Najčešći oblik zlostavljanja žena nije oku vidljiv u smislu modrica, podliva, slomljenih kostiju iako se gotovo uvek javlja i sa fizičkim nasiljem. Ovu vrstu zlostavljanja doživelo je, i dalje doživljava mnogo žena od nekoga u svom okruženju. Psihičko zlostavljanje, rane koje ne krvare, a neopisivo bole.
Psihičko zlostavljanje žene često najviše kriju jer ono donekle može i da se sakrije, nema fizičkih povreda, mada i to je pitanje ukoliko uzmemo u obzir da sve veći broj žena ima problema sa različitim bolestima koje se i nazivaju “bolesti prećutkivanja, trpljenja, stresa”. Ipak, zarad patrijarhalnog učenja da je “čuvanje porodice” isključivo njena odgovornost, ona mje učena da je psihičko zlostavljanje zapravo “normalno muško ponašanje” i da bi trebalo da ga prihvati i istrpi. Dešava se često da joj alternative nema, i da je prihvatanje jednako preživeti u svetu koji i dalje nije naklonjen ženama niti ih brani od nasilja.
Pa kako izgleda to “balkansko muško ponašanje” koje je kao normalno,a zapravo duboko devijantno i patološko.
Iskustvo: Bila sam “po niska” dok oluja prođe
Moja starija “poznanica” ume da kaže da je kada se suprug nešto naljuti ona bila “po niska“(niža), htela je reči pokorna. Verovatno dok oluja prođe, a onda je navodno uspevala da bude po njenom. Neki to zovu ženska mudrost, ja to zovem manipulacijom na različte načine. Bolje rečeno, u zavisnosti od toga kako su kome karte podeljene, u ovom slučaju koji vas je pol zapao. Ja ipak i dalje ne umem to po niska jer nikako ne ide uz moj karakter, samopouzdanje i dostojanstvo, a i manipulacija mi nije jača strana nisam je praktikovala. Ipak, gotovo sam sigurna da je ovakav način življenja u bračnom odnosu i dalje prisutan zato sam imala potrebu da se još jednom podsetimo šta sve znači psihičko zlostavljanje i kako ga prepoznati.
Mali i česti rezovi koji seku samopouzdanje
Zastrašivanje, pretnja, prisila, nasilničko ponašanje, psovanje, nazivanje pogrdnim imenima, ismevanje, ponižavanje, manipulisanje, uznemiravanje, obezvređivanje, izolacija, kontorlisanje, kažnjavanje ćutanjem… Samo su neki od načina kojima se ispoljava ovaj vid nasilja.
A kako se oseća žrtva?
Uzrujano nakon komunikacije, ili se povlači u sebe i manje komunicira. Izbegava osobu jer je se plaši jer je čini nervoznom i boji se njegove ili njene reakcije kada je u blizini. Odjednom ima neuobičajene nove navike, kao što je grickanje noktiju, igranje sa pramenovima kose i druge.
Konkretno u vama se lomi deo po deo ličnosti i onoga sto vi jeste. U zavisnosti od stepena ove vrste nasilja, njegovog kontinuiteta i vašeg samopouzdanja, vremenom počnete da sumnjate u sebe, svoje mišljenje i postupke.
Sve ovo rezultira dubokom traumom koja se da prevazići uz stručnu i kontinuiranu pomoć paihoterapeuta.
Kukavice željne dominacije
Vršenjem nasilja, nasilnik želi da kontoliše vaše postupke, život i odluke kako bi pronašao smisao svog postojanja jer ga inače nema.
Nasilnici su uglavnom nesigurni, neostvareni (uglavnom) muškarci koji dominaciju vide u tome ko je glasniji i ko se pita, a ne u tome ko je u pravu i šta je ispravno.
Kako bi zadovoljili svoju potrebu da ih “neko konačno sluša i prizna” koja nije zadovoljena u detinjstvu kada su uglavnom dobijali “hajde ćuti tamo šta ti znaš”, sada kao dečaci u telu muškaraca sprovode upravo to: “mogu da je nateram da bude kako ja kažem”. Zbog toga će se slepo držati svojih ispada, jer jedino tako se oseća kao da nešto poseduje i to vas dok god ste tu i dok god se ne oslobodite te omče oko vrata.
Ne pokušavaj da ga popraviš, spasiš ili se nadaš da će biti bolje. Takve osobe su nepopravljive sem kada same ne odluče da se leče, što je gotovo zanemarljiv procenat, kaže praksa.
