovsko), da nam na rafovima ponestaje srpskih proizvoda, ali ne samo srpskih, da nam zato “podvaljuju” loše kopije Plazme i Medenog srca. Mogli smo danas o zabrinutostima, nesprovedenim sporazumima, o mogućim izborima i ostalim gadostima, lažima i manipulacijama, ali ne, odabrala sam nešto potpuno drugačije. Danas biram da vam doprem do ledenih duša i srca okovanih zimom, da ih potpuno ogolim i pokidam kada se prisetite svoje bezdušnosti.
Gračanica
Znam jednu priču,a znaju je mnogi od vas, o dvema devojčicama iz Gračanice koje je silovao muškarac koji je potom osuđen na 7 godina zatvora, odslužio je tri i vratio se na Kosovo. Taj isti (ne) čovek postao je gradonačelnik jedne srpske opštine u Kosovskom pomoravlju 2010. godine. Sa tim (ne) čovekom slikali su se funkcioneri Srbije, ali i ministri na Kosovu.
Ali nije ova priča ovde da bi nekome probudili ljudskost već je više priča o nečoveštvu svih nas zajedno koji smo ćutali sve ove godine i gledali jednog ovakvog zločinca ispred naših dvorišta, u našim kućama , kako nam se smeje preko tv ekrana!
Mediji, i oni su ćutali jednako kao i svi ostali. Davali mu na značaju jer je kandidat, jer je funkcioner, postavljali pitanja i radili intervjue sa nečovekom, silovateljem. Kakvo smo mi to dno zagazili, pa propadamo duboko! Blato, živo blato morala, etike i pre svega ljudskosti! Sve je zakopano i samo tone!
Ovim želim da to ćutanje prekinem, da mi ne “mažu oči” raznim svakodnevnim pregovorima, tenzijama, predstavama za široke neuke mase, koje jedva čekaju da se uhvate za grljan jer nema u njemu ničega do praznih krilatica kojim ih hrane, jer defakto hrana je skupa! Svakome po porciju mržnje, nacionalizma, međuetničke netolerancije, pa sve zasladite velikosrpskim i velikoalbanskim idejama da ne bude dosadno! Moj narod je i dalje u osnovnoj školi u kojoj predmet “medijska pismenost” s razlogom nije uveden. Ali nema ko da pita, još nismo punoletni!
E u mulju tih gluposti ja biram da pričam ovu priču, da slučajno ne dozvolim da je zaboravite vi koji ste na tim slikama smeškajući se davali legitimitet tom nečoveku! Ne, nismo zaboravili mi, a nećete ni vi. Ja biram da ovu priču ne zaboravim, ali da je ne zaboraviš ni ti, koja ovo danas čitaš, da samo shvatiš koliko smo jedna drugoj potrebne, jer ne može se u muškom svetu deliti pravda za jednu ženu, ili dve. Te pravde nema. Zato smo tu kolektivno da kažemo: mi pamtimo, a vas sramota neka je!
Prema aktuelnim kosovskim zakonima porodiljama su prava toliko umanjena da se pre odlučuju na prisustvo na poslu nego na porodiljsko odsustvo.
Mnogo je žena iz Gračanice i okolnih mesta koje rade u kosovskom sistemu. Za one koji ne znaju u srpskim sredinama i dalje funkcioniše i srpski sistem institucija, ali samo neke ispunjavaju svoju funkciju. Ipak, ono što verovatno ne znate je to da su u kosovskom sistemu plate mnogo manje, ovde ih zovu “vaučeri”. Recimo, medicinska sestra ili tehničar u srpskom sistemu će uskoro , sa silnim povećanjima koja su najavljena, imati oko 100.000 dinara. Dok će za isto radno mesto, sa istim radnim vremenom u kosovskom sistemu plata biti oko 400 evra. Prosečna zarada na Kosovu je navodno 450 evra. I kao što je na primeru plata kosovski sistem je jednako lošiji i u smislu porodiljskog odsustva ako se poredi sa srpskim sistemom.
