Author: https://zenski.info/

Interevju uredila: Milica Stojanović Kostić

Vratiti se na posao nakon porodiljskog odsustva, što znači da je brigu o detetu potrebno prepustiti nekom drugom, za poslovnu mamu predstavlja poseban nivo stresa. Novinarstvo je profesija koja iziskuje potpunu posvećenost, te su mame novinarke u posebno izazovnom položaju. Naša sagovornica, novinarka Jelena Nikolić ocenjuje da je taj proces za nju bio težak, ali joj je povratak poslu bio preko potreban. Nikolićeva za naš portal govori i o položaju žena u Srbiji, feminizmu i svom radu na ovom polju. Ali na samom početku, ko je Jelena Nikolić.

Koliko se borbi vode u jednoj majci, u emotivnom smislu, kada nakon porodiljskog odsustva mora da se vrati na posao?

Imala sam komplikvanu trudnoću i baš sam dugo odsustvovala sa posla. Trenutak kada je porodiljsko isteklo je pravi trenutak kada je i trebalo da se vratim na posao. Nije mi bilo svejedno, beba je tek napunila godinu dana, ali mislim da se ja ne bih osećala dobro da sam produžila odsustvo iako sam imala prava na to. Nije mi bilo lako, on još nije prohodao, ja sam ga dojila kada sam se vratila u firmu, ali to je prirodni tok stvari. Imala sam podršku porodice i to je možda bilo i ključno, jer su oni svi videli da je meni neophodno da počnem da radim.

Jesmo li o ovim izazovima dovoljno informisane?

Mislim da nijedna knjiga, televizijski prilog, iskustvo prijateljice ili dokumentarac ne mogu da pomognu u tome da više znamo o tome. Jer ovde ne govorimo o informacijama, već o emocijama, a  njih dok ne osetiš ne možeš ništa da znaš već samo da nagađaš. Da je teško – teško je, ali da je važno vratiti se na posao – važno je. Poštujem naravno i odluku žena koje gledaju da što duže ostanu sa detetom kod kuće, ali mislim da je za mentalno zdravlje žene dobro da izađe iz kuće i ima vremena za sebe.

Kako biti mama u novinarstvu? Idu li ova dva zajedno? Mislim na to da novinarke i novinari nemaju radno vreme, a sa druge strane kako se nositi sa grižom savesti kada ostavljamo dete?

Sećam se da sam, kada smo upisali bebu u vrtić, pitala direktorku:”Imate li ovde psihološku podršku za roditelje?” Ona se samo nasmejala i rekla nemamo, ali ne bi bilo loše da uvedemo jer vi teže podnosite trenutak kada dete krene u jasle od njih. Imala sam osećaj da ga time što ga ostavljamo u vrtiću praktično izdajemo, jer on plače a ti ga ostavljaš i ideš i to je jedan od težih trenutaka… Ali onda shvatim da je za njega dobro da bude sa vršnjacima. Sa druge strane, novinarstvo i majčinstvo mogu zajedno, ja sam prihvatila da meni novinarstvo nije profesija već stil života. Prosto mi je prirodno da budem posvećena i detetu i poslu podjednako, ali svakako da se zna da mi je dete prioritet i tu nema niti će ikada biti dileme.

Kako je danas biti žena u Srbiji? A kako je biti mama?

Menja se društvo, menjaju se shvatanja. Biti žena u Srbiji ili bilo gde na svetu je predivno, jer mi smo zaista moćna bića. Ruku na srce, isto mislim i o muškarcima. Ali s obzirom na to da se pitanje odnosi na žene moram se fokusirati da našu fizičku snagu i to koliko se naše telo transformiše za samo devet meseci dok se u našem telu razvija jedno malo biće, pa do naše mentalne snage koja nam je neophodna za najlepšu stvar na svetu – majčinstvo.

Šta za vas znači feminizam?

Šta mislite, zašto se ovaj pojam i ono što on predstavlja pogrešno tumači u društvu?

Teško je shvatiti feminizam, jer je višeslojan, ali mi odlično znamo šta želimo. Često se feminizam povezuje sa netrpeljivošću prema muškarcima, insistiranju na tome da su žene superiornije – ali ne, ono što je feminizam u srži jeste samo jednakost. Ne netrpeljivost, ne superiornost, već samo jednakost.

Da li si ikada radila na pričama koje su povezane sa ovom tematikom, a posebno sa žrtvama nasilja u porodici? Da li je potrebna posebna edukacija novinara o izveštavanju u ovakvim situacijama?