Brojevi koji bole
I za kraj zapamtite, svaka treća žena na celom svetu doživela je bar jedan vid nasilja, to je po podacima Svetske zdravstvene organizacije 840 miliona žrtava širom sveta. Svakih 11 minuta u svetu bude ubijena jedna žena ili devojčica. Ovo su ozbiljno loši podaci, a većina njih je samo vrh ledenog brega, jer je mnogo onih koje i dalje ćute.
I svi ovi životi i dalje nekome nisu vredni i jednaki životima mušakraca, posebno onih pasivno-agresivnih, trajno oštećenih nedostatkom pažnje i ljubavi, tučenih i pogrešno učenih da je nasilje potpuno normalna stvar ako se iskoristi da se pokaže dominacija, posebno nad ženskim polom. Jer takve “mušarčine” su inače vrlo retko konfliktne ličnosti van “četiri zida” takoreći kukavice.
Zapamtite devojke drage: pravi muškarac je tu za vas i zbog vas i svoju moć pokazuje samo kada treba da vas odbrani, a ne da vam nešto zabrani.
Psihološkinja i geštalt psihoterapeutkinja Valentina Nikolić za Ženski info savetuje roditelje kako da se nose sa izazovima sa kojima se suočavaju u toku nove školske godine i bore sa brigama koje ona nosi. Ona takođe govori i o prevazilaženju stigme koja je i dalje prisutna u vezi sa autističnom decom. U intervjuu ocenjuje stanje mentalnog zdravlja u srpskim sredinama na Kosovu, govori o nedostatku psihoterapeuta i mogućnostima za prevazilaženje tog problema. Tema razgovora sa Nikolićevom svakako su bile i žene žrtve nasilja i neophodnoj psihološkoj pomoći kada se radi o ovom pitanju. Ali na samom početku, ko je Valentina?
Valentina Nikolić rođena je 1980. godine u Gračanici na Kosovu, gde trenutno živi i radi. Gimanziju je završila u Prištini, a fakultet u Nišu na departmanu za psihologiju. Bavi se geštalt psihoterapijom. Ona o sebi kaže da je “nekada bila devojčica sa sela koja je sanjala velike snove, danas uspešna žena psiholog i geštat psihoterapeut”. Hobi su joj putovanja, a knjigu koju preporučuje je “Žene koje trče sa vukovima”.
Voli da gleda krimi serije kao “Doktor Bul”, ali i romantične filmove kao “Moj grčki dečko” ,kako sama kaže najčešće za vreme praznika. Mala Valentina je, kako navodi, sanjala da bude pevačica i sportistkinja. A onda u osnovnoj školi da postane nastavnica matematike . Želja da se bavi psihologijom došla je kasnije. Cilj joj je da pomaže ljudima, a najveća želja da se ostvari u ulozi majke.
Polazak u školu, brige i kako sa decom
Sa Valentinom Nikolić razgovarali smo na više tema, ali smo počeli od onih briga koje najviše muče mame kada im deca kreću u školu.
Sa polaskom u školu većina roditelja postavlja sebi to pitanje”Kako će se moje dete snaći, da li će biti prihvaćeno” i onda imaju i nerealna očekivanja i stvaraju dodatni pritisak kako sebi tako i svom detetu. Savet roditeljima je da se raduju polasku u školu isto kao što se i njihova deca raduju, a onda polako budite tu da podržite svoje dete ali i da postavite jasne granice i naravno ono što je jako važno sarađujte i gradite dobre odnose sa učiteljicama i učiteljima.
Vršnjačko nasilje je jedan od većih problema sa kojim se kao društvo suočavamo, ipak ostaje pitanje šta još možemo uraditi.
Nažalost znamo da vršnjačko nasilje postoji i da su strahovi odraslih opravdani jer često deca o tome ćute i vršnjačko nasilje se otkrije u nekoj odmakloj fazi. Izazovi su najčešće mediji i društvene mreže na kojima deca provode previše vremena i često bez kontrole odraslih (roditelja) na kojima se vršnjačko nasilje plasira, ubrzava i pojačava. Najvažnije je baviti se prevencijom odnosno da do problema ne dođe. U tome su ključne tri stvari : vaspitanje u porodici, zdrava socijalna sredina i emocionalna podrška u ustanovi (vrtići , škole).
Da li je dovoljno edukovati decu u školi o ovom vidu nasilja ili je potreban rad u još nekom domenu? Šta roditelji mogu da urade a šta nastavno osoblje?