Dakle, porodiljsko odsustvo po ovom sistemu traje 12 meseci. Prvih šest meseci porodilji se isplaćuje 70 odsto od zarade, sledeća tri meseca50 odsto od prosečne plate na Kosovu, a poslednja tri meseca su , kako zvanično piše, besplatna. Kako je formulisano trebalo bi da su žene srećne jer su bar nešto od tog sistema dobile “besplatno” , pa neka je to i njihova plata, tačnije ne plata!
Ako uzmemo primer sa početka ovog teksta, žena koja je recimo medicinska sestra, ima primanja od 400 evra (možda i malo manje ali hajde da računamo ovako), odluči da drugi put postane majka na Kosovu. Ako tome pridodamo da je jedina zaposlena, odnosno da joj suprug ne radi, a da pritom ima još jedno dete kući priča dobija neophodne detalje. Prvih šest meseci primaće 70 odsto od 400 evra, što je 280 evra. Sledeća tri meseca, s obzirom da je prosečna plata na Kosovu 450 evra primaće 50 odsto od tog iznosa, što znači 225 evra. A poslednja tri meseca jedno veliko NIŠTA. To je način da Vlada Kosova “kosovskim majkama” kaže “hvala” što rađate na ovom prostoru. Naravno da sam ironična. Zar vi ne biste bili da živite sa manje od 300 evra u džepu, dvoje dece i troškovima koji prevazilaze granice normalnosti.
Šta onda žene rade?! Sa onim novcem što im se i daje nekako se i pomire, ali poslednja tri meseca prekidaju porodiljsko odsustvo, mnoge se na posao vrate i posle 6 meseci, jer je neizvodljivo da žive sa tako malim primanjima. Ostavljaju bebe na čuvanje svekrvama, majkama a one koje nemaju kome upisuju dete u vrtić i sa devet meseci! Dakle, primer sa početka teksta postoji i evo šta M.M. kaže za naš sajt.
Predaš je tamo vaspitačicama ona ne zna šta je snašlo,nema pojma gde je, šta je.Sreća pa je bila mirna beba pa se brzo i navikla. Mi moramo tako jer je moja plata jedini stalni izvor prihoda, već skoro deceniju sam u tom sistemu i veoma je loše i nepravedno.
piše naša sagovornica M.M.
Nepravda retko zaobilazi sve majke na Kosovu, problemi su nam isti te na razlike retko i mislimo. Time se uglavno bave muškarci jer se njihovi izvori prihoda ne “kažnjavaju” odlaskom na porodiljsko.
Foto: Priština, avgust 2023.
Trebalo bi pomenuti i da se sve ovo, ovde bi rekli “beneficije” a sve su samo ne benfit, odonose na one majke koje radni odnos ostvaruju preko ugovora o radu. Međutim, ima i onih koje su na “Ugovoru o privremeno povremenim poslovima” te za njih ne važi apsolutno ništa od navedenog. Žene uglavnom posle porođaja moraju da se vrate na posao, a od poslodavca zavisi koliko će biti korektan.
O ovim problemima žene ne govore javno jer “ćuti i radi” je krilatica koja se i dalje koristi. Ili ona “bar imaš posao, znaš li kako je teško doći do posla danas”, “istrpi, dete će da poraste, ništa neće da mu fali” i tako dalje.
A znate šta, faliće mu mama, ljubav, bliskost, nežnost, sve ono što niko ne ume kao mama i što je neophodno za emotivni i mentalni razvoj deteta.
Ako brinete o boljitku ovog društva, neophodno je da majkama date mogućnost da se oporave i da se na miran način bave svojom decom, sistem je u obavezi da majkama to omogući. U suprotnom nije sistem nego njegova imitacija.
Trebalo bi naglasiti da je u cilju “ekonomskog oporavka” Aljbin Kurti, aktuelni premijer Kosova, 2021. godine pokrenuo inicijativu o isplati pomoći porodiljama. Nezaposlene porodilje ostvaruju pravo na 170 evra u periodu od šest meseci, a zaposlene isti iznos u periodu od tri meseca.
I to vam je to. Da li je dovoljno, majke će reći nije, ali ih niko ne sluša ili nisu još dovoljno glasne!