Sećam se da mi je bilo jako teško kada mi je sagovornica koju je muž držao zatvorenu i maltretirao opisivala svaki detalj tog mučenja, ali isto tako sam se ja trudila da napravim balans u svemu tome i ispričam samo ono što neće njoj nauditi na duže staze, ni njoj ni njenoj deci koja su u tom trenutku bila mala i nisu možda najbolje razumela situaciju, ali je važno razmišljati unapred u tom trenutku. Meni je sve vreme bilo na pameti da će ta deca da porastu, postanu svesna svega i onda pogledaju taj prilog i dožive traumu, što nije ničiji cilj. Zato je sa informacijama potrebno pažljivo baratati. Ali sa druge strane, te ispovesti ljudi koji su rešili da ne ćute i trpe nasilje su veoma važne i ohrabrujuće za one koji isto to proživljavaju ali ćute jer ne znaju i nemaju gde…

Gde najviše sistem zakazuje kada se radi o nasilju ?

Daću odgovor na ovo pitanje primerom. Sećam se da sam razgovarala sa jednom ženom koju je partner maltretirao, ona je prijavila i on je dobio zabranu prilaska. Njoj su u tom trenutku počele da stižu preteće poruke sa raznih brojeva telefona, njegovi prijatelji su je pratili u stopu, a ona je uplašeno rekla – “u redu, on ima zabranu prilaska, ali ko meni garantuje da on sa 50 metara neće da puca u mene i da me ubije?” Mislim da ova rečenica opisuje sve.

Tvoja poruka ženama u Srbiji?

Intervju uredila: Milica Stojanović Kostić

Patrijrhalno, stereotipima opterećeno kosovsko društvo iznedrilo je mnoge žene koje su uspele da se izbore za pravo glasa, slobodu i samostalnost. Naša sagovornica, novinarka Anđelka Ćup mišljenja je da upravo teži život u ruralnim okolnostima stvara žene borce i žene heroje. Ćup ističe da se žene na Kosovu mogu svrstati u dve kategorije: one koje su „mašine za rađanje“, za koje su šamari „njegovog veličanstva muža“ normalni, i one druge emancipovane žene koje imaju maksimalno poštovanje. Sa žaljenjem ocenjuje da je većina žena u politici ne samo kvota već i sredstvo za manipulaciju. Ali na samom početku, ko je Anđelka Ćup?

Anđelka Ćup danas je urednica portala Gračanica Onlajn, direktorka istoimene produkcije i dopisnica Euronews Srbija sa Kosova. Produkcija je dopisništvo TV Prva, TV B92 i agencije i TV Tanjug. Dugogodišnja je novinarka, moderatorka preko 400 tv debata, urednica i autorka brojnih televizijskih emisija, preko 1.000 tv priloga, preko 30 kolumni i oko 1000 reportaža, ali i dokumentarnih filmova koji su nagrađivani na brojnim festivalima. O sebi, ipak najviše voli da kaže da je majka i baka, a ono što nerado ističe je da je podstanar već 23 godine.     

Kako je izgledao Vaš put do Gračanice?

Popločan trnjem i kada to kažem, nije floskula. Preživela sam rat u Bosni i na Kosovo sam došla sa troje tada male dece, 1998. godine, jer sam dobila posao u tadašnjem ŽTP Beograd, u Kosovu Polju. Sećam se čuđenja policajca na punktu, koji se tada nalazio u Podujevu. On me pitao gde idem sa punim gepekom nekih stvarčica i malom decom, a na moj odgovor da se selim na Kosovo, samo je odmahnuo glavom i rekao: „Bog neka vam je u pomoći“. Onda je usledio oružani sukob, bombardovanje, otmice komšija i poznanika posle povlačenja srpske vojske i policije. Navikla sam se kasnije i na nestanke struje u trajanju od po pet, šest sati, vode po dva ili tri dana. Kada sam na železnici ostala bez posla, ostala sam i bez osnovnih sredstava za život, pa sam počela da se bavim cvećarstvom. Bilo je situacija da sam pomerala kauč u dnevnoj sobi da proverim da i nije ispao neki dinar, kako bih mogla da kupim deci hleb. Ali, sve je prošlo i polako zaboravljam te teške trenutke.

Koja uloga ženi najteže pada?