Edukacija je važna , škole to redovno rade, veliki broj časova odeljenjskog starešine posvećen je ovoj temi, stručni saradnici u školi (psiholozi i pedagozi) organizuju posebna predavanja i radionice sa učenicima na ovu temu. Pomenula sam vaspitanje u porodici koje je jako važno, roditelji treba da posvete vreme koje provede sa svojom decom.Znamo da je škola obrazovno-vaspitna ustanova pa se deca i u školi uče lepom vaspitanju odnosno znaju jasna pravila i granice u ponašanju i ophođenju sa drugima kako vršnjacima tako i odraslima.
Kako Nikolićeva dalje navodi, deca koja su žrtve nasilja su često deca koja su emocionalno slaba i sa manje samopouzdanja zato o nasilju često i ćute. Zato nas je zanimalo kako kod dece raditi na samopouzdanju.
Samopouzdanje je vera u sopstvene sposobnosti, vrednost i mogućnost suočavanja sa životnim izazovima. Ono se ne rađa, već se gradi i vežba kroz svakodnevne navike i promenu načina razmišljanja. Savet za roditelje: pohvaljujte trud kod deteta a ne samo rezultat, dozvolite im da prave greške i ne prebacujte i kritikujte već pitajte dete šta sledeći put može da uradi drugačije, podržite samostalnost i odlučivanje ( izbacite ono “neka ja ću “), izbegavajte poređenje sa drugima, budite im model za samopouzdanje, naučite da negativan unutrašnji govor zamene pozitivnim.
Najčešći problemi sa kojima se kod dece u praksi susretala do sada su bili prihvatanje, kad dolaze iz druge sredine (škole), promene u ponašanju (emocionalne reakcije), promene u ličnom funkcionisanju(učenju).
Saveti za roditelje autistične dece
Što se tiče dece koja se susreću sa dodatnim poteškoćama u razvoju, kao što je autizam, zanimalo nas je ima li savet za mame i da li je potrebna dodatna edukacija na ovu temu u školama.
Nažalost, autizam odnosno stanja iz spektra autizma sve češće srećemo kod dece danas. Roditelji suočeni sa ovom informacijom dugo ne mogu i ne žele da prihvate, javlja se bura emocija od straha i ljutnje, pa sve do krivice. Kad pominjete edukaciju jako je važno da stručnjaci rade i sa roditeljima a ne samo sa decom jer autizam nije bolest koja se leči ili ne , već stanje odnosno sastavni deo ličnosti, način na koji dete komunicira, razmišlja i oseća.
Zato je, kaže, važno da roditelji prihvate i pomognu detetu da razvije veštine koje mu nedostaju.
Nikolićeva je podelila sa nama i savete za roditelje autistične dece a mi ih prenosimo u celosti:
Otkrijte jake strane deteta i fokusirajte se na njih (neka deca vole muziku, sklapanje puzli) i koristite ih za učenje i komunikaciju.
Uvedite vizuelni raspored u kući jer deca bolje razumeju ono što vide nego što čuju.
Stvorite sigurnu rutinu , obroci, spavanje, terapija neka se odvijaju u isto vreme svakog dana.
Prilagodite komunikaciju, neka rečenice budu kratke i jasne, dajte detetu malo vremena da procesuira ono što ste rekli pre nego što ponovite rečenicu-zahtev.
Senzorno okruženje, odnosno ako dete ne podnosi svetlost i buku obezbedite mu mesto u kući gde se može povući i umiriti. Omiljena igračka ili slušalice mogu biti od velike pomoći.
Naravno pre svega savet za mame (roditelje) da prihvate svoja osećanja, nemojte kriviti sebe i dajte sebi vremena da prihvatite dijagnozu.
Oslonite se na stručnjake (izbegavajte alternativne terapije koje obećavaju potpuno izlečenje a nisu naučno dokazane).
Ne zaboravite na sebe i svog partnera jer briga o detetu zahteva ogromnu energiju ako iscrpite sebe nećete moći da pomognete detetu. Podelite obaveze i odvojite malo vremena za sebe.
Povežite se sa drugim roditeljima kroz udruženja.
Ne stidite se sebe i svog deteta, tražite podršku svuda i na svakom mestu, odnosno krenite sa ranom intervencijom pre zvanične dijagnoze.
Iskoristite mogućnost podrške u instituciji (vrtiću, školi), prilagođen plan rada, lični pratioc i pedagoški asistent.
Geštalt psihoterapija – kome je namenjena i čime se bavi?
Valentina Nikolić, privatna arhiva
Valentina Nikolić bavi se geštalt psihoterapijom i kako objašnjava za Ženski info to je vid terapije koji se fokusira na sadašnji trenutak.