Ponedeljak je. Počela je još jedna radna nedelja. Na poslu te već uredno čeka hrpa obaveza koje moraš da rešiš, nezadovoljni šef koji takođe nije želeo na posao i saradnici koji su umorni od vikenda koji je naravno kratko trajao. Zažmuri i pritisni delete!
A sada restart. Sve ovo što sam navela možda je slučaj u većini kolektiva ovde, jer prema zaostaloj logici posao i treba da je dosadan i težak, u suprotnom se ne računa da je posao. Zato je potrebno da razmišljate van okvira koje vam nameće društvo.
Baš danas odlučiti da ćeš se sutra potruditi da ne razmišljaš negativno i ne očekuješ samo loše, već da na posao odeš nasmejana i trudi se , a ovo je jako važno, da te ništa sem posla ne opterećuje. Ukoliko si “omašila” i nalaziš se na radnom mestu koje uopšte ne voliš, posao radiš samo zbog finansijske sigurnosti, onda razmišljaj o tome koliko je divan osećaj kada si finansijski nezavisna. Planiraj u šta ćeš uložiti tako teško stečeni novac, planiraj lepe stvari. Biće ti lakše, videćeš!
Ali ako nema ni jednog razloga zbog kojeg bi dolazila na posao onda je vreme da razmisliš da pronađeš drugi. Samo se na ovim prostorima i dalje živi u zabludi da je “državni sistem” najbolji. Možda i jeste, ali za koga. Ako si osoba koja ne želi mnogo da radi, a da zato bude plaćena, da bude okružena sličnim profilima nezadovoljnih onda je to pravo mesto za tebe. Ali ako nisi taj tip, ako žarko želiš da ispuniš svoje snove i od toga lepo zaradiš, onda je pravo vreme da napraviš biznis plan i počneš da ganjaš svoj idealni posao. Znaš koji je to posao, onaj koji je zapravo uživanje.
“Kako preživeti stres” štivo je koje bi trebalo da bude deo “obavezne literature” u jednom delu školovanja. Zbog obima teme i stručnih procena možda bi najbolji uzrast bio studentski. Ali sigurno je da bi svaka žena trebalo da bar jednom, ako ne i u više navrata, pročita knjigu dr Džordžije Vitkin, a evo i zašto.
Tokom osamdesetih želele smo sve da radimo. Devedesetih smo otkrile da i moramo sve da radimo. A sada shvatamo da jednostavno ne možemo više.
Deo iz knjige “Kako preživeti stres”, dr Džordžija Vitkin
Foto: Ženski info
I zapravo u svim novim ulogama, koje su samo pridodate onim već postojećim, žene su samo gomilale teret koji je već bio pretežak. Stres je nešto što oduvek postoji i što će uvek postojati, međutim u “muškoj eri” uglavnom se govorilo isključivo o “muškom stresu”. Ova knjiga se bavi “sindromom ženskog stresa” koji je u mnogome različit od svog “muškog kolege”.
Puno radno vreme provodila sam pod stresom, a pola radnog vremena u osećaju krivice…Kao i većina zaposlenih majki i mene je proganjala lista raznih “trebalo bi”.
Muškarci i žene se potpuno različito i “preispituju” o svojim odlukama, živortnim nedoumicama. Mnoge stvari u životu odrasle žene zavise od vaspitanja, odnosno većina njenih preispitivanja i samokritike dolazi iz perioda kada je bila dete. Vaspitavanje dva različita pola potpuno je različito zato prema istraživanjima koja se navode u knjizi, “od osamnaestog meseca života devojčice bolje kontrolišu svoju narav od dečaka”. Mnoge stvari su i urođene i “dar” su samo ženi.
Ženama je priroda podarila tri složena fiziološka procesa za koje kod muškaraca ne postoji ekvivalent: menstruaciju, trudnoću i menopauzu. To je deo dara – reprodukcije, ali su i uzročnici stresa.
Spisateljica na veoma jasan i činjenicama potkovan način objašnjava svaki od ova tri procesa i prilazi im kao uzročnicima stresa, koji muškarci nekada nisu prepoznavali, pa tako nije ni nauka. Sada su se stvari bar malo promenile.