Najteža uloga žene je da ostane svoja, da bude samostalna, kako u poslu, tako i u porodici. Teško je da u moru obaveza i nažalost, pritisaka, sačuva svoj stav i mišljenje.

Ostvarili ste veliki uspeh. Otvorili svoju produkciju, zapošljavate. Koliko je danas teško ženi da se probije u medijskom miljeu, jer ako pogledamo donosioci odluka u medijima i većim medijskim udruženjima uglavnom su muškarci? Kakav je bio taj put?

Ne bih ja to nazvala prevelikim uspehom, već ogromnom voljom i željom da se dokažem, verom u sebe i ljude sa kojima sam počela da sarađujem i u one u kojima sam prepoznala talenat. Naravno, pokušaja sputavanja je bilo, ali uglavnom od ljudi kojima sam verovala, mnogo manje od nekih koje nisam poznavala. Krenula sam od nule, kako se to kaže i mnogo sam radila, kao i sada. Nemam radno  vreme i još uvek imam energije i volje da idem dalje i da se takmičim. Mislim i da nema mnogo razlike u današnjem društvu, kada se nažalost ne cene prave vrednosti, između puta ka uspehu između muškarca i žene.

Gde je danas žena na Kosovu? Srpkinja, ali i Albanka?

Žena je danas na Kosovu, negde još u prošlom veku, negde tu gde i treba da bude, sve zavisi od porodice u kojoj su vaspitane i gde su osnovale svoju novi dom. Imamo situacije gde su žene još uvek bez prava glasa i „mašine za rađanje“, za koje su šamari „njegovog veličanstva muža“ normalni i imamo emancipovane žene koje imaju maksimalno poštovanje, prvo od roditelja i braće, a onda i od drugova i muža. Nažalost, manjina je ovo drugo, što ne bi smelo da bude u 21. veku, ali naša realnost je takva. I same žene vrlo često prihvataju kao normalno ono što nije, nekada zbog neznanja, nekada zbog straha da će izgubiti porodicu i decu, rade, trpe i ćute. Centralne i lokalne vlasti, kao i pojedini aktivisti i aktivistkinje civilnog društva, o ženama, ali onima sa imenom i prezimenom, uglavnom govore 8. marta ili ako imaju neki projekat od međunarodnih organizacija. Kako stvarno žive žene u Žaču, Berevcu, Prilužju, Marevcu, Zrzu ili nekom drugom selu, ne verujem da znaju oni ili one koji se ili koje se zaklinju u ženska prava. 

Imaju li žene iste brige, strahove, nepravde?

Imaju, a da toga nisu ni svesne ili ne žele da to priznaju. Nažalost, Kosovo je podeljeno društvo, pa su i problemi srpskih i albanskih, ili romskih žena, posebno tretirani, što me užasava. A sve žene imaju problema dok dokažu da mogu u školu i na fakultet zajedno sa braćom, da su često bolje od njih, da zaslužuju rukovodeće mesto, nekada mnogo više od svojih muških kolega. Sve su unapred osuđene ako ne žele ili ne mogu da postanu majke, one su krive ukoliko dođe do razvoda, žene su isključivi krivci ukoliko im deca budu na bilo koji način problematična. Briga oko starih roditelja i braće, strah oko toga gde su deca i da li su ih dobro vaspitale, zajedničko je svim ženama, posebno na našem području gde je mentalitet, bez obzira na veru i naciju, sličan.

Koliko izgleda biti uspešna žena u ruralnoj sredini? Postoje li tu neke prepreke?

Uspešnih žena ima najviše u ruralnim sredinama, bilo da su ostale u njima ili potekle iz njih. Teži život i borba u težim okolnostima, u ruralnim sredinama stvara žene borce i žene heroje. Prepreka ima, spominjala sam ih već, roditelji, braća, muževi, komšije, kasnije deca, stereotipi, patrijarhalno vaspitanje, ali ponavljam nije uspešna žena samo ona koja završi fakultet ili ima sopstveni biznis. Uspešna je i ona koja je odgojila dvoje, troje ili više dece koji su postali uspešni, uspešna je i ona koja nema dece a opstala u patrijarhalnom društvu sa svojim mužem, uspešna je i ona koja stigne da posle teškog rada u njivi izađe na večeru ili na „živu muziku“ u neku kafanicu, uspešna je i ona koja pravi najlepše pite i za to dobije poljupce od svojih članova porodice. Uspešna je i ona koja u selu uspe da se oslobodi nasilnika, bilo da je on otac, brat ili muž, pa čak i sin i nastavi da živi samostalno.