Fokusira se na”ovde i sada “ ličnu odgovornost i holistički pristup čoveku. Ključni koncepti su : sada i ovde, svesnost, lična odgovornost, nedovršeni poslovi. Geštalt terapija je primenljiva u radu sa decom i odraslima kao i sa parovima i organizacijama .
Ona posebno izdvaja upravljanje anksioznošću, paničnim napadima i stresom, zatim rešavanje problema u partnerskim i porodičnim odnosima, kao i jačanje samopoštovanja i prevazilaženje unutrašnjih blokada. Tu je i proces tugovanja i zatvaranje emocionalnih priča iz prošlosti i lični rast i razvoj.
Potreba za psihoterapijom u srpskim sredinama na Kosovu i predrasude
Potreba za podrškom u okviru psihoterapije svakako postoji i u srpskim sredinama na Kosovu, slaže se Nikolićeva.
Potreba postoji kod svakog pojedinca odnosno kod svakog ko želi da se bavi ličnim rastom i razvojem i da bolje upozna sebe. Ako se vratimo na to da u sredini u kojoj živimo ima više stresnh situacija i izazova onda sami zaključite koiko je podrška psihoterapeuta važna.
Međutim, predrasude i neka vrsta stida na pomen mentalnog zdravlja i dalje su duboko ukorenjeni u naše društvo. Ono što ipak vraća veru u bolje stanje na terenu jeste da se svest o psiholozima i terapijama u određenoj meri menja.
Kada sam počela da radim u školi učenicima je predstavljeno da kod psihologa idu samo po kazni, pa mi je trebalo dosta vremena da ih razuverim i da shvate da je psiholog pomažući i da se kod njega dolazi po savet.
A danas učenici slobodno kucaju na moja vrata i traže savet. I samo još da dodam da ljudi sa niskim samopouzdanjem i oni koji više brinu o tome šta će reći “svet” nego kako se ja osećam retko se odlučuju za psihoterapiju i pate u tišini.
A kako se boriti protiv predrasuda, ima li ta borba uopšte smisla?
Borba odnosno smanjivanje ovakvih predrasuda je moguće kroz vidove edukacija u ustanovama , organizacijama, na tribinama i zajedničkim skupovima. Nažalost naš sistem ne prepoznaje i ne angažuje dovoljan broj stručnjaka koji bi se bavili ovom temom.
Postavili smo Nikolićevoj i jedno vrlo nezahvalno pitanje, da oceni stanje mentalnog zdravlja u srpskim sredinama na Kosovu. Ipak, sigurni smo da će se u njenom odgovoru mnogi pronaći.
Mentalno zdravnje je na niskom nivou u izolovanim sredinama, ljudi nemaju svest o tome kako sam ja, kako se osećam , već brinu kako da prežive , da li će imati sutra za hranu, da li smeju da izađu iz kuće i na kraju dana dobro je prošao je još jedan dan, sutra će biti bolje.
A svako sutra je sve teže i teže. U takvim sredinama najčešće se javlja strepnja i anksioznost odnosno stalna briga da nešto loše može da se desi. LJudi koji žive u izolovanim sredinama su često i depresivni jer su im dani isti i nema novina, uzbuđenja ili nešto o čemu bi mogli da pričaju i podele sa komšijama.
I pored velike potrebe Nikolićeva navodi da u našoj sredini nema dovoljan broj psihologa i psihoterapeuta.
U školi su psiholozi zatrpani papirologijom kao i to da po nekoj sistematizaciji sistem broji odeljenja a ne učenike pa jedan psiholog na veći broj učenika ne može dovoljno da se posveti svima.
Psiholozi u školi su podrška kako učenicima tako i roditeljima i samim nastavnicima.
U zdravstvenim ustanovama, ako bi sistem prepoznao značaj psihoterapeuta i uvrstio ih u sistematizaciju, onda bi ljudi mogli da besplatno koriste usluge kako što je u nekim zapadnim zemljama to prepoznato i priznato.
Žene žrtve nasilja i pomoć psihologa
Podrška ženama koje su bile žrtve nasilja je jako važna, smatra Nikolićeva i dodaje da žene koje su godinama trpele nasilje kako psihičko tako i fizičko, su emocionalno zbunjene , osećaju strah, stid , krivicu što je posledica traume.
Često su mi se javljale žene koje su dugo bile žrtve psihičkog nasilja, živeći pored manipulatora, egoiste i posesivca a da dugo nisu bile svesne toga.
Obično su oba partnera visoko inteligentni, funkcionalni u sredini a žena se najčešće obrati za pomoć kad dođe do tačke pucanja ili kad partner posle godina psihičkog maltretiranja pronađe novu “žrtvu” i odluči da ode.