Žena kroz život prolazi različite stresne situacije. Venčanje je jedna od njih, menjanje doma, navika i života. Kada se žena ostvari kao majka još jedan je veoma snažan period stresa. Novi posao ili odlazak sa starog, selidbe, razvodi, usamljenost ili ponovna udaja. Tinejdžerski period kod dece, odlazak dece iz porodične kuće , smrt partnera ili bližeg srodnika. Sve ovo ali još mnogo životnih situacija Vitkin analizira i predstavlja kao izvore veoma stresnih osećanja kod žene.
Na kraju knjige dobićete i preporuke kako da se nosite sa sindromom ženskog stresa, a spisateljica će vas upoznati i sa sindromom muškog stresa ukoliko želite da i o tome znate više.
Foto: Ženski info
Za kraj ove preporuke ostaje mi da vam ovde ostavim dva običaja naroda koja izuzetno cene majčinstvo, a koje sam pročitala u ovoj knjizi.
U Novoj Gvineji muškarci toliko cene majčinstvo i zavide ženama na njemu da imaju ceremonije u kojima se pretvaraju da se porađaju
Nomadski narod Kung iz pustinje Kalahari već više od hiljadu godina smatra da je odgajanje dece zajednički posao muškarca i žene.
Balkan je Evropa, Evropa je civilizacija, civilizaciji trebaju podučavanja Kunga i Nove Gvineje.
“Ja sam Almedina Skenderi, sedamnaestogodišnja Romkinja iz Lapljeg sela kod Gračanice sa Kosova. Upravo sam završila drugu godinu Gimnazije a sledeću planiram da završim u inostranstvu kao student na razmeni.” Ovim rečima nam se predstavlja Almedina koja je za naš portal govorila o tome kako izgleda biti Romkinja na Centralnom Kosovu, oseća li se diskriminisano, šta su joj ciljevi i čemu stremi.
I: Kako izgleda odrastati na Kosovu, tačnije u mestu u kojem živiš? Šta bi promenila? A šta je lepo?
A: Mesto u kome živim zove se Laplje Selo. To je skromno malo selo sa najljubaznijim ljudima.Moja mama je poreklom iz ovog sela, moj tata je iz Crkvene Vodice, a onda je zbog izbijanja rata morao da se seli i na kraju je doselio ovde sa svojom porodicom. Od malih nogu imala sam posebno mesto u svom srcu za ovo selo. Ono što u njemu najviše volim je to što svako svakog poznaje. Možete da izađete u šetnju i svi će vas zaustaviti da vas pozdrave i pitaju za vašu porodicu. Jedina stvar koju bih promenila u vezi sa ovim selom je zagađena reka. To je jedna stvar oko koje bi se svi stanovnici sela složili.
Foto: Almedina Skenderi (privatna arhiva)
I: Kako izgleda pohađanje škole u ovoj sredini? Da li si se nekada osećala diskriminisano od strane profesora u školi? Ili učenika?
Mi Romi smo vrlo često diskriminisani, od malena dobijamo različite komentare. Ja nisam znala šta je diskriminacija dok nisam krenula u školu. U tom periodu sam bila maltretirana samo zato što sam bila druge nacionalnosti, rase, boje kože i vere. Osećala sam se izostavljenom iz određenih grupa i aktivnosti. Dala sam sve od sebe da budem u toku sa svime, trudila sam se da budem dobar i uspešan đak. Kada sam bila mlađa nije mi bilo lako da učim i izražavam se na drugom jeziku. Neki nastavnici nisu polagali velike nade u romske učenike i uglavnom su ih izostavljali. Nisu ni pokušavali da im pruže pomoć. Trudila sam se da me primete neki nastavnici, nije bilo lako u početku, stalno su mislili da nisam dovoljno dobra i da nemam iste kapacitete kao drugi učenici pa sam bila izostavljena i dobijala manje ocene. Neki učenici iz mog odeljenja bi komentarisali Rome, nazivali nas pogrdnim imenima i izmišljlali stereotipe o našoj kulturi, neki nas ne bi ni uključivali u različite aktivnosti.
I: Kako si se borila sa svim tim lošim odnosima?