Jesu li žene u politici danas samo kvota ili ima i onih koje to nisu?

Želela bih da mislim da većina nisu samo kvota, ali kada pogledam političku scenu, uz dužno poštovanje izuzecima, mislim da jesu. Nažalost, ne samo da su kvota, već i sredstvo za manipulaciju.

Na čemu bi ovdašnji donosioci odluka trebalo da rade više kada govorimo o rodnoj ravnopravnosti?

Donosioci odluka su se na ovi prostorima fokusirali na optužbe protiv političkih protivnika i sve što nije dobro u društvu, za njih je krivica nekih bivših vlasti. Njihova fotelja i aktuelni režimi su im najvažniji. Misle da je dovoljno ako neki pravnik napiše neku strategiju o rodnoj ravnopravnosti koja lepo zvuči. Međutim, potrebna je široka društvena akcija, potrebna je edukacija od detinjstva da nema razlike između devojčica i dečaka, potreban je „silazak“ među ljude, upoznavanje sa konkretnim problemima i naravno adekvatne kazne za nasilnike. Potrebno je pomoći ženama koje imaju problema, ali ne samo skrivanjem u sigurne kuće, nego omogućavanjem da se normalno kreću i da rade u bezbednom okruženju. Dakle, potrebno je aktiviranje, od pojedinca, preko organizacija civilnog društva, policije i sudstva, do ministara i vrha vlasti, kako bi se doneli adekvatni sprovodljivi programi. Mislim da bi trebalo i izbegavati kvote o kojima sam malopre govorila, jer i žena i muškarac bi trebalo da zauzimaju neku poziciju ako to zaslužuju znanjem, iskustvom i sposobnošću.

Femicid je u Srbiji ove godine u porastu. Ko najviše zakazuje u lancu odbrane protiv nasilnika?

Najviše zakazuju sudstvo i policija jer se nasilnici ne kažnjavaju na vreme i adekvatno, a krivicu snose i porodice koje uglavnom zbog navodne sramote, prikrivaju nasilnika. Nekada i same žrtve godinama trpe i ne prijavljuju nasilnike, zbog sramote, straha ili nečeg trećeg.

Koliko mediji rade na promociji prava žena i njihovih sloboda?

Mediji mogu mnogo da pomognu u promociji prava i slobode žena ali, medijima je danas najvažnija politika, a pre politike, crna hronika. Upravo vestima iz crne hronike, naše kolege i koleginice, možda ne iz loše namere već iz neznanja, često stigmatizuju žene, izveštavaju sa detaljima, često neproverenim, tako da mi se čini da ponekad podstiču nasilje. O pravima i slobodi žena, o uspešnim ženama, o domaćicama i poljoprivrednicama, koje su najuspešnije žene, jer najviše rade, a nemaju nadoknadu i niko se skoro i ne bavi njima i njihovim sudbinama, retko možete da vidite tv prilog ili tekst. Ponoviću, prava i sloboda žena je u medijima zastupljena u većini slučajeva kada je u pitanju neki projekat određenog medija.

Žena je ženi vuk ili…?

„Žena će oprostiti muškarcu i najteže poroke, ali žena ne prašta drugoj ženi ni njene najveće vrline“, napisao je pesnik Jovan Dučić. Ja ne mislim baš tako, ali jeste tačno da su žene pažljivije od muškaraca u odabiru prijatelja, odnosno prijateljice, u odabiru poslovnih saradnika ili saradnice, ali i da im je druga žena najveća inspiracija u postizanju nekog cilja. Možda je razlog jer su žene pronicljivije i suptilnije, senzitivnije i pronicljivije od muškaraca. Ne mislim ipak da je žena ženi vuk.

Vaša poruka devojkama i ženama u Gračanici i na Kosovu uopšte?

Ivo Andrić je napisao: „Svaka žena ima svoju unapred određenu dozu suza koju mora u toku svog života da isplače“. Moje iskustvo kaže da je to potpuno tačno, ali suze nas čine jačom i nisu odraz slabosti. Drugo, drage dame, radite na sebi, ali ne samo kod frizera i u kozmetičkom salonu, što nije nevažno, ali prvo posetite biblioteku i pozorište. I treće, budite hrabre, jake i uporne jer, kako je rekao Viktor Igo: „Kada ne bi bilo žena, dijamant bi bio samo običan kamenčić“.