Njena poruka ženama koje su bile žrtve nasilje je jasna.
Nasilje koje ste preživeli nije vaša krivica, prihvatite svoja osećanja, dozvolite sebi da tugujete, budete besne… svako osećanje je legitimno na putu oporavka. Naučite da kažete ne, odnosno postavite jasne granice. Ne stidite se da potražite kako podršku porodice, prijatelja , tako i stručnu pomoć.
Na kraju razgovora Nikolićeva je uputila poruku i svim čitaocima Ženskog infoa:
Narcistični poremećaj ličnosti javlja se kod oba pola , ali je učestaliji kod muškaraca. Oni imaju potrebu da kontrolišu, sluđuju i manipulišu kako bi došli do lične validacije. Često ih karakteriše i potreba da vređaju, što psiholozi objašnjavaju mržnjom narcisa prema samom sebi.
U prethodnom tekstu pisala sam o tome kako nastaje narsic, kako deluje i kakav uticaj ima na ljude u svojoj okolini. Medjutim, ono što je jako važno znati je da naučite i kako da reagujete na njegovo ponašanje kako bi sačuvale svoje dostojanstvo i samopoštovanje. Ovo je obećani drugi deo teksta o ovom poremećaju ličnosti koji često vrši i ostale vidove nasilja pored psihičkog i emotivnog.
Kako protiv narcisa
Najvažnija stvar koju treba uraditi bilo da se radi o članu vaše porodice ili kolegi je da postavite granice. I ovde prvo treba naučiti kako se one postavljaju, zato vam ostavljam jedan od najbolje objašnjenih načina koji sam do sada čula o postavljanju granica.
Dakle granice moraju biti jasne i dosledne, jer će narcis stalno testirati dokle može da ide. Granice su inače jako važne i u normalnim odnosima prema svima koji vas okružuju zato je jako važno da dobro razmislite šta je za vas prihvatljivo a šta ne i da odmah počnete da ih postavljate.
Druga važna preporuka je da NE ulazite u rasprave sa narcisom. Tu su na svom terenu i koriste ih da vas iscrpe i manipulišu. Umesto da se objašnjavate koristite kratke i jasne rečenice.
Zadržati emocionalnu distancu je jako bitna stavka jer tako onemogućavate narcisa da utiče na vaše samopouzdanje i osećanja. Ovde bi trebalo da znate da kritika ili pogrdna reč izgovorena od strane narcisa ne odredjuje vaše ponašanje, već predstavlja njegovo nezadovoljstvo sobom i svojim postupcima. To što vama kaže, zapravo misli o samom sebi.
Fokusirati se na činjenice. Ovo najjednostavnije objašnjeno znači da se ponašate kao da ste u nekom sudskom procesu gde se ne priznaje ono što osećate, već samo i isključivo činjenice. Konkretne informacije i odluke su najbolji način da to ostvarite.
Takodje, kao i kod ostalih vidova nasilja, i u ovom slučaju važno je da razgovaraš sa prijateljima, okolinom, jer će te to spasiti od potpune izolacije u koju te konstantno gura.
Ne, neće se promeniti
Prihvati da se narcis NE MENJA. Retki su slučajevi da narcis traži pomoć, a i kada se to dogodi promena je gotovo nemoguća. Zato ne trudi se da traćiš vreme čekajući da se on promeni, već radi na sebi, zaštiti se i osnaži kako bi bila sposobna da jednog dana odeš od ovakve osobe jer to je jedini put koji vodi normalnom životu i tvom miru.
Praktični primeri za komunikaciju sa narcisom
Ako ti je lakše da pročitaš primer sastavila sam nekoliko, na osnovu iskustva žena i saveta terapeuta.
Ako ti kaže: “Tvoje mišljenje nije važno”, tvoj odgovor je “Moje mišljenje je jednako važno kao i tvoje”.
Ako želi da manipuliše osećajem krivice rećiće ti nešto kao : “Da me voliš uradila bi to za mene”, tvoj odgovor bi trebalo da bude:“Ljubav se ne meri time da li radim ono što ti želiš.”
Kada pokušava da izazove svadju: “Ti si kriva za sve”, kaži mu: “Neću da ulazim u raspravu na taj način”.
Ukoliko te vređa, ponižava i govori pogrdne reči, važno je da ne reaguješ emotivno, ostani mirna i kratko odgovori postavljanjem granice:” Neću da prihvatim da mi se obraćaš na ovaj način.” Ako i pored toga nastavi reci mu :“Razgovor se završava dok se ne promeni ton”. Ako su uključena i deca, objasni im da vređanje ne znači istina i da to nije odgovorno ponašanje roditelja.