Naučila sam kako da ne gubim vreme i energiju na ljude koji to ne cene. Zato što ljudi treba da nauče da se neće svideti svima i da neće svi voleti da vide kako uspevaju u životu. Tako sam naučila da ignorišem negativne ljude i okružila sam se ljudima koji vide moju vrednost i koji su bili tu za mene bez obzira na sve. Naučila sam kako da živim za sebe, a ne za druge. Zato što imamo jedan život i prekratak je da ga trošimo na ljude koji ne priznaju naše postojanje. Postoji za sebe, to je moja vodilja.
I: Kako izgleda prilagođavati se društvu koje ne govori tvoj jezik. Nema istu kulturu kao ti?
A: U početku, kada sam bila mala, naravno, nije bilo lako biti manjina u školi, imati prijatelje iz druge kulture koji govore drugim jezikom. Vreme je prolzilo a ja sam sve manje obraćala pažnju na to. Sada u današnje vreme upoznala sam ljude različitih kultura iz celog sveta i sklopila prijateljstva sa njima.
I:Koliko je zahtevno učiti na jeziku koji nije tvoj maternji?
A: Bilo prilično izazovno, ali vreme je prolazilo prilagođavala sam se jeziku. I sada je mnogo lakše.
I: Jesi li se susretala sa predrasudama kao pripadnica Romske zajednice?
Predrasude su stalno prisutna pojava u mojoj zajednici. Ljudi formiraju različita mišljenja o Romima koja često nisu tačna. Ljudi koji šire pogrešne stavove o nama misle da ti komentari neće uticati na nas. Ali u stvarnosti zbog njih nas smatraju nižom klasom. Ja sam upoznala neverovatne Rome koji imaju kapacitet i željni su da promene svet na bolje.
Foto: Almedina Skenderi (privatna arhiva)
I: Šta voliš kod svog naroda, zajednice? Po čemu su oni poznati? Kakva je vaša kultura?
A: Romska kultura je veoma bogata. Mi smo grupa ljudi koja potiče iz Indije, a a sada nas ima svuda po svetu. Veoma smo poznati po ljubavi prema muzici i plesu. Moja kultura bogata tradicijom. Volim kako su Romi uvek pozitivni čak i ako su suočeni sa svakodnevnim izazovima. Uvek se suočavaju sa njima sa osmehom na licu. Uvek vide dobro u zlu. Volim takođe to što, svi poznaju jedni druge, svi su tu jedni za druge, uvek dele ono što imaju jedni sa drugima i brinu jedni o drugima jer smo kao jedna velika porodica.
I: Da li je teško biti devojčica u tvojoj zajednici? Poznato nam je da se brakovi I dalje sklapaju jako rano, šta misliš o tome?
Biti Romkinja u ovom društvu može biti teško i izazovno za neke devojke. Sve zavisi od roditelja. Stariji ljudi vole da čuvaju tradiciju i da je prenose na generacije. Ali mnogi drugi liberalni Romi često ignorišu taj deo tradicije. Roditelji mladim devojkama ne daju priliku za školovanje i pripremaju ih za služenje ljudima jer na kraju moraju da napuste svoju kuću i zasnuju porodicu ponekad protiv svoje volje. Ova tradicija uključuje rane brakove, koji su i danas, nažalost, veoma česti. Poznajem mnogo devojaka mojih godina koje su trenutno udate i imaju svoju decu. Teško mi je da vidim kako se budućnost ovih devojčica raspada zbog tradicije koju njihovi roditelji moraju da slede.
I: Da li se zalažeš za ravnopravnost, a da li je osećaš u svojoj porodici?
A: Uvek podržavam jednakost. Jednakost se smatra jednom od važnih stvari u mojoj porodici. Nema polne diskriminacije . U mojoj porodici smo svi jednaki, svi imamo iste poslove.
I: Tvoja poruka devočicama iz tvoje ali i drugih zajednica i naroda?
Moja poruka svim devojčicama je da uvek budu svoje i da se nikada ne menjaju zbog drugih ljudi. Borite se za svoje snove i budućnost i uvek budite otvorene za nove mogućnosti.
ŽENSKI INFO 