Kako zaštiti decu?
Psihoterapeuti su mišljenja da je u svim nefunkcionalnim porodicama posebno značajno da deca imaju bar jednog zdravog roditelja od kojeg će moći da nauče društveno prihvatljivo ponašanje.
Zato je uloga zdravog roditelja da zaštiti decu od narcisa a ovo su načini.
Pokažite im da su dosledno i bezuslovno voljena, uvedite im rutine jer one smanjuju stres. Objasnite im da nisu krivi za narcistično ponašanje drugog roditelja.
Da rezimiramo. Sačuvaj svoje samopouzdanje, pokazuj deci normalno ponašanje čime ćeš značajno smanjiti moć narcisa. Dok ne odlučiš da napraviš sledeći korak, onaj koji će te dodatno osloboditi i dati novu dimenziju tvog života, preživi narcisa!
Milica Mikić iz Lapljeg sela podelila je sa nama deo svoje svakodnevnice sa autističnim sinom Vukom koji danas kreće u drugi razred, a u želji da se deca bolje razumeju i da ostali roditelji pomognu u rušenju stereotipa.
Danas počinje nova školska godina, roditelji su uzbuđeni možda i više od dece, ali to uzbuđenje je često prepleteno brigama koje uglavnom opterećuju mame. Osim osnovnih priprema za školarca koje potrebno obaviti pre početka školske godine, u našem društvu postoje i one mame koje se sa svojom decom sučavaju sa većim izazovima i traže dodatno razumevanje od ostalih. Jedna od njih je Milica Mikić iz Lapljeg Sela koja je pristala da sa svima nama podeli svoju priču o sinu Vuku koji je sa dijagnozom F-84 krenuo u drugi razred osnovne škole u ovom mestu.
Kada sam zarad pisanja ovog teksta na Instagramu postavila pitanje za mame o tome koja im je najveća briga pred 1.septembar, jedan od odgovora privukao mi je veliku pažnju i duboko me dirnuo. Upravo tu počinje priča o malom Vuku čija mi je mama tada napisala :“Najveći izazov mi je da li će mog sina druga deca prihvatit i razumeti“. Milica mi je onda obrazložila i zašto je ovo brine.
„Vuk ima dijagnozu F84 i teškoće u razvoju, a jedan od najvećih problema mu je govor i komunikacija. Teže se izražava i često ne može rečima da kaže šta želi, oseća ili šta mu je potrebno. Zbog toga mu je potrebna dodatna podrška, strpljenje i razumevanje u svakodnevnom funkcionisanju, kao i podrška u školi kako bi mogao da napreduje i lakše se uključi među vršnjake”, napisala je ova mama.
Razumele smo se, ali i zapitale da li smo dovoljno informisani o tome kroz šta prolaze deca sa izazovima u razvoju. Da li uopšte razumemo kroz šta prolaze roditelji koji imaju decu sa ovakvom ili sličnim dijagnozama? Odgovor se sam nametnuo, te vam zato danas predstavljam priču jedne mame koja se kao i mi ostali trudi da njeno dete bude srećno i prihvaćeno u društvu u kom živimo.
Duboko emotivno i iskreno Milica je otvorila veoma važnu temu o kojoj se u srpskim sredinama na Kosovu gotovo uopšte javno ne govori.
“Mislim da se o jednoj stvari veoma malo govori – o tome šta se dešava sa porodicom nakon što dete dobije dijagnozu. U tom trenutku kao da se ceo vaš život promeni. Odjednom počnete da razmišljate o terapijama, lekarima, školi, pratiocu, tome kako će dete biti prihvaćeno i šta još možete da uradite da mu pomognete. A između svega toga pokušavate da budete roditelj, supružnik i da normalno funkcionišete.
Neki roditelji dijagnozu prihvate odmah, neki ne mogu. Nekima treba vreme da shvate šta ih čeka. Mislim da niko ne bi trebalo da ih osuđuje zbog toga, jer niko ne zna koliko je teško kada vam neko kaže da će život vašeg deteta možda izgledati drugačije nego što ste zamišljali. Roditelj tada ne treba da bude sam. Potrebni su mu razgovor, podrška, stručna pomoć i neko ko će mu reći: „Niste sami i vaše dete ima budućnost”.
Kako dalje navodi, dijagnoza donese promene i u odnosima između partnera.
“Neki brakovi postanu još jači, ali postoje i porodice u kojima se roditelji teško nose sa situacijom, počnu da traže krivca i da krive jedno drugo. Nekada se ljudi udalje upravo onda kada bi trebalo najviše da budu jedno uz drugo. Zato mislim da je podrška potrebna i majci i ocu. Niko ne bi trebalo da nosi ovu težinu sam.”
Milica Mikić mišljenja je da bi pristup lečenju i aktivnostima trebalo da bude jednak za sve nezavisno od toga kolike su materijalne mogućnosti porodice.
“Postoji i velika razlika među porodicama. Neki roditelji mogu da priušte detetu različite terapije, privatne stručnjake, preglede i putovanja, dok drugi jedva uspevaju da obezbede ono osnovno. A dete ne bi smelo da ima manje mogućnosti samo zato što njegovi roditelji nemaju dovoljno novca. Potrebno je da podrška bude dostupna svima, a ne samo onima koji mogu da je plate.”
Unutrašnje borbe i svakodnevna briga majke, dodatno je uvećana novim pitanjima i eventualnim izazovima koje Milica objašnjava u nastavku teksta.
“Mi roditelji dece sa dijagnozama često nosimo i jedan strah o kojem možda najteže govorimo – šta će biti sa našom decom kada nas jednog dana ne bude. Ja imam Vuka i mlađeg sina Uroša i često razmišljam o njihovoj budućnosti. Vuk je stariji, Uroš mlađi, i pitam se kako će izgledati njihov život kada odrastu.
Razmišljam šta će biti sa Vukom kada ja više ne budem tu da ga vodim kod lekara, logopeda i defektologa, da mu pomažem, da ga zastupam i da se borim za ono što mu pripada. A onda pomislim i na Uroša. Ne želim da jednog dana on oseti da mora da žrtvuje svoj život zbog svog brata. Ne želim da Vuk bude teret bilo kome. Želim da obojica imaju svoj život, svoje mogućnosti i svoju sigurnost.”
Vuk kreće u drugi razred
Milica Mikić i Vuk, privatna arhiva
Milica Mikić objašnjava za Ženski info da joj je trenutno najveća briga kako će Vuk biti prihvaćen i hoće li ga razumeti. Kako dalje navodi ona ne zahteva poseban tretman, samo jednak i u skladu sa njegovim stanjem.
Biti mama ovog malog Vuka znači svakodnevno se nositi sa promenljivim raspoloženjem, teškoćama u verbalizaciji, ali i dodatnim izazovima. A Milica priznaje da to ume da bude jako emotivno i da često zajedno zaplaču jer ne može da mu pomogne.
“Ima dana kada je Vuk miran i raspoložen, ali i dana kada je veoma hiperaktivan. Nekada provedemo dan u plakanju i bacanju, jer ne ume da pokaže šta ga muči. Ima trenutaka kada i ja plačem sa njim, jer ne znam kako da mu pomognem i kako da mu priđem. Onda se smirim, pokušam da smirim njega i tako idemo u krug. Vuk ima dijagnozu F84, koja obuhvata razvojne teškoće koje mogu uticati na komunikaciju, ponašanje i odnose sa drugima. Kod Vuka se najviše borimo sa govorom, ponašanjem i načinom na koji pokazuje svoje potrebe i osećanja. Svaki dan je drugačiji i zato su mu potrebni mnogo strpljenja, razumevanja i podrške.”
Vuk nema mnogo drugara koji ga razumeju, ali kako njegova mama ističe ima mlađeg brata koji mu je velika podrška.
“ Iako ima samo šest godina, nekada se ponaša kao da je stariji. Razume Vuka, pomaže mu, ima mnogo strpljenja i čak ga tera da priča i podstiče ga da se izražava. Što se škole tiče, za sada smo zaista zadovoljni. Većina drugara i drugarica iz odeljenja ga je lepo prihvatila. Njegova učiteljica ga je prihvatila zaista divno, uz njega je i brine o njemu. Ne izdvaja ga od druge dece, već se trudi da bude deo odeljenja kao i svi ostali.”
Dodatne aktivnosti, pomoć i usluge
Vuk redovno odlazi kod logopeda i defektologa, voli da šeta i provodi vreme napolju. Međutim ostale aktivnosti koje bi bila namenjene njemu nisu lako dostupne. Jedan od načina da se pomogne deci jesu aktivnosti u okviru posebnih škola koje su specijalizovane za rad sa decom koja su drugačija na različite načine. Slična postoji na severu Kosovu. Milica navodi da bi bilo od velike pomoći da takva opcija postoji i na jugu.
Smatram da može i da bi trebalo da postoji takva mogućnost, ali ne samo za Vuka, već i za drugu decu kojoj je potrebna dodatna podrška. Ne govorim samo o svom detetu, jer mnogo je dece koja imaju različite poteškoće i kojima bi značilo da imaju svoje mesto za druženje, igru, sport i razvoj. Volela bih da postoji prostor gde bi ta deca bila prihvaćena, gde bi neko znao kako da im priđe i pruži im ono što im je potrebno. Mislim da bi to mnogo značilo i deci i roditeljima, jer je ova borba ponekad veoma teška i lepo je kada znate da niste sami.
U cilju pomoći deci sa razvojnim problemima institucije su obezbedile pratioce za decu koja pohađaju nastavu. Pitanje je ima li ih dovoljno i da li su stručni?
“Imamo ih, ali ne znam da li ih ima dovoljno za svu decu kojoj su potrebni. Često roditelji moraju da se bore i čekaju da bi dete dobilo pratioca. Mislim da bi svako dete koje ima potrebu za dodatnom podrškom trebalo da je dobije bez tolikog čekanja i neizvesnosti. Takođe smatram da pratioci moraju da budu bolje upoznati sa autizmom i drugim razvojnim teškoćama. Osoba koja prati dete mora da zna kako da mu priđe, kako da ga smiri i kako da reaguje ako dođe do neke nepredviđene situacije, ne daj Bože epileptičnog napada ili nekog drugog napada. Nije dovoljno samo biti pored deteta – potrebno je znati kako mu pomoći kada mu je pomoć zaista potrebna.”
Takođe postoje i finanasijska pomoć roditeljima autistične dece sa kojom, kako Milica smatra, mnogo roditelja nije upoznato.
“Postoji određena pomoć države, kao što su pravo na tuđu negu i pomoć i uvećani dečji dodatak, ali se o tim pravima, posebno kod nas, još uvek malo zna. Mnogi roditelji nisu dovoljno informisani o tome na šta njihovo dete može da ima pravo, pa često ni ne pokušaju da ostvare tu pomoć. Takođe, važno je da roditelji znaju da zaposlenost roditelja sama po sebi ne znači da dete ne može da ostvari određena prava, već se ona ostvaruju u skladu sa uslovima i procenom nadležnih. Mislim da bi bilo veoma značajno da roditelji dobijaju jasnije informacije i podršku, jer već imamo dovoljno borbe oko dece i njihovih potreba, pa ne bi trebalo da se borimo i sa neinformisanošću.”
Neprijatnosti, stigma, stereotipi
Ono što nas u društvu i dalje ne iznenađuje je velika stigma i stereotipi o autističnoj deci, ali i deci koja imaju drugačije izazove u razvoju. Zbog toga su često u situaciji kako roditelji tako i njihova deca da doživljavaju neprijatne situacije. A razlog je pre svega nerazumevanje deteta.
Dešava se da ljudi gledaju Vuka popreko kada ima napad besa, kada plače ili ne može da se smiri, posebno u parku ili na mestima gde ima mnogo ljudi. Tada imamo osećaj da nas osuđuju, a ne znaju kroz šta prolazimo. Ni nama nije lako kada Vuk ima takav trenutak. Nekada ni sami ne znamo kako da mu priđemo i kako da ga smirimo. Volela bih da ljudi imaju više razumevanja i strpljenja, jer nijednoj majci nije lako kada joj dete pati.
Zato je jako važno, mišljenja je Milica, da se o autizmu više govori kako bi se deca bolje razumela.
O autizmu bi trebalo mnogo više da se govori. U Srbiji se o tome ipak više zna, dok se kod nas na Kosovu i Metohiji, nažalost, još uvek malo priča. Često ljudi beže od istine i teško prihvataju kada njihovo dete ima određene poteškoće. Potrebno je više razgovora, razumevanja i podrške, a manje stigme.
Edukacija dece o ovom pitanju bila bi itekako prihvatljiva i u okviru školske nastave, ali ipak je ona kod kuće najvažnija.
Roditelji treba da razgovaraju sa decom i da ih uče da nismo svi isti i da postoje deca koja svet doživljavaju drugačije. Kada decu od malena učimo prihvatanju i razumevanju, biće mnogo spremnija da prihvate različitosti.
Na kraju ove priče trebalo bi da se svi zajedno zapitamo radimo li najviše što možemo kako bi sva deca imala jednak tretman i poštovanje u društvu. Drage mame, znam da se mnogo trudite i da ste prezautete, ali neka posle čitanje ove priče vaš današnji razgovor sa detetom bude na ovu temu. Deca su divna bića, empatiju poseduju prirodno, samo ih je potrebno katkad usmeriti i objasniti im stvari koje im nisu najjasnije.
